POGLAVLJE 41

(iz knjige “Duhovno Ratovanje”)

Kada je naš Gospod sve nas nazvao „ovcama“, rekao nam je da treba da budemo sledbenici, a kada je Petar neke od nas nazvao pastirima, naznačio je da bi među nama trebalo biti i onih koji će voditi, jednako kao šta treba da bude i onih koji će slediti.

Ljudska priroda je takva kakva jeste; potreba za liderstvom je imperativ, nešto što naša priroda zahteva. Stavite petoricu ljudi da plutaju u čamcu za spašavanje i uskoro će jedan od njih preuzeti zapovedništvo. Nije potreban nikakav referendum. Ostala četvorica će nekom vrstom intuicije znati ko je snažan, mudar, i taj će, bez ikakvih formalnosti, preuzeti upravljanje i postati vođa.

Svaka katastrofa, svaki požar, svaka poplava ima svog vođu. U takvim vremenima ljudi slušaju, bez da mnogo pitaju čoveka koji je dovoljno priseban i ima hrabrosti da preuzme komandu.

U kasnijoj retrospektivi, oni slabiji će sigurno pronaći zamerke, ali dok kriza traje, jako im je drago da postoji vodstvo.

Na isti način, i među hrišćanima postoje oni koji vode i oni koji slede. Sledbenicima se može ne sviđati lider, ali svejedno ga trebaju, čak i ako ih ponekad naljuti.

Idealno bi bilo da ovce slede samo Vrhovnog Pastira i da zanemare svako drugo vodstvo; i ponekad se uistinu nađe neki individualac koji insistira na tome da on sledi samo Gospoda i odbija se pokoriti ljudskom vodstvu i ne želi uzeti udela u aktivnostima hrišćanske zajednice.

Iako poštujemo pravo takvoga da ima svoje mišljenje, ipak je potrebno reći da takav čovek sam sebe ograničava na slabost i besplodnost. Odvajajući sebe od stada Gospodnjeg, takav propušta zelene pašnjake i tihe vode.

U crkvi Božijoj moraju postojati lideri, ali ti lideri moraju isto tako biti sposobni i da slede. Apostol Pavle nam je dao uzorak po kojem ćemo živeti, kroz savet koji je uputio Korinćanima: Sledite mene, kao što ja sledim Hrista (I Korinćanima 11:1).

Slediti lidera koji verno sledi Gospoda znači slediti Gospoda samog. Slediti onoga koji ne sledi Hrista, znači završiti katastrofalno.

Ali, kako možemo biti sigurni? Kako da znamo kome da verujemo?

Prema onome što kaže Zakon i prema svedočanstvu koje čovek ima!

Ako učitelj ne podučava u skladu s Božijom Reči, nema svetla u njemu. Slediti religioznog lidera zbog njegove rečitosti ili zbog privlačne osobnosti znači započeti putovanje na veoma opasnom putu. Mnogi su to uradili i zauvek požalili i izgubili se.

Istinski i sigurni vođa je najpre onaj koji uopšte nema želju da vodi, ali je doslovno nateran u tu poziciju vodstva unutarnjim pritiskom Svetog Duha i pritiskom spoljašnih faktora (same situacije). Takvi su bili Mojsije, David i proroci Starog zaveta; mislim da u tom pravcu teško da ima bolji primer od Pavla i da do današnjih dana nije postojao veći hrišćanski vođa, izabran od samog Duha Svetog za zadatak i službu u Crkvi Gospodnjoj, bez imalo njegove želje za nečim takvim.

Verujem da bismo mogli prihvatiti, gotovo kao pravilo, da onaj čovek koji ima ambiciju da vodi sigurno nije materijal za lidera.

Crkva Prvorođenih nije mesto za demagoge i nadobudne religiozne diktatore. Istinski lider nema želje da “Gospoduje” nad Božijom baštinom, već će biti ponizan, nežan, samopožrtvovan i, sve u svemu, spreman da vodi, ali i da sledi, kada mu Duh pokaže da je podignut mudriji čovek od njega.

Nesumnjiva je istina, i ja je tako često ponavljam, da crkva ima veliku potrebu – ne za liderima, već za pravom vrstom lidera, za pravim vođama; jer, loš vođa je gori nego nikakav vođa.

Bolje je stajati i ne ići nigde, nego slediti slepca ka ponoru.

Istorija će nam pokazati da je crkva najviše napredovala kada je bila blagoslovljena sa snažnim vođama, a najviše patila, gubila i odstupala od istine kada su joj vođe bili slabići koji su služili vremenu.

Retko kada ovce stignu dalje od svog pastira.

To je i razlog zašto demokratija nije dobra za crkvu, osim, naravno, ako je svaki glasač pun Duha Svetoga i mudrosti. Staviti crkvene aktivnosti u ruke grupe ljudi znači zameniti jednog lidera za više nijh, a ako je grupa sastavljena od telesnih učitelja, to znači u zamenu za jednog slabog lidera dobiti mnoštvo slabih lidera.

Stotinu slepaca ne vidi ništa bolje od jednog slepca.

Idealni lider je onaj koji čuje glas Božiji i prenosi ga ljudima tačno onako kako Bog govori njemu i njima.

Nažalost, nisu svi lideri takvi. Mnogi vode tako da slede.

Jedan od najtragikomičnijih prizora u celom tom svetu religioznih aktivnosti jeste kada vidite nesigurnog lidera kako pokušava shvatiti pravac u kojem ljudi žele da ih vodi, a onda trčkara u tom pravcu pred njima, pokušavajući da izgleda poput Mojsija na odlasku iz Egipta.

Takav lider će poslati probni balon, a potom će se hrabro uputiti u pravcu vetra, dajući sve od sebe da ostavi utisak kako se vetar konsultovao s njim pre nego što je opšte i počeo da duva.

Ako vam se ovo čini preoštrim rečima, dozvolite mi da Vas pokušam uveriti da je ovo samo blagi prikaz sadašnjeg stanja.

U svakom gradu postoje religiozni lideri koji uživaju otvorenu podršku kao priznate vođe i pobožni ljudi, ali u stvarnosti, nikada ne zauzimaju nikakav stav dok prvo ne saznaju šta kaže javno mnjenje, ili dok barem nisu poprilično sigurni da će biti na istoj poziciji na kojoj je i većina, ili barem ona ‘važna manjina.’

Takvi ljudi su najamnici i biće suđeni i razotkriveni kao najamnici u Dan Hristov.

Trebali bismo moliti Gospoda da nam pošalje vođe, a kada ih pošalje, trebalo bi da se molimo za te vođe.

_________________________________

Prevod: Branko Gotovac, 2017.