ŽIVOT I VREMENA ISUSA MESIJE

KNJIGA PRVA

UVODNA

PRIPREMA ZA EVANĐELJE:

JEVREJSKI SVET U VREME HRISTA

Proroci su prorokovali samo o danima Mesije.“ (Sanh. 99a)

Svet je stvoren samo za Mesiju.“ (Sanh. 98b)

_

POGLAVLJE 1

JEVREJSKI SVET U HRISTOVO VREME

RASPRŠENOST JEVREJA NA ISTOKU

Jedno od najvažnijih spoljašnjih sredstava očuvanja religije Izraela jeste centralizacija i lokalizacija obožavanja u Jerusalimu. Iako neke od uredbi Starog zaveta nekima mogu izgledati usko i isključivo, u najmanju ruku je upitno da li bi bez njih monoteizam mogao da opstane, bilo kao veroispovedanje, bilo kao obožavanje. Imajući u vidu stanje tadašnjeg sveta i tendencije Izraela tokom njegove najranije istorije, stroga izolovanost bila je nužna da bi se religija Starog zaveta sačuvala od mešanja sa stranim elementima, koji bi se ubrzo pokazali pogubnim po nju. Ako je nakon sedamdesetogodišnjeg izgnanstva u Vavilon prestao da postoji jedan izvor opasnosti, raseljenost većeg dela nacije značila je izloženost uticajima različitih običaja i civilizacija, što je nastavak izolovanosti učinilo još važnijim. U tom smislu, čak je i tradicionalizam imao misiju i ulogu: bio je ograda oko Zakona, koja je trebalo da onemogući njegovo kršenje i promenu.

Kuda god lutao jedan Rimljanin ili Grk ili Azijat, mogao je svoje bogove da nosi sa sobom i mogao je da naiđe na običaje slične svojima. S Jevrejinom je bilo drugačije. On je imao jedan Hram, onaj u Jerusalimu; jednog Boga, Onog koji je nekada stolovao među keruvima, Onog koji je i dalje bio Kralj Siona. Taj Hram je bio jedino mesto gde su od Boga postavljeni sveštenici mogli da prinose prihvatljive žrtve, bilo za oproštenje greha, bilo za zajedništvo s Bogom.

Unutar Hrama, u neprozirnoj tmini Svetinje nad Svetinjama, u koju je samo prvosveštenik mogao da uđe, i to jednom godišnje, da bi izvršio sveto pomirenje, nalazio se Kovčeg, koji je predvodio narod u Obećanu zemlju i postolje na kojem je počivala Šekina Slava.

Sa zlatnog žrtvenika podizao se oblak kada, simbol Izraelovih prihvaćenih molitvi. Sedmokraki svećnjak je stalno osvetljavao, simbolizujući svetlost Božijeg Prisustva; na stolu, pred licem Jahvinim, iz sedmice u sedmicu prikazivan je Hleb Lica[1], konstantna Izraelova prinosnica Bogu, kojom je Bog, zauzvrat, hranio svoje izabrano sveštenstvo.

Na krvlju poškropljenom žrtveniku za paljenice spaljivane su dnevne i blagdanske žrtve koje je donosio sav Izrael, za sav Izrael, ma gde bio raseljen i razvejan. Za to vreme, u dvorištima Hrama tiskali su se ne samo Palestinci, već Jevreji iz doslovno svih naroda pod nebom. Za Hram su vezana najsvetija sećanja iz prošlosti i još svetlije nade za budućnost. Istorija Izraela neraskidivo je isprepletana s njegovom religijom; toliko, da bi se moglo reći da bez svoje religije Izraelci nemaju istoriju, kao i da bez svoje istorije nemaju religiju. Dakle, istorija, patriotizam, religija i nada, sve je vodilo u Jerusalim i Hram kao centar jedinstva Izraela.

Loše stanje nacije nije moglo da izmeni njihove poglede ili da uzdrma njihovo pouzdanje. Što se Izraelaca tiče, njihova briga u tom vremenu bila je Idumejac Irod koji je uzurpirao Davidov presto. Ali, Izrael je kroz istoriju prošao i kroz dublje vode, pa je ipak pobedonosno stigao na drugu obalu. Vekovima naizgled bespomoćni robovi u Egiptu, ne samo da su izbavljeni, već su ispevali od Boga nadahnutu pesmu o moru koje se otvorilo da prođu i sahranilo njihove tlačitelje u svoj njihovoj moći i ponosu. Godinama su držali svoje sionske harfe odložene, robujući imperiji čija kolosalnost mora da je ulivala osećaj apsolutne bespomoćnosti. Ipak, imperija je smrvljena u prah, dok je Izrael ponovo pustio koren i procvetao.

Sada, posle nešto više od hiljadu i po godina, opasnost po veru i sam opstanak Izraela veća je nego ikada. U svojoj suludoj smelosti, sirijski kralj Antioh IV (Epifan) zabranio je njihovu religiju, nastojeći da uništi njihove svete knjige, neštedimice ih primoravajući da poštuju paganske običaje. Oskrnavio je Hram, posvećujući ga Zevsu sa Olimpa; čak je preko žrtvenika za paljenice podigao paganski oltar[2]. Najgore od svega, njegov zli scenario pomogla su dva otpala prvosveštenika, koja su se utrkivala u tome ko će prvi kupiti, a prostituisati službu Božijeg pomazanika[3].

Za to vreme, u dalekom Efrajimovom gorju,[4] Bog im je pripremio najneočekivaniju pomoć. Samo tri godine kasnije i nakon serije brilijantnih pobeda neposlušnih ljudi nad sirijskom vojskom, Juda Makabejac, pravi Čekić[5] Božiji, očistio je Hram i obnovio njegov žrtvenik, baš na dan[6] kada je grozota opustošenja[7] zauzela svoje mesto.

Tokom čitave njihove istorije, najmračniji noćni sat uvek je prethodio zori, najsjajnijoj koja je do tada svanula. To je ono na šta su ih proroci jednoglasno pozivali da čekaju i da se nadaju. Što se tiče prošlosti, njihove su se reči više nego ispunile. Zar neće biti jednako istinite i u pogledu daleko sjajnije budućnosti za Sion i Izrael, koja je trebalo da počne Mesijinim dolaskom?

Tako su se, međutim, osećali samo palestinski Jevreji. Oni su sada bili manjina. Većina nacije bila je u rasejanju, s tim što ovaj termin[8] više nije označavao progonstvo po Božijem sudu, budući da je odsustvo iz Palestine sada bilo svojevoljno. Što je manje ukazivao na spoljašnje patnje[9], to je više govorio o dubokom religioznom osećaju tuge, o društvenoj izolaciji i političkoj otuđenosti[10] usred tog paganskog sveta. Iako Flavije podseća svoje sunarodnike[11] da „nema nacije u svetu čijih pripadnika nema među Jevrejima“, budući da su oni sami „raspršeni po čitavom svetu[12]“, činjenica je da Jevreji nigde nisu mogli da pronađu sebi dom. Vek i po pre naše ere, govorimo o Egiptu[13], gde su Jevreji, prema paganima, imali neverovatne privilegije; sami Jevreji[14], recimo Sibil, tužili su nad položajem Izraelaca:

 

Namnožili ste se; ispunili svaku zemlju i okean

Ali avaj, uvreda su tvoje prisustvo i običaji![15]

Šesto godina kasnije, grčki istoričar Strabo svedoči[16] o njihovom prisustvu u svakoj zemlji, ali rečima koje pokazuju koliko su istiniti Sibilovi lamenti. Razlozi za ovakva osećanja uvek su se iznova pojavljivali. Filon iznosi one najdublje kada govori o usamljenosti Izraelaca u paganskom svetu. Piše o svojm sunarodnicima u „svim gradovima Evrope, u svim pokrajinama Azije, na svakom ostrvu“, zaključujući da, ma gde bili, imaju samo jednu metropolu. To nije ni Aleksandrija ni Antiohija ni Rim, već „Sveti grad i njegov Hram, posvećen Bogu Svevišnjem.“[17] Narod, većinom raspršen po svoj naseljenoj zemlji prestao je da bude poseban i postao je svetska nacija[18]. Ipak, njegovo srce kuca u Jerusalimu, odakle se život-krv prenosi do najudaljenijih članova. Ako dobro razumemo, ovo je i bio glavni cilj raspršenosti Jevreja po čitavom svetu.

Ovo o čemu smo govorili verovatno u većoj meri važi za zapadnu, nego za istočnu dijasporu. Veza između istočne dijaspore i Palestine bila je tako bliska da su manje-više izgledali poput jedne zajednice. U izveštaju o okupljanju rasejanih u Jerusalimu, na Blagdan sedmica[19], podela dijaspore na istočnu ili trans-eufratsku i zapadnu ili helensku čini se jasno naznačenom[20]. U ovoj podeli, u prvu grupu bi spadali Parćani, Međani, Elamiti i žitelji Mesopotamije; Judeja bi, uslovno rečeno, bila negde između, dok bi Krićani i Arapi bili predstavnici najudaljenije istočne, odnosno zapadne dijaspore. Ove prve, kao što znamo iz Novog zaveta, u Palestini su zvali raseljenima među Grcima[21], odnosno helenistima ili Grcima[22]. S druge strane, trans-eufratski Jevreji koji su „naseljavali Vavilon i mnoge druge pokrajine“[23], zajedno s Palestincima i Sirijcima, nazivani su Jevrejima, po jeziku koji su govorili.

Razlika između „Grka“ i „Jevreja“ bila je daleko dublja od jezičke i protezala se na čitav pravac mišljenja. U grčkom svetu je bilo mentalnih uticaja od kojih, po prirodi stvari, čak ni Jevrejima nije bilo moguće da se sačuvaju. Ti uticaji su, međutim, bili jednako važni za ispunjenje jevrejske misije koliko i njihova izolovanost od paganizma i njihova povezanost s Jerusalimom. Istovremeno, bilo je sasvim prirodno da helenisti, našavši se usred neprijateljskog okruženja, snažno žele da budu ništa manji Jevreji od svoje istočne braće. S druge strane, farisejstvo je, ponosno na svoje legalističko čistunstvo i posedovanje tradicionalnog znanja, sa svim što to dvoje uključuje, otvoreno preziralo heleniste, proglašavajući grčku dijasporu inferiornijom u odnosu na vavilonsku[24]. Da su ovakva osećanja, te sumnjičenja koja su se iz njih izrodila, duboko uticali na opšti način razmišljanja vidi se iz činjenice da su čak i u apostolskoj crkvi, u njenim najranijim danima, između helenista i Jevreja izbijale podele – zasnovane na sumnjičenju za nepošten tretman kao direktna posledica pomenutih predrasuda[25].

Daleko drugačije gledali su lideri judaizma na Vavilonce. Prema jednom od gledišta, Vavilon i Sirija, sve do Antiohije na severu, smatrani su delom[26] izraelske zemlje. Za svaku drugu zemlju govorilo se da je „izvan zemlje“; „zemlja“ je zapravo Palestina. Izuzetak je bio Vavilon[27]. Kada je reč o Siriji i Mesopotamiji, istočno od Tigra, one su držane teritorijom koju je osvojio kralj David, pa su samim tim večno pripadale zemlji Izraelovoj. Upravo između Eufrata i Tigra nalazila se najveća i najbogatija naseobina Jevreja; nju su mnogi autori nazivali zemljom Izraelovom. Tu, na kraljevskom kanalu (Nahar Malka) koji povezuje Eufrat i Tigar, smešteno je najstarije jevrejsko naselje –Nehardaa. Ponos naselja bila je sinagoga, za koju se govorilo da ju je izgradio kralj Jehonija, kamenim blokovima donetim iz Hrama[28]. U ovaj utvrđeni grad slivali su se prilozi istočnih Jevreja za Hram. Odatle su na svoje krajnje odredište otpremani u pratnji hiljada naoružanih ljudi. Drugi ovakav grad-riznica bio je Nisibis u severnoj Mesopotamiji. Sama činjenica da je ovo bogatstvo, koje mora da je predstavljalo iskušenje za pagansku pohlepu, moglo bezbedno da bude skladišteno u ovim gradovima, a potom prebačeno u Palestinu, svedoči o brojnosti i uticaju jevrejske populacije.

Veoma je bitno imati na umu podatak da se iz istočnog rasejanja prvobitno vratila tek manjina Jevreja, njih oko 50 hiljada, najpre pod Zeruvavelom, a kasnije pod Ezrom[29]. Njihova inferiornost nije bila ograničena samo na malobrojnost. Najbogatiji i najuticajniji Jevreji se nisu vratili. Prema Josifu[30], a s njim se slaže i Filon, ogroman broj Jevreja, procenjuje se da su u pitanju milioni, naseljavali su trans-eufratske provincije. Ako je suditi po broju poginulih prilikom narodnih pobuna (50 hiljada samo u Seleukiji[31]), ove procene nisu preterane. Prema kasnijoj tradiciji[32], u Persiji je bilo toliko jevreja da je Kir kasnije zabranio njihov povratak, jer je postojala opasnost da imperija ostane bez stanovništva. Tako veliko i kompaktno telo uskoro je postalo politička sila. Fino tretirani za vreme persijske monarhije, uživali su naklonost Aleksandra koji je došao nakon njenog pada[33]. Kada je, pak, makedonsko-sirijska vlast smenjena Parđanima[34], Jevreji su, s obzirom na njihovu opoziciju Rimu, postali bitan element na Istoku. Njihov uticaj bio je toliki da se rimski izaslanik, puno kasnije, 40. godine Hristove ere, ustezao da provocira njihovo neprijateljstvo[35]. Ne treba, naravno, misliti da su u ovim naklonjenim oblastima Jevreji u potpunosti bili pošteđeni progona. I tamo je istorija zabeležila više od jednog izveštaja o krvavom obračunu od strane onih među kojima su živeli[36].

Palestinci, njihova braća sa istoka i iz Sirije, ka kojima su išli za vreme blagonaklonih makedonsko-sirijskih vladara, bili su ta ključna dijaspora ili Golah. Njima je Sinedrion u Jerusalimu – vatrenim signalima[37] prenošenim s vrha na vrh planine – dojavljivao početak svakog novog meseca, na osnovu čega se onda usklađivao kalendar blagdana; a oni su tu informaciju prenosili u Siriju. U pojedinim aspektima, istočna dijaspora bila je na istom nivou, a u pojedinim čak i iznad majke-zemlje. Desetak i Terumot, odnosno prvi prinosi u pripremljenom[38] obliku, prikupljani su od njih, dok je Bikurim, odnosno prvine u sirovom obliku, donošen iz Sirije u Jerusalim. Za razliku od paganskih zemalja, čija je prašina mogla da onečisti, sirijsko tlo proglašeno je čistim kao i palestinsko[39].

Kad je reč o čistoti porekla, Vavilonci su sebe smatrali superiornijim u odnosu na palestinsku braću. Govorilo se da je Ezra, odlazeći u Palestinu, iza sebe ostavio zemlju čistu poput najfinijeg brašna[40]. Poslužićemo se njihovim izrazima: u pogledu čistote porekla Jevreja, sve druge zemlje bile su poput kvasnog testa u poređenju s Palestinom; sama Palestina je, međutim, bila takva u poređenju s Vavilonom[41]. Smatralo se da je moguće precizno odrediti granice distrikta u kojem je jevrejska populacija uspela da se sačuva od mešanja s drugima. Velka zasluga u ovom pogledu pripada Ezri. Uz poslovično preterivanje, govorilo se da bi genealoške[42] studije i istraživanja, ako bi se sakupile na jednom mestu, bile dovoljne za stotine kamiljih tovara. Treba reći da je uistinu ulagan trud u to da se sačuvaju tačni i celoviti podaci kako bi mogla da se utvrdi čistoća porekla. Značaj koji se tome pridavao jasan je i iz Ezrinih[43] poteza u tom pravcu, kao i iz naglaska koji Flavije stavlja na to[44]. Zvanični podaci o poreklu sveštenika držani su u Hramu. Sem toga, izgleda da su jevrejske vlasti posedovale opšti službeni registar za koji je Irod kasnije naložio da se spali, mada razlozi za to nisu jasni. Od tog dana, lamentira rabin[45], slava Jevreja počela je da opada.

Čisto poreklo nije sve čime je istočna dijaspora mogla da se pohvali. Naime, Palestina je sve dugovala Ezri Vaviloncu[46], tako uvaženom čoveku da tradicija kaže kako bi Zakon bio dat njemu da ta čast prethodno nije pripala Mojsiju. Ostavljajući po strani različite tradicionalne uredbe koje mu Talmud pripisuje[47], iz Pisma znamo čime se bavio u jednom dužem periodu.

Izmenjene okolnosti donele su mnoge promene jevrejskoj državi. Promenio se čak i jezik, pisani i govorni. Umesto pisma koje su oduvek koristili, s povratnicima su stigla takozvana četvrtasta hebrejska slova[48], koja su vremenom ušla u opštu upotrebu[49]. Jevreji više nisu govorili hebrejski, već aramejski, kako u Palestini tako i u Vavilonu[50]; s tim što se u Palestini upotebljavao zapadni, a u Vavilonu istočni dijalekat. Obični ljudi zapravo nisu znali hebrejski, koji je postao jezik učenih i jezik sinagoge. Štaviše, prilikom čitanja delova Pisma za vreme javnih službi, kao i prilikom obraćanja rabina, morao se angažovati prevodilac[51], da prevodi na svakodnevni jezik. To je izvor takozvanih targuma, odnosno parafraza Pisama.

U najranija vremena, prevodiocu nije bilo dozvoljeno da čita svoj prevod ili da zapisuje targum, jer bi onda parafraza imala autoritet kao i original. Tako postoji sledeća priča: Kada je Jonatan doneo svoj Targum Proroka, s neba se začuo glas koji govori: „Ko je taj što je otkrio moje tajne ljudima?“[52] Ipak, izgleda da su se targumi pojavili dosta rano, a nema sumnje da je potreba za njima postojala. Međutim, njihova upotreba je bila zabranjena sve do kraja drugog veka Hristove ere. Ovo je poreklo dva najstarija targuma: jedan je Onkelosov, tako se i zove, i odnosi se na Petoknjižje; drugi se odnosi na Proroke i pripisuje se Jonatanu, sinu Uzielovom. Imenovani ljudi svakako nisu autori najstarijih targuma. Oni se pre mogu smatrati kasnijim recenzijama tekstova koji su u nekoj formi postojali ranije. Iako je poreklo ovih napisa u Palestini, treba reći da su, u formi u kojoj ih danas posedujemo, oni proizvod vavilonskih škola.

Palestina, ako je to uopšte moguće, duguje Vavilonu još više. Nove okolnosti, u kojima su se Jevreji našli po povratku iz Vavilona, zahtevale su prilagođavanje Mojsijevog zakona, ako ne i potpuno novo zakonodavstvo. Sem toga, pobožnost i revnost sada su se vezivali prevashodno za spoljašnje poštovanje uredbi i proučavanje slova Zakona. Tako je nastala Mišna ili Drugi Zakon, čiji je cilj bio da objasni i dopuni prvi. To su bile jedine jevrejske dogme, u pravom smislu te reči, a u njihovo izučavanje bili su uključeni starešina, rabin, školovan čovek, pismoznanac i daršan[53]. Rezultat izučavanja bio je Midraš, odnosno istraga, termin koji se kasnije primenjivao na komentare na Pismo i propovedanje.

Od samog početka, jevrejska teologija imala je dve grane: Halaka (od reči halak, što znači ići) i Hagada (od reči hagad, što znači reći). Halaka je bila, da se tako izrazimo, Pravilnik Duhovnog Puta; kada je utvrđen, imao je čak i veći autoritet od Starog Zaveta, budući da ga je objašnjavao i primenjivao. Hagada[54] je bila lična reč učitelja, čija vrednost je zavisila od njegove učenosti i popularnosti, kao i od autoriteta koje je mogao da citira da bi potkrepio sopstveni iskaz. Za razliku od Halake, Hagada nije imala apsolutni autoritet ni u pogledu doktrine ni u pogledu egzegeze. Međutim, njen uticaj[55] se širio, a ono što je dopuštala u pogledu doktrine postajalo je sve opasnije. Ma kako čudno zvučalo, gotovo sva doktrina sinagoge izvučena je iz Hagade, što je i karakteristika jevrejskog tradicionalizma.

Palestina je zadužena od strane Vavilona kako u pogledu Halake tako i u pogledu Hagade. Otac studiranja Halake bio je Hilel Vavilonac, a među popularnim hagadistima nema poznatijeg od imena Eleazara Medijca, čiji je uticaj rastao u prvom veku Hristove ere.

Nakon ovoga, čini se nepotrebnim istraživati da li je, tokom prvog perioda nakon povratka iz Vavilona, u samom Vavilonu bilo teoloških akademija. Mada nema istorijskih dokaza, jedva da ima mesta sumnji da je tamošnja velika jevrejska zajednica bila ravnodušna prema izučavanju onoga što je zaokupljalo misli njihove braće u Palestini. S obzirom da je Sinedrion, koji se nalazio u Palestini, imao najviši duhovni autoritet i kapacitet da, barem za neko vreme, presuđuje u pitanjima religije, za očekivati je da su i izučavanje i rasprave o tim pitanjima dominantno bile stvar palestinskih škola. Čak je i veliki Hilel, dok je još bio siromašni i nepoznati student, tamo tražio učitelje i autoritet koje, u to vreme, nije mogao da nađe u svojoj zemlji. Ova okolnost ukazuje, međutim, da su ovakve studije barem izvođene i ohrabrivane u Vavilonu. Dobro je poznato da su, kasnije, vavilonske škole uvećale svoj autoritet, a onda i prestigle palestinske. Ma kako se Palestinci, u svom ponosu ili ljubomori, izrugivali[56] Vaviloncima, držeći ih glupima, ponosnima i siromašnima („jeli su suvi hleb“)[57], ipak su morali da priznaju[58]: „kada je Zakon pao u zaborav, obnovio ga je Ezra Vavilonac; kada je zaboravljen po drugi put, došao je Hilel Vavilonac i povratio ga; a kada se to desilo i treći put, rabin Hija došao je iz Vavilona i još jednom ga oživeo.“

Takva je, dakle, bila jevrejska dijaspora, koja je isprva predstavljala glavnu snagu jevrejskog naroda i gde je ležala budućnost njegove religije. To je jedna od čudnovato značajnih, gotovo simboličkih istorijskih činjenica: nakon razaranja Jerusalima, duhovna nadmoć Palestine prešla je na Vavilon, dok se rabinski judaizam, usled političkih neprijateljstava, svojevoljno preselio u sedište drevne izraelske dijaspore, kao da svojim aktom želi da potvrdi ono što je kroz Božiji sud ranije već bilo učinjeno. Međutim, i znatno ranije je vavilonsko rasejanje pustilo svoje krakove na sve strane. Na severu, uticaj vavilonske dijaspore protezao se, preko Jermenije i Kavkaza, do obala Crnog mora, a preko Medije, do obala Kaspijskog mora. Na jugu se širio do Persijskog zaliva i velikog dela Arabije, iako su južna Arabija (Arabia Felix, odnosno današnji Jemen) i Himijar (jugozapad Jemena, u davna vremena poznat kao carstvo Homerita) svoje prve kolonije Jevreja, čini se, primile sa suprotne strane, sa obala Etiopije. Na istoku, govorimo o prostoru koji se protezao do Indije[59]. Svuda imamo jasne naznake ovih lutalica, koje su svuda u najtešnjoj vezi s rabinskom hijerarhijom Palestine. Tako u Mišni, u jednom od njenih najčudnijih delova[60], čitamo kako su, Subotom, Jevrejke u Arabiji nosile svoje dugačke velove, a u Indiji bandane (marame oko glave i vrata), u skladu s običajima tih zemalja, bez osećaja krivice da skrnave sveti dan zbog toga što nose nešto što bi iz ugla zakona moglo da se posmatra kao teret[61]; isto tako, u rubrici posvećenoj Danu pomirenja čitamo da je halja koju je prvosveštenik nosio „između večeri“ (od kasnog popodneva do uveče) bila od najskupljeg indijskog materijala[62].

Da je u tako velikoj zajednici moglo biti siromaštva i da je, u nekom periodu, kako se Palestinci podsmevaju, učenje bilo zapostavljeno – to nam je lako prihvatljivo. Kao što jedan rabin kaže[63] povodom Ponovljenog zakona 30:13, „Mudrost nije preko mora“, odnosno, ne može se naći među trgovcima i mornarima, čiji um mora biti zaokupljen dobitkom. Vaviloncima je upravo trgovina donela bogatstvo i uticaj, mada ni poljoprivreda nije bila zapostavljena. Njihovi karavani kamila, o čijim jahačima kruže ne baš pohvalni izveštaji[64], prevozili su skupe tepihe i tkane stvari, kao i dragocene začine, sa Istoka na Zapad: preko Palestine, do luka u Fenikiji, gde su trgovinu držali jevrejski bankari i brodovlasnici, spremni da robu prevezu u bilo koji kutak sveta. Ovi prinčevi trgovine bili su upoznati sa svime što se dešavalo ne samo u finansijskom, već i u političkom svetu. Znamo da su bili upoznati s državnim tajnama i upućeni u diplomatske intrige. No, kakvo god bilo njeno stanje, istočna jevrejska zajednica bila je veoma jevrejska. Samo osam dana putovanja – po Filonu, za zapadne standarde napornog puta[65] – delilo ih je od Palestine. Svako pulsiranje u Palestini osećalo se i u Vavilonu.

Baš u najudaljenijem delu te kolonije, u prostranim ravnicama Arabije, proveo je Savle iz Tarsa tri tihe godine, o kojima jako malo znamo, pre nego što se ponovo pojavio u Jerusalimu. Došao je sa plamtećom željom da radi među braćom, raspaljenom boravkom među Jevrejima od Jevreja, ali je usmeren ka čudnom delu koje će postati njegova životna misija[66]. Petar je pisao i radio[67] u toj istoj zajednici, usred obeshrabrenja o kojima ponešto možemo da naslutimo iz Nehardinog (Nehardaa) hvalisanja da, do kraja trećeg veka, nije među članovima te zajednice uočio nijednog obraćenika na hrišćanstvo[68].

Do sada nismo ni pomenuli lutalice iz deset plemena, čiji koraci izgledaju misteriozno kao i njihova kasnija sudbina. Talmudisti navode četiri zemlje kao njihova sedišta. Čak i ako njihovim nejasnim iskazima damo istorijsku težinu, i dalje ostaje činjenica da dva od četiri lokaliteta ne možemo pouzdano da utvrdimo[69]. Svi se slažu oko toga da je pravac njihovog kretanja bio prema severu – preko Indije, Armenije i kurdskih planina, do Kavkaza. Neobičnu referencu na ovu temu nalazimo u tekstu koji je poznat kao IV Ezdrina, koji ih locira u zemlji nazvanoj Arzaret, što je, po svemu sudeći, zemlja Ararat[70]. Flavije[71] ih opisuje kao nebrojeno mnoštvo i neprecizno ih locira s one strane Eufrata. Mišna ćuti o tome gde prebivaju, ali govori o njihovoj budućoj obnovi; rabin Akiba poriče, a rabin Eliezer očekuje takvu obnovu[72]. Drugačija[73] jevrejska tradicija[74] locira ih kraj legendarne reke Sabation, koja je Subotom navodno prestajala da teče. Oni ovim manje-više priznaju da ne znaju mesta njihovog prebivanja. I Talmud[75] pominje tri lokacije na koje su bili oterani: oblast oko Sabationa; Dafne, blizu Antiohije; treće mesto je bilo zaklonjeno i sakriveno oblakom.

Kasniji jevrejski tekstovi povezuju konačno otkrivanje i povratak „izgubljenih plemena“ s njihovim obraćenjem pod drugim Mesijom. On nije Sin Davidov, već Sin Josifov. Njemu jevrejska tradicija pripisuje sve što joj izgleda nepomirljivo s kraljevskom uzvišenošću Sina Davidovog. Ako bi se to pripisalo Sinu Davidovom, to bi neizbežno vodilo činjenju velikih ustupaka hrišćanskoj argumentaciji[76].

Kada je reč o deset plemena, postoji istina na koju se oslanja dosta čudna hipoteza – da ih je stalno otpadanje od Boga Izraelovog odseklo od sopstvenog naroda, tako da bi ispunjenje Božijih obećanja u njima podrazumevalo drugo rođenje kroz koje bi ponovo mogli da postanu Izraelci. Sve dalje od ovoga bilo bi čisto nagađanje. Moderna istraživanja upućuju na Nestorijance[77], a u skorije vreme na Avganistance kao potomke deset izgubljenih plemena[78]. Takvo mešanje sa paganskim nacijama i utapanje u njih bilo je, čini se, pred očima rabina koji su doneli uredbu da se venčana zajednica ne-Jevrejina sa Jevrejkom ima poštovati, jer postoji mogućnost da je on potomak deset plemena[79]. Sem toga, postoje razlozi da se veruje da se deo njih sjedinio s braćom kasnijeg progona[80]; isto tako znamo da se može dokazati kako su pojedini naseljenici Palestine – njihovi potomci[81]. U Hristovo vreme, kao i danas, za jevrejski narod veliki deo deset plemena jeste izgubljen.

____________________________________________

 

[1] To je doslovan prevod izraza koji se inače najčešće prevodi kao „Prineseni hleb.“

[2] 1. Macc. i. 54, 59; Jos. Ant. xii. 5. 4.

[3] Nakon uklanjanja Onije III, što je podmićivanjem isposlovao njegov brat Jason, ovaj drugi i Menelaj utrkivali su se u tome ko će dati veći mito za ovu svetu poziciju, ali i ko će posle bolje unovčiti to mesto.

[4] Modin, rodno mesto Makabejca, identifikovano je kao moderni El-Medajeh, šesnaest milja severozapadno od Jerusalima, na teritoriji koja je od davnina pripadala Efrajimu. Uporedi: Conder, Handbook of the Bible, p. 291. Za kompletnu listu referenci na ovu temu, videti: Schürer, Neutest. Zeitgesch. p. 78, note 1).

[5] O značenju imena Makabej, videti: Grimm, Kurzgef. Exeget. Handb. z. d. Apokr. Lief. iii., pp. ix. x. Mi smo, kao i Charles Martel, prihvatili da je ime izvedeno od imenice maqqabha, što znači čekić.

[6] 1. Macc. iv. 52-54: Megill. Taan. 23.

[7] 1. Macc 1. 54.

[8] I hebrejski i grčki glagol, kao i njihove izvedenice u Starom zavetu i Septuaginti, upućivale su na progon po kazni. Odgovarajući primeri: Sudije 18:30; I Samuilova 4:21; Ponovljeni zakon 30:4; Psalam 147:2; Isaija 49:6.

[9] Ima nešto istine, mada i puno preterivanja u gorkim primedbama koje iznosi Hausrath (Neutest. Zeitgesch. ii. p. 93), govoreći o osetljivosti Jevreja i na sam pomen rasejanja/progonstva. Stvarni događaji često su, nažalost, pokazivali realnost takve opasnosti.

[10] Izgleda da je apostol Petar koristio termin rasejanje u tom smislu (I Petrova 1:1).

[11] Jew. W ii. 16. 4.

[12] vii. 3.3.

[13] Uporedi: Schneckenburger (Vorles ü Neutest. Zeitg. p. 95).

[14] Friedlieb, D. Sibyll. Weissag. xxii. 39

[15] Orac Sibyll. iii. 271,272, apud Friedlieb, p. 62.

[16] Strabo apud Jos. Ant. xiv. 7.2: „Teško je naći mesto gde nisu primljeni pripadnici ovog naroda i gde oni ne gospodare.“

[17] Philo in Flaccum (ed. Francf.), p. 971.

[18] Jos. Ant. xii. 3; xiii. 10.4; 13.1; xiv. 6. 2; 8. 1; 10. 8; Sueton. Caes. 85.

[19] Dela apostolska 2:9-11

[20] Grimm (Clavis N.T. p. 113) citira dva Filonova pasusa; u jednom od njih, autor razlikuje „nas“, helenske Jevreje, od „Jevreja“ i govori o grčkom kao o „našem jeziku“.

[21] Jovan 7:35

[22] Dela apostolska 6:1; 9:29; 11:10

[23] Philo ad Cajum, p. 1023; Jos. Ant. xv. 3.11

[24] Nalik ovome, imamo (Men. 110a) i ovakvo, veoma zanimljivo objašnjenje Isaije 43:6. Kaže se da su „moji sinovi izdaleka“ zapravo izgnanici u Vavilonu, čije su misli uređene kao u muškarca, dok su „moje kćeri s kraja zemlje“ prognanici u drugim zemljama, čije su misli nesređene kao u žene.

[25] Dela apostolska 6:1.

[26] Ber. R. 17.

[27] Erub. 21 a Gritt. 6 a.

[28] Fürst. Kult. U. Literaturgesch d. Jud. In Asien, vol. i. p. 8.

[29] 537. pre Hrista, odnosno 459-8. pre Hrista.

[30] Ant. xi. 5. 2; xv. 2. 2; xviii.9.

[31] Jos. Ant. xviii. 9. 9.

[32] Midrash on Cant. v. 5, ed. Warsh. p. 26a.

[33] 330. godine pre Hrista.

[34] 63. godine pre Hrista.

[35] Philo ad Caj.

[36] Ovo su ključni Flavijevi odeljci koji se tiču tog dela jevrejske istorije: Ant. xi. 5. 2; xiv. 13. 5; xv. 2.7; 3,1; xvii. 2. 1-3; xviii. 9. 1, & c.; xx. 4. Jew. W. i. 13. 3.

[37] Rosh. Hash. i. 4.

[38] Shev. vi. passim; Gitt. 8 a.

[39] Ohol. Xxiii. 7.

[40] Kidd. 69b.

[41] Cheth. 111 a.

[42] Poput komentara na rodoslove od Acela u I Letopisa 8:37 do Acela u 9:44 u Pes. 62. b.

[43] Chs. ix. x.

[44] Life i.; Ag Apion i. 7.

[45] Pes. 62 b; Sachs, Beitr. vol. ii. p. 157.

[46] Prema tradiciji, Ezra se vratio u Vavilon, gde je i umro. Flavije kaže da je umro u Jerusalimu (Anti. xi. 5. 5).

[47] Herzfeld daje veoma jasan istorijski redosled kojim su donošene različite zakonske odredbe, kao i listu osoba pre kojih su uspostavljene.

[48] Sanh. 21 b.

[49] Iako su četvrtaste grafeme uvedene pod Ezrom, drevno hebrejsko pismo, nalik samarijskom, postepeno je nestajalo. Slova tog pisma nalazimo na spomenicima i novčićima.

[50] Herzfeld (u. s. vol. iii. p. 46) jezik Palestine naziva hebreo-aramejski. Hebrejski, kao i aramejski, spada u semitsku grupu jezika, koja se može ovako organizovati: 1. Severnosemitski: feničanski, hebrejski i aramejski (zapadni i istočni dijalekti). 2. Južnosemitski: arapski, himijaritski i etiopijski. 3.Istočnosemitski: asirsko-vavilonsko klinasto pismo.

Ako govorimo o jeziku koji se govorio u Palestini, ne smemo zaboraviti izloženost dugom uticaju Sirije, i pre i posle Egipta. Od tri jezičke grane, hebrejskom je najbliži aramejski. Hebrejski se nalazi negde između aramejskog i arapskog, i može se reći da je najstariji, barem u pogledu pisane zaostavštine. Nakon što je u Palestinu došao novi dijalekat, pojavilo se i novo, kvadratno pismo. Mišna i sva slična literatura, do 4. veka, napisana je na hebrejskom. Talmud je pisan na aramejskom.

Za ovu temu videti: DeWette-Schrader, Lehrb. d. hist. kr. Eink. (8 ed.) pp. 71-78; Herzog, Real Encykl. vol. i. 466, 468; v. 614 & c., 710; Zunz, Gottesd. Vortr. d. Jud. pp. 7-9; Herzfeld, u.s. pp. 44 & c., 58 & c.

[51] Ne znam da li je Pavle imao u vidu ovu situaciju kada je, povodom dara govorenja u jezicima, dao uputstvo da bi u takvim prilikama neko trebao da prevodi (I Korinćanima 14:27).

[52] Megill. 3 b.

[53] Reč je nastala od darash, što znači „istražiti“, doslovno „izrezati“. „Daršan“ je kasnije postala reč za propovednika.

[54] Halaka bi se mogla opisati kao apokrifno Petoknjižje, a Hagada kao apokrifni Proroci.

[55] Ovde bismo mogli da se setimo I Timoteju 5:17. Pavle, kada piše, koristi poznate jevrejske izraze. Termin διδασκαλα je, čini se, ekvivalentan podučavanju Halake. Uporedi: Grimm, Clavis N. T. pp. 98, 99.

[56] U Moed Q. 25 a, boravak u Vavilonu se pominje kao razlog zbog kojeg Šekina nije mogla da počiva nad određenim rabinom.

[57] Pes. 34 b; Men. 52 a; Sanh. 24 a; Bets 16 a – apud Neubauer, Géog. du Talmud, p. 323. In Keth. 75 a, opisani su kao „glupi Vavilonci“. Videti i Jer. Pes. 32 a-

[58] Sukk. 20 a. Rabin Hija, jedan od učitelja iz drugog veka, spada među najslavnije rabinske autoritete, tako da su oko njega ispredane legende.

[59] I ovde upućujemo na Nojbauera i njegovu Géogr. du Talmud pp. 369-399.

[60] Čitav taj odeljak daje nam da zavirimo u odeću i nakit koji su nosili Jevreji tog vremena. Čitalac kojeg zanima ova tema može naći obilje inforamcija u tri Hartmanove (Hartmann) knjižice (Die Hebräerin am Putztische), U Šrederovom (N. G. Schröder) delu De Vestitu Mulier. Hber., i u Brilovom (A. Brüll) Trachten d. Juden.

[61] Shabb. vi. 6.

[62] Yoma iii. 7.

[63] Er. 55 a.

[64] Kidd. iv. 14.

[65] Philo ad Cajum, ed. Ercf. p. 1023.

[66] Galaćanima 1:17.

[67] I Petrova 5:13

[68] Pes. 56 a, apud Neubauer, u. s., p. 351.

[69] Uporediti: Neubauer, pp. 315, 372; Hamburger, Real-Encycl. p. 135.

[70] Uporediti sa Volkmar, Handb. d. Einl. in d. Apokr. ii. Abth., pp. 193, 194. Postoji i interpretacija koju je ponudio Dr. Schiller-Syinessy (Journal of Philol. Fot 1870, pp. 113, 114), koji na ime ove zemlje gleda kao na spoj/skraćenicu od Erez aheret, tj. druga zemlja iz Ponovljenog zakona 29:27(28).

[71] Ant. xi. 5.2.

[72] Sanh. x. 3.

[73] Čini se da Eliezer njihovu obnovu povezuje sa svitanjem Mesijanskog dana.

[74] Ber. R. 73.

[75] Jer. Sanb 29 c.

[76] Ovo nije mesto za raspravu o kasnijoj jevrejskoj fikciji o drugom Mesiji, Mesiji koji pati, Sinu Josifovom, čija je posebna misija da vrati deset plemena i podloži ih Mesiji, Sinu Davidovom, i koji će nestati u ratu protiv Goga i Magoga.

[77] Videti Grantov (Asahel Grant) rad na ovu temu. Njegovi argumenti su lepo sažeti u proširenoj Natovoj (Nutt) napomeni u Sketch of Samaritan History, pp. 2-4

[78] Ovde bih posebno skrenuo pažnju na interesantan rad na ovu temu, Belouv (Bellew) A New Afghan Question, u časopisu Journal of the United Service Institution of India, za 1881. godinu. str. 49-97.

[79] Yebam 16 b.

[80] Kidd. 69 b.

[81] Tako je Ana, iz Luke 2:36, bila iz Ašerovog plemena. Luterbek (Leurrterbeck, Lehrbegr. pp. 102, 103) tvrdi da se deset plemena jednostavno izmešalo sa preostala dva i da ih je nemoguće razdvojiti. Njegovi argumenti nisu, međutim, dovoljno ubedljivi, a njegovo se mišljenje ne poklapa sa mišljenjem onih koji su živeli u Hristovo vreme, te onih koji su reflektovali njihove ideje.

__________________________________________

Prevod i obrada: Vladimir Milovanović & Branko Gotovac, 2021.