HRAM – SLUŽBA I SLUŽENJE

Alfred Edersheim

UVOD

 

Ono što želim da postignem ovom knjigom jeste da čitatelja odvedem devetnaest vekova unatrag i da mu pokažem Jerusalim onakav kakav je bio, kada je naš Gospod hodao njegovim ulicama, njegovim Svetištem, kada je On podučavao po njegovim tremovima i dvorištima; da napravim portret, ne samo izgleda i strukture Hrama, već i da opišem njegove propise, njegove obožavatelje, službu hramskog sveštenstva, kao i obrede tokom služenja. Nadam se da ću na taj način ne samo ilustrovati temu, koja je već sama po sebi izuzetno zanimljiva jednom proučavatelju Biblije, nego da ću, pre svega, oslikati jedan njen jako bitan aspekt – religiozni život u vremenu u kojem je naš blagoslovljeni  Gospod hodao zemljom, okolnosti pod kojima je podučavao, religiozne prakse kojima je bio okružen, a čije značenje je, u njihovom istinskom smislu, On došao da ispuni.

Može se reći da su Hram i služenja unutar Hrama bili sastavni deo života i delovanja Isusa Hrista, Njegovog naučavanja, kao i života i delovanja Njegovih apostola. Ono što je tako blisko povezano s Njim mora biti deo našeg najdubljeg interesovanja. Naša je želja da možemo ući u Jerusalim kao deo Njegove povorke, zajedno s onima koji su, u tu Nedelju Palme, vikali: „Hosana, Sinu Davidovom“; da vidimo te ulice i građevine; da znamo kako je tačno izgledao Hram i da prođemo njegovim kapijama, duž njegovih tremova, dvorištima i odajama; da u duhu prisustvujemo služenjima; da budemo svedoci jutarnjeg i večernjeg prinošenja; da budemo deo tog mnoštva ljudi koji obožavaju o velikim praznicima; da stojimo pored onih koji dragovoljno prinose žrtve ili iščekuju očišćenje koje će ih obnoviti da mogu da pristupe Svetištu. Želimo da pred sobom vidimo te obrede, onakvim kakvi su oni zaista bili – da čujemo hramsku muziku, da upoznamo Psalme koje su pevali, molitve koje su prinosili, dužnosti sveštenika, žrtveno obožavanje koje su praktikovali, kao i same stavove onih koji obožavaju – ukratko, sve one detalje koji, zajedno, omogućuju da nam te scene ožive pred očima, kao da smo uistinu njihov deo. Jer usred svega toga, mi iznova vidimo tu predivnu Ličnost, Onoga čije je prisustvo taj dom ispunjavalo slavom.

Novi Zavet nas prebacuje u gotovo svaku od scena opisanih u ovoj knjizi. Česte su reference na njih, koje služe kao ilustracije. Vidmo Jovanovog oca kako obavlja službu paljenja kada; vidimo Devicu-Majku koja, po očišćenju, prikazuje svog Prvorođenog; dete Isusa među rabinima; Učitelja kako podučava na tremovima Hrama, sedi u Riznici, prisustvuje različitim blagdanima, potvrđuje očišćenje upućujući isceljenog gubavca svešteniku i, iznad svega, kako u vreme Blagdana Senica Sam primenjuje značajne obrede Svetišta. Nastavljajući dalje, svedoci smo rođenja Crkve na dan Pedesetnice; uočavamo česte ilustracije duhovnih istina pomoću hramskih scena – u pisanju apostola, a naročito u Knjizi Otkrivenja, koja je puna slika preuzetih iz scena koje su se odvijale u Hramu; i dalje iščekujemo ispunjenje jednog događaja još uvek neispunjene tipologije – Blagdan Senica, kao veliki blagdan žetve Crkve.

Fokusiram, dakle, trajno interesovanje Hrišćanina na pozadinu, jer ona takvo mesto ima u mom umu. Istovremeno, imajući u vidu prirodu teme, nadam se da će ova knjiga postići još jedan plemenit cilj. Mada nije zamišljena da bude Priručnik iz Biblijskih starina, niti traktat o Starozavetnim predslikama, ove teme su često njen deo. Međutim, razumevanje predivnog hramskog obreda, u svim njegovim detaljima, podrazumeva više od pukog istorijskog interesovanja. Zaista smo njime fascinirani; ponovo proživljavamo – ako ne period Izraelove slave, onda period Izraelske prošlosti koji je od našeg najdubljeg interesovanja; u stanju smo da na jedan živ način sebi predstavimo šta je i kakav je Hram zapravo bio pre nego što su služenja unutar njega zauvek prestala. Štaviše, sežući u daleku prošlost, kroz vreme proroka i kraljeva, pa sve do Jahvinog prvobitnog otkrivenja usred zastrašujućeg Sinaja, do naših najsvetijih sećanja, u stanju smo da vidimo kako se usred tih obreda i tipova rađa naš religiozni život; ovde ga vidimo u potpunosti razvijenog, i to obasjanog Prisutnošću Onoga na koga su svi ti rituali i sva tipologija upućivali. Ne bavim se time da li su i kada kasnije Jevrejske prakse iskrivile izvornu nameru i značenje Božijih uredbi. To prevazilazi cilj koji želim ovde postići. U svakom slučaju, tačno upoznavanje sa žrtvenim sistemom Hristovog vremena ne samo što može ispraviti greške, nego baca sveže i živo svetlo na Božanske uredbe i utiče na naše razumevanje toga šta su levitske uredbe zapravo bile i čemu je trebalo da nas nauče. Ovako formulisan cilj ove knjige istovremeno ukazuje na poteškoće. Iako postoji obilje materijala za ovakav rad, iako su ti materijali često rasuti, ipak su dostupni. Da i ne govorim o savremenim zapisima, kao što su Josifovi i Filovi, i referencama u samom Novom Zavetu; Mišna[1] sadrži obilje verodostojnih tradicija koje se protežu ne samo do vremena Hrama, već i do dana Isusa Hrista. To je izvor informacija na koji sam se uglavnom oslanjao, razume se, uz sam Stari Zavet.

Dok sam odatle crpio materijal iz prve ruke, usput sam se sa zahvalnošću služio svakom vrstom pomoći koja mi je bila raspoloživa. Ovde u prvom redu mislim na pisanja Mojsija ven Majmona (Moses ben Maimon; na engleskom govornom poodručju poznat kao Maimonides), i to ne samo zbog njegovog izuzetnog autoriteta među Jevrejima, već i zato što ga njegovo istinsko poznavanje ovih tema, kao i njegov oštar i suptilan intelekt preporučuju za takvu poziciju. Zatim dolaze brojni radovi na latinskom i nemačkom na temu Biblijske antike (Starozavetna vremena); radovi u oblasti Tipologije – naučni i popularni; traktati o životu i vremenima našeg Gospoda; istorije Jevrejskog naroda ili Judaizma; komentari na delove iz Starog i Novog Zaveta koji su od značaja za ove teme; brojni napisi o bitnim detaljima. U izučavanju drevnog Jerusalima, koristio sam se i radovima novijih istraživača, počev od Robinzona i Barklija, pa do studija objavljenih pod pokroviteljstvom Fonda za palestinska istraživanja (Palestine Exploration Fund).

Puno dugujem enciklopedijama Vinera, Hercoga, Erša i Grubera, kao i Kitoa (treće izdanje). Poslednji od navedenih radova posebno me zadužio serijom članaka na Jevrejske teme (tako ih ja nazivam), koji su napisani na originalan način i sa svom kompetencijom. Kao što će se videti u tekstu, moje se mišljenje često razlikuje u odnosu na navedenog autora; svejedno, zbog iscrpnosti i umeća s kojom su ove teme tretirane, članci su od velike koristi. Lajtfutove Horae Hebraicae et Talmudicae poznate su svakom istraživaču. To verovatno nije slučaj s njegovim manje poznatim radom De Ministerio Templi. Naslov i mnoge od tema slične su onima kojima se bavi ova knjiga. Ipak, dobro obučen čitalac odmah će uočiti da su plan i izrada prilično drugačiji, iako mi je taj rad bio od velike pomoći. Ovde ne bih smeo da ispustim sledeća imena: Relandus, Baksfort, Oto, Šotgen, Mojšen, Gudvim, Hotinger, Vagensejl i Lundius; a kada je reč o modernim autorima: Bar, Keil, Kurtz, de Vete, Salšuc, Zunz, Jost, Gajger, Hercfeld, Frac; mogao bih reći da sam se tim radovima konstantno služio. Konsultovao sam još puno drugih izvora; neki od njih navedeni su u fusnotama, dok za druge i nema referenci, jer iz njih nije preuziman materijal, niti su nešto dodali našem znanju.

Uopšteno, trebalo bi da pojasnim, rukovodio sam se principom davanja što je moguće manje referenci. Lako ih je moglo biti beskonačno puno. Nastojao sam, međutim, da ne zatrpavam stranice nizovima autoriteta, koji često samo daju privid učenosti; s jedne strane, istraživačima takve reference nisu ni potrebne, dok s druge, mogu ometati popularnu upotrebu ovakvog rada. Iz istog razloga izbegao sam da koristim hebrejska i grčka slova. Štampanje određenog izraza hebrejskim slovima istraživačima nije neophodno, a običnog čitaoca zbunjuje i navodi na to da ga jednostavno preskoči, ne opažajući ga i ne upoznajući se s njim.

Iako je ova knjiga proizvod dugogodišnjih izučavanja, tokom samog njenog sastavljanja nisam smatrao napornim ili dosadnim upoređivanje rezultata mojih istražiavanja sa onim do čega su došli autori čijim sam se radovima koristio. Toliko o temi knjige. Što se tiče njene forme, teme kojima se bavi ne moraju jednako da zanimaju sve čitaoce[2]; jednima će izgledati kao previše detaljno, a drugima kao nedovoljno obrađene; primedbi može biti povodom interpretacije tipova, pa čak i povodom opšteg pogleda na Stari Zavet. Imao sam za cilj da ova knjiga u najvećoj mogućoj meri bude zaokružena i od opšte koristi, kao i da jasno iskaže moja uverenja u pogledu značenja Starog Zaveta. Hteo bih da budem posebno jasan u vezi s jednom stvari. Po završetku svih ovih studija, ponizno i sa zahvalnošću u srcu, hoću da kažem da su one, korak po korak, učvršćivale moju veru u Hrista; radeći na njima, produbljivalo se moje uverenje da Hristos uistinu jeste „svršetak pravednosti koja dolazi od Zakona“, da su sve uredbe Starog Zaveta vodile ka Njemu, te da samo u Njemu Izraelski narod i historija imaju svoje značenje. Posmatrano u tom svetlu, hramsko bogoslužje nije neki čudan, izolovani ritural za čijim poreklom moramo tragati među okolnim narodima ili u prirodnim tendencijama rane istorije čovečanstva. Sve, naime, postaje jedna povezana celina – služenje u Hramu samim dizajnom i praktičnim sprovođenjem još čvršće dokazuje Božije autorstvo – čiji delovi odgovaraju jedan drugom, a svaki ponaosob i svi zajedno jasno i nedvosmisleno upućuju na Njega u kome se manifestuje punina Božije ljubavi i ostvaruju naumi u pogledu sveta. Dve dispenzacije su suštinski jedna dispenzacija; Javhe, Bog Izraelov istovremeno je Bog i Otac našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista – Novum Testamentum in Vetere latete; Vestus in Novo patet.

Alfred Edersheim

___________________________________

[1] Sasvim drugačija procena mogla bi se izneti u pogledu Gemare (uopšteno, ona se može opisati kao dvostruki ili dvostrani komentar – Jerusalimska i Vavilonska Gemara – na Mišnu), što zbog njenog znatno kasnijeg nastanka, što zbog veoma čudnih i heterogenih mućkalica koje se mogu naći u brojnim svicima Talmuda. U vreme sastavljanja Gemare, Judaizam je već bio okoštao; verodostojnost tradicije već je bila uveliko umanjena ne samo protokom vremena, nego i usled dogmatskih naklonjenosti i predrasuda, kao i nimalo neprirodnom težnjom da se novijim pogledima, praksama i molitvama da prednost u odnosu na one iz vremena Hrama. U svom najvećem delu, spis ima isti ton kao i Mišna – to je jako važan element u istočnim tradicijama, gde su, da se tako izrazimo, boje jako postojane: moderna arapska mesta i lokaliteti do danas zadržavaju originalna palestinska imena, a ne novija grčka ili rimska, koja su im dali kasniji osvajači.

[2] Recimo, poglavlja 1 i 2, u kojima je dat opis drevnog Jerusalima, kao i strukture i uređenja Hrama, mogu biti nezanimljiva nekim čitaocima; ipak, ona nisu mogla biti izostavljena, niti se taj sadržaj mogao naći u nekom drugom delu knjige. Oni koje ova tema ne privlači mogu početi da čitaju knjigu od treće glave.

Odlomak iz Knjige: Alfred Edersheim, Hram – Služba i Služenje (godina izdavanja 1874)
prevod i obrada: www.potragazabogom.com 2020

Molite za mir Jerusalima: nek imaju mir koji tebe ljube! Nek bude mir u zidinama tvojim, i spokoj u tvojim palatama! Radi braće svoje i svojih sudrugova reći ću sad: “Mir tebi!” Radi doma Gospoda, Boga našega tražiću dobro za te. (Psalam 122:6-9)