GLAVA 1

PRVI POGLED NA JERUSALIM I HRAM

„Kad se približi i ugleda grad, zaplaka nad njim.“ (Luka 19:41)

Šarm Jerusalima

U svakom vremenu, sećanje na Jerusalim uzburka najdublja osećanja. Jevreji, Hrišćani i Muhamedanci okreću mu se s ljubavlju i strahopoštavnjem. Čini se kao da bi ga svaki od njih mogao nazvati svojim „srećnim domom“ ili „najdražim imenom.“ Naime, naša najsvetija sećanja na prošlost i naše najsrećnije nade za budućnost povezane su s „gradom našega Boga“. Iz puno odlomaka u Starom Zavetu, a posebno iz Knjige Psalama, poznato nam je s kakvom žarkom žudnjom su izgnanici iz Palestine gledali prema Jerusalimu; tokom dugih vekova rasejanja i okrutnog progona, sve do danas, iste težnje prožimale su gotovo svaku službu u sinagogi, najgorljivije u pashalnoj noći, koja je za nas zauvek povezana sa smrću našeg Spasitelja. Tamošnje prisustvo „Čežnje svih naroda“ oduvek je obasjavalo Jerusalim i Hram svetom svetlošću, ispunjujući proroštvo: „I mnogi će narodi doći i reći: ‘Dođite, popnimo se na goru Gospodnju, u Dom Boga Jakovljeva, da nas pouči svojim putevima i da hodimo njegovim stazama.’ Jer će iz Siona Zakon izaći, i iz Jerusalima reč Gospodnja.“ (Isaija 2:3) Njegove noge utabale su prometne ulice Jerusalima i senovite obronke Maslinske gore; Njegovo lice „ispunjavalo je slavom“ Hram i službe u njemu; Njegova ličnost davala je smisao zemlji i narodu; smrt kojom je umro u Jerusalimu učinjena je na život svim narodima. Ove činjenice nikada ne mogu postati prošlost – one su zauvek sadašnjost; zbog naše vere, ali i zbog naše nade; jer, On će doći na isti način na koji su ga ljudi iz Galileje videli da s Maslinske gore odlazi na nebo.

Drevna sećanja

Naša sećanja na Jerusalim protežu se i dalje od ovih scena. Čitamo o dalekoj prošlosti, o Melhisedeku, prototipu sveštenika-kralja Salima, koji je izašao da se sretne s Avramom, praocem Jevrejskog naroda, blagoslovivši ga. Malo kasnije, taj isti Avram, krenuo je iz Hebrona na svoje tužno putovanje – da žrtvuje svog jedinog sina. Nekoliko milja južno od grada, put kojim je išao uspinje se do vrha proplanka koji štrči nad dolinom Kedrona. Sa tog mesta, kroz klisuru koju je na svom toku usekao Kedron, ugledao je brdo. Bila je to Morija, gora na kojoj je trebalo da žrtvuje Isaka. Tu je Solomon kasnije podigao Hram. Nad Morijom je David video ruku anđela zatirača; verovatno tik iznad mesta sa kojeg se, kasnije, svakodnevno podizao dim žrtava paljenica koje su prinošene na velikom oltaru. Na suprotnoj strani, na brdu Sion, koje samo jaruga deli od Morije, nalazio se Davidov grad i njegova palata, a u neposrednoj blizini Hrama – Davidova kula.  Nakon ovog perioda, pred našim očima razmotava se prava istorijska panorama. U nizu istorijskih događaja koji se smenjuju konstanta je jedino Jerusalim, koji ostaje centar interesovanja i privlačenja, dok ne stignemo do Prisustva koje ga je, i napuštenog, činilo „Hefcibom“, „Beula“, “Omiljena”, „Udata“ (Isaija 62:4).

Poreklo imena

Rabini imaju zanimljiv pogled na poreklo imena Jerusalim, za koje se uobičajeno smatra da znači „temelj“, „prebivalište“ ili „baština mira“. Smatraju ga složenicom koju sačinjavaju imenice Jireh i Shalem i tvrde da ga je Avram nazvao Jehovah-Jireh (Jahve će provideti, Jahve će se pobrinuti), dok ga je Šem nazvao Shalem; Bog je, pak, kombinovao dva imena u jedno: Jireh-Shalem, Jerushalaim ili Jerusalim. Svakako da ima nečeg neobičnog u izboru Palestine za zemlju izabranog naroda i Jerusalima za glavni grad te zemlje. Politički značaj zemlje se mora procenjivati na osnovu njenog položaja, pre nego na bazi njene veličine. Kako se nalazi na pola puta između istoka i zapada, te između dve vojno moćne monarhije, najpre između Egipta i Asirije, a kasnije između Rima i Istoka, prirodno je postala bojno polje naroda i raskrsnica svetova. Kada je reč o Jerusalimu, njegov je položaj posve jedinstven. Kako se nalazi nekih 2.610 stopa iznad nivoa mora, njegova klima je zdravija, ujednačenija i umerenija nego u bilo kom drugom delu zemlje. S vrha Maslinske gore pruža se pogled bez premca na neke od najzanimljivijih lokaliteta u zemlji. Na istoku, oko luta preko Jerihonske ravnice, oivičene krivudavim tokom reke Jordan i jednoličnim sivilom Mrtvog mora, dok se naposletku ne zaustavi na Pisgi, te Moavskim i Amonskim planinama. Na jugu, pogled se pruža i dalje od „kraljevskih vrtova“, sve do sivih vrtova „brdovite Judeje“. Zapadno, pogled bi zastao na gorama beterskim (Pesma nad pesmama 2:17), dok sumaglica na horizontu označava granicu Velikog mora. Na severu, u vidokrugu su poznati lokaliteti poput Micpe, Givona, Ajalona, Mikmaša, Rame i Anatota. Ali, važnije od svega, tu u podnožju, leži Sveti grad, u svoj svojoj veličanstvenosti, poput mlade koja se doterala za svog mladoženju.

Položaj Jerusalima

„Prekrasna visina, radost zemlji svoj – Gora Sion na severnim stranama, grad velikoga kralja… Obiđite Sion i okružite ga, prebrojte mu tornjeve! Obratite pažnju na opkope njegove, prođite kroz palate njegove.“ Ako se ovako nešto o Jerusalimu moglo reći u skromnim danima monarhije (Psalam 48:2, 12-13), nema sumnje da je to bila istina u vreme kada je Isus pohodio grad, nakon što ga je Irod Veliki ukrasio svim njegovim sjajem. Dok su gomile hodočasnika o velikim praznicima pristizale u grad, mora da su bili zaneseni prizorom lepote koji se pružao pred njima. Ne samo sećanja na prošlost, ili svete asocijacije povezane sa sadašnjošću, već i sama veličanstvenost scene koja se ukazivala pred njima pretvarala je njihovo divljenje u oduševljenje. Jer, Jerusalim je bio grad palata, grad s više prava na presto nego bilo koji drugi. Smešten na uzvišici koja nadvisuje neposredno okruženje, samo s jedne strane nije bio odvojen i izolovan dubokim dolinama, ostavljajući utisak jedne ogromne prirodne tvrđave. Svuda okolo, s tri strane, poput nekakve prirodne ograde, prostirale su se duboke uvale doline Hinom i Crne doline, ili Kedrona; one su se spajale na južnoj strani grada, u jednom tako oštrom padu da je tačka njihovog stapanja čak 670 stopa niže u odnosu na mesto odakle počinju da se formiraju. Samo na svojoj severozapadnoj strani grad je bio direktno povezan s tlom. Da bi još više ličio na niz ostrva-tvrđava, duboka prirodna klisura – Tiropoeon – preseca ga sa severne i južne strane tračno po sredini, naglo skrećući na zapad, odvajajući Sion od brda Akra. Na sličan način Akra je odvojena od Morije, koja je, pak, veštački stvorenom dolinom odvojena od Bezete, odnosno Novog grada. Štrčeći nad okružujućim uvalama, podiže se grad mermernih, kedrom pokrivenih palata. Uz tu središnju klisuru, čitavm nizijom i na padinama okružujućih brda, smešten je grad sa svojim prometnim ulicama, pijacama i trgovinama.

Usamljena, izdvojena u svoj svojoj veličanstvenosti, stajala je gora na kojoj se nalazio Hram. Sa svojim balkonima i tremovima, uzdignut visoko iznad grada, s lavirintom mermerom zasvođenih dvorišta, krovom od kedrovine i bogato ukrašen, sam Hram, sa svom tom količinom snežnobelog mermera i zlata, obasjan suncem, uočljivo se izdvajao u odnosu na zeleno okruženje Maslinske gore. Nema Jevrejina koji je, tokom svih svojih lutanja, mogao videti grad nalik svom Jerusalimu. Čak ni Antiohija u Aziji, pa ni sam carski Rim nisu mogli nadmašiti njegovu arhitektonsku izuzetnost. Isto tako, ni u dalekoj prošlosti, ni u moderno vreme nije bilo svetinje koja bi se, po položaju ili lepoti, mogla izjednačiti s Hramom; nema blagdanskih povorki poput mase ispunjene radošću, tih stotina hiljada ljudi koji se tiskaju, slaveći i zahvaljujući, dok idu prema gradu u Pashalno veče. Ništa čudno da je sa usana tih hodočasnika dolazila ovakva pesma:

„Noge naše stoje na dverima tvojim, Jerusalime! Jerusalim je sagrađen kao grad koji je saliven u jedno.“ (Psalam 122:2-3)

S koje god strane da je hodočasnik prilazio gradu, njegov prvi utisak je morao biti svečarski i dubok. Posebno iznenađenje čekalo je, međutim, one koji su u grad dolazili bilo iz Jerihona bilo iz Galileje, dobro poznatim putem koji vodi preko Maslinske gore. Ako gradu priđu s juga, idući obodima kraljevskog Vitlejema, ili sa zapada, spuštajući se niz visove Bet-horona, ili sa severa, putujići Efraimovim gorjem, on bi im se isprva nejasno ukazao iz sivkaste daljine; lagano se približavajući, počeli bi da opažaju konture grada. Sasvim je drugačiji prilaz sa istočne strane. Nakon samo jednog skretanja, grad koji je do tada bio potpuno van vidokruga, odjednom i naglo, postao bi sasvim vidljiv, pogled na njega pucao bi izbliza, na najuočljiviji mogući način. Tim putem je Isus trijumfalno ušao u grad iz Vitanije, u nedelji Svog Stradanja. Od „kuće urmi“, širok, kameniti put vodi oko Maslinske gore. Tim putem ga je pratilo mnoštvo iz Vitanije, tu mu je u susret izašla hvalama ispunjena masa iz grada Jerusalima. Došli su do tog njima dobro poznatog maslinjaka. Činilo se da je i on sam deo grada, odvajajući ga od pustinje koja se prostire ka Jordanu i Mrtvom moru.

Maslinska gora

Razdaljina od uzvišice na kojoj se nalazio Hram do zapadnog podnožja Maslinske gore nije bilo više od 100 do 200 jardi, mada je, razume se, udaljenost do samog vrha bila veća – recimo, pola milje. Najkraćom putanjom, razdaljina od kapije grada do najvišeg vrha iznosila[1] je samo 918 jardi.

Maslinska gora je uvek bila zelena, čak i u najranije proleće ili tokom sušnog leta – najsvežija, najprijatnija i najsenovitija šetnja oko Jerusalima. Čitav put nalazio se u senci Hrama i njegovog brda, a svuda po njemu, rasuto lišće formiralo je luksuzni baldahin. Put nije vodio kroz vrtove u zapadnjačkom smislu te reči, još manje kroz voćnjake; zahvaljujući neobičnim klimatskim uslovima, priroda na tom mestu posvuda razbacuje cveće, sadi vrtove, vrtovi potom prerastaju u voćnjake, a ovi se stapaju s livadama, potom dolaze visoravni, gde se maslina i smokva mešaju s tamnim čempresom i borom. Kameniti put koji se penje na Maslinsku goru krivuda terasastim terenom pokrivenim maslinama; njihovo srebrnasto i tamnozleleno lišće podrhtava na povetarcu. Upravo tu, iz kamenitog tla niče ogromno čvornovato smokvino drvo; potom dolazi niz isprepletanih palmi, čije se bodljikave ćube podižu visoko ili se šire poput žbunja; iz tla pokrivenog mahovinom niče voće jarkih boja. Naokolo ima mirte, borova, visokih čempresa, a na samom vrhu nalazi se mnoštvo ogromnih stabala kedra. Stanovnici Jeruslaima povlačili bi se ovde radi opuštanja ili meditacije; to je mesto na kojem je običavao da podučava jedan od njihovih najslavnijih rabina[2]. Na to isto mesto, Hristos je često dolazio sa svojim učenicima.

Kada bi mu se prilazilo iz Vitanije, grad bi neko vreme bio potpuno skriven od pogleda; zaklanjao ga je vrh Maslinske gore. Nakon samo jednog oštrog skretanja na putu, tamo gde Gora počinje da se spušta, odjednom bi pukao pogled na Jerusalim; grad bi se ukazao izbliza, tu na dohvatu ruke. Istina, konfiguracija Maslinske gore na njenoj desnoj strani je takva da bi ona i dalje zaklanjala Hram i veći deo grada; međutim, preko Ofela, prometnog predgrađa koje naseljavaju uglavnom sveštenici, pogled seže do Vrha Siona, na čijoj se najvišoj tački nalazi Irodova palata – na mestu na kojem se nekada nalazila Davidova. Spuštajući se još nekoliko koraka, hodočasnik bi ponovo nakratko izgubio grad iz vidokruga, ali bi onda ubrzao ka obodu stene. Kakva bi se samo panorama ukazala pred njegovim očima. U trenutku bi pred sobom ugledao čitav grad – njegove doline i uzvišice, njegove zidine i kule, njegove palate i ulice, te njegov veličanstveni Hram – sve zajedno, delovalo bi mu kao da posmatra scenu iz nekog drugog sveta. Sve ukupno, prečnik grada nije bio veći od  33 stadija, odnosno četiri engleske milje. Na toj površini, živelo je oko 600.000 ljudi (prema Tacitu); međutim, jedan Jevrejski istoričar[3] navodi da je, u vreme Pashe, taj broj iznosio između dva i tri miliona, što bi grad izjednačilo sa Londonom.

Zidovi

Prvo što bi hodočasniku privuklo pažnju bili su zidovi grada; u Hristovo vreme postojala su samo dva[4]. Prvi – stari zid – počinjao je na severozapadnoj strani Siona, od kule Hipikus, protežući se duž njegovog severnog zavoja, da bi se spojio sa zapadnom kolonadom Hrama. Isti zid opasivao je Sion i sa zapadne i sa južne strane, odakle se protezao dalje na istok, ograđujući Ofel, da bi se, na kraju, spojio sa jugoistočnim uglom Hrama. Prvi zid je, dakle, štitio Sion, Ofel i, zajedno sa zidovima Hrama, Moriju. Drugi zid, koji je počinjao na kapiji prvog i zvao se Genat, protezao se na sever, a potom na istok, okružujući Akru i završavajući na Antonijinoj kuli. Dakle, čitav stari grad i Hram bili su u dovoljnoj meri zaštićeni.

Antonijina kula

Antonijina kula nalazila se na severozapadnoj strani Hrama, na pola puta između istoimenog dvorca i Hrama. S dvorcem je bila povezana dvostrukim setom zasvođenih dvorišta, a sa Hramom putem prolaza koji je ispod zemlje vodio do samog Hrama, kao i pomoću hodnika i stepeništa koje se spuštalo do severnog i zapadnog trema Dvorišta Pagana. Neke od najslavnijih tradicija iz Jevrejske istorije povezana su sa ovim dvorcem, pošto se tamo nalazila drevna „Davidova oružarnica“, Ezekijina i Nemijina palata, te Makabejska tvrđava. U Hristovo vreme, međutim, Antoniju je zaposela omražena Rimska vojska, koja je Izraelce držala na oku čak i kada su u svojoj svetinji. Sa Antonijine kule se Hram zapravo mogao nadgledati, tako da bi Rimski vojnici veoma brzo mogli da se sjure do Hrama i uguše nemire, kao što je to učinjeno i jednom prilikom kada su Jevreji umalo ubili Pavla (Dela 21:31). Zidovi grada dodatno su branjeni sa kula, kojih je na prvom zidu bilo šezdeset, a na drugom četrdeset. Najpoznatije među njima bile su Hipikus, Fazelus i Marijamna, koje su se nalazile blizu jedna drugoj, na severozpadnoj strani Siona; bile su izgrađene od ogromnih kamenih blokova, četvrtaste, jako utvrđene i okružene zgradama koje su branjene iz oružarnica i s tornjeva[5]. Podigao ih je Irod, a nazvao ih je po prijatelju i bratu koji su poginuli u jednoj bici, te po svojoj supruzi koju je ubila njegova ljubomora.

Četiri brda

Ako bi hodočasnik pažljivije posmatrao grad, uočio bi da je podignut na četiri brda. Najveće među njima bilo je ono na zapadu, drevni Sion, oko 200 stopa viši od Morije, ali i dalje sto stopa niži od Maslinske gore. Na severu i istoku, nasuprot Sionu, odvojene od njega dubokom dolinom Tiropoeon, nalazila su se dva brda srpastog oblika, Akra i Morija, uključujući Ofel, kao Morijin najviši južni vrh. Na padinama Akre nalazio se Donji grad. Konačno, četvrto brdo Bezeta (od bezaion, što znači močvarno tle), tj. Novi grad, uzdizalo se severno u odnosu na goru na kojoj se nalazio Hram i Akru, i bilo je odvojeno od njih veštačkom dolinom. Ulice su, kao i inače u istočnim gradovima, bile uske i popločane belim mramorom. Duž ulica postojala je neka vrsta malo podignute staze kojom su se kretali oni koji su se upravo očistili u Hramu, dok su ostali išli nižim putem. Ulice su uglavnom nosile imena po kapijama ka kojima su vodile ili po bazarima. Tako su postojale Vodena ulica, Riblja, Istočna itd. Drvna tržnica i Krojači nalazili su se u Novom gradu; Velika gornja pijaca na Sionu. Zatim su postojale Tržnica vune, Pijaca mesinga, Ulica pekarska, Mesarska ulica, Ulica došljaka i mnoge druge slično imenovane ulice i pijace. Nije bilo teško uočiti naznačajnije građevine u gradu. Na severozapadnoj strani Siona – drevni Salem i Jevus – na mestu Davidovog dvorca, nalazila se Irodova palata, gde su, tokom svog privremenog boravka u Jerusalimu, obično stanovali Rimski namesnici. Štrčala je uvis, zaklonjena velikim kulama koje je izgradio Irod – čudesna u svojoj lepoti; Josephus o njenoj velični, snazi, visini, odajama, krovovima, predvorjima, dvorištima i vrtovima koji su bili tik uz nju piše rečima punim divljenja.

Palata velesveštenika

Na suprotnoj, tj. severoistočnoj strani Siona, nalazila se Palata velesveštenika. S obzirom da je bila izgrađena na padini, ispod glavnih odaja za stanovanje postojao je još jedan, niži nivo, sa tremom na svojoj prednjoj strani, tako da možemo razumeti gde se to Petar nalazio u noći Isusovog hapšenja kada je „bio dole u dvorištu“ (Marko 14:66). Pored toga, verovatno na padini Akre, nalazila se zgrada Arhiva, a sa druge strane klisure, uz sam Hram s kojim je verovatno bila povezana kolonadom nalazilo se Veće Sinedriona (odaja u kojoj se Sinedrion sastajao). Dalje, isočnim zavojem Gore Sion, južno od velesveštenikove palate, a nasuprot Hramu, nalazio se ogromni Xystus, koji se verovatno protezao do Tiropoeona. Šta god da je bila njegova prvobitna namena[6], kasnije je korišćen za javna okupljanja; tu se, u posebnim prilikama, odigravalo huškanje narodnih masa. Verovatno je to mesto na kojem je, na Pedesetnicu, Petar održao propoved na koju se obratilo tri hiljade ljudi, mesto gde se masa okupila nakon što „nasta huka“. Xystus je bio okružen nizom natkrivenih stubova. Iza Xystusa nalazila se Agripina palata, drevna palata Davida i Makabejaca, a dalje iza nje Vernikina. Na Akri su bile smeštene palate nekih stranih prinčeva, recimo, kraljice Helene, kralja Monobasusa i drugih prozelita. U toj četvrti, možda i van nje, dalje prema severozapadu, bilo bi prirodno potražiti pozorište i amfiteatar. S obzirom da se radi o objektima koji su po svojoj suštini apsolutno ne-Judejski, bilo bi normalno da su locirani što dalje od Hrama. Razumljivo, na prostoru oko samog Hrama nije bilo građevina. Iza Hrama, na njegovoj jugoistočnoj strani, nalazila se Ovčija pijaca, a južno od nje hipodrom. Prvobitno, kraljev dom, koji je izgradio Solomon i koji se nalazio pored konjske kapije, kao i kraljevske štale, nalazile su se na južnoj strani Siona; tu je Irod kasnije sagradio „kraljevski trem“. Prekoputa, između Xystusa i Riblje kapije, bila je smeštena četvrt Makteš (Sofonija 1:10-11), puna tržnica, uglavnom povezanih s Hramom. Na kraju, južno od Hrama, i dalje na istom brdu, nalazio se Ofel, gusto naseljeno predgrađe sveštenika.

Šušan kapija

Tako mora da je izgledao pogled na Jerusalim s Maslinske gore, na kojoj smo do sada stajali.

Ako je verovati Jevrejskom predanju na ovu temu, prema Maslinskoj gori vodila je kapija[7] smeštena na istočnom zidu Hrama. Nazvana je Šušan kapija, jer se na njoj nalazila skulptura istoimenog grada za koji se vezuje toliko Jevrejskih sećanja. Od kapije se protezao put kojim su sveštenici dovodili „crvenu junicu“, a na Dan Pomirenja jarca, koji bi trebalo da je vodio do Maslinske gore. Na mestu gde je spaljivana crvena junica nalazili su se veliki lavaboi i tezge na kojima je prodavao sve što je potrebno za razna očišćenja. Na vrhu, na jednoj od najviših tački, nalazila se Lunarna stanica, odakle se, putem vatrenih signala, s brda na brdo, do udaljenih zemalja, slala informacija o tome da se na nebu pojavio mlad mesec. Ako se Jevrejskoj predaji može verovati još korak dalje, u zidu Hrama, prema severu, nalazila se kapija koja nije korišćena – Tedit ili Tere; na južnoj strani postojale su još dve takve kapije. Pouzdano znamo za samo jedan prolaz ispod zemlje – on je vodio od tvrđave Antonija, na severozapadnoj strani Hrama, do hramskog dvorišta; pouzdano znamo i za zasvođene hodnike, sa stepeništem koje se spuštalo do tremova. Jednim od tih tremova pojurio je kapetan Lisija u nastojanju da spasi Pavla kojeg gomila umalo nije ubila. Ostavljajući po strani diskutabilna pitanja, sa sigurnošću možemo reći da je postojalo pet kapija[8] koje su vodile u Spoljno dvorište Hrama, ono za Pagane; jedna na južnoj, a prostale četiri, glavne, na zapadnoj strani. Južna kapija je bila dvostruka i verovatno su se njome pretežno služili sveštenici. Dolazeći iz svoje četvrti Ofel prošli bi ispod ogromnog luka kapije, zatim kroz predvorje (njegova širina iznosila je 40 stopa puta dva, s obzriom da je kapija dvostruka), a zatim kroz dvostruki tunel, dugačak bezmalo 200 stopa, kojim bi stigli do stepeništa koje iz Dvorišta Pagana vodi direktno do onog za sveštenike, blizu mesta gde su se nalazile njihove odaje.

Da bismo se, međutim, pridružili masi onih koji obožavaju, morali bismo ući u sam grad. Ako se vratimo na Sion, tamo gde smo stali, sada smo okrenuti prema istoku, prema Moriji. Mada gledamo u četiri glavna ulaza u Hram, ono što vidimo na zidovima najviših terasa nije pročelje, već zadna strana Hrama. Zanimljivo kako tradicija ovde greši na jedan opipljiv način, nalažući okretanje ka istoku prilikom obožavanja. Sama Svetinja gledala je na istok i prilazilo joj se sa istočne strane, ali nema sumnje da su i sveštenici i oni koji obožavaju licem bili okrenuti prema zapadu, a ne prema istoku.

Hramski plato

Ulaganjem ogromnih napora i novca Hramski plato veštački je poravnat i proširen ogromnim građevinskim strukturama. Oni su delimično imali veze s očišćenjem: naime, moglo se desiti da se ipod površine zemlje nalazi leš koji bi, ma kako duboko bio, onečistio sve što se nalazilo iznad. Nakon proširenja koje je izveo Irod veliki, područje Hrama zauzimalo je površinu[9] kvadratnog oblika od 925 do 950 stopa i više.

Ako bismo veličinu Hramskog područja zaokružili na 1.000 stopa, onda bi se moglo reći da je upola veća od područja Rimske katedrale Sv. Petra, koja meri 613 stopa, i više nego upola veća od katedrale Sv. Pavla s njenih 520 stopa. Sem toga, trebalo bi imati u vidu da Hramski plato nije bio samo dugačak 1.000 stopa, već je imao oblik kvadrata čije su stranice iznosile toliko. Sam Hram i njegova dvorišta nisu se nalazili u centru tog kvadrata, već u njegovom severozapadnom delu. Nije čitava ta površina bila istog nivoa; radi se o terasastom terenu, a terase, jedna iznad druge, vodile su do same svete građevine, trem Hrama štrčao je na oba kraja, odakle su se uzdizale dve kule, natkriljujući Svetinju i Svetinju Nad Svetinjama. Po svemu sudeći, „zlatni hram“ se mogao videti iz svih krajeva grada; dim žrtava prinetih u njemu podizao se do plavog istočnog neba, a muzika koja je pratila službe u Hramu pronosila se ulicama užurbanog grada; njegovi krovovi i perivoji od uglačanog mramora sijali su na suncu; Hram je bacao sene na Maslinsku goru iza njega.

Rabinske priče

Kada bi razmišljali o svom gradu iz njegovog sjajnog doba, rabini su imali običaj da kažu: „Svet je poput oka. Beonjača je okean koji ga okružuje; tamni krug je sam svet; zenica je Jerusalim; slika u zenici, to je svetište.“ U svojoj tuzi i usamljenosti, napisali su puno bajkovitih priča o Jerusalimu; neke od njih mogu u ovom tekstu imati svoje mesto, da bi se njima pokazalo s kakvim strahopoštovanjem su se sećali prošlosti. Jerusalim, govorili su, nije pripadao nijednom plemenu posebno – bio je Izraelov. Ovo je u priličnoj meri tačno; čak i kasnije, kada je Jevus postao glavni grad zemlje, granica između Jude i Venijamina presecala je i grad i Hram tačno po sredini; po Jevrejskoj predaji, trem i svetište nalazili su se na području Venijamina, a Hramska dvorišta i žrtvenik u Judi. U Jerusalimu se nije mogla iznajmiti kuća. Pripadale su svima; morale su biti otvorene, kao znak srdačne gostoljubivosti za braću-hodočasnike koji su za praznik dolazili u grad. Nikada se nikome nije dogodilo da u Jerusalimu ne može proslaviti Pashu, niti je nekada nekome zafalio krevet da prenoći. Nikada se nije desilo da zmija ili škorpion nekoga ujedu u okrugu grada; nikada vatra nije zahvatila njegove ulice, nikada se nije urušio. Nikada nije bilo zabrane ulaska u Sveti grad. Iz levitskog ugla posmatrano, bio je veća svetinja od bilo kog drugog grada: samo se u Jerusalimu moglo jesti Pashalno jagnje, a isti je slučaj i sa zahvalnicama i drugim prinosima. Otud takva briga o mogućem onečišćenju. Leš nije mogao ostati u gradu tokom noći; nije bilo grobnica, osim za kuću Davidovu i proročicu Huldah. Čad se ni živina nije mogla čuvati, niti se moglo saditi povrće, jer bi miris trulog povrća onečistio vazduh; nisu pravljene ni peći, da ne bi bilo dima. Nije se desilo da neki incident prekine službu u Svetinji, niti da se ukaljaju prinosi. Nije se desilo da kiša ugasi vatru na žrtveniku, niti pak da vetar vraća dim nazad; isto tako, koliko god se puno ljudi okupilo da obožavaju, nije se desilo da neko nema prostora da se pokloni i obožava Boga Izraelovog.

Toliko o rabinskoj predaji. Mada sam po sebi impresivan, njihov lament još više dobija svoje značenje kada se posmatra u svetlu Evanđelja: „Tri i po godine prebivala je Šekina Slava“ (vidljivo Božije prisustvo) „na Maslinskoj gori“, čekajući da se Izrael pokaje, „i pozivajući ih: ‘Tražite Gospoda dok se može naći, zazovite ga dok je blizu’. Kada se pokazalo da je bilo uzalud, Šekina se vratila na svoje mesto!“

Jerusalim u ruševinama

Šekina se povukla! I grad i Hram sravnjeni su sa zemljom, jer Jerusalim nije prepoznao vreme svoga pohođenja (Luka 19:44). „Jerusalim pretvoriše u ruševine“ (Psalam 79:1). „Kamenje Svetišta prosu se se po uglovima svih ulica“ (Tužaljke 4:1). Sve to, i još više od toga, video je Spasitelj, Kralj Izraela, u bliskoj budućnosti, kada je „ugledao grad i zaplakao nad njim“. Mi sada moramo da kopamo veoma duboko kroz naslage ruševina – sloj od nekih 60 do 125 stopa u dubinu – kako bismo došli do drevnih temelja. Tamo, blizu mesta na kojem je kraljevski most premošćavao duboku pukotinu i vodio od Davidovog grada do kraljevskog trema Hrama, tu se nalazi Jevrejski Zid plača, gde tužni baštinici svog tog razaranja sa strahopoštovanjem grle kamenje, lijući neučinkovite suze; one su neučinkovite jer je sadašnjost ista kao i prošlost, jer nema prepoznavanja, nema pokajanja i uklanjanja onoga što je dovelo do osude i suza. „Stražaru, koje je doba noći? Stražaru, koje je doba noći? Stražar reče: ‘Dolazi jutro, ali i noć. Ako kanite tražiti, tražite! Vratite se! Dođite!“ (Isaija 21:11b-12)

______________________________________________________

[1]Dužom stazom, razdaljina iznosi 1310 jardi, a glavnim kamiljim putem i nešto više. Josif udaljenost od grada do vrha Maslinske gore računa na 1010 jardi. (Vidi: Grad Velikog Kralja, str. 59)

[2] R. Johanan Sakai, rabin koji je bio na čelu Sinedriona neposredno pre i nakon razaranja Jerusalima.

[3] Ferguson, u Smith’s Dictionnary of the Bible, preračunava ove brojke na osnovu broja stanovnika u odgovarajućim oblastima modernih gradova. Kada se govori o dva miliona ljudi ne misli se na redovnu populaciju, već na broj ljudi u gradu za vreme Pashe. Imajući u vidu istočne navike – spavanje na krovu, a verovatno i boravak u šatorima – u ovom proračunu nema nekog preterivanja. Sem toga, ma kako Josephus bio nepouzdan, po pravilu mu se može verovati kad su u pitanju podaci koji se mogu proveriti upoređivanjem sa zavničnom statistikom. Štaviše, baveći se ovim neverovatnim prilivom ljudi, rabin navodi da bi, tokom praznika, izuzev prve noći, ljudi često razapinjali šatore van Jerusalima, ali ne dalje od subotnjeg dana hoda. Ova činjenica, kako to Oto dobro proimećuje (Lex. Rabb, str. 195), ujedno može da objasni kako to da se naš Gospod, u takvim prilikama, često s učenicima povlačio na Maslinsku goru.

[4] Treći, najveći i najjači zid, koji je ograđivao Bezetu, odnosno Novi grad, podignut je za vreme Iroda Agripe, dvanaest godina nakon Raspeća.

[5] Za pojedinosti o ovim građevainama pogledaj Josephusovo delo Wars, tomove 4 i 3.

[6] Barclay smatra da je Xystus prvobitno bio paganski gimnazijum (atletski teren/sala), a izgradio ga je ozloglašeni velikosveštenik Jason (City of the Great King, str. 101).

[7] U odaji iznad ove kapije čuvale su se dve standarde mere koje su koristili zaposleni u Hramu (Chel. 17. 9.)

[8] Jevrejska tradicija pominje pet spoljnih kapija Hrama: Šušan na istoku, Tedi na severu, Koponus na zapadu, te dve Huldah kapije na jugu. Za Šušan se smatra da je bila niža od ostalih kapija tako da su sveštenici, kada dođu do kraja „mosta crvene junice“, mogli imati preko nje pogled usmeren na Hram. U odaji iznad Šušan kapije držane su dve standardne mere za „lakat“.

[9] Mnogi moderni autori računaju područje Hrama na samo 606 stopa, dok jevrejski izvori govore o još većoj površini od one koju smo mi naveli. Proračun iznet u ovom tekstu baziran je na najnovijim i pouzdanim istraživanjima, te podržan iskopavanjima koja su na licu mesta vodili Wilson i Wareen.

 

Odlomak iz Knjige: Alfred Edersheim, Hram – Služba i Služenje (godina izdavanja 1874)
prevod i obrada: www.potragazabogom.com 2020

 

Molite za mir Jerusalima: nek imaju mir koji tebe ljube! Nek bude mir u zidinama tvojim, i spokoj u tvojim palatama! Radi braće svoje i svojih sudrugova reći ću sad: “Mir tebi!” Radi doma Gospoda, Boga našega tražiću dobro za te. (Psalam 122:6-9)