AURELIJE AUGUSTIN

ISPOVESTI

Naslov Originala: CONFESSIONES

KNJIGA PRVA

Glava 16

Ali jao tebi, reko ljudske navike! Ko će tebi odoleti? Kad ćeš već jednom da presušiš? Dokle ćeš valjati Evine sinove u veliko i strašno more koje jedva mogu da preplove oni koji se popnu na drvo? Nisam li ja na tvojim valovima čitao o Jupiteru kao gromovniku i kao preljubniku? Dakako da nije mogao da bude oboje u isto vreme, ali je stvar prikazana tako da je glumac imao izliku da oponaša pravi preljub, pri čemu je lažni grom imao samo svodničku ulogu.

A ko od tih učitelja s plaštem može trezna uva slušati kako čovek od istoga praha kao i oni viče i govori: „To je izmišljao Homer i ljudska je svojstva prenosio na bogove; voleo bi da je božanska prenosio na nas!“ Ispravnije je međutim, reći da je to doduše izmišljao Homer, ali je razvratnim ljudima pridavao božanska svojstva, da se njihove sramote ne bi smatrale sramotama, i da onaj ko ih počinja ne izgleda da oponaša propale ljude, nego nebeske bogove.

Pa ipak, reko paklena, u tebe bacaju sinove ljudske i još plaćaju za njih da to nauče! Velika je to stvar kad se to radi javno na trgu, na očigled zakona koji određuju još državnu plaću povrh nagrade! Ti udaraš o svoje obale i bučiš kao da govoriš: „Ovde se uče reči, ovde se prima govornička veština koja je silno potrebna da druge uveriš i da svoje misli izložiš“. Tako, dakle, mi ne bismo poznavali reči kao što su zlatna kiša, krilo, varka, nebeski dvori  i druge koje su zapisane na onom mestu, da Terencije nije uveo na pozornicu razvratnog mladića koji sebi kao uzor za blud uzima Jupitera „gledajući neku sliku na zidu gde je bio prikazan Jupiter kako je, po priči, poslao Danaji nekoć u krilo zlatnu kišu … da tako prevari ženu“. I pogledaj kako se mladić uzbuđuje na požudu kao po nebeskoj pouci! On govori: „A kakav bog! Onaj što nebeske dvore strašnim gromom trese! A ja čovečuljak, nisam trebao da to učinim? Ja to učinih, i to vrlo rado!“

Nipošto se, dakle, te reči ne uče prikladnije na takvoj sramoti, nego se uz te reči takva sramota slobodnije počinja. Ne optužujem reči, koje su kao izabrane i skupocene posude, nego vino zablude koje su nam u njima pružali pijani učitelji; a ako nismo hteli da pijemo, tukli su nas, ne dajući nam mogućnosti da se pritužimo kojem treznom sudiji.

Pa ipak sam ja, Bože moj, pred čijim se licem sada već mirno sećam toga, rado učio te stvari i njima sam se, jadnik, naslađivao, i upravo zbog toga su me zvali dečakom velike nade.

Glava 17

Dopusti mi, Bože moj, da nešto kažem o svojoj darovitosti, daru tvome, na kakve sam je ludosti rasipao! Davali su mi, naime, zadaću koja je prilično uznemiravala moju dušu i zbog želje za nagradom i pohvalom i zbog straha od sramote i batina. Zadaća je bila da govorim reči rasrđene i ražalošćene Junone „što ne može od Italije teukarskog odvratiti kralja“, reči za koje sam znao da ih Junona nikada nije izgovorila. Ali nas su silili da lutamo tragovima pesničkih izmišljotina i da nekako prepričamo u prozi što je pesnik rekao u stihovima. I onaj bi zaslužio veću pohvalu u kojega bi čuvstvo srdžbe i bola bolje odgovaralo dostojanstvu prikazane osobe i koji bi misli obukao u prikladne reči.

Čemu mi je sve to služilo, o pravi Živote, Bože moj? Zašto su meni kada sam deklamovao aplaudirali više nego mojim vršnjacima koji su se takmičili sa mnom? Nije li to sve bio dim i vetar? Zar nije bilo drugih predmeta gde bi se mogao vežbati moj um i jezik? Pohvale Tvoje, Gospode, pohvale Tvoje u Tvom Pismu mogle su podići mladicu srca moga, te se ne bi zanosilo ispraznim brbljarijama postajući ružan plen pticama. Jer ima više načina kako se prinosi žrtva anđelima prestupnicima.

Glava 18

 Kakvo je to onda čudo ako sam se tako zanosio za ispraznošću i od Tebe se udaljavao, Bože moj? Ta za uzor su mi postavljali ljude koji bi se veoma zbunili ako bi pričajući neka svoja valjana dela rekli koji varvarizam ili solecizam, ali koji bi se dičili kad bi svoje požude pričali besprekornim i propisno poredanim rečima, opširno i kićeno. Za prvo su ih, naime korili, a za drugo hvalili.

Ti to vidiš, Gospode, i ćutiš velikodušan, pun milosrđa i istinit (Psalam 103:8; 86:15). Zar ćeš uvek ćutati? I sada izbavljaš iz ovoga strašnog ponora dušu koja Te traži i koja žeđa za Tvojim radostima, dušu čije ti srce govori: Tražio sam Tvoje lice, Tvoje ću lice opet tražiti, Gospode (Psalam 27:8). Biti, naime u tami, znači biti daleko od lica Tvoga. Jer kad se čovek udaljuje od Tebe ili kad se k Tebi vraća, nije to prostorna udaljenost koju treba da se prevali. Je li možda onaj Tvoj mlađi sin iz Jevanđelja tražio konje, kola ili lađe? Je li odleteo na vidljivim krilima ili je otputovao peške da u daleku kraju živi raskošno i da spiska ono šta si mu kao nežni Otac dao na odlasku, da bi ga još nežnije dočekao kad se vrati bez ičega? Živeti dakle u neurednoj strasti, to jest u tami, znači živeti daleko o lica Tvoga.

Pogledaj, Gospode, Bože moj, pogledaj strpljivo, kao što i gledaš, kako marljivo sinovi ljudski poštuju pravila o slovima i slogovima koja primiše od onih što su pre njih govorili, a kako zanemaruju besmrtna pravila večnog spasa koja primiše od Tebe? Kad bi, na primer, onaj koji pozna ili naučava one stare glasovne zakone izgovorio, protiv gramatičkih pravila, reč homo (čovek) bez ha u prvom slogu (dakle omo), više bi se zamerio ljudima nego kad bi protiv Tvojih zapovesti zamrzio čoveka, premda je i sam čovek. Kao da mu najveći neprijatelj može biti opasniji od same mržnje kojom je na njega raspaljen; ili kao da neko progoneći drugoga teže ranjava njega nego što ranjava svoje srce samim tim neprijateljstvom. A znanje slova sigurno nije u čoveku dublje usađeno od savesti, koja mu brani činiti drugome ono što sam ne želi da doživi.

Kako si tajanstven, Ti koji prebivaš na visinama, u tišini, Bože jedini veliki, koji neumornim zakonom razastireš slepoću kao kaznu za nedopuštene požude! Kad čovek teži za govorničkom slavom pa pred čovekom sucem, u prisutnosti velikog mnoštva ljudi, napada svoga neprijatelja nečovečnom mržnjom, on svom budnošću pazi da ne bi počinio jezičnu pogrešku i rekao „inter omines“, ali ne pazi da ne bi u besu srca svog uklonio čoveka iz ljudskog društva.

Glava 19

Eto, u kakvu sam se moralnom okruženju nalazio ja jadni dečak. U tom rvalištu više sam se trudio da ne izreknem neki varvarizam nego šta sam se čuvao da ne zavidim drugovima koji to ne čine, dok ja činim.

Govorim ovo i ispovedam se Tebi, Bože moj, u čemu su me hvalili oni kojih je pohvala za me tada značila isto što pošteno življenje. Nisam, naime, video ponora sramote u koji sam bio bačen daleko od Tvojih očiju (Psalam 31:23).

Ta zar je još išta bilo ružnije od mene u Tvojim očima, kad sam već počeo biti mrzak i tim ljudima varajući nebrojenim lažima i odgojitelja, i učitelja, i roditelje, sve iz ljubavi prema igri, iz žarke težnje da gledam smešne predstave i da ih oponašam u nezasitoj strasti za igrom. Krao sam takođe iz podruma svojih roditelja i sa stola, bilo zato što me je na to terala proždrljivost, bilo zato da bi imao šta dati dečacima koji su se uz tu cenu sa mnom igrali, premda su, dakako, i sami u njoj jednako uživali. U takvoj sam igri često lukavo postizao lažne pobede, sam pobeđen od lude želje za isticanjem. A ništa nisam tako nerado podnosio i ničemu tako oštro prigovarao ako sam ih uhvatio, kao onome šta sam drugima činio. A ako bi bio uhvaćen te ako bi mi za to prigovorili, više mi se mililo besneti, nego popuštati.

Je li to detinja nedužnost? Nije, Gospode, nije. Zato mi se smiluj, Bože moj. Jer su upravo one iste varke, potpuno iste, koje s odgojitelja i učitelja, s oraha, kuglica i vrabaca prelaze na prefekte i kraljeve, na zlato, imanja i robove, kao što posle šibe dolaze teže kazne.

Ti si dakle, samo poniznost koja je simbolizovana u detinjem stasu pohvalio, Kralju naš, kad si rekao: Takvih je Carstvo Nebesko (Matej 19:14).

Glava 20

Ali ipak Tebi, Gospode, najuzvišenijem i predobrom stvoritelju i upravitelju univerzuma, Bogu našem, morala bi da pripadne hvala da si me i samo dečakom stvorio. Jer i onda sam postojao, živeo i osećao, i za svoju sam se celovitost, sliku najtajanstvenijeg jedinstva iz kojeg sam proizašao, pomno brinuo, čuvao sam unutarnjim nekim nagonom zdravlje svojih osetila i u samim sam se malim mislima o malim stvarima naslađivao istinom. Nisam rado podnosio da budem varan, pamćenje mi je bilo jako, u govorništvu sam se poučavao, prijateljstvom sam se oduševljavao, izbegavao sam bol, poniženje i neznanje. Sve je u takvom živom stvorenju bilo divno i pohvalno! A sve su to darovi Boga moga, nisam ih ja dao sebi: sve je to dobro i sve sačinjava mene. Dobar je dakle Onaj koji me je stvorio, i On sam je dobro moje, i Njemu kličem za sva dobra po kojima sam i kao dete postojao.

U tome sam grešio što nisam u Njemu, nego u Njegovim stvorenjima, u sebi, u drugima, tražio radosti, uzvišenosti, istine, i tako sam upadao u boli, smutnje i zablude. Hvala Tebi, slasti moja, časti moja i pouzdanje moje, Bože moj, hvala Tebi za Tvoje darove! Ali Ti mi ih sačuvaj! Tako ćeš, naime, sačuvati mene, pa će se uvećati i usavršiti sve što si mi dao, i ja ću biti s Tobom, jer si mi dao i to da postojim.

————————————————————-

Kraj prve knjige