AURELIJE AUGUSTIN

ISPOVESTI

Naslov Originala: CONFESSIONES

Aurelije Augustin

Knjiga Druga

Glava Jedan

Hoću da se podsetim na prošle svoje sramote i putene pokvarenosti duše svoje, ne zato što bi ih ljubio, nego da uzljubim Tebe, Bože moj. Iz ljubavi prema Tvojoj ljubavi ću to da učinim, da dozovem u pamet svoje preopake puteve u gorčini svoga sećanja, da mi Ti postaneš sladak, slasti neprevarna, slasti srećna i sigurna, Ti koji si sabrao razderane delove moga bića kada sam se od Tebe jedinoga okrenuo i iščezao u hiljadu ispraznosti. Raspaljivao sam se nekoć u mladosti da se nasitim pakla. Osmelih se i podivljah u prevrtljivim i mračnim ljubavima; nestade moje lepote i postadoh trulež u očima Tvojim, dok sam se sviđao sebi i želeo da se svidim očima ljudskim.

Glava Dva

A šta me je drugo veselilo doli da ljubim i da budem ljubljen? Ali nisam se držao mere od srca k srcu, dokle dopire svetla staza prijateljstva. Iz blatne požude puti i vrtloga mladosti pušile su se magle zamagljujući i zamračujući srce moje, te se nije mogla razlikovati vedrina čiste ljubavi od magluštine niske pohote. Jedno i drugo plamtelo je izmešano vukući moju slabu mladost preko strmina strastvenih želja i utapajući je u vrtlogu opačina.

Srdžba se Tvoja bila nadvila nada mnom, a ja nisam znao. Bio sam gluv od zveketa lanaca moje smrtnosti, od kazne za oholost duše moje. I išao sam sve dalje od Tebe, a Ti si to dopuštao. Razmetao sam se i rasipao, razlivao se i kipeo u bludu svome, a Ti si ćutao.

O kasna moja radosti! Ćutao si tada, a ja sam išao sve dalje od Tebe rasipajući sve više i više besplodno seme boli, ohol u poniženju i nemiran u umoru.

 Ko je onda mogao da postavi meru mojoj bedi? Ko mi je mogao na korist okrenuti prolazne lepote koje sam nalazio u najnovijim doživljajima i postaviti međaše njihovim slastima, da se talasi moje mladosti utišaju na bračnoj obali, ako već nisu mogli drugačije da se smire, i da postignu svoju svrhu u rađanju dece, kako propisuje Tvoj zakon, Gospode? Ti takođe oblikuješ mladice smrtnosti naše, te stavljaš blagu ruku, Moćni, da bi umekšao trnje koje je bilo isključeno iz Tvoga raja. Nije, naime, daleko od nas svemogućnost Tvoja, pa ni onda kada smo daleko od Tebe. Da sam barem pažljivije slušao glas iz tvojih oblaka: No takvi će imati telesnu nevolju, a ja bih vas rado poštedeo
(1. Korinćanima 7:28). Zatim: Dobro je čoveku da se ne dotiče žene
(1. Korinćanima 7:1). Pa: Neoženjeni se brine za ono što je Gospodnje, kako da ugodi Gospodu; a oženjeni se brine za ono što je svetovno, kako da ugodi ženi (1. Korinćanima 7:32-33). Da sam barem te glasove budnije slušao i kao uškopljenik poradi Carstva Nebeskoga (Matej 19:12) srećniji očekivao zagrljaje Tvoje.

Ali ja sam uzavreo, jadan, idući za poticajem svoje pohote. Ostavivši Tebe, prekoračio sam sve Tvoje zakone, ali ne izbegoh bičevima Tvojim. Koji bi to smrtnik mogao? Jer Ti si uvek bio prisutan srdeći se milosrdno i najgorčim si čemerima zalivao sve nedopuštene moje užitke, da tako naučim tražiti užitke bez čemera. I kad to uspem, da ne nađem ništa osim Tebe, Gospode, osim Tebe, koji nam daješ bol u zapovesti (Psalam 94:20) i udaraš da izlečiš (Ponovljeni Zakon 32:39), i ubijaš nas da ne umremo daleko od Tebe.

Gde sam bio i kako sam daleko bio prognan od slasti doma Tvoga u onoj šesnaestoj godini svoje telesne dobi, kada je ludost požude uzela vlast nada mnom i ja joj se oberučke predao, požude slobodne po ljudskoj sramoti, ali nedopuštene po Tvojim zakonima? Moji se nisu brinuli da me u tom padanju spase ženidbom, nego su se brinuli samo za to da naučim šta bolje sastavljati govor i veštom reči uveravati.

Glava Tri

One godine bile su prekinute moje nauke. Kad sam se vratio iz Madaure, grada u komšiluku u koji sam već bio polazio radi učenja književnosti i govorništva, počeo je da mi se sprema novac za dulji boravak u Kartagi, više ponosa radi, nego zbog imetka mog oca, prilično skromnog građanina grada Tagaste.

Kome ja to pripovedam? Ne, dakako, Tebi, Bože moj, nego to pred Tobom pripovedam rodu mome, rodu ljudskome, ma kako malen bio broj onih koji će doći do ove moje knjige. I čemu ovo? Da ja i ko god ovo da čita mislimo iz kakve dubine treba da vapijemo ka Tebi  (Psalam 130:1). A šta je bliže Tvojim ušima nego srce skrušeno i život po veri?

Ko tada nije u zvezde kovao moga oca, što je preko snage svoga imetka trošio na sina koliko god mu je trebalo za studij u dalekom svetu? Mnogi, naime, građani kudikamo bogatiji nisu toliko žrtvovali za svoju decu. Međutim, isti taj moj otac nije mario kako napredujem pred Tobom i kako čisto živim. Glavno je bilo da dospem daleko u nauci, ili, bolje rečeno, daleko od nauke Tvoje, Bože, koji si jedini pravi i dobri Gospodar svoje njive (Matej 13:27), moga srca!

Ali kad je u mojoj šesnaestoj godini došlo do prekida u učenju zbog novčane oskudice te sam, slobodan od svake škole, počeo da boravim kod roditelja, trnje požuda prebuja mi preko glave, i nije bilo ruke da ga počupa. Dapače, kad me je moj otac jednom video pri kupanju kao razvijena momka, punog nestašne mladosti, sav veseo reče to majci kao da već iz toga računa na unuke. Bio je pijan od veselja u kojem je ovaj svet zaboravio svoga Stvoritelja i mesto Tebe zavoleo stvorenje, omamljen nevidljivim vinom svoje volje pokvarene i sklone onome što je najniže. Ali Ti si već u majčinu srcu bio započeo da gradiš Svoj hram i udario temelje svetog prebivališta Svoga: jer moj otac bio je još katekumen, i to odnedavna. Zato se ona trže u svetom strahu i drhtaju uplašivši se za mene, premda još ne bejah vernik, da ne krenem krivim putovima kojima idu oni što Ti okreću leđa, a ne lice (Jeremija 2:27).

Jao meni! Smem li da kažem da si Ti ćutao, Bože moj, dok sam se ja udaljavao od Tebe? Zar si uistinu tada ćutao za mene? A čije su ono reči, ako ne Tvoje, što si mi ih u uši prepevao preko moje majke, verne službenice Tvoje? Ali od toga mi ništa nije prodrlo u srce da to činim. Htela je ona, naime, i sećam se kako me je potajno opomenula sa velikom zabrinutošću, da ne grešim bludno, a pogotovo da ne zavodim tuđu ženu.

Te su mi se opomene činile ženske, pa me je billo stid da ih poslušam. Ali one su bile od Tebe, a nisam to znao. Mislio sam da Ti ćutiš, a da govori ona, preko koje nisi Ti za mene ćutao. I ja sam Te u njoj prezirao, ja, sin njezin, sin službenice Tvoje, sluga Tvoj (Psalam 116:16). Ali nisam znao i strmoglavce sam srljao u tolikoj slepoći da sam se među vršnjacima stideo ako sam zaostajao za njima u sramoti. Slušao sam ih, naime, kako se razmeću svojim opačinama pa se tako više ponose što su bili bestidniji. I meni je drago bilo da tako činim kao oni, ne samo iz požude za činom nego i iz požude za hvalom. Šta je vredno karanja, ako ne mana? A ja sam, da ne budem karan, postajao sve opakiji, pa kad nije bilo čina kojim bi se izjednačio sa propalicama, izmišljao sam da sam počinio, da ne bi u njihovim očima bio prezreniji šta sam bio nedužniji, i da me ne bi smatrali većom kukavicom šta sam bio čistiji.

Eto s kakvim sam drugovima hodio ulicama Vavilona i valjao se u kaljuži njegovoj kao u cimetu i dragocenim pomastima. I da bi šta čvršće zaseo u sedištu njegovu, gazio me nevidljivi dušmanin i zavodio me jer sam se dao zavoditi. I majka moga tela, koja je već bila pobegla iz sredine Vavilona (Jeremija 51:6), ali je još polagano koračala ostalim delovima njegovim, opomenula me doduše za čistoću, ali se nije brinula radi onoga šta je čula od svoga muža. Mislila je da je štetno i za budućnost opasno da me obuzdava u granice bračne ljubavi, kad se strast nije dala išćupati s korenom. Nije se brinula za to jer se bojala da bračna veza ne bi zakočila moju nadu, ne onu nadu koju je majka imala u Tebe s obzirom na budući život, nego nadu u pogledu moje izobrazbe, koju su mi i odviše želeli moji roditelji: otac, jer o Tebi gotovo ništa nije mislio, a o meni samo ispraznosti; majka pak, jer je mislila da mi ono uobičajeno bavljenje naukom ne samo neće biti na štetu nego dapače na pomoć da Tebe nađem.

Tako, naime, ja nagađam sećajući se, koliko mogu, značaja svojih roditelja. Puštali su mi slobodne uzde i za igru više nego šta bi prava strogost dopuštala te sam zapadao u svakakove strasti, i u svemu mi je gusta magla, Bože moj, zastirala vedrinu Tvoje istine, a kao iz sala moga izlazila je zloća moja (Psalam 73:7).

Glava Četiri

Krađu zasigurno kažnjava Tvoj zakon, Gospode, i zakon zapisan u srcima ljudskim, kojega ne može izbrisati ni sama zloća njihova: jer ima li koji kradljivac koji mirne duše pušta da ga drugi okrade? Ni bogataš ne prašta siromahu ako ga okrade nateran neimaštinom. A ja sam, eto, hteo da počinim krađu i počinio sam je bez ikakve potrebe i nužde, jednostavno iz prezira i preobilja opakosti. Jer krao sam ono čega sam imao u obilju i još mnogo boljega. Nisam ni želeo da uživam u stvari za kojom sam išao u krađi, nego u samoj krađi i grehu.

Beše u komšiluku našeg vinograda kruška puna voća koje ni lepotom ni ukusom nije bilo zamamno. U gluvo doba noći pođosmo mi, zločesti momčići, da je otresemo i odnesemo voće: do tog smo vremena produljili igru na igralištu po svom gnusnom običaju. I odneli smo odande veliku količinu voća, ali ne da se pogostimo, nego da ga bacimo svinjama, premda smo nešto od toga i pojeli. Glavno je da smo učinili nešto šta nam se dopadalo jer je bilo nedopušteno.

Eto srca moga, Bože, eto srca moga kojemu si se smilovao na dnu ponora. Neka Ti dakle sada ono kaže šta je onde tražilo, da sam bio zao ni za šta i da mojoj zloći nije bilo drugog uzroka osim zloće. Bila je gadna, a ja sam je ljubio; ljubio sam svoju propast, ljubio sam svoj greh, ne ono za čim sam išao grehom, nego sam svoj greh ljubio; ružna duša, koja se spuštala s Tvoga čvrstog temelja u svoju propast, ne tražeći ništa sramotom, nego sramotu samu.

Glava Pet

Postoji uistinu neka milina na lepim telima, pa u zlatu i srebru, i u svim stvarima. Našem opipu najviše odgovara podatnost tela, a od ostalih osetila svako ima sebi prilagođen oblik tela. I vremenita čast i moć zapovedanja i vladanja ima svoju lepotu, odakle se takođe rađa želja za osvetom. Pa ipak u traženju svih tih dobara ne valja da se ode od Tebe Gospode, niti valja skrenuti od Tvoga zakona. I život koji ovde živimo ima svoju privlačnost zbog neke mere lepote svoje i zbog sklada sa svim ovim zemaljskim lepotama. I prijateljstvo ljudi ugodno je zbog drage veze koja stvara jedinstvo od mnogih duša.

Zbog svega toga i tome sličnoga počinja se greh, kada u neurednoj sklonosti prema dobrima najmanje vrednosti ostavljamo bolja i najviša dobra, Tebe, Gospode Bože naš, i istinu Tvoju, i zakon Tvoj. Imaju, doduše, i te najniže stvari svoje radosti, ali nikada kao Bog moj koji je stvorio sve, jer se u Njemu raduje pravednik i On je okruženje onih koji su čestita srca (Psalam 64:11).

Kada se dakle pita zašto je počinjen neki zločin, obično se ne veruje dok se ne vidi da je uzrok mogao biti ili želja da se postigne neko od onih dobara koja smo nazvali najnižima, ili strah da se takvo dobro ne izgubi. Lepa su ta dobra i krasna, premda su prema višim i nebeskim dobrima prezira vredna, ništavna i prazna. Neko je ubio čoveka. Zašto je to učinio? Zavolio je njegovu ženu ili posed, ili je hteo da ga opljačka da od toga živi, ili se bojao da mu ovaj tako nešto ne otme, ili je uzavreo osvetom neke uvrede radi. Zar je mogao da ubije čoveka bez razloga, iz samog veselja u ubojstvu? Ko će to poverovati? Jer i za onoga čoveka bezumnog i preokrutnog o kojem je rečeno da je „bez razloga radije bio zao i okrutan“, naveden je ipak razlog: „da mu“, reče istoričar, „od besposlice ne omlitavi ruka ili duh“. A zašto i to? Zašto tako? Zato, dakako, da tim vežbanjem u zločinima, kada zauzme grad, postigne časti, vlast i bogatstvo, da se oslobodi straha pred zakonom i teškoća zbog oskudice imutka i svesti o zločinima. Dakle, ni sam Katilina nije ljubio svojih zlodela, nego, dakako, nešto drugo: ono zbog čega ih je činio.