web-site Potraga za Bogom otpočela je sa objavljivanjem Blaga Davidovog, od Čarlsa Spardžena. Radi se o izuzetnom studiju izlaganja Knjige Psalama, od strane čoveka koji je ostao upamćen kao Princ među propovednicima.

 

TREASURY OF DAVID by CHARLES SPURGEON

PSALAM I – IZLAGANJE

DODATNA OBJAŠNJENJA I KOMENTARI

Psalam u celini. – S obzirom da se u hebraizmu Knjiga pesama slavljenja naziva Pesmom Pesama, čime se ističe da je najizvrsnija, ovom Psalmu bi pristajalo da bude naslovljen Psalam Psalama, budući da on sadrži samu srž i suštinu hrišćanstva. Ono što je Jerome rekao o poslanicama apostola Pavla, ja bih mogao reći o ovom Psalmu; što se tiče njegove građe, on je kratak, ali je, kada je reč o poruci, i dug i snažan. Ovaj Psalam nosi blagoslovljenost od prvog reda; počinje tamo gde se svi nadamo da ćemo završiti. Jednako bi mogao biti nazvan Vodič Hrišćanina; on, naime, otkriva živi pesak kroz koji opaki tonu u propast, kao i čvrsto tle po kojem sveti hodaju ka slavi. – Thomas Watson, Saint’s Spiritual Delight (1660).

Čitav psalam se može razložiti u dve međusobno suprodstavljenje tvrdnje: Božiji čovek je blagoslovljen; opaki čovek je jadan. Ove dve tvrdnje su, čini se, poput dva izazova koje upućuje prorok: prvo, da će Božijeg čoveka održati pred pridošlicama, da on bude jedini Jazon koji osvaja zlatno runo blagoslovljenosti; drugo, iako se bezbožnici u svetu predstavljaju kao srećni, oni su ipak najjadniji od svih ljudi. – Sir Richard Baker, 1640.

Sklon sam tome da prihvatim mišljenje nekih drevnih tumača (Augustine, Jerome itd.), koji smatraju da je prvi Psalam zamišljen kao opis karaktera i nagrade Jednog Jedinog, odnosno Gospoda Isusa. – John Fry, 1842.

Stih 1. – Psalmista je u ovom kratkom Psalmu više rekao o istinskoj sreći nego bilo koji filozof ili svi filozofi zajedno; oni su samo zatresli grm, ali je Bog taj koji nam je morao dati pticu u ruke. – John Trapp, 1660.

Stih 1. – Tamo gde je reč blagoslovljen istaknuta kao znak, zasigurno ćemo naći pobožnog čoveka. – Sir Richard Baker.

Stih 1. – Put pijanca je put prezira. – Mathew Henry, 1662-1714.

Stih 1. – „Koji ne ide… ne stoji… ne sedi,“ itd. Negativne pouke su u nekim slučajevima apsolutnije i obaveznije od pozitivnih. Reći: „Koji ide za savetima pobožnih“ ne mora biti dovoljno. Čovek, naime, može ići za savetima pobožnih, a da pritom i dalje ide i za savetima bezbožnika; naravno, ne istovremeno, već naizmenično. Negativna pouka ga svako vreme čisti od hodanja za savetima opakih. – Sir Richard Baker.

Stih 1. – Reč koji služi da naglasi reč čovek; on je jedan među hiljadu, jedan koji živi da bi ostvario cilj za koji ga je Bog stvorio. – Adam Clarke, 1844.

Stih 1. – „Koji ne ide za savetima opakih.“ Označava razlike u karakteru i ponašanju. I. Opak čovek ima savet. II. Grešnik ima svoj put. III. Rugalac ima svoje veće. Bezbožnika ne zanima religija; on ne revnuje ni za sopstveno ni za spasenje drugih. Savetuje one s kojima ulazi u razgovor kako bi ih naveo da prihvate njegov plan i koji ne mare za molitvu, čitanje, pokajanje itd.; „Nema potrebe za tim stvarima; živi pošteno, ne uzbuđuj se mnogo oko religije i u najmanju ruku ćeš dobro proći.“ Dakle, „blagoslovljen je onaj koji ne ide za savetima takvog čoveka“ – to bi značilo da ne prihvata njegova merila i ne postupa po njegovom planu.

Grešnik ima svoj poseban način da sagreši. Jedan je pijanac, drugi je nečastan, treći je prljav. Navedena je nekolicina za svaku vrstu greha. Ima puno požudnih ljudi kojima se gadi pijanstvo, puno pijanaca kojima se gadi požuda, što važi i za druge tipove grešnika. Svaki od njih ima svoj greh; stoga, kaže prorok, „Neka opaki ostavi svoj put.“ Dakle, blagoslovljen je onaj koji ne stoji na putu takvog čoveka.

Podrugljivac je religiju i osećaj za moral doveo do kraja. Seo je – njegova nepobožnost je potvrđena i izruguje se grehu. Njegova savest je spržena i on veruje u neveru. Dakle, blagoslovljen je on koji ne sedi u njegovom veću. – Adam Clarke.

Stih 1. – Na hebrejskom, reč „blagoslovljenost“  je imenica u množini, ashrey (blagoslovljenosti); to znači da svi blagoslovi pripadaju čoveku koji nije otišao putem opakih itd. Naime, kao da je rečeno: „Sve je dobro kod čoveka koji“ itd. Zašto osporavaš ovo? Zašto izvlačih isprazne zaključke? Ako je čovek pronašao taj skupoceni biser – voli Zakon Gospodnji i kloni se bezbožnika – njemu pripada sva blagoslovljenost; ako, međutim, nije pronašao taj dragulj, tražiće blagoslov, ali ga nikada neće naći. Jer, kao što je kod čistih sve čisto, kao što se sve voli kod onih koji vole, sve je dobro kod onih koji su dobri; kakav si ti, takav je i Bog prema tebi, mada On nije stvorenje. Izopačen je sa izopačenima i svet sa svetima. Stoga, nema ničeg dobrog, ničeg što spašava – za onog koji je zao; ničeg milog na onome kome Zakon Gospodnji nije omileo. Reč „savet“ se ovde nesumnjivo može razumeti kao da označava zakone i pouke, imajući u vidu da nema ljudskog društva koje je formirano i očuvano bez normi i zakona. David ovim terminom gađa ponos i proklinje drskost bezbožnika. Najpre, zato što se neće poniziti do mere da hodaju putem Gospodnjim, već se vladaju po svojim savetima. Zatim, on to naziva njihovim „savetom“, jer to je njihova mudrost, put koji im se čini da je bez greške. Jer, u ovome je propast bezbožnika – u tome što su mudri u sopstvenim očima i samopoštovanju i u tome što svoje greške zaodevaju u mudrost i ispravnost. Jer, kada bi oni pred ljude dolazili otvoreno pokazujući da greše, ne hodati s njima i ne bi bio neki znak blagoslovljenosti. David, međutim, ovde ne kaže: „u ludosti bezbožnika“ ili „u grešenju bezbožnika“; on nas stoga upozorava da se sa svom marljivošću čuvamo onoga što izgleda kao ispravno, kako nas đavo preobražen u anđela svetlosti ne bi zaveo svojom spretnošću. Potom savet bezbožnika suprotstavlja zakonu Gospodnjem, kako bismo naučili da opazimo vukove u jagnjećoj koži, uvek spremne da svakoga savetuju, pouče i ponude pomoć, iako su najmanje kvalifikovani za tako nešto. Termin „stoji“ opisuje njihovu tvrdoglavost i to da su tvrdih šija, što dodatno produbljuju i izgovaraju se pakosnim rečima, budući da su postali nepopravljivi u svojoj bezbožnosti. Naime, reč „stajati“, onako kako se koristi u Pismu, označava tvrdoću i fiksiranost: kao u Rim 14:4: „On svom gospodaru stoji ili pada. A stajaće, jer je Gospod u stanju da ga podrži“. U hebrejskom, reč „stub“ je izvedenica od glagola „stajati“, kao što je to slučaj s rečju „statua“ u latinskom. Jer, osmišljavanje izgovora i jačanje tvrdoglavosti bezbožnika sastoji se u tome što oni sami sebi izgledaju kao da žive ispravno i da sijaju u večnom sjaju dela nad svim drugim delima. Što se tiče termina „sedeti“, on znači podučavati, delovati kao instruktor ili učitelj, kao u Mt 23:2: „Učitelji zakona i fariseji zaseli su na Mojsijevu stolicu.“ Zaseli su na stolicu pošasti koja crkvu puni mišljenjima filozofa, ljudskim tradicijama i savetima zasnovanim na ljudskoj mudrosti i zarobljava one slabe savesti, gurajući u stranu reč Božiju, koja jedina hrani, oživljava i održava dušu. – Martin Luther, 1536-1546.

Stih 1. – „Podrugljivci.“  Peccator cum in profundum venerit contemnet: Kada dospe do najvećih dubina i najgoreg greha, on ismeva. Tako će Judeji prezreti Mojsija (Izlazak 2:14): „Ko je tebe postavio za vladara i sudiju nad nama?“ Tako će se Ahav svađati s Mihejem (1. Car 22:18) jer ne prorokuje dobro o njemu. Svako dete u Betelu podsmevaće se Jelisiju (2. Car 2:23) i imaće slobodu da ga naziva „ćelavi.“ Nešto što je počelo kao kap pretvorilo se u pravi okean otrova: nakon što zmija ujede, njen otrov dospeva u vene i širi se čitavim telom dok ne uguši dah života. „Gospod im se izruguje“ (Ps 2:4), jer su mu se podsmevali; Gospod će te prezreti jer si prezreo Njega u nama. Kada čovek pljune na nebo, ispljuvak pada na njegovo lice. Uvrede na račun vaših duhovnih lekara ležaće u prašini s vašim pepelom, ali će na sudu ustati protiv vaših duša. – Thomas Adams 1614.

Stih 2. – „Njegova je volja u Zakonu Gospodnjem.“ U ovom slučaju, „volja“ je ushićenje srca, pri čemu to zadovoljstvo, koje izaziva zakon, ne proističe iz toga što zakon nešto obećava, niti iz toga što nečim preti, već samo iz ovoga: „zakon je svet, pravedan i dobar.“ To, dakle, nije samo ljubav prema zakonu, već užitak srca koji ni blagostanje, ni nedaće, ni svet, ni poglavar sveta ne mogu oteti ili uništiti; jer se pobedonosno probija kroz siromaštvo, zao glas, krsst, smrt i pakao, najsjanije sijajući usred nedaća. – Martin Luther.

Stih 2. – „Nego uživa u Zakonu Gospodnjem.“ Užitak o kojem govori prorok je jedini užitak koji niti rumeni niti izgleda bledo; to je zadovoljstvo koje pruža obrok za koji kasnije ne stiže račun; jedini užitak koji se uklapa u rečenicu u bilo kom gramatičkom vremenu; i poput Eneja Anhiza nosi svoje roditelje na svojim leđima. – Sir Richard Baker.

Stih 2.„I o njegovom zakonu razmišlja.“ Na nivou teksta, u zakonu postoji svet duhovnosti i svetosti; ukoliko bismo ga izučavali u molitvi i duhu zavisnosti od Boga, pružio bi nam daleko više nego što se čini. Na prvo čitanje ili gledanje, vidimo malo ili ništa. Tako Ilijin sluga nije video ništa, pa mu je sedam puta zapoveđeno da pogleda. Sedmi put sluga reče: „Oblak malen kao ljudski dlan diže se s mora.“ Malo po malo, čitavo nebo bilo je prekriveno oblacima. Tako i vi možete površno gledati Pismo i ne videti ništa; često razmišljajte o njemu i videćete svetlost poput svetlosti sunca. – Joseph Caryl, 1647.

Stih 2.„I o njegovom Zakonu dan i noć razmišlja.“ – Dobar čovek to i radi; dan i noć razmišlja o zakonu Božijem. Crkveni službenici udaljavaju obične ljude od ovog blaga, ističući ovu navodnu poteškoću. Oh, Pismo je teško razumeti, ne zamarajte glavu time, mi ćemo vam reći šta Spisi znače. To je kao da kažu: Nebo je blagoslovljeno mesto, ali je put do njega težak; nemojte se zamarati, nego ćemo mi otići tamo umesto vas. Na dan velikog suda, kada bi trebalo da budu spaseni po Knjizi; jao! Nemaju Knjigu koja može da ih spase. Umesto Pisma, mogu da predstave likove i slike; to su knjige laika; kao da će im suditi rezbari i slikari, a ne dvanest apostola. Ne dajte se prevariti na ovaj način; proučavajte evanđelje dok u njemu tražite utehu. Onaj ko se nada nasledstvu, najbolje će iskoristiti prenos. – Thomas Adams.

Stih 2. – „Razmišljati“ se uobičajeno razume kao diskutovanje, rasprava. Njegovo značenje se uvek vezuje za upotrebu reči, kao u Psalmu 37:30: „Pravednikova usta govore mudrost.“ Tako Augustine u svom prevodu koristi termin „cvrkut“; radi se o lepoj metafori – kao što ptice cvrkuću, tako bi neprekidni razgovor o zakonu Gospodnjem (govor je čovekova posebnost) trebalo da bude nešto što radi čovek. Ja nisam u stanju da u potpunosti predstavim značenje i snagu ove reči. Naime, „razmišljanje“ se najpre sastoji u jednoj nameri da se posmatraju reči zakona, a potom u upoređivanju različitih knjiga Pisma. To je vrsta lova koji donosi ushićenje, poput igranja s jelenima u šumi, pri čemu je Bog taj koji nam obezbeđuje jelene i otvara nam njihova tajna skrovišta. Iz ovakvog razmišljanja nastaje čovek koji je dobro podučen zakonu Gospodnjem i koji govori drugim ljudima. – Martin Luther.

Stih 2. – „O njegovom zakonu dan i noć razmišlja.“ Pobožni čovek će čitati Reč preko dana; gledajući Njegova dobra dela, taj čovek može slaviti svog Oca koji je na nebu; činiće to i noću, kada ga drugi ne vide: danju, da bi pokazao kako nije jedan od onih koji se boje svetlosti; noću, da bi pokazao da i u senci može sijati; danju, jer se tada radi – radite dok je dan; noću, da ga Gospodar, dođe li kao kradljivac u noći, ne zatekne dokonog. – Sir Richard Baker.

Stih 2. – Nema mi odmora do u ćošku, s Knjigom. – Thomas à Kemppis, 1380-1471.

Stih 2. – „Razmišljati.“ Razmišljanje izdvaja i karakteriše čoveka; time se može ispitati njegovo srce – da li je dobro ili loše. Dopustite mi da pojasnim: „Jer, on je onakav kako misli“ (Izreke 23:7). Čovek je onakav kako razmišlja. Razmišljanje je kriterijum za procenu jednog hrišćanina; pokazuje od čega je sačinjen. To je duhovni indeks. Kao što indeks pokazuje čega ima u knjizi, tako razmišljanje pokazuje šta je u srcu. – Thomas Watson, Saint’s Spiritual Delight.

Razmišljanje je kao preživanje; njime se slast i hranljiva vrednost Reči pretače u srce u život. To je način na koji pobožni ljudi daju plod. Barholomew Ashwood, Heavenly Trade, 1688.

Prirodnjaci uočavaju da održavanje i prilagođavanje telesnog života počiva na različitim vrstama sposobnosti, među kojima su: 1. Sposobnost privlačenja – preuzeti i uneti hranu; 2. Sposobnost zadržavanja – zadržati hranu nakon što je uzeta; 3. Sposobnost asimilacije: pripremiti hranu od različitih sastojaka; 4. Sposobnost rasta. Razmišljanje je sve ovo. Pomaže rasuđivanju, mudrosti i veri – da se misli, razlikuje i vrednuje ono što se dobije čitanjem i slušanjem. Pomaže memoriji da u svoju bezbednu riznicu smesti dragulje božanske istine. Razmišljanje ima moć varenja, pa istinu pretvara u duhovnu hranu; na kraju, ono pomaže obnovljenom srcu da raste i uvećava svoju moć da spoznaje stvari koje nam Bog besplatno daje. – Priređeno; Nathaniel Ranew, 1670.

Stih 3. – „Drvo“ – Postoji drvo koje se može naći samo u dolini reke Jordan, koje je suviše lepo da bi se samo prošlo pokraj njega. To je oleander, koji ima svetle cvetove i tamnozelene listove i koji svakom mestu na kojem raste daje izgled bogatog vrta. Pismo ga retko pominje, ako ga uopšte i pominje. To bi, međutim, moglo biti drvo zasađeno pokraj voda tekućih, koje u pravo vreme donosi svoj rod „i lišće mu nikad ne vene.“ – A. P. Stanley, D. D., u Sinai and Palestine.

Stih 3. „Drvo zasađeno pokraj voda tekućih.“ – Ovo je povezano s načinom sadnje drveća na Bliskom Istoku; između redova drveća prave se kanali ispunjeni vodom, čime se drveću, na jedan veštački način, obezbeđuje stalni izvor vlage.

Stih 3. – „U pravo vreme donosi svoj plod.“ – U ovakvom slučaju, očekivanja nikada nisu izneverena. Plod se očekuje, rađa i stiže u vreme kada treba da stigne. Naobrazba o Bogu, kada je vođena Duhom Svetim, koji neće izostati ukoliko se istinski traži, zasigurno će dati plod pravednosti. Onaj koji čita, moli i razmišlja o Bogu uvek će moći da vidi delo koje mu je Bog dao da čini; moć da to učini; vremena, mesta i prilike da čini stvari kojima će Bog zadobiti najveću slavu, njegova duša najviše blagostanja, a njegov bližnji najviše pouka. – Adam Clarke.

Stih 3. – „U pravo vreme.“ Bog nam predaje vremena i stavlja nam ih na raspolaganje. Hajde da ih poboljšamo i da zajedno s nemoćnima kraj banje u Vitezdi, uđemo u vodu kada je anđeli zatalasaju. Ako crkva pati, vreme je za molitvu i učenje; kada crkva raste, vreme je zahvaljivanja. Sada sam na propovedi – hoću da čujem šta će Bog reći. A sada sam u društvu podučenog i mudrog čoveka – hoću da primim pouku i savet od njega. U iskušenju sam, što znači da je pravo vreme da se oslonim na Gospoda; nalazim se na mestu koje nosi dostojanstvo i moć – hoću da razmotrim šta Bog zahteva od mene u takvim okolnostima. Kao što je drvo života donosilo plod svakog meseca, tako mudar hrišćanin, poput mudrog supruga, svakog meseca ima svoja razmišljanja, zahvaljujući čemu daje ploda u pravo vreme. John Spencer, Things New and Old, 1658.

Stih 3. – „U pravo vreme.“ Oh, zlatna i divljenja vredna reč koja izjavljuje slobodu hrišćanske pravednosti. Bezbožnici imaju svoje utvrđene dane, vremena, određene poslove i određena mesta. Tako ih se čvrsto drže, da se od njih ne bi odvojili ni da im komšije umiru od gladi. Ali, ovaj blagoslovljeni čovek, slobodan u svako vreme, na svakom mestu, za svaki posao i za svaku osobu služiće ti kad god mu se ukaže prilika za to. Šta god da mu dođe do ruku, on će raditi. On nije ni jevrejin, ni paganin, ni Grk, ni varvarin, niti bilo koja druga posebna osoba. On daje ploda u pravo vreme, onoliko često koliko Bog ili čovek zahteva njegovo delo. Zato ni njegovi plodovi ni njegova vremena nemaju ime. – Martin Luther.

Stih 3. – „I lišće mu nikad ne vene.“ Opis ploda dat je pre opisa lišća. Sam Duh Sveti uvek podučava svakog vernog propovednika u crkvi da Božije carstvo nije u rečima, nego u sili (1. Kor 4:20). Ipak, „Isus poče i činiti i naučavati“ (Dela 1:1). Zatim, „koji je bio prorok delom i rečju silan…“ (Lk 24:19). Zato, neka onaj ko ispoveda reč učenja prvo donese rod – ukoliko mu plod nije uvenuo, jer Hrist je prokleo smokvu što ne daje ploda. I kao što je rekao Gregory – čoveku čiji je život prezren sudi njegovo učenje, jer propoveda drugima, a sam je proklet. – Martin Luther.

Stih 3. – „I lišće mu nikad ne vene.“ Božije drveće je uvek zeleno. Nema te zimske hladnoće koja može da uništi zelenilo tog drveća; uz to, za razliku od zimzelenog drveća u našoj zemlji, svo ovo drveće daje roda. – C. H. S.

Stih 3. – „Sve što čini, dobro mu uspeva.“  Kada je reč o ovom „uspehu“, vodi računa o tome da se ne radi o telesnom prosperitetu. Radi se o skrivenom uspehu, koji sav tajno počiva u duhu. Ukoliko nemaš uspeh koji dolazi kroz veru, onda bi na svoj prosperitet trebalo da gledaš kao na nevolju. Kao što ogorčeno mrzi ovo lišće i Reč Božiju, đavo isto tako mrzi one koji Reč poučavaju i slušaju i progoni ih, potpomognut silama ovog sveta. Stoga, čuvši da sve što blagoslovljeni čovek čini dobro uspeva, čuo si o najvećem od svih čuda. – Martin Luther.

Stih 3. U jednoj kritičkoj publikaciji se iznosi da bi stih „Sve što čini, dobro mu uspeva“ trebalo da glasi: „Svaki rod koji donese sazreće“. To ovaj iskaz čini celovitim, ali ne postoji u nekim prevodima i starim verzijama.

Stih 3. (poslednja rečenica). – Spoljni prosperitet, ukoliko sledi hodanje blizu Boga, jeste veoma prijatan; tako cifra, kada dođe nakon računske operacije, menja broj iako sama po sebi ne znači ništa.

Stih 4. – „Pleva.“ Sada bismo opake mogli upoznati s tim da bi imali čemu da zahvale, iako o tome malo razmišljaju; svetima bi mogli da zahvale za sve dobro što žive na zemlji i da uvide kako je to dobro namenjeno pravednima, a ne njima, mada uživaju u njemu. Jer, i pleva, dok je pomešana sa žitom, uživa pogodnosti koje su tu zarad žita i biva pažljivo pohranjena u ambar; međutim, čim je izdvojena, čim je razdvojena od žita, pleva biva odbačena i razneta vetrom. Tako i opaki, dokle god su izmešani sa svetima, dokle god i pravedni žive među njima, baštine neke od blagoslova koje je Bog obećao svojima. Ukoliko ih, međutim, pravedni napuste ili budu odvojeni od njih, na grešne iznenada dolazi potop – kao što se to dogodilo svetu kada se Noje odvojio od njega – ili nesreća u vidu ognja – kao što se to dogodilo sa Sodomom, kada je Lot izašao iz grada.  – Sir Richard Baker.

Stih 4. – „Razneti“ ili odbačeni; na haldejskom, „vetrom“, „vihorom“. Henry Ainsworth, 1639.

Ovo pokazuje žestoku buru koja vodi u smrt, buru koja razvejava dušu bezbožnika.

Stih 5. – „Zato se opaki neće održati na sudu,“ itd. Ovako možemo razmišljati o tome zašto se bezbožnici ne mogu održati u zajednici s pravednima: pravedni hodaju putem koji Bog poznaje, dok opaki hodaju putem koji Bog uništava. Budući da se ova dva puta nikada ne preklapaju, kako će se sresti ljudi koji hodaju njima? Kako bi bilo jasno da se oni odista ne mogu sresti, prorok je put pravednika obeležio prvom karikom lanca dobrote Božije, a to je poznavanje; put opakih obeležio je poslednjom karikom lanca Božijeg suda, a to je uništenje. Mada se Božiji sud i Njegova milost često sreću i stoje blizu jedno drugom, prva karika u lancu Božije milosti se nikada ne sreće s poslednjom karikom u lancu Božijeg suda. Naime, do uništenja ne dolazi dok Bog ne kaže Nescio vos (lat. „Nisam vas poznavao“), a Božije Nescio vos i Božija spoznaja se zasigurno ne mogu sesti. – Sir Richard Baker.

Stih 5. – Pre će irski vetar doneti žabu krastaču ili zmiju nego što će nebo doneti grešnika. – John Trapp.

Stih 6. „Jer, Gospod zna put pravednih, a put opakih propašće.“ Eto kako nas David uči da se užasavamo spoljnih predstava uspešnosti i upozorava nas na razna iskušenja i nedaće. Bog ne zna ništa o putu onih koji proklinju put pravednika. To je mudrost krsta. Dakle, samo Bog zna put pravednika; on je skriven čak i od njih samih. Jer, Njegova desnica ih vodi na jedan čudesan način; čini da uvide da to nije put čula niti put razuma, već samo put vere; vere koja vidi u mraku i prozire nevidljivo. – Martin Luther.

Stih 6. – „Pravedni“. Oni koji iz svoje nutrine nastoje da žive ispravno i u kojima prebiva Hristova pravednost. – Thomas Wilcocks, 1586.

 

 

Charles Spurgeon