TREASURY OF DAVID by CHARLES SPURGEON

PSALAM II

Dodatna objašnjenja i komentari za Psalam II

Stih 1. „Zašto se razbesniše narodi“; zašto se komešaju ili besne? Hebrejska reč ne iskazuje unutrašnji osećaj, već vanjsku razdraženost putem koje se osećaj ispoljava. Termin bi mogao ukazivati na uzburkanost i hučanje mora, što je poređenje koje se i u Pismu i kod klasika često koristi kao znak narodnog negodovanja. Upotreba glagola u prošlom vremenu (zašto se razbesniše?) pokazuje da je komešanje već počelo, dok futur u narednoj rečenici govori da se ono nastavlja. – J. A. Alexander, D. D., 1850.

Stih 1. „Bes“. Grčka reč koju na ovom mestu koristi apostol Pavle označava bes, ponos i nemir, kao kada konj zanjišti i odjuri u bitku. Efriaxani (Eϕρύɑξɑv) od reči friasso (Φρvάδδω), što znači frktati ili njištati – termin koji se koristi za veoma hrabrog konja. Videti: Dela 4:25.

Stih 1. – „Ispraznosti“. Dioklecijan je dao da se iskuje orden na kojem je uklesana sledeća posveta, „Za doprinos iskorenjivanju imena ’Hrišćani’.“ U Španiji su podignuta dva ogromna stuba na kojima piše: – I. „U čast Diokletian-a Jovian Maximian Herculeus Caesares Augusti-ja, koji je proširio Rimsku imperiju na istok i na zapad, iskorenio ime ’Hrišćani’ i srušio Republiku.“ II. „U čast Diokletian-a Jovian Maximian Herculeus Caesares Augusti-ja, koji je dopustio širenje Galerija na istoku, koji je svuda iskorenio praznoverje Hristovo i raširio obožavanje bogova.“ Kao što je jedan moderni autor primetio: „Ovde imamo spomenik koji je paganstvo podiglo na grobu svog pobeđenog neprijatelja. Ali ovo: ’puci ispraznosti snuju’; ne samo da Hrišćanstvo nije umrlo, već je u tom trenutku bilo na pragu svoje konačne i trajne pobede, a spomenik je podignut na grobu koji je bio prazan kao urna koju je Electra prala svojim suzama. Ni u Španiji ni igde drugde ne postoji mesto na kojem je sahranjeno Hrišćanstvo; takvog mesta nema jer živi nemaju grobove.“

Stihovi 1-4. – Irod, lisica, skovao je zaveru protiv Hrista, kako bi omeo Njegovu službu i posredništvo, ali nije uspeo u svom naumu; s obzirom na to, rečeno je: „Zašto puci ispraznosti snuju?“ Ispraznost, odnosno uzaludna stvar – stvar koja nije uspela, nešto što njihove ruke nisu mogle da izvedu. To je uzaludna stvar, i to ne samo zbog toga što nije bilo osnova ili razloga da narodi snuju tako nešto, već i zato što su se uzalud trudili, što to nisu mogli da urade, zbog čega sledi: „Smeje se Onaj koji na nebesima stoluje, Gospod se njima podsmehuje“. Bog vidi koliko su ludi, a isto će videti i ljudi (da, i oni sami). Prorok nam lepo opisuje. Isaija 59:5,6: „Tkaju paukovu mrežu … Njihove mreže ne mogu se obući, ne mogu se pokriti svojom tvorevinom“. Kao da je rekao da su dobro osmislili i postavili nešto za hvatanje muva; u svojim mozgovima su istkali fin konac, kao što ga tka pauk iz svoje utrobe; takva je njihova mreža, ali kad je ispletu, ne mogu je iskrojiti ili načiniti od nje odeću. Bez obzira na svo to pletenje i tkanje, uprkos kovanju zavera i smišljanju koječega, ići će goli i biće im hladno. Sledeća metla koja dođe zbrisaće sve njihove mreže, kao i paukove, ukoliko brzo ne pobegnu. Bog voli i zadovoljstvo mu je da razapinje svetske mudrosti i umeća. – Joseph Caryl, 1647.

Stih 2. – Mnoštvo je učinilo svoje; sada na scenu stupaju moćni. – John Trapp.

Stih 2. „Vladari se udružiše zajedno protiv Gospoda i protiv Pomazanika Njegova“. Ali, zašto su se oni udružili protiv Gospoda ili protiv Njegovog Pomazanika? Šta su hteli od Njega? Da imaju Njegova dobra? Ne, On ih ne poseduje za sebe; oni su bili bogatiji od Njega. Da imaju Njegovu slobodu? Ne, to im ne bi bilo dovoljno, jer su ga već ograničili. Da navedu ljude na to da im se Bog ne sviđa? Ne, to ih ne bi zadovoljilo, jer već su učinili tako nešto; čak su ga i učenici napustili. Šta su onda hteli? Njegovu krv? Da, „zaverili su se“, rekao je Matej, „da ga ubiju“. Imali su demonski um, um kojeg može da zadovolji samo smrt. I kako su mislili da to izvedu? On je rekao: „zaverili su se.“ – Henry Smith, 1578.

Stih 2.„Protiv Gospoda i protiv Pomazanika njegova.“ Kakva je samo čast bila za Davida to što je na ovakav javni način bio povezan s Gospodom! I to što je, zbog činjenice da je bio Njegov pomazanik, bio predmet mržnje i prezira bezbožnog sveta! Ako je baš ova činjenica strašno uvećala krivicu i zapečatila propast zaslepljenih pagana, ona je, zasigurno, više nego bilo šta drugo sačuvala Davidov um mirnim i spokojnim; da, mirnim i radosnim uprkos ponosu i hvalisavosti njegovih neprijatelja … Pišući ovaj Psalam, David je bio poput čoveka na oluji, koji čuje samo grmljavinu bure, ili ne vidi ništa drugo do talase koji prete da unište sve oko njega. Ipak, po veri je mogao da kaže: „Puci ispraznosti snuju“. Oni ne mogu uspeti u svojim naumima. Ne mogu da pobede nebo. Ne mogu da povrede Pomazanika Gospodnjeg. – David Pitcairn, 1851.

Stih 3. – Rešeni da dignu bunu, u bezakonju i bezbožništvu, odbacili su mile zakone Hristovog kraljevstva kao lance i debelu užad, što su sve znaci ropstva. Jeremija 27:2,6,7. Ali, šta kaže naš Spasitelj? „Jer jaram je moj blag i breme moje lako“. To obnovljenom čoveku nije ništa veći teret od onog koji krila predstavljaju pticama. Hristov zakon više nije poput lanaca i užadi, već poput utega i podveza koji opasuju njegove sapi i ubrzavaju njegovo kretanje. – John Trapp.

Stih 4. – „Onaj koji na nebesima stoluje.“ Ovim se jasno prenosi: (1) da je Bog daleko iznad njihove pakosti i moći, (2) da On vidi sve njihove zavere, posmatrajući sve s visine, (3) da je Njegova moć beskonačna i da sa svojim neprijateljima može učiniti šta god hoće. – Arthur Jackson, 1643.

Stih 4. – „Smeje se onaj koji na nebesima stoluje“. Ludosti grešnika su samo šala za bezgraničnu mudrost i moć Božiju; nastojanja Sotoninog kraljevstva, koja u našim očima izgledaju zadivljujuće, za Njega su dostojna prezira. – Mathew Henry.

Stih 4. „Smeje se onaj koji na nebesima stoluje“. Oni su se nama rugali, Bog se njima smeje. Smeje se? Na prvi pogled, ovo se čini uvredom: zar su ozlede nanete svetima, okrutnosti njihovih neprijatelja, ruganje, progon svih koji su nam blizu – zar je sve to stvar smeha? Da, On se smeje, ali s prezirom; Prezriv je, ali s osvetom. Faraon je mislio da će davljenjem izraelskih muških beba iskoreniti njihovo ime s lica zemlje. Međutim, kada je u to isto vreme, nigde drugde do na njegovom dvoru, niko drugi do njegova kći pružila prinčevski odgoj Mojsiju koji je Izraelce izveo iz ropstva, zar se Bog tada nije smejao?

Kratka je radost opakih. Bog je dopustio da Njegov hram bude opljačkan i porušen, da svete posude budu profanisane i zaprljane; međutim, nije li se Bog smejao kada je učinio da Valtasar drhti pred porukom ispisanim na zidu? Kako li je kada se namršti ako je njegov smeh tako strašan! Thomas Adams.

Stih 4. Izraz: „Onaj koji na nebesima stoluje“  navodi nas da odmah mislimo o biću koje je bezgranično uzdignuto iznad čoveka koji je zemaljski. Izraz: „Smeje se“ sklopljen je tako da našem umu prenese ideju kako su i najveće udruge među kraljevima i narodima, uz najobimnije pripreme koje mogu obaviti, a s ciljem da poraze Njegove ciljeve ili ozlede Njegove sluge, u njegovim očima beznačajne i ništavne. Ne samo da ne oseća nelagodu ili strah dok posmatra njihove jadne napore, već im se podsmeva; On se ruga njihovoj nemoći. On zna da ih može smrviti poput moljca kad god zaželi, da ih može progutati dahom svojim. Kako nam samo koristi da se podsetimo istina poput ove! Ah! Zaista je „taština“; tašte su krhotine zemaljske kada teže slavi Visočanstva nebeskog. David Pitcairn.

Stih 4. „Smeje se onaj koji na nebesima stoluje, Gospod se njima podsmehuje“. Ova tautologija ili ponavljanje iste stvari, što se često sreće u Pismima, pokazuje da je nešto utemeljeno. To se može reći na osnovu autoriteta patrijarha Josifa (Postanak 41:32); nakon što je protumačio faraonove snove, rekao je: „A to što se san faraonu ponovio, znači da je Bog zaista tako odlučio i da će to uskoro učiniti”. Isto tako, iskazi: „Smeje se“ i „podsmehuje“ predstavljaju ponavljanje i treba da pokažu kako nema sumnje da Gospoda zabavlja činjenica da će se sve ove stvari dogoditi. Duh milosti sve ovo čini na našu utehu i ohrabrenje, da ne posrnemo pred iskušenjem, već da podignemo naše glave, sigurni u našoj nadi, jer: „Doći će Onaj koji dolazi, neće zakasniti“ (Jevrejima 10:37). Martin Luther.

Stih 5. „Prestraviće ih“; bilo užasom savesti, bilo telesnim pošastima; na jedan ili drugi način, u potpunosti će im se odužiti, kao što to uvek čini s onima koji progone njegov narod. Johgn Trapp.

Stihovi 5, 9. Bogu je lako da uništi svoje neprijatelje. Pogledajte faraona, njegove mudrace, njegove sluge  i njegove konje – zaglavljene, kako poput olova tonu u Crveno more. Evo kako je izgledao kraj jedne od najvećih zavera protiv izabranika Božijih. Od trideset rimskih imperatora, guvernera provincija i drugih visokih dužnosnika koji su se posebno isticali u progonu ranih hrišćana, jedan je postao poremećen nakon jednog užasno okrutnog čina, drugog je zaklao sopstveni sin, jedan je oslepeo, jednom su ispale oči, jedan se udavio, jedan je zadavljen, jedan je umro u okovima, jedan je umro na način koji ne treba opisivati, jedan je umro tako ogavnom smrću da je nad nekoliko njegovih lekara izvršena smrtna kazna, jer sobu u kojoj je bolovao nisu mogli očistiti od smrada, dvojica su počinila samoubistvo, treći je to pokušao, ali je morao da pozove pomoć da bi obavio taj čin, petoricu su ubili njihovi ljudi ili sluge, druga petorica su umrla najbednijom smrću, u strašnim mukama, kod nekolicine je došlo do dotad nezabeleženih komplikacija bolesti, dok su osmorica poginula u bitkama ili u zarobljeništvu. Među njima je bio i Julijan Optadnik. U danima uspeha, govorilo se da je njegov bodež uperen ka nebu, prkoseći Sinu Božijem, kojeg je zvao Galilejac. Međutim, kada je ranjen u jednoj bici, video je da je gotov; bacao je uvis sopstvenu zgrušanu krv, vičući: „Ti si pobedio, O, ti iz Galileje“. Volter nam je ispričao o agoniji francuskog vladara Šarla IX; nakon okrutnosti koje je počinio nad hugenotima. William S. Plummer, D.D., LL.D., 1867.

Stih 6. „Ta ja kralja svojega postavih“. Napomena 1.  Naš slavni Otkupitelj je u kraljevskom uredu: on je Kralj. „Na ogrtaču i na boku mu je napisano ime:  Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima“ (Otkrivenje 19:16). 2. Autoritet na osnovu kojeg kraljuje; on je „moj kralj“, kaže Bog Otac; Ja sam ga postavio u večnosti: „I Otac ne sudi nikom, nego je sav sud predao Sinu“. Svet se odrekao njegove vlasti, ali ja je imam; Ja sam ga postavio; „i postavio ga nad svime da bude Glava Crkvi“. 3. Njegovo kraljevstvo nad kojim ima vlast; ono je „nad Sionom“; ono je vrsta crkve. Hram je bio izgrađen na Sionu i zato se ovo brdo naziva svetom gorom.  Hristov presto je u Njegovoj crkvi, to je Njegovo sedište, mesto gde On stanuje. Zapazite koliko su čvrsti naumi Božiji kada je ova stvar u pitanju. „Ta ja postavih“; „Kralja“; to jest, kakve god zavere skovali pakao i zemlja, On vlada po odredbi Svoga Oca. Stephen Charnock, 1628-1680.

Stih 6. „Ta ja KRALJA svojega postavih“. Isus Hrist je trostruki Kralj. Prvo, On je Kralj svojih neprijatelja; drugo, Kralj svojih svetih; treće, Kralj svoga Oca.

Prvo. Hrist je kralj svojih neprijatelja, što znači da je On Kralj nad svojim neprijateljima. Hrist je Kralj nad kraljevima. Šta su svi moćni, veliki i časni ljudi, ovde na zemlji – šta su oni u poređenju sa Isusom Hristom? Oni nisu ništa drugo do mehurić u vodi; jer, ako su u poređenju s Bogom svi narodi kao kap u vedru, kao trun prašine na vagi, kao što kaže Isaija 40:15, koliko mali moraju biti zemaljski kraljevi. Ne; voljeni Hrist Isus nije samo veći od kraljeva, već i od anđela; da, ona je glava anđelima; prema tome, svi anđeli na nebu ga imaju obožavati (Kološanima 2:12; Jevrejima 1:6). On je Kralj nad kraljevima, nad svim narodima, vladama, silama, nad svim ljudima (Danilo 7:14). Hristu su dati narodi, krajevi zemaljski u Njegovom su posedu. Psalam 2:8.

Drugo. Isus Hrist je Kralj svojim svetima. On je kralj i lošima i dobrima; nad opakima vlada u svojoj sili i moći, dok u svetima vlada Duhom i milošću. To je Hristovo duhovno kraljevstvo, gde On vlada u srcima ljudi, vladajući njihovom savešću, voljom, osećanjima, imajući vlast nad tim kako prosuđuju i razumeju; to je kraljevstvo u kojem nema mesta za drugog vladara sem za Hrista. Hrist nije samo kralj narodima, već i kralj svetih; kada su u pitanju narodi, On vlada nad njima; kada je reč o svetima, On vlada u njima.

Treće. Isus Hris je i Kralj svoga Oca, i zato Njegov Otac kaže: „Ta ja kralja svojega postavih nad Sionom“. Ako je Božiji Hralj, onda može biti i naš. Vi biste, međutim, mogli reći: Kako je to Hrist Očev Kralj? Tako što kraljuje u ime Oca. Isusu Hristu je povereno dvostruko kraljevstvo Božije; prvo, duhovno kraljevstvo, gde vlada u srcima ljudi i zbog čega je Kralj svetih; drugo, On upravlja i stvarima u ovom svetu, tako da je Kralj naroda. Skraćeno iz William Dyer’s Christ’s Famous Titles, 1665.

Stih 6. „Sion“. Ime „Sion“ znači „pogled u daljinu“ (speculum). I za crkvu se kaže da gleda u daljinu, ne samo zbog toga što Boga i nebeske stvari vidi po veri (odnosno, izdaleka), usredsređujući se na nebesko, a ne na zemaljsko, već i zbog toga što postoje njeni istinski gledaoci ili videoci i duhovni stražari, čija je služba da brinu o onima pod sobom i da ih čuvaju od zamki neprijatelja i greha; to su oni koji se na grčkom nazivaju nadglednicima (episkopima). Ako biste pratili hebrejski, mogli biste ih nazivati Sionci.

Stih 7. Rasprave o večnom očinstvu našeg Gospoda više su rezultat radoznalosti nego vere. To je pokušaj da se obožavanje zameni objašnjavanjem. Mogli bismo ovde izneti suprotstavljena tumačenja ovog stiha, ali nećemo to činiti. To je jedna od najnekorisnijih kontroverzi u koju se teolozi ikada upustili. C. H. S.

Stih 8. „Išti u mene“. Čini se da je Hristovo sveštenstvo uređeno baš po ovom iskazu: „Išti u mene“. Psalam govori o Njegovom kraljevanju; apostol kaže da se radi o Njegovom sveštenstvu, pozvanju. I jedno i drugo počelo je istoga dana, i jedno i drugo je dar, oboje je potvrđeno od strane istog autoriteta. To da se od Njega može tražiti temelji se na istom autoritetu na kojem počiva i kraljevska čast. Vladanje mu pripada kao Kralju, dok se od Njega može tražiti jer je sveštenik. Nakon što je uskrsnuo, Otac mu je dao moć i zapovest traženja. Stephen Charnock.

Stih 8. Kao što umetnik posmatra osobu koju treba da naslika i povlači linije nastojeći da postigne maksimalnu sličnost, tako Bog na Hrista gleda kao na arhetip kojem će saobraziti svoje svete – u patnji, milosti, slavi; Hristu, ipak, pripada nadmoć u svemu. Svaka sveta osoba mora patiti, jer je Hrist patio: Hrist ne sme imati osetljivo telo ispod raspete glave; ipak, niko nikada nije patio kao on niti bi iko mogao podneti ono što je on podneo. Hrist je svet, pa takav mora biti i svaki sveti čovek, mada u nižem stepenu; lik isklesan u kamenu ne može biti identičan onom koji je izgraviran u zlatu. Kao što su obećanja data Njemu, dana i onima koji se kroz Njega mole Njegovom Ocu, tako se obećanja data Njegovim svetima ostvaruju putem molitve: „Išći u mene“, rekao je Bog svome Sinu, „i daću ti …“ Apostol nam kaže: „Nemate, jer ne molite“. Bog je obećao podršku Hristu u svim njegovim sukobima. Isaija 42:1 kaže: „Evo moga sluge, koga podržavam“. Ipak, kada se našao u senci smrti, On je molio „glasnim jaucima i suzama“. Njemu su obećani i seme i pobeda nad neprijateljima; On moli za obe ove stvari. Hrist se prema nama vlada kao kralj, dok je prema Ocu sveštenik. On Bogu govori kroz molitvu i posredništvo. Kada je reč o svetima, obećano im je da će vladati nad svojim požudama, imati pobedu nad svojim neprijateljima; to ih, međutim, čini sveštenicima pred Bogom, jer u molitvi tragaju za velikim stvarima koje su im obećane. William Gurnall, 1617-1679.

Stih 8. Primetićete u svojoj Bibliji da su dve reči u osmom stihu napisane iskošeno, što znači da ih nema u originalnom hebrejskom tekstu, već su naknadno dodate radi jasnoće. Ako se izostave reči „ti“ i „tebi“, onda ovaj stih glasi: „Išći u mene i daću narode u baštinu i krajeve zemaljske u posed”. Po meni, ovo je ispravnije od prevoda koji mi imamo u svojim biblijama. Zamenica „ti“/“tebi“ se podrazumeva na osnovu onoga što je Bog prethodno već uredio; Bog je, naime, i narode i krajeve zemlje obećao u nasledstvo i posed osobi za koju kaže: „Ti si moj Sin“. Kada Bog kaže: „Daću …“, On svom Pomazaniku ne govori u čemu se sastoji Njegovo nasledstvo ili kojeg je obima Njegov posed, već iskazuje svoju spremnost da mu to daruje. Narodi su već bili „baština“, a krajevi zemlje „posed“. Bog je već naumio da to da svom Pomazaniku. Sada mu kaže: „Išći u mene“, obećavajući da će ostvariti svoj naum. To je ideja koja stoji iza ovih reči, a njen značaj postaće očigledniji kada budemo razmatrali njenu primenu na duhovnog Davida, istinskog Sina Božijeg, „koga je odredio da bude naslednik svega“.

Stih 9. „Štap“ ima različita značenja u Pismima. On može biti načinjen od različitih materijala, u zavisnosti od svrhe. U ranom periodu, drveni štap, ali pod nazivom žezlo, ušao je u upotrebu kao jedna od oznaka kraljevstva. Kako je važnost žezla rasla, tako se na njega počelo gledati kao na karakteristiku jedne imperije ili nekog određenog kralja. Zlatno žezlo označavalo je bogatstvo i pompu. Pravedno ili pravo žezlo, o kojem čitamo u Psalmu 45:6, govori o pravednosti i pravičnosti, istini, čime će se odlikovati Mesijino kraljevanje, nakon što njegovo kraljevstvo bude uspostavljeno na zemlji. Međutim, kada se u Otkrivenju 19:15 kaže: „ime mu je Božija Reč“ i da će udariti narode i „vladaće nad njima gvozdenom palicom …“; ako štap označava „Njegovo žezlo“, onda „gvožđe“ od kojeg je napravljeno izražava strogost s kojom će ovaj svemoćni „Car nad carevima“ suditi onima koji se opiru njegovom autoritetu. Ja, međutim, imam sumnji u pogledu toga da li „štap gvozdeni“ predstavlja kraljevsko žezlo Sina Božijeg prilikom Njegovog drugog dolaska. Ona se pominje u vezi sa „oštrim mačem“, što me navodi da se priklonim mišljenju po kojem se ovde radi o ratnom oružju. U svakom slučaju, „štap željezni“, pomenut u Psalmu koji nastojimo da objasnimo, očito nije znak suverene moći, iako se nalazi u rukama kralja, već instrument ispravke i kazne. Reč „ štap“ se često koristi u ovom smislu … Kada se štap, čiji je cilj da ispravi, a koji je obično bio od trske, predstavlja kao sačinjen od gvožđa, kao što je to učinjeno u Psalmu 2, time se samo pokazuje koliko će biti teška, stroga i efektivna kazna; ona neće samo ozlediti, već će polomiti. „Slomićeš ih štapom gvozdenim“.

Radi se o kompletnom lomljenju kakvo se ne može postići drvenom palicom, što je još jasnije izraženo u drugom delu stiha; „Razbiti ih kao posudu lončarsku“. Sveobuhvatnost uništenja zavisi, međutim, od dve stvari. Čak i kada je željezni, štap, ukoliko se nežno koristi, ili se upotrebljava na čvrstom materijalu, može da nanese tek neznatne povrede; međutim, u slučaju pred nama, predviđeno je da bude upotrebljen velikom silinom: „Razbiti ih“. Isto tako, predviđeno je da bude upotrebljen protiv nečeg što je krhko i lomljivo „kao posuda lončarska“. Jasno nam je da su predviđanja i obećanja iz ovog Psalma tek delimično ispunjena u istoriji doslovnog Davida. Njihovo pravo ispunjenje, njihovo užasno zaokruženje, čeka dan kada će duhovni David doći u svojoj slavi i veličanstvu kao Kralj sionski – sa štapom željeznim, kojim će razbiti antihristovu udrugu kraljeva i naroda i uzeti u posed davno obećano nasledstvo. A znaci vremena čini se ukazuju na to da je dolazak Gospoda blizu. David Pitcairn.

Stih 10. „Opametite se sada, kraljevi, poučite se …“ Kao što je Isus Car nad carevima i Sudija nad sudijama, tako je Jevanđelje učitelj najvećih i najmudrijih. Ako ima tako velikih da mogu da zanemare upozorenja Jevanđelja, Bog će ih učniti malima; ako ima onih koji su toliko mudri da mogu prezirati pouke Jevanđelja, postaće ludi u svojoj mudrosti. Jevanđelje je glasno pred vladarima zemlje; oni koji propovedaju moraju, poput Knox-a i Melville-a, jačati svoju službu hrabrim opominjanjem čak i u prisustvu kraljeva. Propovednik-ulizica ne može biti ništa drugo do sudopera u đavoljoj kuhinji. G. H. S.

Stih 11. „Služite Gospodu sa strahom“; ovaj strah od Boga određuje našu radost. Ako strah odvojimo od radosti, ona će postati laka i razuzdana; ukoliko radost odvojimo od straha, strah porobljava. William Bates, D. D., 1625-1699.

Stih 11. „Služite Gospodu sa strahom i radujte se s trepetom“. Postoje dva načina da služimo i radujemo se u Bogu. Prvo, da služimo u sigurnosti i da se radujemo u Gospodu bez straha. Ova odlika licemera – onih koji su sigurni, zadovoljni sobom, koji sebi ne izgledaju kao beskorisne sluge, koji za sebe misle da imaju zasluge, to su oni (Psalam 10:5) za koje je rečeno: „Nema straha Božijega pred očima njegovim“ (Psalam 36:1). Oni žive u samopravednosti i ne dopuštaju Hristu da bude Sudija kojeg se svi boje i pred kim nijedan čovek nije pravedan. Drugo, možemo mu služiti sa strahom i radovati se sa trepetom. Ovo je karakteristično za pravedne. S jedne strane, oni su stalno prosuđivani i uplašeni zbog onoga što jesu i čine; s druge, oni su utemeljeni u pravednosti i raduju se u milosti Božijoj. Na njima se ostvaruje ono što je rečeno u Poslovicama 28:14: „Blago čoveku koji je uvek na oprezu“; kao i u Filipljanima 4:4: „Radujte se u Gospodu uvek“. To su oni koji su smrvljeni između gornjeg i donjeg mlinskog kamena (Ponovljeni Zakon 24:6); oni su skrhrani i poslušni, ali izlaze pročišćeni, kao Hristovo žito. Martin Luther.

Stih 11. Strah od Gospoda najavljuje duhovnu radost. To je jutarnja zvezda; za njom dolaze sunčevi zraci i uteha. „Služite Gospodu sa strahom i radujte se s trepetom“. Bog meša radost i strah, da strah ne bi postao onaj koji zarobljava. Thomas Watson, 1660.

Stih 12. „Poljubac“ je znak ljubavi među jednakima: Post 33:4; 1. Sam 20:41; Rim 16:16; 1. Kor 16:20. Znak podređenosti: 1. Sam 10:1. Znak religioznog obožavanja kod vernika: 1. Car 19:18; Jov 31:27. John Richardson, Biskup od Ardagh-a, 1655.

Stih 12. „Ljubite Sina da se ne razgnevi“. Sa Osobe, Sina, prelazimo na delo (Osculamini, Ljubite Sina). Radi se o činu koji su izopačili razuzdani ljudi (to rade telesni ljudi, kao i izdajnici; Juda je izdao Učitelja poljupcem). Ipak, reč je o nečem što nam Bog zapoveda, nešto čime se iskazuje ljubav. Stoga, ne može se napustiti sve što može da se zloupotrebi. Dobru stvar, koju su neki izopačili lošom upotrebom, drugi mogu da vrate u njeno prvobitno, dobro, stanje. Hajde da, onda, uvećamo Božiju dobrotu koja nas je dovela dovde: da možemo ljubiti Sina, da u našim rukama leži iskazivanje ovakve ljubavi; ta ljubav, u Starozavetnim vremenima, čak ni u Pesmi nad Pesmama, nije prevazilazila Osculatur me (Ljubi me poljpcima svojih usta! Pesma Nad Pesmama 1:1); sada, u vremenu Hrišćanske crkve, On nas je pozvao, omogućio nam je da ga ljubimo, jer On je prisutan među nama.

Stih 12. „Ljubite Sina“. Da biste se pomirili sa Ocem, ljubite Sina. „Ljubi me poljupcima svojh usta“ bila je molitva crkve. Neka to da ga ljubimo bude naše nastojanje, naša molitva. Zapravo, nužno je da nas Sin ljubi po svojoj milosti, da bismo mi mogli ljubiti Njega u svojoj pobožnosti. Thomas Adams.

Stih 12. „Da se ne razgnevi“. Na hebrejskom, da gnev ne krene iz Njegovog nosa ili nozdrve; nozdrva, telesni organ u kojem se pokazuje gnev, i sama služi gnevu. Disanje kroz nos i frktanje su pokazatelji srdžbe. U našem govoru, dići nos znači naljutiti se. Joseph Caryl.

Stih 12. „Gnev“. Ako propast nastupa i kada se jedva zapali, onda je gnev Gospodnji, u svojoj punini, zapravo neopisiv. John Newton.

 

Charles Spurgeon