TREASURY OF DAVID by CHARLES SPURGEON

PSALAM III

NASLOV

„Psalam Davidov. Kad je David bežao pred svojim sinom Avesalemom.“ Setićete se tužne priče o Davidovom bekstvu iz sopstvenog doma, kada je, u gluvo doba noći, lutao duž Kedrona i kada se, u pratnji nekolicine vernih sledbenika, skrivao od besa svoga sina, koji se pobunio protiv njega. Setite se da je, u ovoj stvari, David bio nalik Isusu Hristu. I On je bežao; prelazio je Kedron kada se Njegov sopstveni narod pobunio protiv Njega; s grupom nemoćnih sledbenika, otišao je u vrt u Getsimaniji. I On je usput pio iz potoka. Prema mnogim izlaganjima, ovo je JUTARNJA HIMNA. Neka se budimo sa svetim pouzdanjem u srcu i pesmom na usnama!

PODELA

Ovaj Psalam se može podeliti u četiri dela od po dva stiha. Štaviše, mnoge Psalme je nemoguće ispravno razumeti ukoliko pažljivo ne uočimo delove na koje ih se može razdeliti. Oni nisu opisi jedne scene, koji se nadovezuju jedan na drugi, već skup slika o različitim stvarima. Mi svoje moderne propovedi delimo u različite celine; takav je slučaj i sa Psalmima. Uvek postoji jedinstvo, ali se radi o jedinstvu mnoštva strela, a ne jednog koplja. Hajde da sada pogledamo Psalam koji je pred nama. U prva dva stiha, David se žali Bogu na svoje neprijatelje; zatim izražava svoje pouzdanje u Gospoda (3, 4), peva o svojoj sigurnosti dok spava (5, 6) i prikuplja snagu za budući sukob (7, 8).

IZLAGANJE

1 Gospode, kako se umnožiše protivnici moji! Mnogi se podižu na me. 2 Mnogi duši mojoj govore: „Nema mu spasa u Bogu!“

Jadni otac slomljenog srca žali se na mnogobrojnost svojih neprijatelja; ako odeš u 2. Samuilovu 15:12, naći ćeš da je zapisano: „I urota beše jaka, jer je puka uz Avesalema bivalo sve više“; istovremeno, Davidova vojska se konstantno osipala. „Gospode, kako se umnožiše protivnici moji!“  Znak uzvika je tu da pokaže jad kojim je ophrvan otac koji beži. Avaj! Mome jadu nema granica, jer nevolje se moje uvećaše. I isprva ih je bilo dovoljno da me potope; ali, jao, moji su se neprijatelji umnožili. To što se Avesalem, moj miljenik, pobunio protiv mene, dovoljno je da mi slomi srce; ali, jao, odbacio me i Ahitofel, moji verni savetnici okrenuli su mi leđa; avaj, napuštaju me moji generali i vojnici. „Gospode, kako se umnožiše protivnici moji!“  Nevolja nikada ne dolazi sama. Tuga ima brojnu porodicu.

„Mnogi se podižu na me“. Njihove vojske su jače od moje! Brojniji su!

Prisetimo se ovde neprebrojive vojske koja je napala našeg Otkupitelja. Legije naših greha, armije demona, gomila telesnih boli, hrpa duhovnih patnji i svi saveznici smrti i pakla – sve se to udružilo protiv Sina Čovečijeg. Kako je samo dragoceno znati i verovati da je On njihove vojske naterao u beg, raskomadao ih u svom gnevu! Porobio je one koji bi da nam se usprotive, oborio je one koji bi da se podignu na nas.

David se svom voljenom Bogu žali na najgore oružje svojih neprijatelja i na ono što njegovoj tuzi daje najviše gorčine. „Mnogi mojoj duši govore: ‘Nema mu spasa u Bogu’“  Neki od njegovih prijatelja izrekli su ovo puni tuge, dok su njegovi neprijatelji to isto izgovarali likujući, čeznući za tim da vide kako se njihove reči obistinjuju u njegovom potpunom uništenju. Najsurovije od svega bilo je to što su objavili da ga je odbacio i njegov Bog. U sopstvenoj savesti, David je, međutim, znao da im je do osnov za ovako nešto, jer je usred bela dana počinio greh protiv Boga. Bacili su mu u lice prestup s Vitsavejom. Rekli su mu: „Odlazi, ruke su ti krvave; Bog te odbacio, ostavio te“. Šimej ga je u lice proklinjao i psovao; bio je hrabar zbog podrške koju je imao, budući da je mnoštvo Velialovih ljudi na sličan način mislilo o Davidu. David je bez sumnje osećao da ovako nešto uzdrmava njegovu veru. Kada bi se sve probe koje dolaze s neba, sva iskušenja koja se podižu iz pakla i svi krstovi na zemlji pomešali i stopili u jedno, to i dalje ne bio bila tako strašna kušnja kao što je ona koju sadrži ovaj stih. Najstrašnija od svih muka koja nas može zadesiti jeste da budemo navedeni da se plašimo kako nam ni u Bogu nema pomoći. Imajmo, stoga, na umu da je naš najblagoslovljeniji Spasitelj morao podneti upravo takvu patnju, kada je zavapio: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“  Sasvim dobro je znao da to znači hodati u mraku i ne videti svetla. To je prokletstvo nad prokletstvima. To je bio pelin pomešan sa žuči. Biti napušten od Oca bilo je gore nego biti prezren od ljudi. Zasigurno, trebalo bi da volimo Onoga koji je u naše ime propatio najgore od svih iskušenja i proba. Za srce koje voli, bilo bi prosvetljujuće i poučno da upamti Gospoda u Njegovim agonijama, kako su ovde opisane; i ovde i u mnogim drugim Psalmima, ima mnogo više Davidovog Gospoda nego samog Davida.

„Sela“. Ovo je muzička pauza; njeno tačno značenje nije poznato. Neki misle da se jednostavno radi o stanki, pauzi; drugi kažu da znači: „Podigni ton, pevaj glasnije, pređi u viši ključ, naštimuj žice jer dolazi nešto plemenitije“. Žice harfe uskoro ponovo postaju labave i ponovo ih treba zategnuti. Isto tako i žice našeg srca sve više ispadaju iz akorda. Neka nas „sela“ uči molitvi:

„O, neka moje srce bude naštimovano;
Neka zvuči svečano, kao Davidova harfa“.

Mogli bismo naučiti barem ovo: Kad god ugledamo „Sela“, smatrajmo da smo naišli na napomenu koja nam govori da pasus koji prethodi i onaj koji sledi treba da pročitamo s više pažnje; naime, nema sumnje da sledi nešto izvrsno, što zahteva da napravimo pauzu i duboko promislimo i da naša srca otvorimo u pesmi hvale. „Sela“.

3 Ali ti si, Gospode, štit oko mene, slava moja, ti si onaj koji mi glavu podiže! 4 Glasom svojim zavapih Gospodu, i on me uslišuje sa svete gore svoje. Sela.

David ovde obznanjuje svoje pouzdanje u Boga. „Ali ti si, Gospode, štit oko mene“. Reč koja je upotrebljena u originalu znači nešto više od štita; označava potpuni omotač, zaštitu koja u potpunosti okružuje čoveka; to bio bio štit koji stoji iznad, ispod, oko, izvan, unutar. Oh, kakav je Bog štit svojemu narodu! On odbija Sotonine vatrene strele koje dolaze odozdo, kao i oluje i probe koje stižu odozgo, istovremeno umirujući oluje u gurdima. Ti si „slava moja“. Iako je svoju prestonicu napustio prezren i odbačen, David je znao da će se vratiti u pobedi; u veri, on pogled usmerava ka Bogu, časteći ga i slaveći. Kakva je samo milost to što u sadašnjoj sramoti možemo videti buduću slavu. Štaviše, kada bismo je mogli opaziti, videli bismo da je slava prisutna i u našim patnjama; nema, naime, ničeg lošeg u tome da budemo Hristovi sapatnici. David je bio čašćen kada se, pokrivene glave, popeo na Maslinsku goru; bio je na sliku svoga Gospoda. Stoga bismo mogli naučiti da slavimo i u nevolji! „Ti si onaj koji mi glavu podiže“ ; Ti ćeš me uzdići. Mada sam spustio glavu, u tuzi, uskoro ću je podići, u radosti i zahvaljivanju. Kakav je božanski trio sadržan u ovom stihu! Odbrana slabih, slava prezrenih i radost neutešnih. Zaista bismo mogli reći: „Nema nikog poput Boga Ješurunovog“

„Glasom svojim zavapih Gospodu“.  Zašto kaže: „Glasom svojim“?  Bog, zasigurno, čuje i molitve izgovorene u sebi. Da, ali dobri ljudi često nalaze da, čak i kada to čine u tajnosti, bolje mole kada molitvu upućuju naglas, nego kada ništa ne izgovaraju. Štaviše, moguće je da David ovako razmišlja: „Moji okrutni neprijatelji galame protiv mene. Digli su glas; evo, i ja dižem svoj, i on ih sve zajedno nadjačava. Bučni su, ali moj vapaj, upućen u nevolji, probija nebesa. Glasniji je i jači od sve njihove graje. Jer, tamo, u svetilištu, nalazi se Onaj koji me sluša sa sedmog neba, koji me ‘uslišuje sa svoje svete gore’.“ Odgovori na molitve su milina za dušu. Dok se radujemo u Bogu koji čuje molitvu, nema razloga da se bojimo namrgođenog sveta.

Ovde ponovo stoji Sela. Odmori malo, umorni verniče, i pređi na nežniji ton.

5 Ja legoh i usnuh; i ustadoh, jer me Gospod uzdrža. 6 Ne bojim se silnih hiljada ljudi što nahrupljuju na me odasvuda.

Davidu je vera omogućila da legne i usni; strepnja bi ga držala budnim, u iščekivanju neprijatelja. Da, bio je u stanju da zaspi, da spava usred nevolje, okružen neprijateljima. David, međutim, kaže da je i ustao. Neki spavaju snom smrti; iako izložen brojnim neprijateljima, on je spustio glavu na grudi svoga Boga, mirno spavajući pod krilom Proviđenja, u slatkoj sigurnosti, da bi se potom bezbedno probudio. „Jer me Gospod uzdrža“. Probudio se svestan da ga je Gospod sačuvao. Jedan Božiji čovek je dobro primetio: „Ovakav mir u čovekovom srcu, mir koji dolazi s verom u Boga, predstavlja delo višeg reda u odnosu na prirodnu ljudsku hrabrost. Jer, milosrdno je delo Duha Svetoga to da čoveka uzdigne iznad prirode; stoga Gospodu mora pripasti slava“.

Spreman za dan bitke, naš junak peva: „Ne bojim se silnih hiljada ljudi što nahrupljuju na me odasvud“. Zapazite da on ne pokušava da potceni brojnost i mudrost njegovih neprijatelja. Broji ih na desetine hiljada i gleda na njih kao na podmukle lovce koji ga vešto gone. On ne drhti, već svog neprijatelja gleda u lice i spreman je za bitku. Možda nije moguće pobeći; moguće je da su me opkolili kao što lovci okruže jelena; moguće je da su mi prišli sa svake strane, ali ću, u ime Boga, proći kroz njih, ili ću, ostanem li opkoljen, ipak proći neozleđen; i u zatvoru ću biti slobodan. David je, međutim, dovoljno mudar da u bitku ne ulazi bez molitve; stoga pada na kolena i vapi Gospodu.

7 Ustani, Gospode! Spasi me, Bože moj! Jer ti udari po obrazu sve neprijatelje moje, bezbožnicima zube polomi.

Njegova jedina nada je u njegovom Bogu; radi se o tako snažom pouzdanju da David oseća kako je dovoljno da Gospod ustane, i on će biti spašen. Dovoljno je da Gospod ustane i sve je u redu. On svoje neprijatelje poredi s divljim zverima i objavljuje da im je Bog polomio čeljusti, tako da ga ne mogu povrediti. „Ti bezbožnicima zube polomi“. Isto tako, ukazuje na iskušenja kojima je bio izložen. Neprijatelji su govorili protiv njega; Gospod ih je, stoga, udario po obrazu. Izgledalo je kao da će ga proždreti; Bog im je polomio zube, dopušta im da kažu šta god hoće, ali tako bezubi, ne mogu ga progutati. Raduj se, verniče, jer imaš posla sa zveri kojoj je slomljen vrat i neprijateljima čije su vilice bezube!

8 U Gospoda je spasenje; na tvome narodu je blagoslov tvoj! Sela.

Ovaj stih sadrži i sažima suštinu kalvinističke doktrine. Istražuj Pismo; ukoliko čitaš otvorenog srca, bićeš uveren da je učenje o spasenju po milosti velika doktrina Reči Božije: „U Gospoda je spasenje“. Ovo je tačka svakodnevnog sporenja. Naši protivnici kažu: „Spasenje je stvar čovekove slobodne volje. Možda nije čovekova zasluga, ali jeste stvar njegove volje“. Mi, međutim, držimo i poučavamo da je spasenje, od početka do kraja, delo Najuzvišenijeg Boga. Bog je taj koji bira svoj narod. On ih poziva u svojoj milosti; oživljava ih Duhom svojim i održava ih snagom svojom. Nije od čoveka. „Stoga, dakle, ne zavisi od onoga ko hoće ni od onoga ko trči, nego od milostivoga Boga“. Neka ovu istinu savladamo iskustveno, jer naše ponosno telo nam nikada neće dopustiti da to naučimo na drugi način. Posebnost i jedinstvenost spasenja jasno su iskazani u poslednjoj rečenici: „Na Tvome narodu je blagoslov Tvoj“. Ni na Egiptu, ni na Tiru, ni na Ninivi; Tvoj blagoslov je na onima koje si Ti izabrao, na narodu koji večno voliš, koji si otkupio svojom krvlju. „Sela“ : otvorite srca, zastanite i promislite o ovom učenju. „Na tvome narodu je blagoslov tvoj“. Ljubav koja je Božanska, koja čini razliku, izdvaja, koja je večna, beskonačna, nepromenljiva – takva ljubav je predmet neprekidnog obožavanja. Zastani pred ovim Sela  i razmotri svoje spasenje Božije. Ako u pokornoj veri možeš videti Isusa kao Onoga kojeg si dobio na poklon, besplatno, ako ti pripada taj najveći od svih blagoslova, ustani i pevaj:

„Ustani, dušo moja! Obožavaj i divi se!
Upitaj: ‘Otkud ovakva ljubav za mene?’
Po milosti postadoh deo porodice moga Spasitelja:
Aleluja!
Hvala, večno hvala, Tebi!“

Charles Spurgeon