Sve Po Milosti – IV deo

Zašto smo spašeni verom?

Zašto je vera izabrana kao kanal Spasenja? Bez sumnje se često postavlja ovo pitanje. “Jer ste milošću spašeni kroz veru”  je zasigurno doktrina Svetog Pisma i Božija zapovest; ali zašto je to tako? Zašto je baš izabrana vera a ne nada, ljubav ili strpljenje?

Možda će zvučati kao jednostavan odgovor na ovakvo pitanje, ali Božiji putevi nisu uvek najjasniji; niti nam je dopušteno da pretpostavljamo da to možemo ispitivati. Mi ponizno moramo odgovoriti da, koliko mi znamo, vera je izabrana kao kanal milosti zato što postoji prirodno prilagođavanje u veri koje primalac koristi. Pretpostavite da upravo trebam siromašnom čoveku dati milostinju: ja mu to stavljam u ruku − zašto? Pa, zaista bi bilo neprikladno da mu je stavim u uvo, ili da mu je stavim na stopalo; ruka je namenjena da prima stvari. Tako i u našem duhovnom okviru vera je stvorena sa ciljem da bude primalac: to je ljudska ruka, i postoji svedočanstvo primanja milosti kroz nju. Dopusti mi da ovo pojednostavim. Vera koja prima Hrista je jednostavno čin kao kada tvoje dete dobije jabuku od tebe, jer je ti nudiš i obećao si da ćeš mu dati jabuku ako ono dođe po nju.

Verovanje i primanje se odnose samo na jabuku; ali čine i tačno isti čin kao vera koja ima veze sa večnim spasenjem. Ono što je dečija ruka za jabuku, to je tvoja vera za savršeno spasenje Hristovo. Detetova ruka nije napravila jabuku, niti je poboljšala, niti zaslužuje jabuku; samo je uzima. I vera je izabrana od Boga da bude primalac spasenja, zbog toga što se ne pretvara da je napravila spasenje niti da je pomagala u tome, već je samo ponizno zadovoljna da ga primi. “Vera je jezik koji moli za spasenje, ruka koja ga prima, i oko koje ga vidi; ali nije cena kojom se kupuje”. Vera nikada sama ne stavlja prigovor, ona sve predaje krvi Hristovoj. Ona postaje dobri sluga koji donosi blagodati Gospoda Isusa Hrista duši, zato što priznaje odakle ih je donela, i poseduje to, jer je milost, jedino njoj to poverila.

Vera, ponovo, je bez sumnje izabrana zato što daje svu slavu Bogu. Naša vera je zbog milosti i zbog milosti mi se ne smemo hvaliti, jer Bog ne podnosi ponos. “Bog se ponositima suproti” (Jak.4:6), i On nema želje da im se približi. On nikada neće dati spasenje ako bi to značilo ili uključivalo ponos. Pavle je rekao: “Ne od dela da se niko ne pohvali”. Znači, vera isključuje hvalisanje. Ruka koja prima milost ne kaže “Meni se treba zahvaliti jer primam milost” − ovo bi svakako bilo apsurdno. Kada ruka prinosi hleb ustima ne kaže telu “Zahvali mi se što te hranim’. Veoma je jednostavna stvar to što ruka radi, iako je veoma neophodna; ali nikada ne zahteva slavu za sebe zbog onoga što radi. Tako je Bog izabrao veru da primi neopisiv dar Njegove milosti jer sama sebi ne može dati nikakve zasluge, već mora obožavati milostivog Boga koji je izvor svega dobrog. Vera stavlja krunu na pravu glavu, i zbog toga je Hristos Isus imao običaj da stavi krunu veri na glavu govoreći: “Vera tvoja pomože ti, idi u miru” (Luk.7:50).

Zatim, Bog je izabrao veru kao kanal spasenja jer je to siguran način, koji povezuje čoveka sa Bogom. Kada se čovek poveri Bogu, postoji tačka gde se oni ujedinjuju, a to jedinstvo garantuje blagoslov. Vera nas spašava jer nas tera da se prilepimo Bogu dovodeći nas tako u vezu sa Njim. Ja veoma često koristim ovaj primer, ali ga moram ponoviti jer se ne mogu setiti boljeg primera. Čuo sam da se pre nekoliko godina čamac srušio iznad Nijagarinih vodopada, dva čoveka je odnela struja a ljudi na obali su uspeli da im dobace konopac, koji su obojica uhvatili. Jedan od njih se čvrsto držao za njega i bezbedno je bio izvučen na obalu. Ali onaj drugi, videći balvan kako pluta pored njega, nemudro je pustio konopac i uhvatio se za balvan, jer je bio  veći, i bolji za držanje. Ah! Balvan je zajedno sa čovekom otplovio u ogroman ambis, jer nije postojala dodirna tačka između balvana i obale. Veličina balvana nije bila od nikakve koristi onom koji se uhvatio za njega, jer mu je trebala veza sa obalom kako bi bio na sigurnom.

Tako da kad čovek veruje svojim delima, ili običajima ili bilo čemu od tih stvari, on neće biti spašen, jer ne postoji veza između njega i Hrista. Ali vera je, iako izgleda kao tanak konac, ruka uzvišenog Boga na obali; bezgranična sila koja nas vuče ka liniji spasenja i tako odvaja čoveka od propasti. O, neka je blagoslovena vera, jer nas ujedinjuje sa Bogom!

Vera je, zatim, izabrana zato što ima veze sa izvorima dela. Čak i u najjednostavnijim stvarima vera je koren svega. Pitam se da li grešim ako kažem da mi nikada ne činimo ništa bez određene vrste vere. Ako se prošetam svojom kancelarijom to je zbog toga što verujem da me moje noge mogu poneti da to učinim. Čovek jede zato što veruje da je hrana neophodna; on ide na posao zato što veruje u vrednost novca; on prihvata ček jer veruje da ga banka podržava. Kolumbo je otkrio Ameriku jer je verovao da je to bio drugi kontinent iza okeana; prognani vernici su je kolonizovali zato što su verovali da će Bog biti sa njima na tim kamenitim obalama. Većina velikih stvari se desila usled vere; na dobro ili zlo, vera je činila čuda preko čoveka gde boravi. Vera je u svom prirodnom obliku svemoguća snaga, koja ulazi u sve pore ljudskih dela. Moguće je da onaj koji ismejava veru u Boga je čovek koji, na zao način, ima najviše vere; zaista, on obično pada u lakovernost koja je smešna, ako ne i sramotna. Bog daje spasenje veri, jer, stvarajući veru u nama, On dodiruje pravi glavni izvor naših osećanja i dela. On je, da tako kažem, zauzeo poziciju baterije, i sada može poslati svetu struju u svaki delić naše prirode. Kada mi verujemo u Hrista, a naše srce pripada Bogu, onda smo spašeni od greha, i krećemo se ka pokajanju, svetosti, revnosti, molitvi, posvećenju i svakoj drugoj svetoj stvari. “Ono što je ulje točkovima, šta je baterija satu, šta su krila ptici, šta su jedra brodu, to je vera svim svetim stvarima i delima”. Veruj, i svi drugi blagoslovi će uslediti i nastaviti svojim tokom.

Vera, zatim, ima moć delovanja kroz ljubav; utiče na osećanja prema Bogu, i upućuje srce prema najboljim stvarima. Onaj koji veruje u Boga iznad svake sumnje voli Boga. Vera je čin razumevanja; ali takođe dolazi iz srca. “Jer se srcem veruje za pravednost” (Rim.10:10); i zbog toga daje spasenje veri jer se ona nalazi tik pored osećanja, i tako je blizu ljubavi; a ljubav je roditelj i izvor svakog svetog osećanja i dela.

Ljubav prema Bogu je poslušnost, ljubav prema Bogu je svetost. Voleti Boga i voleti čoveka znači biti nalik na Hrista; a to je spasenje.

Takođe, vera stvara mir i radost; onaj koji je ima on je miran, staložen, zadovoljan i radostan; a ovo je priprema za nebo. Bog daje sve nebeske darove veri, i iz ovog razloga između ostalih, vera gradi u nama život i duh koji će večno živeti u uzvišenom i boljem svetu. Vera nas oprema za ovaj život, i obučava nas za život koji će doći. Ona omogućava čoveku da živi i da umre bez straha; priprema nas za delo i za patnju; i zbog toga je Gospod odabrao veru kao najpogodnijeg posrednika za obezbeđivanje milosti, osiguravši nas za slavu.

Zasigurno je da vera čini za nas ono kao što ništa drugo ne može to učiniti: daje nam radost i mir, i čini da imamo spokojnost. Zašto ljudi pokušavaju da zadobiju spasenje uz pomoć drugih stvari? Jedan čovek je rekao: “Glupi sluga koji treba da otvori vrata, stavlja svoje rame na vrata i gura svom svojom snagom; ali se vrata ne pomeraju, i on ne može ući, bez obzira što koristi svu svoju snagu. Drugi sluga dođe sa ključem, i bez teškoće otključa vrata, i odmah uđe. Oni koji žele biti spašeni delima udaraju na nebeska vrata bez rezultata; a vera je ključ koji odmah otvara vrata”. Dragi čitaoče, zar nećeš iskoristiti ključ?

Gospod ti zapoveda da veruješ u Njegovog dragog Sina, i zbog toga to možeš učiniti; a čineći to živećeš. Zar ovo nije obećanje Jevanđelja: “Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se” (Mar.16:16). Šta može biti prepreka na tvom putu spasenja koji je milošću i mudrošću postavio naš milostivi Bog?

 

O, ne! Ja ništa ne mogu učiniti!

 Kada je zabrinuto srce prihvatilo doktrinu o zastupničkoj smrti i naučilo uzvišenu istinu da je spasenje kroz veru u Isusa Hrista, veoma često ga muči nesposobnost da radi dobre stvari. Mnogi gunđaju: “Ja ništa ne mogu učiniti!” Ovo njima nije izgovor, već to osećaju kao svakodnevni teret. Oni bi to radili kada bi mogli. Svako od njih može iskreno reći: “Ovo je moj poklon, ali kako mogu raditi ono što želim a u stvari ne mogu?”

Ovaj osećaj izgleda da čini celo Jevanđelje praznim i ništavnim; jer od kakve je koristi hrana čoveku ako ne može doći do nje? Šta koristi reka života ako čovek ne može piti iz nje? Mi se svi sećamo priče o doktoru i sinu siromašne žene. Slavni doktor je rekao majci da će njen sin uskoro dobiti odgovarajući tretman! Ali je bilo apsolutno neophodno da dečak redovno pije najbolje vino, i da mora provesti nekoliko meseci u jednoj od najboljih Nemačkih banja. Ovo je rekao udovici koja je jedva imala novca da kupi hleb! Dakle, ponekad izgleda zabrinutom srcu da jednostavno Jevanđelje “Veruj i živi”, u stvari, i nije tako jednostavno; jer traži od jadnog grešnika da čini ono što on ne može. Onima koji su zaista probuđeni, ali do pola naučeni, ovo izgleda kao da nedostaje jedna karika u lancu: evo nam Isusovo spasenje, ali kako doći do njega? Duša je bez snage i ne zna šta treba da uradi. Stoji ispred grada spasenja, ali ne može ući na kapiju.

Da li je ovaj nedostatak snage pribavljen u planu spasenja? Da. Delo Gospodnje je savršeno. Počinje tu gde smo mi, i ništa ne traži od nas kako bi se ispunilo. Kada je dobri Samarjanin video putnika kako ranjen i polumrtav leži na putu, nije tražio od njega da ustane i da dođe k njemu, da se sam popne na magarca i odvede u gostionicu. Ne, “on pristupi k njemu” (Luk.10:33), Samarjanin se pobrinuo za njega, podigao ga je na magarca i odveo ga u gostionicu. Isto tako i Gospod Isus čini sa nama koji smo tako slomljeni i tako nisko.

Videli smo da Bog opravdava, da On opravdava bezbožnike, i da ih opravdava kroz veru u dragocenu krv Hristovu: sada moramo videti u kakvom su stanju ovi bezbožnici kada ih Isus spašava. Mnogo od onih koji su probuđeni ne samo da su zabrinuti zbog greha, već i zbog njihove moralne slabosti. Oni nemaju snage da pobegnu iz blata u koje su upali, niti da ga izbegnu. Oni, ne samo da žale nad onim što su učinili, već žale i nad onim što ne mogu učiniti. Oni se osećaju nemoćno, bespomoćno i duhovno mrtvo. Možda će zvučati čudno kada kažem da se osećaju mrtvo, ali je to zaista tako. Oni su, po njihovoj proceni, nesposobni za bilo šta dobro. Oni ne mogu hodati nebeskim putem, jer su njihove kosti slomljene. “Niko od snažnih ljudi ne može upotrebiti svoje ruke”; u stvari, oni su “bez snage”. Srećom, napisano je, kao uzvišeni poklon Božije ljubavi prema nama:“Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike” (Rim. 5:6).

Ovde vidimo kako je našoj svesnoj bespomoćnosti neko pritekao u pomoć − a to je posredovanje Gospoda Isusa. Naša bespomoćnost je zaista velika. Nije napisano: “Kada smo bili malo oslabljeni Hristos je umro za nas”, ili: “Kada smo imali samo malo snage” − opis je apsolutan i veoma jasan: “Još kad slabi besmo”. Mi nismo imali snage da bilo kako pomognemo sebi da se spasimo. Reči našeg Gospoda su zaista istinite: “Jer bez mene ne možete činiti ništa” (Jov.15:5). Mogu ići dalje od teksta, i podsetiti te na veliku ljubav kojom nas Gospod voli “iako bejasmo mrtvi zbog greha i prestupa svojih” (Efe.2:1). Biti mrtav je gore nego biti bez snage.

Jedna stvar o kojoj jadni i slabi grešnici moraju razmišljati i čvrsto se držati nje kao jedinoj osnovi za naduje božanska sigurnost da je; “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Veruj u ovo i sva nesposobnost će nestati. Kao što je bilo u onoj bajci da je Mida pretvarao u zlato sve što dodirne, isto je i sa verom koja pretvara u dobro sve što dodirne. Sve naše potrebe i slabosti postaju blagoslov kada se vera susretne sa njima.

Hajde da sada malo razmišljamo o određenim oblicima ove snage. Za početak. Možda će neko reći: “Gospodine, ja izgleda da nemam snage da razmišljam, i da se usredsredim na ove teme koje se tiču mog spasenja: i kratka molitva mi je previše. Možda je to delom zbog prirodne slabosti, možda delom zato što sam povredio sebe raskalašnim životom, a delom zbog svetskih briga, tako da nisam sposoban da mislim o tim uzvišenim stvarima koje su neophodne za spasenje moje duše”. Ovo je uobičajen oblik grešne slabosti. Poslušaj me! Ti si bez snage ovog trenutka; i postoji puno takvih kao ti. Oni ne bi mogli podneti niz uzastopnih misli da spase svoje živote. Mnogo siromašnih muškaraca i žena je nepismeno i neškolovano, i oni smatraju da je ovo zaista težak zadatak. Neki su tako laki i površni po prirodi, da jednostavno ne mogu slediti dugačak proces razmišljanja i razloga. Oni ne bi mogli dostići znanje o bilo kojoj dubokoj misteriji čak i kada bi to radili čitavog života. Ti zbog toga ne trebaš brinuti: ono što je potrebno za spasenje nije neprekidno razmišljanje, već je to jednostavno oslanjanje na Isusa. Drži se ove činjenice − “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Razmišljaj o tome, i tu se zaustavi. Dopusti da ova uzvišena, milostiva i sveta činjenica boravi u tvom duhu dok ti ne obuzme sve misli, i natera te da se raduješ iako si bez snage, gledajući kako Gospod Isus postaje tvoja snaga i pesma, i kako On postaje tvoje spasenje. U Svetom Pismu je otkrivena činjenica, da je Hristos umro u svoje vreme za bezbožnike kada su bili slabi. Čuo si ove reči možda sto puta, ali možda nikada nisi primetio njihovo značenje. Postoji nešto radosno u njima, zar ne? Isus nije umro zbog naše pravednosti, već je umro zbog naših greha. On nije došao da nas spasi jer smo bili vredni spasenja, već zato što smo bili krajnje nezaslužni, uništeni i nesavršeni. Nije došao na zemlju ni zbog čega u nama, već samo zbog razloga koji leže u dubini Njegove božanske ljubavi. U svoje vreme umro je za one koje opisuje, ne kao pobožne, nego kao bezbožnike, dajući im najbolji mogući opis. Ako imaš i samo malo pameti drži se ove istine, koja je prilagođena i namenjena tvojim sposobnostima, i može razveseliti i najtužnije srce. Pusti da ovaj tekst leži ispod tvog jezika kao poslastica, dok se ne istopi u tvom srcu i začini tvoje misli; a onda će biti manje važno što su ove misli raštrkane kao jesenje lišće. Osobe koje nikada nisu zablistale u nauci, niti su pokazale bar malo umne originalnosti, su bez obzira na sve bile u potpunosti sposobne da prihvate doktrinu o krstu, i zbog toga su bile spašene. Zašto ne bi i ti mogao?

Čujem nekog drugog čoveka kako zapomaže: “O, gospodine, moja želja za snagom leži u ovome: mislim da se ne mogu dovoljno pokajati”. Kako zanimljive predstave imaju ljudi o tome šta je pokajanje! Mnogi priželjkuju da bi trebalo proliti puno suza i puno jecati, i trpeti toliko muka. Odakle dolazi ovaj nerazuman zaključak? Neverovanje i beznađe su gresi, i zbog toga ne vidim kako bi to moglo biti sastavni deo prihvatljivog pokajanja; ali ipak ima toliko ljudi koji smatraju da su to neophodni delovi istinskog Hrišćanskog iskustva. Oni su u velikoj zabludi. Ali ih potpuno razumem na šta misle, jer sam se i ja tako osećao u danima sopstvene tame. Ja sam želeo da se pokajem ali sam mislio da to ne mogu učiniti, ali sam se ipak sve vreme kajao. Iako zvuči čudno, osećao sam se kao da nemam osećaj. Odlazio bih u ugao i plakao jer ne mogu plakati; upadao sam i u očajničku žalost jer nisam mogao žaliti zbog greha. Kakva je to sve zbrka kada u našem nevernom stanju mi počinjemo da osuđujemo sopstveno stanje! To je kao da slepac posmatra sopstvene oči. Moje srce se istopilo od straha, jer sam mislio da mi je srce tvrdo kao najtvrđi kamen. Moje srce je bilo slomljeno zbog pomisli da se ne može slomiti. Sada, ja vidim da sam radio stvari za koje sam smatrao da nisam imao; ali tada nisam znao gde sam.

Kada bih samo mogao pomoći drugima da nađu svetlo u kome sada uživam! Rado bih rekao reč koja bi mogla da skrati vreme njihove zbunjenosti. Rekao bih nekoliko jednostavnih reči, i molio bih “Utešitelja” da ih upotrebi u njihovim srcima. Seti se da čovek koji se iskreno kaje nikada nije zadovoljan svojim pokajanjem. Mi se ne možemo toliko savršeno pokajati koliko i ne možemo toliko savršeno živeti. Koliko god čiste bile naše suze, uvek će biti nečistoće u njima: biće nešto za šta se moramo pokajati čak iako smo se pokajali najbolje što smo mogli. Ali slušaj! Pokajati se je u stvari promeniti razmišljanje o grehu, o Hristu, i o svim drugim Božijim stvarima. Ovde postoji tuga; ali je glavna stvar okretanje srca od greha prema Hristu. Ako postoji ovo okretanje, ti imaš srž iskrenog pokajanja iako nema ni senke uzbune ili očajanja u tvom umu.

Ako se ne možeš pokajati kao što bi hteo, puno će ti pomoći da to učiniš ako čvrsto veruješ da “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Razmišljaj o ovome stalno. Kako možeš nastaviti da budeš tako tvrdog srca kada znaš da zbog uzvišene ljubavi “Hristos umre za bezbožnike”? Dopusti mi da te ubedim da se urazumiš sa ovim: Bezbožnik kao što jesam, iako se ovo moje čelično srce ne želi smekšati, iako sam oboren očajem, ipak, On je umro za ovakve kao ja, jer je umro za bezbožnike. Oh, kada bih samo mogao da poverujem u ovo i da osetim tu silu u svom okrutnom srcu! Oteraj svaki drugi osećaj iz svoje duše i odvoji malo vremena da duboko razmisliš o ovom sjajnom prikazu nezaslužene, neočekivane, neviđene ljubavi, “Hristos umre za bezbožnike”. Pažljivo pročitaj tekst o Gospodovoj smrti, koju možeš naći u sva četiri Jevanđelja. Ako išta može omekšati tvoje tvrdoglavo srce, to će biti prizor Isusovih patnji i shvatanje da je On sve ovo pretrpeo zbog svojih neprijatelja.

O Isuse! Kako sam slatke suze prolio,
Dok sam na kolenima klečao
Pred Tvojim licem, i gledao Tebe ranjenog,
Kako sam samo osetio Tvoju bol.
Moje srce se lomilo dok sam te gledao kako krvariš,
Ovo srce, koje je pre bilo tako tvrdo;
Čuo sam te da si se molio za grešnike,
I žalost me je još više obuzela.
Ti si umro za grešnike,
I ja kao grešnik stojim:
Ubeđen prizorom
Oboren Tvojom raspetom rukom.

Sigurno je krst ono što čini čuda i što može učiniti da voda poteče iz kamena. Ako razumeš u potpunosti značenje Isusovog božanskog žrtvovanja, moraš se onda pokajati što si ikada bio protivnik Onome koji je toliko prepun ljubavi. Jer je napisano: “I pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem” (Zah.12:10). Pokajanje neće učiniti da ti vidiš Hrista; već kada vidiš Hrista to će učiniti da dobiješ pokajanje. Hristos ne sme biti proizvod tvog pokajanja, već pokajanje moraš tražiti u Hristu. Sveti Duh nas prilikom okretanja Hristu okreće od naših greha. Skreni onda pogled sa posledice prema uzroku, od sopstvenog pokajanja prema Gospodu Isusu, koji je visoko postavljen da daje pokajanje.

Ja sam čuo kako neko kaže: “Mene muče grozne misli. Gde god idem obuzme me bogohuljenje. Veoma često na poslu sam obuzet zastrašujućim predlozima, pa čak i u krevetu, dok spavam, čujem kako mi đavo šapuće. Ne mogu pobeći od groznih iskušenja.”

Dragi prijatelju, znam na šta misliš, jer sam i sam bio proganjan na ovaj način. Čovek se može nadati da će moći da se izbori sa rojem insekata jednim mačem, isto koliko se može nadati da će gospodariti sopstvenim mislima koje je đavo stavio u naš um. Jadna, iskušana duša zaposednuta Sotonskim predlozima je kao putnik o kome sam čitao, na koga je došao roj razjarenih pčela i mušica. Nije mogao da se odbrani od njih niti da im pobegne. Svuda su ga izujedale i bio je u smrtnoj opasnosti. Ne čudi me da se osećaš kao da si bez snage da zaustaviš ove strašne i odvratne misli koje Sotona stavlja u tvoju dušu; ali bih ipak želeo da te podsetim na Sveto Pismo ispred nas: “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Isus je znao gde smo bili i gde bi trebali biti; video je da mi sami ne možemo pobediti princa tame; znao je da bi zaista trebali biti zabrinuti zbog toga; ali čak i tada, videvši nas u takvom stanju, Hristos je umro za bezbožnike. Baci sidro vere u ovo. Sam đavo ti ne može reći da nisi bezbožnik: veruj, onda, da je Isus umro čak i za takve kao ti. Seti se načina na koji je Martin Luter odsekao đavolu glavu sopstvenim  mačem. “Uh”, reče đavo Martinu Luteru, “ti si grešnik”. “Da”, odgovori on, “Hristos je umro da spasi grešnike”. Tako ga je oborio sopstvenim mačem. Sakrij se u ovo sklonište, i ostani tamo: “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Ako se držiš ove istine, tvoje bogohulne misli, za koje nisi imao dovoljno snage da ih se rešiš, će same nestati; jer će Sotona uvideti da nema nikakve koristi od toga što te zaražava njima.

Ove misli, ako ih mrziš, nisu tvoje, već pripadaju đavolu i on je odgovoran za njih, ne ti. Ako se boriš protiv njih, one su tvoje koliko i one psovke i uvrede koje čuješ da ljudi izgovaraju na ulici. Ovim mislima đavo pokušava da te dovede u očajanje, ili bar da te odvrati od vere u Isusa. Jadna bolesna udovica nije mogla doći Isusu za utehu, a ti si u istom stanju, zbog navale i mnoštva ovih užasnih misli. Ipak, ona je pružila svoj prst i dodirnula okrajak Gospodove odeće, i bila je izlečena. Učini to isto.

Isus je umro za one koji su krivi za “sve vrste greha i bogohuljenja”; i zbog toga ja sam siguran da On neće odbaciti one koji protiv svoje volje imaju zle misli. Predaj se Njemu, svoje misli i sve ostalo, i uverićeš se da je moćan da te spasi. On može umiriti ta zastrašujuća šaputanja đavola, ili može učiniti da ih ne vidiš u pravom svetlu, tako da te ne brinu. On te može i želi te spasiti na Svoj način, i daće ti svoj ogroman i savršeni mir. Veruj samo Njemu za ovo i sve drugo.

Veoma je zbunjujući taj oblik nemogućnosti koji leži u pretpostavci želje za verovanjem. Nama nije strana ova izjava: Oh, kada bih samo mogao da verujem, Onda bi sve bilo lako; Ja želim, ali ne mogu; Gospode, pomozi mi, Moja pomoć mora doći od Tebe.

Mnogi ostaju toliko godina u mraku jer nemaju moć, kao što kažu, da predaju svu moć i da se uzdaju u moć drugoga, to jest Gospoda Isusa. Zaista, to je veoma zanimljiva stvar, ta vera; jer ljudi ne dobijaju puno pomoći pokušavajući da uzveruju. Vera ne dolazi pokušavanjem. Kada bi neka osoba želela da kaže šta se desilo tog dana, ja ne bi trebalo da kažem da pokušavam da poverujem u to što kaže. Ako verujem u verodostojnost osobe koja je ispričala taj događaj i rekla da je to videla, ja bih odmah trebalo da prihvatim tu izjavu. Ali, ako ga ne smatram iskrenim čovekom, ja, naravno, ne bih trebalo da mu verujem; ali nema mesta za pokušavanje ovde. Sada, kada Bog govori da je spasenje u Hristu Isusu, ja mu ili odmah moram poverovati, ili ga proglasiti lažovom. Sigurno je da nećeš oklevati da izabereš pravi odgovor na ovo. Božiji svedok mora biti iskren, a mi smo obavezni da odmah poverujemo u Isusa.

Ali je vrlo moguće da si ti mnogo pokušavao da uzveruješ. Nemoj želeti odmah velike stvari. Budi zadovoljan da imaš veru koja u svojoj ruci može držati ovu jednu istinu: “”Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  On je dao svoj život za ljude još dok oni nisu verovali u Njega, niti su bili sposobni da veruju. On je umro za ljude, ne kao vernike, već kao grešnike. On je došao da od grešnika napravi vernike i svece; ali kada je umro On je smatrao da su krajnje bez snage. Ako se držiš istine da je Isus umro za bezbožnike, i veruješ u to, tvoja će te vera spasiti i otići ćeš u miru. Ako poveriš svoju dušu Isusu, koji je umro za bezbožnike, iako ne možeš poverovati u sve stvari, niti pomerati planine, niti činiti druga čuda, ti si ipak spašen. Ovo nije velika vera već istinska vera, koja spašava; a spasenje nije u veri, već u Hristu u kome vera počiva. Vera, kao zrno gorušice, će doneti spasenje. Ne meri se veličina, već iskrenost vere, o čemu trebamo misliti. Sigurno je da čovek može verovati u ono za šta zna da je istina; i kada znaš da je Isus istinit, ti, dragi prijatelju, možeš verovati u Njega.

Krst koji je centar vere je takođe, uz pomoć Svetog Duha, uzrok vere. Sedi i gledaj Spasitelja na krstu dok ti vera spontano ne izađe iz srca. Ne postoji bolje mesto od Golgote za izgrađivanje poverenja. Duh tog svetog brežuljka donosi zdravlje drhtećoj veri. Jedan takav posmatrač je rekao: Dok te gledam, tako ranjenog i u bolu, Na tom prokletom drvetu, Gospode, osećam da moje srce veruje Da si to sve propatio zbog mene.

“Ajoj”, kaže neko drugi, “moja želja i snaga leže tamo da ne mogu prestati da grešim, i znam da ne mogu otići na nebo a poneti greh sa sobom”. Meni je drago da to znaš, jer je zaista tačno. Moraš se razvesti od svog greha, inače se ne možeš venčati sa Hristom. Seti se pitanja koje je sebi postavio mladi Bunijan dok se bavio sportom u nedelju ujutro: “Hoćeš li zadržati svoje grehe i otići u pakao, ili ćeš prekinuti da grešiš i otići u nebo?” Ovo ga je navelo na razmišljanje. To je pitanje na koje će svaki čovek morati da odgovori; jer se ne može otići u nebo sa grehom. To se ne može desiti. Moraš ostaviti greh ili nadu. Da li ćeš odgovoriti: “Da, želim. Imam želju u sebi, ali ne mogu naći ono u sebi da to učinim. Greh vlada nada mnom, i nemam snage”. Onda dođi, ako nemaš snage, ovaj tekst još uvek važi: “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Možeš li još uvek da veruješ u to? Koliko da druge stvari izgledaju kontradiktorno, da li ćeš poverovati? Bog je rekao, i to je činjenica; i zbog toga, drži se toga kao za slamku spasa jer se tu nalazi tvoja jedina nada. Veruj ovo i veruj Isusu, i uskoro ćeš naći snagu koja će pobediti tvoj greh; ali bez Njega, naoružani snažan čovek će te zauvek držati u ropstvu. Lično ja sam nikada ne bih mogao da pobedim sopstvenu grešnost. Pokušavao sam i nisam uspeo. Moje zle sklonosti su bile previše za mene, sve dok, u verovanju da je Hristos umro za mene nisam stavio svoju grešnu dušu na Njega, i onda dobio osvajački nagon kojim sam pobedio svoju grešnost. Doktrina o grehu nam može koristiti da pobedimo greh, kao kada su stari ratnici koristili svoje velike mačeve, i pomerali se pri svakom udarcu. Ne postoji ništa slično veri u Isusa Hrista, Prijatelja Grešnika: ona pobeđuje svo zlo. Ako je Hristos umro za mene, koji sam bezbožnik, bez snage, onda ne mogu više živeti u grehu, već se moram podići u ljubavi i služiti Onome koji me je otkupio. Ja se ne mogu igrati sa zlom koje je ubilo mog najboljeg prijatelja. Moram biti svet zbog Njega. Kako mogu živeti u grehu kada je On umro da me spasi od toga?

Pogledaj kako je ovo divna pomoć tebi koji si bez snage, da znaš i da veruješ da je u svoje vreme Isus umro za takve bezbožnike kao što si ti. Da li si napokon shvatio? Ponekad, mislio sam dok sam propovedao, da sam tako jednostavno i jasno predstavio Jevanđelje, da nije moglo biti jednostavnije; ali sam ipak video da čak i najinteligentniji slušaoci nisu razumeli šta znači: “Pogledajte u mene i bićete spašeni”. Obraćeni uvek govore da nisu upoznali Jevanđelje do tog i tog dana; a slušali su ga godinama. Jevanđelje je nepoznato, ne zbog nedostatka objašnjenja, već zbog odsustva ličnog otkrivenja. Ovo je Sveti Duh spreman da da, i daće onima koji to traže od Njega. Kada ga dobiješ, sve što je dobijeno leži u sledećim rečima: “Hristos umre za bezbožnike”.

Čujem kako neko drugi kaže: “O, gospodine, moja je slabost to što ne mogu dugo da razmišljam o jednoj stvari. Čujem propoved u nedelju, i zadivljen sam; ali tokom nedelje se susretnem sa zlim prijateljem i sva moja dobra osećanja nestanu. Moje kolege ne veruju ni u šta, i govore tako grozne stvari, a ja ne znam kako da im odgovorim, tako da se osećam pobeđenim”. Ja poznajem dobro ovog jadnog čoveka, i bojim se za njega; ali u isto vreme, ako je zaista iskren, njegova slabost može biti pobeđena božanskom milošću. Sveti Duh može odagnati zlog duha ljudskog straha. On može učiniti slabića herojem. Zapamti, moj jadni prijatelju, da ne smeš ostati ovakav. Nije dobro biti zao i okrutan prema samom sebi. Stani pravo, pogledaj se, i vidi da li si stvoren da budeš u velikoj nevolji, plašeći se za svoj život bilo da se pomeriš ili da ostaneš mirno. Sam odluči. Ovo nije samo duhovna stvar, već se tiče i ljudskosti. Ja činim puno stvari da udovoljim prijateljima; ali da odem u pakao kako bi im udovoljio je više nego što želim. Možda je dobro ovo činiti zbog dobrog druženja, ali da izgubiš Božije prisustvo kako bi bio u dobrim odnosima sa ljudima je suludo. “Znam to”, kaže jedan čovek, “ali ipak, iako to znam, ne mogu naći hrabrosti. Ne mogu pokazati svoje pravo lice. Ne mogu stajati čvrsto.” Dakle, za tebe imam isti tekst: “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Da je Petar ovde, on bi rekao: “Gospod Isus je umro za mene čak i kada sam bio toliko slab da me je služavka koja je ložila vatru naterala da lažem, i da se zakunem da nisam poznavao Gospoda”. Da, Isus je umro za one koji su ga napustili i pobegli. Čvrsto se uhvati za ovu istinu: “Jer je Hristos, dok mi još bijasmo nemoćni, u pravo vreme umro za bezbožnike”  Ovo je izlaz za tvoj kukavičluk. Zatvori ovo u svoju dušu: “Hristos je umro za mene”, i uskoro ćeš biti spreman da umreš za Njega. Veruj da je patio umesto tebe, i nudi ti potpuno, istinsko i zadovoljavajuće pokajanje.

Ako veruješ u to, bićeš prisiljen da osetiš da “ne mogu se stideti onoga koji umre za mene”. Potpuno ubeđenje da je ovo istina će te opremiti neustrašivom hrabrošću. Pogledaj svece u vreme mučenja. Na  početku Hrišćanstva, kada je ova uzvišena istina o Hristovoj preobilnoj ljubavi svetlucala svom svežinom u crkvi, ljudi ne samo da su bili spremni da umru, već su želeli da pate, pa su se čak branili sa optuženičkih klupa pred stotinama ljudi, priznavajući Hrista. Ja ne kažem da su bili mudri što izazivaju smrt; već to dokazuje moje ubeđenje da osećanje Hristove ljubavi podiže umove iznad svakog straha šta nam čovek može učiniti. Zašto to ne bi probudilo ista osećanja u tebi? Kada bi te to samo inspirisalo hrabrom odlukom da staneš na stranu Gospoda Isusa, i da budeš Njegov sledbenik do kraja!

Neka nam Sveti Duh pomogne da dođemo ovako daleko, do vere u Gospoda Isusa, i sve će biti dobro!

 

Rast Vere

KAKO MOŽEMO ZADOBITI I POVEĆATI NAŠU VERU? Ovo je veoma važno pitanje, između ostalog. Oni kažu da žele da veruju ali ne mogu. Priča se puno besmislica na ovu temu. Hajde da budemo striktno praktični što se ovoga tiče. Zdrav razum je veoma potreban u religiji kao i bilo gde drugde. “Šta ja treba da uradim da bi poverovao?” Pitao je jedan čovek nekoga ko je trebao da mu kaže najjednostavniji način šta treba da uradi. Ovaj mu je odgovorio da je najbolji način da to uradi odmah. Mi gubimo vreme razgovarajući o načinima kada je radnja veoma jednostavna. Najkraći način do vere je verovati. Ako te je Sveti Duh učinio iskrenim, verovaćeš odmah čim čuješ istinu. Verovaćeš jer je to istina. Jevanđelje jasno zapoveda: “Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj“ (Dela 16:31). Beskorisno je izbegavati ovo pitanjima i igrama reči. Redosled je jednostavan; neka se sledi.

Ali ipak, ako imaš poteškoća, reci to Bogu u molitvi. Reci uzvišenom Ocu tačno šta te muči, i moli Ga da uz pomoć Njegovog Svetog Duha reši tvoj problem. Ako ja ne mogu da poverujem u nešto što piše u knjizi, vrlo rado ću pitati pisca šta je mislio time da kaže; i ako je on iskren čovek njegovo objašnjenje će mi biti dovoljno: mnogo više će božansko objašnjenje teških stvari u Svetom Pismu zadovoljiti srce istinskog tragača. Gospod je voljan da se objavi; odi kod Njega i vidi da će tako i biti. Osami se negde i zaplači: “O Duše Sveti, dovedi me do istine. Nauči me ono što ne znam.”

Zatim, ako vera izgleda teška, moguće je da Bog Sveti Duh omogući da veruješ ako čuješ veoma često i iskreno ono šta ti je zapovedano da veruješ. Mi verujemo mnogo toga zato što to čujemo tako često. Zar to nije tako i u stvarnom životu, da ako nešto čuješ pedeset puta na dan, na kraju ćeš to i poverovati? Neki ljudi su poverovali u veoma čudne stvari na ovaj način: i zbog toga me ne čudi da Sveti Duh veoma često blagosilja ovaj način slušanja istine, i koristi ga da proizvede veru u ono šta se treba verovati. Napisano je: “Vera dolazi slušanjem” (“Vera biva od propovedanja”) (Rim.10:17), i zbog toga slušaj često.

Ako ja iskreno i pažljivo slušam Jevanđelje, jednog dana ću poverovati u ono šta čujem, kroz blagosloveno delo Duha Božijeg u meni. Samo pazi da zaista slušaš Jevanđelje, i nemoj gubiti vreme na slušanje ili čitanje onoga što postoji da bi te odvratilo od istine. Ako ovo izgleda kao nedovoljan savet, ja bih još nešto dodao, uključi i svedočanstva drugih ljudi. Samarićani su poverovali zbog onoga šta im je žena Samarićanka rekla o Isusu. Mnoga naša verovanja nastaju zbog svedočenja drugih. Ja verujem da postoji zemlja Japan: nikada je nisam video, ali ipak verujem da postoji takvo mesto jer su drugi ljudi bili tamo. Ja verujem da ću umreti: nikada nisam umro do sada, ali je mnogo ljudi umrlo koje sam znao, i zbog toga sam ubeđen da ću i ja takođe umreti; svedočanstvo drugih ljudi me ubeđuje u tu činjenicu.

Poslušaj onda, one koji ti govore da su spašeni, da im je oprošteno, kako su se promenili. Ako pogledaš tu stvar videćeš da je neko baš sličan tebi spašen. Ako si bio lopov, videćeš da se lopov raduje jer su mu gresi oprani u fontani Isusove krvi. Ako si nesrećom bio nečastan, videćeš da su takvi ljudi i žene očišćeni i promenjeni. Ako si očajan, samo trebaš doći kod Božijih ljudi i malo razgovarati sa njima i otkrićeš da su se neki od njih isto osećali kao i ti sada, i biće im drago da ti kažu kako ih je Gospod oslobodio od toga. I dok slušaš te priče jednu za drugom, onih koji su iskusili Reč Božiju, i dokazali je, božanski Duh će te dovesti do vere. Zar nisi čuo o Afrikancu kome je jedan misionar rekao da voda može postati tako tvrda da čovek može hodati po njoj? On je rekao da veruje u mnogo stvari koje mu je misionar rekao, ali da u to nikada ne može poverovati. Kada je došao u Englesku, desio se jedan od onih hladnih dana, tako da je taj Afrikanac video zaleđenu reku, ali nije smeo da priđe. Znao je da je to vrlo duboka reka, i bio je siguran da će se udaviti ako stane na led. Niko ga nije mogao naterati da hoda po reci sve dok njegov prijatelj i mnogi drugi nisu počeli da hodaju po ledu: onda je bio ubeđen, i verovao je da će bezbedno moći da hoda. Tako se može desiti, da dok gledaš kako drugi veruju u Jagnje Božije i vidiš njihovu radost i mir, i sam ćeš poverovati. Iskustvo drugih je jedan od Božijih načina da nam pomogne u veri. Bilo kako bilo, ili ćeš poverovati u Isusa ili ćeš umreti; ne postoji nada za tebe osim u Njemu.

Još bolji plan je ovo − pogledaj autoritet po kome ti je zapovedano da veruješ i ovo će ti puno pomoći u tvojoj veri. Autoritet nije moj, jer bi ga lako mogao odbiti. Nije čak ni Papin, jer bi mogao da posumnjaš u njega. Već ti je zapovedano da veruješ u autoritet samog Boga. On ti zapoveda da veruješ u Isusa Hrista, i ne smeš odbiti da poslušaš svog Tvorca. Poslovođa izvesnih poslova na Severu je veoma često slušao Jevanđelje, ali ga je plašilo da možda neće doći Hristu. Njegov dobri gospodar je jednog dana poslao poruku: “Dođi kod mene kući odmah posle posla”. Poslovođa se pojavio kod gospodara u kući, gospodar je izišao, i grubo mu rekao: “Šta želiš Jovane, zašto me uznemiravaš u ovo vreme? Zar radno vreme nije završeno, šta ćeš ti ovde?” “Gospodine”, odgovorio je on, “dobio sam poruku od vas da se javim posle radnog vremena”. “Misliš da zbog jedne poruke od mene ti imaš pravo da dođeš u moju kuću i tražiš me posle radnog vremena?” “Pa, gospodine”, odgovorio je poslovođa, “Ja vas ne razumem, ali izgleda da, pošto ste me zvali, ja bih trebalo da dođem”. “Uđi Jovane”, rekao je gospodar, “imam drugu poruku koju hoću da ti pročitam − “Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti” (Mat.11:28).

Misliš da posle ovakve poruke od Hrista da ćeš pogrešiti ako dođeš k Njemu?”. Čovek je sve odmah video, i poverovao je u Gospoda Isusa za večni život, jer je video da ima dobru garanciju i autoritet za verovanje. Takođe i ti to imaš, jadna dušo! Imaš dobar autoritet za dolazak Hristu, jer ti je sam Gospod zapovedio da veruješ u Njega.

Ako ovo ne pomogne tvojoj veri, razmisli o tome u šta trebaš verovati, − da je Gospod Isus Hristos patio umesto tebe i umesto grešnika, – i On može spasiti sve one koji u Njega veruju. Zašto, ovo je najblagoslovenija činjenica u koju su ljudi ikada trebali da veruju; najugodnija, najutešnija, najbožanstvenija istina koja je ikada data smrtnim umovima. Ja ti savetujem da puno misliš o njoj, i tražiš milost i ljubav koju ona nosi. Prostudiraj sva četiri Jevanđelja, prostudiraj Pavlove poslanice, pa onda vidi zar poruka u koju si prisiljen da veruješ zaista nije tako divna.

Ako to ne pomogne, onda razmišljaj o osobi Isusa Hrista − razmišljaj ko je On i šta je uradio, gde je On, i šta je On. Kako možeš sumnjati u Njega? Veoma je surovo ne verovati večno vernom Isusu. On ništa nije učinio da zasluži nepoverenje; već naprotiv, trebalo bi biti lako pouzdati se u Njega. Zašto ga ponovo razapinjati tvojim neverovanjem? Zar to nije ponovno krunisanje trnovom krunom, ponovno pljuvanje na Njega? Šta? Zar Njemu da ne veruješ? Šta može biti gora uvreda osim onoga šta su mu učinili vojnici? Napravili su ga mučenikom; ali ga ti praviš lažovom − ovo je daleko gore. Ne pitaj kako ja mogu verovati? Već odgovori na drugo pitanje − Kako možeš ne verovati?

Ako ništa od ovih stvari ne pomogne, onda nešto nije u redu sa tobom, i moje poslednje reči su: pokori se Bogu! Predrasude ili ponos su osnova neverstva. Neka Duh Božiji otkloni tvoje neprijateljstvo i učini te otvorenim. Ti si pobunjenik, ponosan pobunjenik, i to je razlog zašto ne veruješ svom Bogu. Odrekni se svog pobunjeništva; baci oružje; prihvati slobodu; predaj se svom Kralju. Ja verujem da osoba nikada nije podigla svoje ruke prema Bogu u samoočajanju, plačući “Gospode, dolazim” a da vera nije prethodno postala laka stvar. Zato što si ti još uvek u svađi sa Bogom, i radiš po svojoj volji i na svoj način, zbog toga ne možeš verovati. “Kako vi možete verovati”, rekao je Hristos, “kad primate slavu jedan od drugoga?” (Jov.5:44). Ponos stvara neveru. Pokori se, o čoveče. Predaj se Bogu, i onda ćeš slatko poverovati u svog Spasitelja. Neka Sveti Duh sada tajno ali efektivno radi u tebi, da te ovog trenutka dovede da poveruješ u Isusa Hrista! Amin.

 

Obnovljenje i Sveti Duh

Valja vam se nanovo roditi (Jov.3:7). Ove reči Gospoda Isusa su se u plamenu javile mnogima, kao istrgnut mač Heruvima na vratima Raja. Oni su očajavali, jer je ova promena iznad njihovih krajnjih sposobnosti. Nanovo rođenje je odozgo, i zbog toga nije u moći stvorenja. Međutim, ne želim negirati ili čak kriti istinu kako bi stvorio lažnu nadu. Ja slobodno priznajem da je nanovo rođenje natprirodno, i da ga sam grešnik ne može stvoriti. Uopšte ne bih pomogao mom čitaocu kada bih bio zločest da pokušam da ga ohrabrim tako što bih ga ubedio da odbaci ili zaboravi ono što je bez sumnje istina.

Zar nije predivno što se u istom poglavlju gde Gospod izjavljuje ovo, takođe nalazi i izričita izjava o spasenju kroz veru? Pročitaj veoma pažljivo treće poglavlje Jovanovog Jevanđelja, i nemoj samo razmišljati o ranijim rečenicama. Istina je da treći stih kaže: “Isus odgovori i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega”. Ali onda, četrnaesti i petnaesti stih govore o ovome veoma mudro:“I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečiji da se podigne. Da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni”. Osamnaesti stih ponavlja i malo šire objašnjava istu divnu doktrinu:“Koji njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime jedinorodnoga sina Božijega”.

Veoma je jasno svakom čitaocu da se ove dve izjave moraju slagati, jer dolaze iz istih usta, i napisane su na istoj inspirisanoj stranici. Zašto da mi komplikujemo kada je jednostavno? Ako nas jedna izjava ubeđuje da će nas Gospod spasiti po našoj veri u Isusa, onda bezbedno možemo zaključiti da će Gospod dati onima koji veruju sve što je neophodno za spasenje. Gospod u stvari stvara novo rođenje u svima koji veruju u Isusa; i njihova vera je najsigurniji dokaz da su nanovo rođeni.

Mi poveravamo Isusu ono što sami ne možemo učiniti: kada bi to bilo u našoj moći, zašto bi onda trebali Njega? Naše je da verujemo, a Gospodnje je da nas obnovi. On neće verovati umesto nas, niti ćemo mi raditi posao obnovljenja umesto Njega. Nama je dovoljno da poštujemo milostivu zapovest; a na Gospoduje da nas obnovi iznutra. Onaj koji je mogao da ode toliko daleko daje umro na krstu za nas, može i hoće nam dati sve potrebne stvari za našu večnu bezbednost.

“Spasonosna promena je delo Svetog Duha”. Ovo je zaista u potpunosti istina, i ne smemo sumnjati u to, ili zaboraviti. Delo Svetog Duha je tajnovito i misteriozno, i može se samo videti po rezultatima. Postoje misterije o našem prirodnom rođenju koje bi bile neposvećena radoznalost za istraživanje: ali veća misterija su sveta dela Duha Božijega. “Vetar duva gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi ni kuda ide; tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.” (Jov.3:8). Ovoliko u stvari, mi znamo, misteriozna dela Svetog Duha ne mogu biti razlog za odbijanje da verujemo u Isusa kome taj isti Duh donosi svedočanstvo.

Kada bi čovek bio primoran da seje njivu, on ne bi mogao da opravda svoj nerad govoreći kako bi bilo beskoristno sejati ukoliko Bog ne učini da seme izraste. On ne bi bio opravdan u zapostavljanju useva zbog toga što jedino tajna snaga Božija može izvesti žetvu. Niko nije zaustavljen u svakodnevnim životnim poslovima činjenicom da ukoliko Gospod ne izgradi kuću oni koji su je izgradili su uzaludno radili. Sigurno je da niko ko veruje u Isusa neće reći da Sveti Duh odbija da radi u njemu: u stvari, njegova vera je dokaz da Duh već radi u njegovom srcu. Bog se stara za stvari ali ljudi ne smeju biti pasivni. Oni se ne bi mogli pomeriti bez božanske sile koja im daje život i snagu, ali ipak oni nastavljaju bez pitanja; to je moć koju On njima svakodnevno daje, njihovi životi su u Njegovim rukama, i On je njima sve. Ovo je takođe slučaj sa milošću. Mi se kajemo i verujemo, iako to ne bi mogli da uradimo da nam Gospod nije omogućio. Mi napuštamo greh i verujemo u Isusa, i onda tek vidimo da nam je Gospod dao da želimo i činimo ono što je Njemu po volji. Beskorisno je pretvarati se da postoji bilo kakva poteškoća u tome.

Neke istine koje je veoma teško objasniti rečima su veoma jednostavne kada se iskuse. Ne postoje nesuglasice između istine u koju grešnik veruje i da mu je Sveti Duh stavio veru u srce. Samo lakoumnost može dovesti ljude da se zbunjuju oko jednostavnih stvari dok su njihove duše u opasnosti. Nijedan čovek neće odbiti da uđe u čamac za spasavanje jer ne zna tačnu težinu svih tela u njemu; niti će gladan čovek odbiti da jede dok ne razume ceo proces varenja. Ako ti, moj čitaoče, ne želiš da poveruješ dok ne razumeš sve misterije, onda nikada nećeš biti spašen; i ako dozvoliš da te poteškoće koje si sam izmislio odvoje od prihvatanja oproštenja od tvog Gospoda i Spasitelja, onda ćeš umreti u osudi koju si bogato zaslužio. Nemoj počiniti duhovno samoubistvo zbog strasti za diskutovanjem metafizičkih oštroumnosti.