Sve po Milosti – V deo

Moj Otkupitelj je živ

Ja stalno govorim mom čitaocu o Hristu raspetom, koji je uzvišen nad grešnikom; ali je veoma mudro zapamtiti da je naš Gospod ustao iz mrtvih i da večno živi. Od tebe se ne traži da veruješ u mrtvog Isusa, već u onoga Koji, iako je umro zbog naših greha, ponovo je ustao za naše opravdanje. Možeš odmah doći Isusu kao živom i sadašnjem prijatelju. On nije samo sećanje, već je osoba koja postoji i koja će čuti tvoje molitve i odgovoriti na njih. On živi kako bi nastavio delo za koje je jednom dao svoj život. On posreduje za grešnike sa desne strane Oca, i iz tog razloga On može da spasi sve one koji dođu Bogu kroz Njega. Dođi i probaj ovog živog Spasitelja, ako to nikada do sada nisi učinio.

Živi Isus se takođe uzdigao u slavi i moći. On sada ne tuguje kao “ponizan čovek ispred svojih neprijatelja”, niti radi kao “stolarev sin”; već je uzvišen iznad svake vlasti i moći i svakog imena koje postoji. Otac mu je dao svu moć na nebu i na zemlji, i on koristi ovaj uzvišeni položaj u svojim delima milosti. Vidite šta Petar i drugi Apostoli svedoče o Njemu pred Vrhovnim sveštenikom i sudom: “Bog otaca naših podiže Isusa, kojega vi ubiste obesivši ga na drvo. Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izraelu pokajanje i oproštenje od greha”. (Dela 5:30−31)

Slava koja okružuje vaskrslog Isusa treba udahnuti nadu u telo svakog vernika. Isus nije zla osoba − On je “Spasitelj i uzvišen”. On je uzvišeni izvor života, i smrt je pod Njegovom vlašću: Otac je stavio sve ljude pod posredničkom upravom Sina, tako da On može oživeti koga god želi. Kada On otvori, nijedan čovek ne može zatvoriti. Na Njegovu zapovest duša, koja je vezana kanapom greha i osude može u trenutku biti odvezana. On pruža srebrni skiptar, i koga se god dotakne, živeće. Nama je dobro, jer dok greh živi, dok telo živi, i đavo živi, ali živi i Isus. Takođe je dobro da kakve god moći postoje nad nama da nas unište, Isus i dalje ima veću moć da nas spasi. Svo Njegovo uzvišenje i moć su zbog nas. “On je uzvišen da bude” i uzvišen “da da”. On je uzvišen za Poglavara i Spasitelja, da može dati sve što je potrebno kako bi obezbedio spasenje svima koji su pod Njegovom vlašću. Isus nema ništa što ne bi iskoristio za spasenje grešnika, i On nije ništa što neće pokazati u blagodatima Njegove milosti. On povezuje svoje poglavarstvo sa svojim spasiteljstvom, jer se ova dva ne mogu odvojiti; i On daje svoje uzvišenje kao način da donese blagoslov ljudima, kao da su oni kruna i cvet Njegove slave. Zar bi išta drugo moglo biti bolje učinjeno da podigne nade grešnika koji traže spasenje u pravcu Hrista? Isus je pretrpeo veliko poniženje, i zbog toga je postojao razlog za uzvišenjem. Tim poniženjem je postigao i izdržao volju svog Oca, i zbog toga je bio nagrađen podizanjem u slavi. On koristi to uzvišavanje u korist svojih ljudi. Neka moj čitalac podigne svoje oči prema gori slave, odakle mu dolazi pomoć. Neka razmišlja o uzvišenoj slavi Poglavara i Spasitelja. Zar nije to velika nada za čoveka da je sada čovek na prestolu univerzuma? Zar nije predivno da je Gospodar svega Spasitelj grešnika? Mi imamo prijatelja na sudu, prijatelja na prestolu. On će iskoristiti sav svoj uticaj za one koji su se predali Njegovim rukama. Jedan pesnik je rekao:

On živi večno da posreduje Pred licem svog Oca;
Daj mu, dušo moja, svoj razlog da moli Jer je Otac milostiv.

Dođi, prijatelju, i predaj svoj razlog i tvoj slučaj ovim nekada probodenim rukama, koje su sada uzvišene prstenom kraljevske moći i časti. Nijedan slučaj koji je dat uzvišenom Advokatu nikada nije izgubljen.

 

Pokajanja mora ići sa Oproštenjem

Veoma je jasno iz teksta koji smo malopre citirali da je pokajanje vezano sa oproštenjem greha. U Delima 5:31 kaže da je Isus: “Uzvišen da da pokajanje i oproštenje od greha”. Ova dva blagoslova dolaze iz te svete ruke koja je nekada bila prikovana za drvo, a sada je uzvišen u slavi. Pokajanje i oproštenje su zakovane jedno za drugo večnom svrhom Božijom. A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja (Mk.10:9). Pokajanje mora ići sa oproštenjem, i videćete da je to tako ako samo malo razmislite o tome. Ne može se desiti da oproštenje greha bude dato nepokajanom grešniku; jer bi ovo bila potvrda njegovih zlih namera, i to bi ga naučilo da potcenjuje zlo. Da je Gospod rekao: “Ti voliš greh i živiš u njemu i stanje ti se pogoršava, ali, ja ti bez obzira na sve opraštam”, ovo bi bilo dozvola za užasan greh. Osnove društvenog mira bi bile uklonjene, a usledila bi moralna anarhija. Ne mogu vam  reći koliki bi se bezbroj pogrešaka desilo kada bi mogao da odvojiš pokajanje i oproštenje, i proći pored greha dok grešnik tone u njemu više nego ikada. U samoj prirodi stvari, ako verujemo u Božiju svetost, to mora biti tako, da ako nastavimo da grešimo, i ne želimo da se pokajemo, onda nam ne može biti oprošteno, već moramo žnjeti posledice naše tvrdoglavosti. Po bezgraničnoj dobroti Božijoj, obećano nam je da ako prestanemo da grešimo, priznamo svoje grehe, i želimo da, verom, prihvatimo milost koja je u Hristu Isusu, Bog je veran i pravedan da nam oprosti naše grehe, i da nas očisti od svake nepravde. Ali, sve dok Bog živi, ne može biti milostiv prema onima koji nastavljaju zlim putem, i odbijaju da priznaju svoju krivicu. Sigurno je da nijedan pobunjenik ne može očekivati da mu Kralj oprosti prestupe dok javno živi u pobunjeništvu. Niko ne može biti toliko glup da zamišlja da će Sudija cele planete otkloniti naše grehe ako mi sami odbijemo da ih otklonimo. Čak, to mora biti tako zbog upotpunjavanja božanske milosti. Ta milost koja može oprostiti greh a ipak dopustiti grešniku da živi u njemu bi bila ograničena i površna milost. Bila bi nejednaka i deformisana milost, koja hramlje jednom nogom, sa jednom osušenom rukom. Koja je, po tebi, veća čast: očišćenje od krivice greha, ili oslobođenje od sile greha? Ja neću ni pokušati da izmerim ove dve milosti koje nadmašuju jedna drugu. Nijedna od njih ne bi mogla da dođe do nas bez dragocene krvi Hristove. Ali meni izgleda da biti oslobođen od sile greha, biti svet, biti nalik Bogu, mora biti priznata kao veća, ako se mogu porediti ove dve milosti. Oproštenje je neizmerna milost. Naš prvi psalam hvaljenja je: “Koji prašta sva tvoja bezakonja”. Ali, ako nam može biti oprošteno a onda da nam bude dozvoljeno da volimo greh, da se kupamo u grehu, i da se valjamo u požudi, od kakve nam je onda koristi takvo oproštenje? Zar to ne bi moglo da postane sladak otrov, koji bi nas najsigurnije ubio? Biti očišćen, a još uvek ležati u blatu; biti proglašen čistim, a još uvek imati kugu na telu, bilo bi najsurovije ismejavanje milosti. Šta koristi čoveku ako ga odneseš iz groba, a on je i dalje mrtav? Zašto nekoga dovesti na svetlost ako je on i dalje slep? Mi zahvaljujemo Bogu jer je On onaj koji oprašta grehe a takođe i leči naše bolesti. Onaj koji pere mrlje naše prošlosti takođe nas podiže sa grešnih puteva sadašnjosti i čuva nas da ne pogrešimo u budućnosti. Mi radosno moramo prihvatiti pokajanje i oproštenje greha; jer ih ne možemo odvojiti. Zavetno nasledstvo je jedno i nepodeljivo, i ne sme se kidati. Podeliti dela milosti bilo bi isto kada bi isekli živo dete na pola, a da oni koji to dozvoljavaju nemaju nikakvog interesa.

Pitao bih tebe koji tražiš Gospoda, da li bi se zadovoljio samo jednom od ovih milosti? Da li bi te zadovoljilo, dragi čitatelju, kada bi ti Bog oprostio greh i onda ti dozvolio da budeš svetovan i grešan kao i pre? O, ne: probuđeni duh se više boji samog greha nego li kazne za greh. Vapaj tvog srca nije: “Ko će me osloboditi kazne?” već je “Ja nesrećan čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ (Rim.7:24) Koji će me osnažiti da živim iznad iskušenja, i da postanem svet kao što je i Bog svet?” Pošto se jedinstvo između pokajanja i oproštenja greha slaže sa milostivom željom i pošto je neophodno za upotpunjenje spasenja, i zbog svetosti, budi siguran da postoji. Pokajanje i oproštenje su zajedno povezane u iskustvu vernika. Ne postoji osoba koja se je iskreno pokajala za greh iskustvom vere a da joj nije oprošteno. Sa druge strane, ne postoji osoba kojoj je oprošteno a da se nije pokajala za svoj greh. Ne oklevam da kažem da ispod svodova neba nikada nije bilo, nema i nikada neće biti nijedan slučaj očišćenja od greha a da u isto vreme srce nije bilo dovedeno do pokajanja i vere u Hrista. Mržnja prema grehu i osećaj oproštenja dolaze u dušu u isto vreme, i tamo ostaju dok smo god živi. Ove dve stvari deluju i reaguju jedna na drugu: čovek kome je oprošteno kaje se. Čoveku koji se kaje je zasigurno oprošteno. Zapamtite prvo, da oproštenje dovodi do pokajanja. Postoji pesma koja kaže:

Zakon i strah otvrdnjuju,
Sve dok sami rade;
Ali osećaj krvlju kupljenog oproštenja
Veoma brzo topi srce od kamena.

Kada smo sigurni da nam je oprošteno onda se gadimo greha. Ja pretpostavljam da, kada naša vera raste u potpunoj sigurnosti, tako da smo sigurni iznad svake sumnje da nas je krv Isusova oprala da smo beli kao sneg, onda pokajanje dostiže najvišu tačku. Pokajanje raste sve dok i vera raste. Budite uvereni: pokajanje nije stvar koja traje nekoliko dana ili nedelja, privremena kazna koja se odsluži što je brže moguće! Ne! Ona je milost koja traje čitav život, kao i sama vera. Božija mala deca se pokaju, takođe se pokaju i mladići i očevi. Pokajanje je nerazdvojni prijatelj vere. Pokajanje koje ne dolazi usled vere u Hrista nije istinsko pokajanje, i vera u Isusa koja je bez pokajanja nije istinska vera. Vera i pokajanje, kao Sijamski blizanci, su vitalno spojene. U meri u kojoj verujemo u praštajuću ljubav Hristovu u toj meri se mi i kajemo; i u meri kojom se kajemo od greha i mrzimo zlo, mi se u toj meri radujemo u punini oproštenja u kome je Isus uzvišen da daruje. Ti nikada nećeš ceniti oproštenje dok ne osetiš pokajanje; i nikada nećeš iskusiti duboki osećaj pokajanja ukoliko ne znaš da ti je oprošteno. Možda ti izgleda čudno, ali to je tako − gorčina pokajanja i slatko oproštenje se mešaju u svakom životu punom milosti, i sačinjavaju neuporedivu sreću. Ova dva zavetna dara se uzajamno osiguravaju. Ako znam da se kajem, onda znam da mi je oprošteno. Kako ja da znam da mi je oprošteno osim da znam da sam skrenuo sa puta pređašnje grešnosti? Biti vernik znači biti pokajnik. Vera i pokajanje su dva točka na istoj osovini, dva okovratnika na istom jarmu. Pokajanje je dobro opisano kao srce slomljeno zbog greha i za greh; i takođe se može opisati kao okretanje i povratak. To je promena u umu, koja je najdetaljnija i najradikalnija, praćena je bolom iz prošlosti, a rešava se ispravkom u budućnosti.

Pokajanje je ostaviti Grehe koje smo pre voleli; I pokazati da iskreno žalimo, Ne čineći to nikada više.

Sada, kada je to slučaj sa nama, mi možemo biti sigurni da nam je oprošteno; jer Gospod nikada neće učiniti da srce bude slomljeno zbog greha i slomljeno za greh, bez da taj greh oprosti. Ako, sa druge strane, mi uživamo u oproštenju, kroz krv Isusovu, i opravdani smo verom, i imamo mir sa Bogom, kroz Isusa Hrista našeg Gospoda, mi znamo da su naše pokajanje i vera istinske.

Nemoj smatrati svoje opravdanje uzrokom tvog otklanjanja greha, već kao ono što ga sledi. Ne očekuj da budeš sposoban da se pokaješ sve dok ne vidiš milost Gospoda Isusa i Njegovu spremnost da očisti tvoje grehe. Drži ove blagoslovene stvari na svoje mesto i gledaj na njih po njihovoj vezi jedne sa drugom. Oni su Jahin i Voz za spasonosno iskustvo. To jest, oni su upoređeni sa Solomonova dva velika stuba koja stoje ispred Doma Gospodnjeg, i čine veličanstveni ulaz u svetinju. Nijedan čovek ne može doći Bogu osim ako ne prođe između stubova pokajanja i oproštenja greha. Na tvom srcu je prikazana duga zavetne milosti u svoj svojoj lepoti kada su pokajničke kapi suza zasijale na svetlu potpunog oproštenja. Pokajanje za greh i vera u božansko oproštenje su osnova (uzdužna nit) i potka (poprečna nit) tkanine istinitog obraćenja. Po ovim znacima ćete prepoznati istinskog Izraelca.

Da se vratimo na Biblijski tekst o kome smo govorili: i oproštenje i pokajanje dolaze iz istog izvora i dao ih je isti Spasitelj. Gospod Isus u svojoj slavi daje obe stvari u istoj osobi. Ne trebaš tražiti ni otklanjanje greha niti pokajanje bilo gde drugde. Isus je spremio obe stvari, i spreman je da ti ih da ovog trenutka, i to besplatno svima koji žele da ih prihvate iz Njegovih ruku. Nemoj nikada zaboraviti da Isus daje sve što je potrebno za naše spasenje. Veoma je važno da svi oni koji traže milost zapamte ovo. Vera je isto toliko dar Božiji kao što je i Spasitelj dar, u kome se ta vera nalazi. Pokajanje za greh je istinski delo milosti kao i delo zastupničke smrti čime je greh precrtan. Spasenje je, od prvog do poslednjeg, samo milošću. Ne smeš me pogrešno razumeti. Nije Sveti Duh taj koji se kaje. On nije učinio ništa za šta treba da se pokaje. Kada bi On mogao da se kaje, onda sve ovo ne bi bilo dovoljno; mi se sami moramo pokajati za sopstvene grehe, ili ne možemo biti spašeni od sile greha. Nije Gospod Isus Hristos taj koji se kaje. Za šta On da se kaje? Mi sami se moramo pokajati svakim delićem našeg uma. Volja, želje, osećanja, sve ovo radi zajedno od srca prilikom blagoslovenog dela pokajanja za greh; ali ipak, iza svega toga što je naše lično delo, nalazi se tajni sveti uticaj koji omekšava srce, proizvodi kajanje i potpunu promenu. Duh Božiji nam omogućuje da vidimo šta je greh, i čini ga mrskim u našim očima. Duh Božiji nas takođe okreće prema svetosti, čini nas da sve to cenimo iz sveg srca, da to volimo i želimo, i takođe nam daje podsticaj koji nas vodi napred od faze do faze posvećenja. Duh Božiji radi u nama da želimo i radimo ono što je u saglasnosti sa Božijom voljom. Hajde da se ovog trenutka pokorimo tom dobrom Duhu, da nas On odvede kod Isusa, koji će nam besplatno dati dupli blagoslov pokajanja i oproštenja greha, po blagodati Njegove milosti. “MILOŠĆU SMO SPAŠENI”

 

Kako nam je dato pokajanje

Da se vratimo na temeljni tekst: “Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izraelu pokajanje i oproštenje greha”. Naš Gospod Isus Hristos se uzvisio kako bi milost mogla sići dole. Njegova slava je upošljena da da uzvišeniju širinu Njegovoj milosti. Gospod nije zakoračio ni jedan korak a da verni grešnici nisu napredovali sa Njim. On je uzvišen da da oproštenje; i ovo ćemo videti ako upamtimo nekoliko velikih istina.

Delo koje je naš Gospod Isus učinio je učinilo da pokajanje bude moguće, raspoloživo i prihvatljivo. Zakon ne pominje pokajanje, ali jednostavno kaže: “Duša koja zgreši umreće”. Da Gospod Isus nije umro i vaskrsnuo i otišao Ocu, od kakve bi nam onda koristi bilo tvoje i moje pokajanje? Mi bi možda žalili za onim što smo uradili, ali nikada ne bi osetili pokajanje sa nadom koju ono nosi. Pokajanje, kao prirodno osećanje, je uobičajena dužnost koja ne zaslužuje veliku slavu: zaista, uopšte je toliko povezana sa sebičnim osećajem straha od kazne, da je i najblagonaklonjenije mišljenje o tome veoma nisko. Da Isus nije posredovao i doneo blagostanje, naše suze pokajanja bi bile samo obična voda prolivena po zemlji. Isus je uzdignut visoko, da kroz snagu njegovog posredovanja pokajanje može naći mesto pred Bogom. Poštujući ovo, On nam daje pokajanje, jer On stavlja to pokajanje u poziciju prihvatanja, jer drugačije ne bi moglo biti delotvorno.

Kada je Isus visoko uzvišen, Duh Božiji je izliven da stvori u nama sve potrebne milosti. Sveti Duh stvara pokajanje u nama tako što natprirodno obnavlja našu prirodu, uzima naše srce od kamena. Nemoj sedeti kolutajući očima kako bi prolio veštačke suze; pokajanje ne dolazi iz nevoljne prirode, već iz besplatne i uzvišene milosti. Nemoj se osamljivati kako bi se udarao u grudi da probudiš osećanja u srcu od kamena koja nisu tamo. Već odi do Golgote i pogledaj kako je Isus umro. Pogledaj na goru spasa odakle ti dolazi pomoć. Sveti Duh je došao sa ciljem da zaseni ljudske duše i donese im pokajanje, kao što je nekada iskorenio haos i uspostavio red. Moli se zajedno sa Njim: “Blagosloveni Duše, useli se u mene. Učini moje srce nežnim i poniznim, da mogu mrzeti na greh i iskreno se pokajati za njega”. On će čuti tvoj plač i odgovoriće ti na molitvu. Takođe ne zaboravi, da kada je Gospod Isus uzvišen, On ne samo da nam je dao pokajanje poslavši Duha Svetog, već je i posvetio sva dela prirode i brige našem uzvišenom spasenju. Tako da nas bilo šta od njih može pozvati na spasenje, bilo da kukuriče kao Petrov petao, ili trese zatvor kao zemljotres. Sa desne strane Boga Oca naš Gospod Isus vlada nad svim stvarima na zemlji, i čini da one sve zajedno rade za spasenje Njegovih otkupljenih ljudi. On koristi slatko i gorko, nevolje i radosti da bi grešnici imali bolje mišljenje o svom Bogu. Budi zahvalan za brigu koju On ima za siromašne, bolesne ili tužne; jer Isus oživljava tvoj duh i okreće te Sebi. Gospodnja milost veoma često jaše na crnom konju žalosti do vrata naših srca. Isus koristi ceo spektar naših iskustava da nas odvoji od zemlje i podigne nas prema nebu. Hristos je uzvišen na tronu neba i zemlje kako bi, procesom svoje brige, pokorio tvrda srca i učinio ih mekim da prime blagodatno pokajanje.

Pored toga, On u ovom trenutku radi preko šaputanja našoj savesti, Njegove inspirisane Knjige, preko onih koji govore iz te Knjige, i preko molitava naših prijatelja i vernih srca. On ti može poslati jednu reč koja će zadiviti tvoje kameno srce kao što je Mojsije udario štapom, i može učiniti da poteče reka pokajanja. On ti može privući pažnju na neki tekst iz Svetog Pisma koji slama srce i koji te momentalno može osvojiti. On te može misteriozno omekšati, i učiniti da te Njegov sveti um ukrade kad ti to najmanje očekuješ. Ali budi siguran, da Onaj koji je otišao u slavi, ustao u raskoši i divoti Božijoj, ima mnoštvo načina da podstakne pokajanje u onima kojima daje oproštenje.

On ovog trenutka želi da ti da pokajanje. Potraži to odmah od Njega.

Posmatraj sa mnogo utehe da Gospod Isus Hristos daje pokajanje najnezaslužnijim ljudima na svetu. On je uzvišen da da pokajanje Izraelu. Izraelu! U vreme kada su Apostoli govorili, Izrael je bila nacija koja je najviše grešila protiv svetla i ljubavi i krunisala je svoju krivicu razapinjanjem Gospoda, usuđujući se da kaže: “Krv njegova na nas i na našu decu” (Mat.27:25). Zašto kada su oni bili ubice Isusove; a ipak On je uzdignut da njima da pokajanje! Kakva veličanstvena milost!

Slušaj onda. Ako si doveden na hrišćansko najsjajnije svetlo, a ipak si ga odbacio, još uvek ima nade. Ako si zgrešio protiv savesti i protiv Svetog Duha i protiv Isusove ljubavi, još uvek ima mesta za pokajanje. Iako si tvrd kao neverni Izrael, omekšanje ti može doći, jer je Isus uzdignut i obučen beskrajnom silom. Za one koji su otišli toliko daleko u greh, i veoma ozbiljno zgrešili, Gospod Isus Hristos je uzvišen da im da pokajanje i oproštenje greha. Ja sam tako srećan što mogu da propovedam tako celovito Jevanđelje! Srećan si i ti što ti je dozvoljeno da ga čuješ! Srca Izraelske dece su otvrdnula kao najtvrđi kamen. Luter je mislio da je nemoguće preobratiti Jevrejina. Mi se ne slažemo sa njim, ali ipak moramo priznati da je Izraelsko seme preterano tvrdoglavo u odbacivanju Spasitelja tokom mnogo vekova. Zaista je Gospod rekao: “Izrael me ne želi”. “K svojima dođe a svoji ga ne primiše” (Jov.1:11).

Ali naš Gospod Isus je uzdignut zbog Izraela kako bi im dao pokajanje i oproštenje. Verovatno moj čitaoc nije Jevrejin, a ima tvrdoglavo srce, koje se protivilo Isusu Hristu mnogo godina; ali i tebi Gospod može dati pokajanje. Možda će se desiti da ćeš biti primoran da napišeš kao što je to Vilijam Hon uradio kada se predao Božanskoj ljubavi. On je autor onih veoma zabavnih “Knjiga za svaki dan”, ali je nekada bio nevernik sa srcem od kamena. Pokoren božanskoj milosti, napisao je ovo:

I najponosnije srce koje je ikada kucalo je pokoreno;
Najnepokorniju volju koja je ikada postojala
Da uništi cilj i pomogne tvojim neprijateljima si
Ti smirio, Gospode.
Tvoja volja, ne moja, neka bude
Moje srce neka Tvoje bude;
Priznajem Tvoju Svetu Reč,
Mog Spasitelja Hrista, mog Boga, mog Gospoda,
Tvoj krst će biti moj znak.

Gospod može dati spasenje i najgorim grešnicima, pretvarajući lavove u jagnjad a gavrane u golubice. Hajde da tražimo od Njega da nam donese ovu veliku promenu. Sigurno je da je posmatranje Hristove smrti jedan od najsigurnijih i najbržih načina dobijanja pokajanja. Nemoj sedeti mirno i pokušavati da izvučeš pokajanje iz presušenog bunara grešne prirode. Suprotno je zakonima uma pretpostavljati da možeš prisiliti svoju dušu u to milostivo stanje. Posveti svoje srce molitvi Onome koji ga razume, i kaži: “Gospode, očisti ga. Gospode, obnovi ga. Gospode, pokreni ga na pokajanje.” Što više pokušavaš da stvoriš pokajnička osećanja u sebi, više ćeš se razočarati. Ali ako sa verom razmišljaš kako je Isus umro za tebe, pokajanje će samo doći. Razmišljaj o Gospodnjoj prolivenoj krvi zbog ljubavi prema tebi. Pokušaj da zamisliš tu bol i krvavi znoj, krst i stradanje; i dok radiš to, Onaj koji je poneo svu bol će pogledati na tebe, i tim pogledom će učiniti za tebe isto što je uradio sa Petrom, tako da ćeš i ti izaći napolje i gorko plakati. Onaj koji je umro za tebe može, svojim milostivim Duhom, učiniti da umreš grehu. I Onaj koji je otišao u slavi zbog tebe može povesti tvoju dušu sa sobom, daleko od zla, prema svetosti. Biću zadovoljan ako ostavim ovu jednu misao sa tobom: ne traži vatru ispod leda, niti nadu u tvom srcu da nađeš pokajanje. Traži život od Onoga koji je živ. Traži od Isusa sve što ti je potrebno između Vrata Pakla i Vrata Raja. Nikada ne traži igde drugde ništa što Isus voli da daje, već ne zaboravi: HRISTOS JE SVE!

 

Strah od Posljednjeg pada

Užasan strah proganja umove mnogih ljudi koji dolaze Hristu: oni se boje da neće izdržati do kraja. Ja sam čuo kako jedan čovek kaže: “Kada bih predavao svoju dušu Hristu, možda bih ipak trebao da se posle svega vratim u prokletstvo. Dobro sam se osećao do sada, ali je taj osećaj iščezao. Moja dobrota je bila kao jutarnji oblak i kao jutarnja rosa. Došla je tako iznenada, trajala kratko vreme, obećavala mnogo i onda nestala.” Dragi čitatelju, ja verujem da je ovaj strah veoma često otac činjenice; i da neki koji su se bojali da veruju u Hrista sve vreme i za večnost, nisu uspeli jer su imali samo privremenu veru koja nikada nije bila dovoljna za spasenje. Oni su se uzdali u Hrista do određene mere, ali su verovali sebi za nastavak i napredovanje prema nebu; tako da su pogrešno započeli, i kao prirodna posledica toga, uskoro su se vratili. Ako verujemo sami sebi da ćemo uspeti da se održimo, onda sigurno nećemo izdržati. Iako smo se delom predali Hristu za spasenje, nećemo uspeti ako sami sebi verujemo za bilo šta. Nijedan lanac nije jači od svoje najslabije karike: ako je Isus naša snaga za sve, osim za jednu stvar, mi ćemo na kraju pasti, jer ćemo tog trenutka propasti.

Međutim, ja ne sumnjam da su pogreške na putu istrajavanja vernika sprečile istrajavanje mnogih kojima je išlo dobro. Šta im je naudilo da su prestali? Oni su verovali sebi za to delo, tako da su ostali kratkih rukava. Čuvaj se mešanja u malter kojim gradiš, ili ćeš napraviti meki malter koji neće moći da očvrsne. Ako se držiš Hrista u početku, pazi se da se ne uzdaš u sebe na kraju. On je Alfa. Potrudi se da ga učiniš i Omegom takođe. Ako počneš u Duhu ne smeš se nadati da se telom učiniš savršenim. Počni kao što misliš da nastaviš, nastavi kao što si počeo i dozvoli da ti Gospod bude sve u svemu. O, kada bi nam Bog, Sveti Duh, dao veoma jasnu ideju odakle snaga treba doći, kojom možemo istrajati sve do dana drugog dolaska našeg Gospoda! Evo šta je Pavle jednom rekao na ovu temu kada je pisao pismo Korinćanima: “Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista. Veran je Bog koji nas poziva u zajednicu sina svojega Isusa Gospoda našega” (2.Kor.1:8−9). Ovaj jezik tiho priznaje veliku potrebu, govoreći nam kako nam je data. Gde god Gospod ispuni potrebu, mi smo veoma sigurni da je bilo potrebe za time, jer nepotrebne stvari ometaju zavetnu milost. Neki zlatni štitovi okačeni u Solomonovom dvoru nikada nisu bili korišćeni, ali tako nešto se ne može desiti sa Božijim naoružanjem. Nama će svakako trebati ono što nam je Gospod dao. Od sada pa do kraja sveta svako Božije obećanje i svako Božije ispunjavanje zavetne milosti biće dovedeno u stanje izvršenja. Hitna potreba verne duše je potvrda, nastavak, krajnje istrajavanje, istrajavanje do kraja. Ovo je velika potreba najnaprednijih vernika, jer je Pavle pisao vernima u Korintu, koji su bili ljudi višeg reda, o kojima je mogao reći: “Zahvaljujem svagda Bogu za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu” (2.Kor.1:4). Ovakvi ljudi su osobe koje zasigurno osećaju da imaju svakodnevnu potrebu za novom milošću ako žele da ustraju, izdrže i izađu kao pobednici na kraju. Ako ti nisi vernik, onda nemaš milosti i ne bi osećao potrebu za milošću; ali zbog toga što si Božiji čovek, zbog toga osećaš svakodnevnu potrebu za duhovnim životom. Mermerni kip ne traži hranu, ali je živ čovek gladan i žedan, i raduje se kada su mu hleb i voda obezbeđeni, jer bi se u protivnom onesvestio bez njih.

Vernikove lične želje čine neizbežnim to da on svakodnevno uzima svoje zalihe iz izvora svih zaliha; jer šta bi onda radio kada ne bi mogao da ode po pomoć kod svog Boga? Ovo je istina i za one najdarovitije vernike − ljude iz Korinta koji su bili obogaćeni svim znanjem i izrazima. Njima je trebalo da budu  posvećeni do kraja, ili bi njihovi darovi i dostignuća dokazali njihovu propast. Kada bi znali sve svetske i anđeoske jezike, a nismo dobili milost, gde bi bili? Ako smo doživeli sva iskustva dok smo bili vođe u crkvama − ako nas je Bog učio da razumemo sve misterije − ipak mi ne bismo mogli da preživimo ni jedan dan bez božanskog života koji protiče kroz nas od Oca Zaveta. Kako bi mogli da se nadamo da izdržimo još jedan sat, da ne kažemo ceo život, ukoliko nas Gospod ne podržava? Onaj koji je započeo dobro delo u nama mora ga dovršiti do dana Gospodnjeg, ili će to bili bolan neuspeh.

Ova velika potreba velikim delom proizilazi iz nas samih. U nekima od nas postoji bolan strah da neće istrajati u milosti jer znaju sopstvenu nepostojanost. Neke osobe su po prirodi nestabilne. Neki ljudi su po prirodi konzervativni, da ne kažem tvrdoglavi; ali su neki drugi prirodno promenljivi i lakoumni. Oni kao leptiri idu sa cveta na cvet, dok ne posete sve lepote u bašti, i ne zadrže se ni na jednoj od njih. Nikada nisu dovoljno dugo na jednom mestu da čine bilo kakvo dobro; čak i u njihovim poslovima ili umnom radu. Takve osobe se možda boje da će deset, dvadeset, trideset ili četrdeset godina neprestane religijske obazrivosti biti previše za njih. Mi vidimo kako se neki ljudi priključuju prvo jednoj crkvi zatim drugoj, sve dok ne isprobaju sve. Oni služe svima ali nigde ne pripadaju. Ovakvi ljudi imaju duplu potrebu da se mole kako bi bili duhovno utvrđeni, i kako bi postali ne samo čvrsti već nepomerljivi, ili drugačije ne bi “uvek izobilovali u delu Gospodnjem”. Svi mi, iako smo po prirodi podložni nepostojanosti, moramo osetiti sopstvenu slabost ako zaista nismo potaknuti Bogom. Dragi čitaoče, zar svakodnevno ne pronalaziš stvari koje su dovoljne da posrneš? Ti koji želiš da hodaš u savršenoj svetosti, kao što verujem da želiš; ti koji si postavio pred sobom visoki standard o tome kakav bi Hrišćanin trebalo da bude − zar ne vidiš da pre nego što si stigao da skloniš stvari od doručka sa stola ti si učinio dovoljno pogrešaka da se stidiš sebe? Kada bi se zatvorili u samici ili pećini, iskušenje bi nas pratilo; jer sve dok ne možemo pobeći od samih sebe mi ne možemo pobeći od podsticaja greha. Postoji ono u našem srcu što nas čini obazrivim i poniznim pred Bogom. Ako nas On ne utvrdi, mi smo toliko slabi da se spotičemo i padamo; ne oboreni neprijateljem nego sopstvenom nepažnjom. Gospode, budi naša snaga. Mi smo naša slabost.

Pored toga, postoji zasićenost koji dolazi od dugog života. Kad mi započnemo naš hrišćanski život mi se penjemo kao na krilima orla/nastavljamo bez poteškoća; ali i tokom najboljih i najiskrenijih dana mi hodamo bez slabosti. Naš korak izgleda sporiji ali je delotvorniji i podržaniji. Molim se Bogu da nam snaga naše mladosti može potrajati sve dok je to snaga Duha a ne samo previranje ponosnog tela. Onaj koji je dugo bio na putu prema nebu vidi da ne postoji dobar razlog zašto je dato obećanje da će njegove cipele biti od čelika i bakra, jer je put težak. Otkrio je da postoje Brda Poteškoće i Doline Poniženja; da postoji Dolina Sena Smrtnih, i najgore od svega, Sajam Taštine − i sve se ovo mora proći. Kada bi postojala Planine Slasti (a hvala Bogu, ne postoje), onda bi svakako postojao Zamak Očaja, unutar koga bi hodočasnici (vernici) veoma često bili viđeni. Razmatrajući sve ove stvari, oni koji izdržavaju do kraja na putu svetosti će biti “ljudi za divljenje”.

“O, čudo nad čudima, ne mogu reći ništa manje”. Dani Hrišćanskog života su kao ručni rad milosti ispleten zlatnim nitima božanske vernosti. Na nebu ćemo govoriti anđelima i vlastima o neistraživim Hristovim bogatstvima koja su na nas potrošena, i u kojima smo uživali dok smo bili dole na zemlji. Mi smo održavani u životu na rubu smrti. Naš duhovni život je bio gorući plamen nasred mora, kamen koji stoji u vazduhu. Ceo univerzum će se čuditi kada nas gleda dok ulazimo kroz bisernu kapiju, bez mane na dan Gospoda Isusa Hrista. Trebali bi biti puni čuda zahvalnosti što nam je dozvoljeno da živimo i jedan sat; i ja verujem da mi to jesmo.

Kada bi ovo bilo sve, onda bi postojalo dovoljno razloga za brigu; ali postoji puno više stvari. Moramo misliti o tome na kakvom mestu živimo. Svet je strašna pustinja mnogim Božijim ljudima. Neki od nas u mnogome uživaju u Božijim stvarima, ali se drugi ozbiljno bore protiv toga. Mi započinjemo dan molitvom, i slušamo pesme o Bogu u našim kućama: ali mnogi dobri ljudi čim se podignu sa molitve hule na Boga. Oni odlaze na posao, i tokom celog dana su mučeni prljavim razgovorima kao pravedni Lot u Sodomu. Možeš li danas prošetati ulicom a da ne čuješ neku psovku? Svet nije prijatelj milosti. Najbolje što možemo učiniti sa ovim svetom je da brzo prođemo kroz njega, jer mi boravimo u neprijateljskoj zemlji. Lopov vreba iza svakog ugla. Moramo ići svuda sa mačem u ruci, ili bar sa oružjem koje zovemo molitva uvek uz nas; jer se moramo braniti na svakom koraku. Budi uveren u to jer ćeš u protivnom biti grubo probuđen iz svoje duboke zablude. O Bože, pomozi nam, utvrdi nas do kraja, jer gde ćemo onda završiti?

Istinska religija je natprirodna na početku, natprirodna u nastavku i natprirodna na kraju. Ona je delo Božije od početka do kraja. Postoji velika potreba za rukom Božijom da stalno bude ispružena: tu potrebu, moj čitalac sada oseća, i drago mi je daje to tako; jer će sada on tražiti od Gospoda da istraje koji je jedini sposoban da nas spreči da padnemo i koji nas proslavlja svojim Sinom.

 

Utvrđenje

Želim da obratiš pažnju na sigurnost koju Pavle sa sigurnošću očekuje za sve verne. On kaže: “Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista” (1.Kor.1:8). Ovo je vrsta utvrđivanja koje je iznad svih stvari koje se mogu poželeti. Vidiš da pretpostavlja da su osobe pravedne i predlaže da budu utvrđene u pravednosti. Zaista bi bilo užasno utvrditi čoveka u gresima i pogreškama. Zamisli utvrđenog pijanca, ili lopova ili lažova. Bilo bi žalosno za čoveka da bude utvrđen u svom neverovanju i bezbožnosti. Božansko utvrđivanje mogu uživati samo oni kojima se pokazala milost Božija. To je delo Svetog Duha. Onaj koji daje veru jača je i utvrđuje; Onaj koji rasplamsava ljubav u nama čuva je i uvećava njen plamen.

Ono što nas On uči prvim učenjem, Sveti Duh čini to nama jasnijim i sigurnijim dalje nas učeći. Sveta dela se utvrđuju sve dok ne postanu navike, a sveta osećanja se utvrđuju sve dok ne postanu svakodnevno stanje. Iskustvo i praksa utvrđuju naša verovanja i naše odluke. Naša radost i bol, naši uspesi i padovi posvećeni su istom završetku; kao što je drvo pomognuto da se ukoreni nežnim kišama i jakim vetrovima. Um je naučen i raste u znanju sakupljajući razloge kako bi mi istrajali na dobrom putu: srce je utešeno, tako da se sve više pripija utešujućoj istini. Zagrljaj postaje čvršći, nit postaje jača, a sam čovek postaje čvršći i postojaniji. Ovo nije samo prirodan rast, već je posebno delo Svetog Duha isto kao i obraćenje. Gospod će ga sigurno dati onima koji se oslanjaju na Njega za večni život. Ovim unutrašnjim delovanjem On će nas osloboditi od toga da budemo “nepostojani kao voda” i čini da budemo ukorenjeni i utemeljeni. To je deo metode kojom nas On spašava − ovo nas izgrađuje u Hristu Isusu i čini da ostanemo u Njemu. Dragi čitaoče, možeš svakodnevno tražiti ovo i nećeš se razočarati. Onaj kome veruješ će učiniti da budeš kao drvo posađeno blizu reke, tako sačuvan da ti nijedan list neće požuteti.

Kakva je snaga crkvi utvrđeni vernik! On je uteha tužnima i pomoć slabima. Zar ne želiš biti ovakav? Utvrđeni vernici su stubovi Doma Gospodnjeg! Njih ne zanosi svaki vetar doktrine niti su obuzeti iznenadnim iskušenjem. Oni su velika uteha drugima, i oni su sidra za vreme nevolja u crkvi. Ti koji započinješ sveti život jedva se nadaš da ćeš postati kao oni. Ali se ne trebaš bojati: dobri Gospod će raditi u tebi kao što je u njima. Jednog dana ćeš ti, koji si sada beba u Hristu, biti otac u crkvi. Nadaj se ovoj velikoj stvari; ali se nadaj njoj kao daru milosti a ne kao zaslugu zbog rada, ili kao proizvod sopstvenog napora. Inspirisani Apostol Pavle govori o ovim ljudima da su utvrđeni do kraja. On očekuje od milosti Božije da ih lično sačuva do kraja njihovih života ili dok Gospod Isus ne dođe. Zaista, on je očekivao da cela crkva Božija u svakom mestu i sve vreme bude sačuvana do kraja, dok Gospod Isus ne dođe kao Mladoženja, da proslavi venčanje sa svojom savršenom Nevestom. Svi koji su u Hristu biće utvrđeni u Njemu do tog uzvišenog dana. Zar On nije rekao: “Jer ja živim, i vi ćete živeti” (Jov.14:19)? On je takođe rekao: “I ja ću im dati život večni i nikada neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje” (Jov.10:28). Onaj koji je započeo dobro delo u tebi će te takođe utvrditi za dan Hristov. Delo milosti u duši nije veštački preobražaj; život dat prilikom nanovorođenja dolazi iz živog i nepropadljivog semena, koje živi i ostaje zauvek. Božija obećanja data vernicima nisu prolazna već uključuju, da bi se ispunila, vernika koji se drži svog puta prema večnoj slavi. Nas održava sila Božija, kroz veru za spasenjem. “Pravednik će se držati svog puta”. Ne zbog naših zasluga ili snage već zbog toga što je to besplatan i nezaslužen dar onima koji veruju, jer su oni “održani Isusom Hristom” (Juda 1). Isus neće izgubiti ni jednu ovcu iz svog stada, nijedan deo Njegovog tela neće umreti, nijedan dragulj iz njegovog blaga neće nedostajati onoga dana kada bude gledao svoje blago. Dragi čitaoče, spasenje koje se dobija verom nije stvar koja traje mesecima ili godinama; jer je naš Gospod Isus “uzrok spasenja večnog za nas” (Jev.5:9), a ono što je večno ne može se završiti. Pavle takođe govori o ovom iščekivanju da će vernici iz Korinta biti: “pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista” (1.Kor.1:8). Ova reč “pravi”  ili bez mane je dragoceni deo našeg očuvanja. Biti sačuvan svetim je bolje nego samo biti sačuvan na sigurnom. Zaista je užasan prizor videti religiozne ljude kako srljaju iz jednog greha u drugi: oni nisu poverovali u moć našeg Gospoda da ih učini bez krivice. Životi nekih samozvanih Hrišćana su nizovi greha: nikada zaista nisu na dnu ali su veoma retko na svojim nogama. Ovo nije dobro za vernika: on je pozvan da hoda sa Bogom, i verom on može dostići čvrsto istrajavanje u svetosti; i on bi trebalo da to učini. Gospod može ne samo da nas spasi od pakla, već da nas spreči da padnemo. Mi se ne smemo predati iskušenju. Zar nije napisano: “Jer greh neće vama ovladati” (Rim.6:14)? Gospod može sačuvati svoje verne; i On će to učiniti ako mu verujemo da može. Mi ne smemo uprljati naše odelo, već ga moramo uz pomoć Njegove milosti sačuvati da se ne uprlja od sveta: mi moramo ovo učiniti, “Težite za mirom sa svima i za posvećenjem, bez kojega niko neće videti Gospoda” (Jev.12:14). Apostol je prorokovao za ove vernike ono za čime mi treba da težimo − da budemo sačuvani “da budemo pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista”. Drugi prevod sadrži reč “bez mane” umesto “pravi”. Možda bi najbolja reč za ovo bila “besprekoran”. Bog će nam dati da poslednjeg dana mi možemo stajati bez osude, da se niko na celom svetu ne može usuditi da nas optuži i porekne da nas je Gospod otkupio. Mi imamo puno greha i nečistoće da žalimo, ali ovo nisu pogreške koje će dokazati da ne pripadamo Hristu; jer ćemo biti oslobođeni licemerja, prevare, mržnje i uživanja u grehu; jer bi ove stvari bile smrtna presuda. Uprkos našim nesavršenstvima, Sveti Duh može raditi u nama i izgraditi besprekoran karakter pred ljudima, tako da, kao Danilo, nećemo dati priliku ljudima da nas optuže za bilo kakav greh, osim za našu veru. Mnoštvo pobožnih ljudi i žena su živeli tako prozirnim životima, dosledno do kraja, da ih niko nije mogao optužiti. Gospod može reći mnogim vernima kao što je rekao Jovu, kada je Sotona stao pred Njega: “Jesi li video slugu mojega Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla” (Jov 1:8). Ovo je na šta moj čitalac mora ciljati i tražiti od Gospoda.

Ovo je pobeda vernih − da nastave da slede Jagnje Božije gde god da idu, ostajući verni pred živim Bogom. Nikada se ne smemo vratiti zlim putevima i dati razlog neprijatelju da nas optuži. Napisano je o istinskom verniku:“I nečastivi se ne dohvata do njega” (1.Jov.5:18). Kada bi ovo bilo napisano i o nama! Prijatelju, iako si tek na početku vernog života, Gospod ti može dati besprekoran karakter. Iako si u prošlosti puno grešio, Gospod te može osloboditi od sile pređašnje navike i može te učiniti primerom. Ne samo da te može učiniti moralnim, već može učiniti da napustiš svaku laž kako bi sledio sve što je sveto. Ne sumnjaj u ovo. I najveći grešnik može postati najsvetiji vernik. Veruj u ovo, i dobićeš po svojoj veri. Oh, koja će radost biti besprekoran na Sudnji dan! Mi pevamo iz sveg srca, radosno pesmu:

Stajaću hrabro tog velikog dana, Jer ko će me optužiti,
Jer sam krvlju očišćen
Od užasnog prokletstva i srama greha?

Kako će samo divno biti kada ćemo moći da uživamo u ovoj neustrašivoj hrabrosti, kada će nebo i zemlja nestati pred licem Sudije nad sudijama! Biće divno svima koji se uzdaju samo u milost Božiju u Hristu Isusu, i tom svetom silom vode rat protiv svakog greha.

 

Zašto verni istrajavaju

Nadu, koja ispunjava Pavlovo srce za vernike u Korintu, već smo videli kao potpunu utehu onima koji strahuju za svoju budućnost. Ali zašto je on verovao da će vernici istrajati do kraja? Želim da obratite pažnju na ove razloge koje nam on daje:“Veran je Bog koji vas pozva u zajednicu sina svojega Isusa Hrista Gospoda našega”. (2.Kor.1:9). Apostol ne kaže: “Ti si veran”. Ne! ljudska vernost je veoma nestabilna stvar: to je ispraznost. On ne kaže: “Ti imaš verne pastore da te vode i uče, i zbog toga verujem da ćeš biti bezbedan”. O, ne! Ako nas čuvaju ljudi onda ćemo biti loše sačuvani. On kaže: “Bog je veran”. Ako smo mi proglašeni vernima, to je zbog toga što je Bog veran. Na vernosti našeg zavetnog Boga ceo teret našeg spasenja mora počivati. Sve zavisi od uzvišenog Božijeg karaktera. Mi smo promenljivi kao vetar, tanki kao paukova mreža, nepostojani kao voda. Ne smemo se uzdati u naše sposobnosti ili duhovna dostignuća jer je Bog veran. On je veran u svojoj ljubavi: On ne zna za promenu, niti za odustajanje. On je veran svom cilju: On ne započinje posao a onda ga ne završi. On je veran svojim vezama: kao Otac on se neće odreći svoje dece, kao prijatelj neće zapostaviti svoj narod, kao Stvoritelj neće zapostaviti delo svojih ruku. On je veran svojim obećanjima, i nikada neće dozvoliti da ijednom verniku bude prekršeno obećanje. On je veran svom zavetu koji je načinio sa Isusom Hristom i overio ga krvlju Njegove žrtve. On je veran svom Sinu, i neće dozvoliti da Njegova dragocena krv bude prolivena uzaludno. On je veran svom narodu kome je obećao večni život, od čega neće odustati. Ova Božija vernost je osnova i kamen temeljac naše nade istrajavanja do kraja. Verni će istrajati u svetosti, jer je Bog istrajao u milosti. On istrajava da blagosilja i zbog toga verni istrajavaju u blagoslovima. On drži svoj narod, i zbog toga oni nastavljaju da drže Njegove zapovesti. Ovo je zaista dobro, čvrsto tlo na kome trebamo stajati i zaista je marljivo i postojano načelo ove knjižice koja se zove “SVE PO BLAGODATI”. Zbog toga je milost besplatna i neograničena usluga koja okružuje zoru spasenja, a ista prijatna muzika može se čuti tokom celog dana milosti. Vidiš da jedini razlozi za nadu da ćemo istrajati do kraja, i biti besprekorni, nalaze se u našem Bogu: ali su u Njemu ovi razlozi zaista mnogobrojni. Oni počivaju prvo u onome šta je Bog učinio. On je otišao toliko daleko sa blagoslovima da nije moguće da se vrati nazad. Pavle nas podseća da nas je On: “pozvao u zajednicu njegovog Sina Isusa Hrista”. Da li nas je pozvao? Onda se poziv ne može povući zbog toga što se “Bog neće pokajati za svoje darove i zvanje” (Rim.11:29). Od samog poziva milosti Gospod ne odustaje. “A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi” (Rim.8:30). Ovo je nepromenljivo božansko pravilo. Postoji poziv za sve, koji kaže: “Jer su mnogi zvani ali je malo izabranih” (Mat.22:14); ali ovaj poziv o kome govorimo je druga vrsta poziva koji pokazuje posebnu ljubav i zbog koga je neophodno ono za šta smo pozvani. Ovakav je slučaj sa pozvanima kao što je Avramovo seme, o kome je Gospod rekao: “Pozvao sam te sa kraja sveta, i kažem ti: Ti si moj sluga, ja sam te izabrao i neću te oterati”. U onome šta je Gospod učinio vidimo jake razloge za naše očuvanje i buduću slavu, zato što nas je Gospod pozvao u zajednicu njegovog sina Isusa Hrista. To znači u partnerstvo sa Isusom Hristom, i hteo bih da pažljivo pogledamo šta to znači. Ako si zaista pozvan božanskom milošću, onda moraš doći u zajedništvo sa Gospodom Isusom Hristom kako bi bio zajedno sa Njim naslednik svih stvari. Zbog toga si jedno sa Njim u očima Svevišnje ga. Gospod Isus je odneo tvoje grehe na sopstvenom telu na krst, i bio je proklet zbog tebe; a u isto vreme je postao tvoja pravednost, tako da si opravdan u Njemu. Ti si Hristov i Hristos je tvoj. Kao što je Adam bio predstavnik svojih potomaka tako je i Isus predstavnik svih koji su u Njemu. Kao što su muž i žena jedno, tako je Isus jedno sa svima koji su ujedinjeni u Njemu verom; a to je toliko čvrsto jedinstvo da se ne može prekinuti. Više od ovoga, verni su članovi Hristovog tela, tako da su jedno sa Njim u jedinstvu ljubavi, života i večnosti. Bog nas je pozvao u to zajedništvo, ovu zajednicu, ovo partnerstvo, i ovom činjenicom nam je dao zavet i znak da smo utvrđeni do kraja. Ako se odvojimo od Hrista onda ćemo biti jadni i smrtni pojedinci, koji će uskoro umreti i podleći uništenju. Ali, kao jedno sa Hristom mi učestvujemo u Njegovoj prirodi i dobili smo Njegov besmrtni život. Naša sudbina je povezana sa našim Gospodom, i sve dok On ne može biti uništen takođe nije moguće ni nas uništiti.

Razmišljaj puno o ovom partnerstvu sa Sinom Božijim koji teje pozvao: jer se sva tvoja nada nalazi u Njemu. Nikada ne možeš biti siromašan dokje Isus bogat, jer si ti jedno sa Njim. Nedostatak te nikada ne može napasti jer si ti suvlasnik sa Njim koji je Vlasnik neba i zemlje. Nikada ne možeš propasti;jer iako je jedan od partnera u firmi siromašan kao crkveni miš, i iako je na ivici bankrotstva da ne može platiti ni delić svog duga; ipak je onaj drugi partner nezamislivo i neshvatljivo bogat. U ovakvom partnerstvu ti si podignut iznad svih briga na ovome svetu, promenama u budućnosti i strahotama kraja sveta. Gospod te je pozvao u zajedništvo sa svojim Sinom Isusom Hristom, i time te postavio na večno bezbedno mesto. Ako si zaista vernik onda si jedno sa Isusom, i zbog toga si na sigurnom. Zar ne vidiš da ovo mora biti tako? Moraš biti utvrđen do dana Njegovog ponovnog dolaska, ako si zaista jedno sa Isusom neopozivim delom Božijim. Hristos i verni grešnik su u istom čamcu: ukoliko Isus ne potone, vernik se nikada neće udaviti. Hristos je uzeo svoje otkupljene ljude u ovakvu zajednicu sa sobom, da je prvo morao biti ubijen, savladan i obeščašćen kako i poslednji od njegovih otkupljenih ne bi bio povređen. Njegovo ime je na čelu firme, i sve dok to nije obeščašćeno mi smo sigurni da nećemo propasti. Zato, sa krajnjom sigurnošću, hajdemo napred u nepoznatu budućnost, večno povezani sa Isusom. Ako ljudi iz sveta viču: “Ko je ona što ide gore iz pustinje naslanjajući se na dragoga svoga?” (Pesma nad Pesmama 8:5), mi ćemo radosno priznati da se mi oslanjamo na Isusa, i da se mislimo oslanjati na Njega sve više i više. Naš verni Bog je nepresušan izvor užitka, i naše zajedništvo sa Sinom Božijim je reka puna radosti.

Znajući ove veličanstvene stvari mi ne možemo biti obeshrabreni: naprotiv, vikaćemo kao Apostol: “Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu Gospodu našemu” (Rim.8:39).

 

Zaključak

Ako me nisi sledio korak po korak dok si čitao ovu knjigu, zaista mi je žao. Čitanje knjige je od veoma male koristi ukoliko se istine koje prolaze kroz um ne shvate, ne prilagode i ne primene u praksi. To je isto kao kada bi neko video puno hrane u radnji a ipak ostao gladan, jer je želeo sam da se nahrani. Sve je uzalud, dragi moj prijatelju, što ti i ja radimo ukoliko se ne pouzdaš u Isusa Hrista, mog Gospoda. Sa moje strane postoji posebna želja da ti pomognem, i dao sam sve od sebe do kraja. Boli me što ti nisam mogao učiniti dobro, jer sam   čeznuo za tom privilegijom. Mislio sam na tebe dok sam pisao ove stranice, onda sam odložio olovku i kleknuo sam na molitvu za svakog ko će pročitati ovu knjigu. Ja sam čvrsto ubeđen da će veliki broj čitalaca biti blagosloveno iako ti odbijaš da budeš u tom broju. Ali zašto ti odbijaš? Ako ne želiš da izabereš blagoslov koji sam ti doneo, bar priznaj da krivica za tvoju večnu propast neće biti na meni. Kada se nas dvojica sretnemo pred velikim belim prestolom nećeš moći da me optužiš što nisi pravilno upotrebio pažnju koju si mi posvetio dok si čitao moju knjižicu. Bog zna da sam svaku rečenicu napisao za tvoje dobro. Ja te sada u duhu uzimam za ruku. Čvrsto te stežem. Da li osećaš moj bratski stisak? Gledam te sa suzama u očima i kažem: Zašto ćeš umreti? Zar nećeš bar malo razmisliti zbog svoje duše? Zar ćeš umreti zbog krajnje bezbrižnosti? O, nemoj to učiniti već razmisli o ovim važnim stvarima i budi siguran da važe za večnost. Ne odbijaj Isusa, Njegovu ljubav, Njegovu krv i Njegovo spasenje. Zašto bi to učinio? Možeš li to učiniti?

MOLIM TE,

NE OKREĆI LEĐA SVOM OTKUPITELJU!

Ako su pak, sa druge strane, moje molitve uslišene, i ti si, dragi prijatelju, doveden do vere u Gospoda Isusa i primio si od Njega spasenje kroz milost, onda se večno drži te doktrine, i ovog načina života. Dozvoli Isusu da bude tvoje sve u svemu, i dozvoli da besplatna milost bude na liniji po kojoj živiš i hodaš. Ne postoji život sličan tome koji živiš po volji Božijoj. Primanje svega kao besplatan poklon čuva um od samopravednog ponosa i od samooptužujućeg očaja. Ta milost čini da srce raste u toploj i zahvalnoj ljubavi, tako da stvara osećaj u duši koji je zaista prihvatljiviji kod Boga nego bilo šta što dolazi iz robovskog straha. Oni koji se nadaju da će biti spašeni tako što pokušavaju da daju sve od sebe, ne znaju ništa o toj sjajnoj revnosti, toj potpunoj toplini, o toj predanoj radosti u Bogu, koje sve dolazi sa spasenjem koje je besplatno dato po milosti Božijoj. Robovski duh iz tog samospasenja se ne može meriti radosnom duhu usvojenja. Postoji više vrlina u najmanjem osećanju vere nego li u svim naporima robova zakona ili u svoj teškoj mašineriji religioznih ljudi koji bi se popeli na nebo svojim ceremonijama i običajima. Vera je duhovna stvar, a Bog koji je Duh uživa u njoj iz tog razloga. Godine moljenja, odlaska u crkvu i ceremonija, običaja, mogu biti samo odbojnost u očima duhovnog Spasitelja (Gospoda); a pogled iz oka istinske vere je duhovan, i zbog toga mu je veoma drag. “Jer Otac hoće takve bogomoljce” (Jov.4:23). Prvo pogledaj svoju unutrašnju osobu, i tu duhovnu stranu religije, a ostalo će samo uslediti. Ako si spašen, onda pazi na duše drugih ljudi. Tvoje srce neće napredovati dok nije ispunjeno brigom da blagosilja ljude oko sebe. Život tvoje duše leži u veri; njegovo zdravlje leži u ljubavi. Onaj koji se ne trudi da dovede druge Isusu nikada sam nije iskusio ljubav. Baci se na delo Gospodnje − delo ljubavi. Počni od svog doma. Onda poseti svoje komšije. Prosvetli selo ili ulicu u kojoj živiš. Raširi Božiju Reč gde god to možeš. Ako oni koji su obraćeni obrate druge, ko zna šta moja knjižica može učiniti? Ja sam već počeo da slavim Boga za obraćenja koja će učiniti, koja vode do Isusa. Verovatno veći deo rezultata će se desiti kada će moja desna ruka, koja sada piše ove stranice, biti paralizovana zbog smrti.

ČITAOČE, VIDIMO SE NA NEBU!

Nemoj otići dole u pakao. Nema povratka iz tog večnog jada. Zašto želiš da odeš u smrt kada se vrata raja otvaraju pred tobom? Nemoj odbiti besplatan oproštaj, potpuno spasenje koje Isus daje svima koji u Njega veruju. Nemoj oklevati i odlagati. Imao si dosta vremena za razmišljanje, sada trebaš nešto uraditi. Poveruj u Isusa sada, potpuno i bez oklevanja. Ponesi ove reči sa sobom i dođi svom Gospodu danas, baš danas. Ne zaboravi, dušo jer je vreme

SADA ILI NIKADA

Više nećeš imati prilike. Bolje je SADA: jer bi bilo strašno da se to

nikada ne desi. Zbogom. Ponovo te obavezujem,

VIDIMO SE NA NEBU.