ČOVEK, MESTO BOŽIJEG PREBIVANJA

 

DUBOKO U NUTRINI SVAKOG ČOVEKA

nalazi se lično svetište gde prebiva misteriozna suština ljudskog bića. Ova jako duboka stvarnost u čoveku je suština onoga šta čovek jeste, bez odnosa sa drugim delovima ljudske složene prirode. To je ljudsko Ja jesam, poklon od JA JESAM koji ga je stvorio.

JA JESAM, koje je Bog nije izvučeno ni iz čega i postoji samo po sebi. Ja jesam koje je čovek proisteklo je od Boga i svaki trenutak svog postojanja kao stvorenje ovisi o Gospodu.

Jedan je Stvoritelj, uzvišen iznad svega, drevniji od vremena, prebiva u svetlu nepristupačnom. Drugi je stvorenje, pa iako privilegovan nad svakim drugim stvorenjem, ipak samo stvorenje, korisnik Božijeg obilja i primalac svega potrebnog pred Tronom Božijim.

Ova dubina ljudskog stvorenja o kojoj govorimo, u Pismima se naziva duh čoveka; ¨Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečjeg koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu, niko ne zna osim Duha Božijega.¨ (1.Kor.2:11). Kao što samospoznaja Božija prebiva u večnom Duhu, tako i ljudska samospoznaja prebiva u čovečjem duhu, a sva spoznaja o Bogu je pod direktnim uticajem Duha Božijeg na duh čoveka.

Važnost svega ovoga je tolika da ne može biti ni precenjena, ni preuveličana, koliko god da o tome razmišljamo, studiramo ili molimo. U ovome se otkriva suštinska duhovnost ljudske vrste. Ovi stihovi negiraju da je čovek stvorenje koje ima duha i objavljuju da je čovek duh koji ima telo. Upravo to je ono šta ga čini ljudskim bićem, ne njegovo telo, već njegov duh, u kojem izvorno prebiva slika Božija.

Jedna od objava Novog Zaveta koja najviše oslobađa je: ¨Ali dolazi čas i sad je tu, kad će se istinski klanjatelji Ocu klanjati u duhu i istini. Jer Otac i traži takve klanjatelje svoje. Bog je Duh i koji mu se klanjaju, trebaju se klanjati u duhu i istini.¨  (Jovan 4:23,24).

Ovde nam se očituje da je suština obožavanja u potpunosti duhovna. Istinska religija nema veze sa uzdržavanjem od jela i štovanjem određenih dana, nema veze sa oblačenjem propisane odeće i održavanjem tradicija i ceremonija. Ovi stihovi istinsku religiju stavljaju tamo gde i pripada; u jedinstvu duha čovečjega sa Duhom Božijim.

Sa stanovišta čoveka najtragičniji gubitak koji smo pretrpeli u onom šta teolozi nazivaju “Pad” je u tome, šta je naše unutarnje svetište, to najintimnije mesto, napustio Duh Božji. Tamo negde duboko u skrovitosti našeg bića predviđeno je mesto prebivanja Trojednog Boga. Tamo je Gospod želio da bude i da otamo isijava moralnom i duhovnom vatrom. Čovek je svojim grehom odbacio i izgubio tu neopisivo čudesnu privilegiju i sada tamo mora da prebiva sam. A to mesto je toliko intimno i duboko da ništa stvoreno tamo ne može da uđe, ništa i niko osim Isusa Hrista, a On će ući samo kroz poziv vere: ¨Evo, stojim na vratima i kucam, ako neko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim i on sa mnom.¨  (Otkrivenje 3:20).

Tajanstvenim delovanjem Duha u nanovorođenju, postajemo ¨dionici Božanske prirode¨  kako to Petar kaže; Duh prodire u dubinu našeg bića, tamo ispod zaštitnog tvrdog omotača i tamo uspostavlja prebivalište Božije. ¨A ako neko nema Duha Hristova, taj nije Njegov. Sam Duh svedoči s duhom našim da smo deca Božija.¨  (Rim.8:9,16). Takav čovek, i samo takav čovek, je istinski Hrišćanin.

Krštenja, razne potvrde, primanje sakramenata, članstvo u crkvama; sve to ne znači ništa, ukoliko sam Bog nije otpočeo nadnaravni čin novog stvaranja u našoj nutrini. Izvanjska pobožnost može da ima vrednost za dušu  u kojoj živi Gospod; za sve druge, izvanjska pobožnost  je ne samo beskorisna, nego može postati i prevara, koja će ih odvesti u lažnu sigurnost.

¨Više od svega što čuvaš, čuvaj svoje srce¨ – više je od mudre izreke; to je svečana zakletva od Onog koji najviše brine o nama. Trebali bi smo tome pokoniti veliku pažnju.

  A.W.Tozer – odlomak iz knjige “Čovek Mesto Božijeg Prebivanja”