Glava II

Neće se ovde ostaviti ni kamen na kamenu koji neće biti razvaljen.

(Matej 24:2)

„Kraljevski most“

Od četiri glavna ulaza u Hram – svi na zapadnoj strani – onaj najseverniji spuštao se, verovatno nizom stepenica, u Donji grad, a dva su vodila u predgrađe, odnosno Parbar, kako mu je ime. Nenadmašan po lepoti bio je prolaz sa jugozapadne strane Hrama. Verovatno je to ono „stepenište kojim je uspinjao u Dom Gospodnji“, a zbog kojeg „više ne beše duha“ u kraljici od Šebe  (1. Kraljevima 10:5)[1].

Zapravo bi bilo teško prenaglasiti lepotu ovog prilaza. Kolosalni most s lukovima prelazio je preko doline Tiropoeon, povezujući drevni Davidov grad s takozvanim „Kraljevskim tremom Hrama“. Na osnovu ostataka možemo uraditi rekonstrukciju mosta. Svaki luk zahvatao je površinu od 41,5 stopa, a kameni blokovi bili su dugački 24 i debeli šest stopa. Gotovo je nemoguće razumeti ove mere bez poređenja s drugim građevinama. Samo jedan kameni blok imao je dužinu od stope! Ni oni, međutim, nisu bili najveći među upotrebljenima u izgradnji Hrama. I na jugoistočnoj i na jugozapadnoj strani Hrama, pronađeni su kameni blokovi dužine 20 do 40 stopa, težine preko 100 tona.

Hramski tremovi

Pogled s „Kraljevskog mosta“ mora da je bio predivan. Preko njega su vodili Spasitelja, na očigled čitavog Jerusalima, prema i iz palate velesveštenika, Irodove palate, Sinedriona i Pilatove sudnice. Odatle se grad mogao posmatrati kao na mapi. U daljini, pogled bi uhvatio predgrađa, voćnjake, vrtove – najlepši među njima bili su kraljevski vrtovi na jugu, odnosno „ružičnjak“ koji su tako slavili rabini – dok se na horizontu ne bi zaustavio na obroncima dalekih planina. S mosta se mogla posmatrati dolina Tiropoeon, čija dubina nije manja od 225 stopa. Put dužine 354 stope, od Morije do Siona, bio je širok 50 stopa, odnosno pet stopa širi od centralnog prolaza na Kraljevskom tremu Hrama do kojeg je vodio. Ovi „tremovi“, kako su nazvani u Novom zavetu, ili hodnici, predstavljali su neke od najlepših arhitektonskih elemenata Hrama. Oni su se protezali duž unutrašnje strane zida Hrama, spolja okružujući Dvorište pagana. Sastojali su se od dvostrukih nizova korintskih stubova, pri čemu su svi bili monolitni, u potpunosti isklesani od jednog bloka mramora, od kojih je svaki bio visok 37,5 stopa. Zid je bio pokriven ravnim, bogato ukrašenim krovom, do kojeg su sezali i spoljni stubovi. Moguće da su se na spojevima ovih kolonada nalazili tornjevi.

„Kraljevski trem“, preko kojeg ulazimo u hram, bio je najlepši. Za razliku od ostalih nije se sastojao od dvostrukog, već od trostrukog niza stubova; tri kolonade sačinjavala su 162 stuba raspoređena u četiri reda od po 40 stubova, dok su dva neparna stuba imala ulogu nekakvog prolaza s trema do mosta. Kraljevski trem možemo posmatrati kao građevinu koja se sastojala od centralnog broda širokog 45 stopa, s ogromnim stubovima visine stotinu stopa, te dve lađe širine 30 stopa, sa stubovima koji su visoki 50 stopa. Kompetentni autoritet smatraju da je ovaj trem, kao što njegovo ime i nagoveštava, zauzeo mesto drevne Solomonove palate u koju je doveo faraonovu kćerku. Tu su se nalazile i „Solomonove štale“. Kada je Irod veliki ponovo sagradio Hram, on je ovaj deo Solomonove palate učinio njegovim sastavnim delom. Koliko je lep i visok bio ovaj trem (Profesor Porter izračunao je da se radi o 440 stopa) najbolje se vidi u rečima kapetana Wilsona (Recovery of Jerusalem, str. 9): „Gotovo je nemoguće razumeti kakav efekat proizvodi građevina koja je duža i viša od Katedrale u Jorku, a nalazi se na strukturi koja je po visini gotovo jednaka s vrhom najviše kule naše crkve“. A ovo je tek jedan od tremova koji su okruživali prvo, spoljno dvorište Hrama – Dvorište pagana. Pogled s vrha kolonade na Kedron sezao je 450 stopa u dubinu. Neki smatraju da je ovo vrh Hrama na koji je Kušač odveo našeg Spasitelja. Ovi hodnici ili tremovi oko Dvorišta pagana verovatno su predstavljali neka od najzgodnijih mesta za prijateljske razgovore ili razgovore o religiji, za sastajanje i diskusiju. Ovde su Isusa, dok je još bio dete, roditelji zatekli u razgovoru s učiteljima; tu je, kasnije, On često naučavao narod; isto tako, verovatno da su ovde počela prva hrišćanska okupljanja; „I svaki bi dan postojano i jednodušno bivali u Hramu… hvaleći Boga i uživajući naklonost čitavog naroda. A Gospod je svakodnevno pridruživao crkvi one koji se spasavaju.“ Posebno se divimo Solomonovom tremu, koji se protezao duž istočnog zida Hrama, gledajući na njegov veliki ulaz. To je bio jedino što je ostalo od Hrama koji je podigao mudri kralj Izraela. Po tom tremu je „Isus obilazio Hramom“ na „Praznik posvećenja“ (Jovan 10:23), kada je otvoreno rekao: „Ja i Otac jedno smo“; to je trem u koji se „sav narod, zapanjen strča“, nakon što su prisustvovali očitom čudu učinjenom hromom čoveku „koga su svakog dana postavljali kod hramskih vrata zvanih Divna“.

Dvorište pagana

Postojalo je pravilo da se u Hram ulazi desnom, a iz njega izlazi levom stranom. Veliko Dvorište pagana[2], koje je predstavljalo najniži ili spoljni prsten Svetišta, bilo je obloženo šarenim kamenjem.

Po jevrejskoj tradiciji, ovo dvorište imalo je kvadratni oblik površine 750 topa. Svoje ime duguje činjenici da je bilo otvoreno za sve – i jevreje i pagane – koji su hteli da posmatraju pravila ceremonije i obožavanja. Prema tradicji, tu su leviti imali stanove u kojima su jeli i spavali; tu se nalazila i sinagoga. No, uprkos farisejskoj fokusiranosti na svaki detalj, buka, pogotovo na Pashu, mora da je predstavljala ometajući faktor. Jer tu se trgovalo bikovima, ovcama i golubicama, životinjama koje su bile označene kao podobne za žrtvovanje; tu su bili oni stolovi menjača novca koje je Gospod isprevrtao, terajući iz doma Oca Svoga sve koji su tu kupovali i prodavali (Matej 21:12; Jovan 2:14). Nedaleko odatle, i dalje unutar dvorišta, nalazila se kamena ploča visoka četiri i po stope, lepo ukrašena, na kojoj je na grčkom i latinskom bilo ispisano upozorenje paganima da ni po cenu smrti ne idu dalje od tog mesta. Jedna od takvih ploča, s tekstom koji je gotovo identičan onom koji navodi Josephus, otkrivena je kasnijim iskopavanjima. Zbog toga što su mislili da je Pavle narušio ovo pravilo, masa je „nastojala da ga ubije“ (Dela 21:31). Stepenište, sačinjeno od 14 stepenika – svaki devet inča visok – vodilo je do 15 stopa široke terase koja se nazivala „Čel“ (Chel; hramsko Dvorište žena) i koja se nalazila uz unutrašnji zid Hrama.

Sada se približavamo samom Svetištu. Njega su sačinjavala najpre tri dvorišta, od kojih je svako za nivo više od prethodnog, a potom i Svetinja i Svetinja Nad Svetinjama sa svojim objektima. Kada ulazimo na glavnu kapiju, istočnom stranom, najpre ulazimo u Dvorište žena, zatim u Dvorište Izraela, a odatle u Dvorište sveštenika. Ovo bi, da se tako izrazimo, bio normalan način ulaska u Hram. Postojao je, međutim, i kraći put do Dvorišta sveštenika. I na severnoj i na južnoj strani Hrama, duž terase, postojalo je stepenište koje vodi do kapija (na severnoj i južnoj strani), kojima se ulazilo u Dvorište sveštenika; četvrta kapija (na severnoj i južnoj strani) vodila je u Dvorište žena. Dakle, postojalo je čak devet ulaza kojima se s terase moglo dospeti u Svetište; glavna se nalazila na istočnoj strani, a po četiri su bila raspoređena na severnoj i južnoj strani. Jedna (severna i južna) kapija vodila je u Dvorište žena, a tri severne i tri južne u Dvorište sveštenika.

„Divna“ vrata

Ovih osam kapija, za koje možemo reći da su bile sporedne, bile su dvostruke, ogromne po širini i visini, sa nadograđenih odajama, poduprte sa po dva noseća stuba i presvučene zlatom i srebrom. Po lepoti ih je daleko nadilazila deveta, istočna kapija, koja je zapravo predstavljala glavni ulaz u Hram. Dvanaest stepenika vodilo je do ovih vrata. Sama kapija bila je izgrađena od sjajnog korintskog mesinga i bila je bogato ukrašena. Njena dvostruka vrata bila su toliko masivna da je dvadeset muškaraca moralo združiti snagu kako bi ih otvorili i zatvorili. To su vrata koja su zvali „Divna“; na njihovom stepeništu, godinama su ostavljali hromog čoveka, baš kao što danas prosjaci sede ili leže na ulazima katedrala. Nije ni čudo da je čitav Jerusalim znao za njega; zato je, kada su se, tog sunčanog popodneva, Petar i Jovan pridružili onima koji su obožavali u Dvorištu žena, ali ne sami, već u društvu poznatog bogalja koji je sada, budući izlečen, hodao „skačući i hvaleći Boga“, nastalo opšte „čuđenje i znos“. Sada nam je sasvim razumljivo zašto je masa, nakon što se isceljeni hromi čovek sustio niz stepenice, jurnula u Solomonov trem, gde se odigrala Petrova propoved – tako plodonosna u duhovnom pogledu – koju je prekinula hramska policija, uhapsivši apostole.

Dvorište žena

Dvorište žena nije dobilo ovakvo ime zbog toga što je bilo namenjeno isključivo ženama, već zbog toga što one nisu mogle ići dalje od tog mesta, izuzev zbog žrtvovanja. Ovo je zapravo bilo uobičajeno mesto za obožavanje, pri čemu je mesto za žene, po jevrejskom običaju, bilo na blago izdignutoj galeriji duž tri strane dvorišta. Samo dvorište imalo je površinu od oko 200 kvadratnih stopa. Okruživala ga je jednostavna kolonada stubova, a unutar nje, uz zid, nalazilo se 13 kovčega, odnosno „truba“, gde su se ostavljali dobrovoljni prilozi. Ovih 13 „kasica“ bile su uske pri vrhu, i sve šire pri dnu, tako da su oblikom podsećale na trubu. Na njima je bilo jasno naznačeno čemu služe. Devet ih je bilo za priloge na koje su oni koji obožavaju bili zakonski obavezani, dok su tri bile namenjene isključivo za dobrovoljne priloge. Trube I i II služile su za prilog za Hram u iznosu od pola šekela, i to za tekuću i prethodnu godinu. Namena trube III bila je da u nju svoj prilog spuste žene koje su kao prinosnicu ili paljenicu žrtvovale grlice; njihova obaveza je bila da u trubu stave novac koji pokriva cenu ptice; taj novac je preuziman na dnevnoj bazi, nakon čega bi bio prinet odgovarajući broj ptica. To je smanjivalo posao oko žrtvovanja, ali je istovremeno moglo poštedetu stida one koji nisu hteli da svi okolo znaju šta je njihov prinos. To je truba u koju je Marija, Isusova majka, spustila novac u vrednosti njenog prinosa (Luka 2:22, 24); tada je ostareli Simeon „uzeo Isusa u svoje naručje, te blagoslovio Boga.“ Slično ovome, u trubu IV ostavljao se novac u vrednosti goluba. U trubu V stavljali su se prilozi za drvo koje se koristilo u Hramu, u trubu VI za kad, a u trubu VII za zlatne posude koje su se koristile u hramskim služenjima. Ako je čovek odvojio određenu sumu za žrtvu za greh, pa mu preostane nešto novca nakon što plati životinju, taj taj višak bi ostavio u trubi VIII. Dalje, trube IX, X, XI, XII i XIII služile su da se u njih ostavi višak od okajnica, prinetih ptica, nazirejskog prinosa, od žrtava za očišćenje od gube i dobrovoljnih prinosnica.

Prostor u kojem su se nalazile trube, verovatno je to bila „riznica“, mesto na kojem je Isus naučavao za Praznik senica (Jovan 7 i 8, posebno 8:20). Sada možemo razumeti kako je Isus mogao da razluči priloge bogatih, koji su davali „od svog viška“, od priloga udovice koja je „od svoje sirotinje“ dala „sve što je imala za život“ (Marko 12:41; Luka 21:1). Postojala je, međutim, i posebna prostorija u koju se, u određeno vreme, odnosio sadržaj trinaest truba; uz to, postojala je i takozvana „tiha soba“, gde su odani vernici u tajnosti ostavljali novac koji se kasnije, opet u tajnosti, koristio za obrazovanje dece siromašnih pobožnih ljudi.

Isus je verovatno ironično aludirao[3] na oblik i ime ovih kovčega kada je kao o trubljenju govorio o ponašanju onih koji hoće da budu viđeni prilikom davanja milostinje i tako zadobiju slavu od ljudi (Matej 6:2); oni su se trudili da svi vide u koju od ovih kutija (koje Talmud doslovce naziva trubama) spuštaju svoje priloge.

Odaje

Na svakom od četiri ćoška Dvorišta žena nalazile su se odaje; tačnije, radilo se o nepokrivenom dvorištu dužine 60 stopa. U desnoj odaji (severoistok), sveštenici koji su usled telesnih nečistoća mogli obavljati samo najniže službe, odvajali su drvo koje je napao crv od drveta koje se moglo koristiti na žrtveniku. Udaljenija (severozapadna) odaja služila je da se očišćeni od kožnih bolesti operu pre pokazivanja sveštenicima na Nikanorovoj kapiji. U levoj odaji (na jugoistoku), nazireji su šišali kosu i kuvali svoje pomirnice, dok su se u četvrtoj odaji (na jugozapadu) držali ulje i vino za prinosnice.

Muzički instrumenti koje su koristili leviti čuvali su se dve odaje ispod Dvorišta Izraela, a pristupalo im se iz Dvorišta žena.

Zapadna kolonada ovog dvorišta bila je otvorena. Odatle je 15 laganih stepenika vodilo do takozvane Nikanorove kapije na koju se ulazilo u Dvorište Izraela. Na tim stepenicama su leviti, na Praznik senica, običavali da pevaju petnaest „Psalama uspinjanja“ (Psalam 120-134), koji su tako i dobili ime. Na ovom mestu, preciznije, na Nikanorovoj kapiji, odvijalo se sve što je bilo zapoveđeno da se učini „pred Gospodom“. Tamo su se očišćeni od kožnih bolesti i žene kojima su se navršili dani očišćenja pokazivali sveštenicima, tu je žena, čiji muž sumnja da je počinila preljubu, prolazila „test gorke vode“.

Dvorište Izraela

Iz praktičnih razloga, bilo bi najzgodnije da Dvorište Izraela i Dvorište sveštenika posmatramo kao jedno – podeljeno balustradom visione jednu i po stopu. Tako posmatrano, ovo veliko dvostruko dvorište, uključujući samo Svetište, merilo bi 280,5 stopa dužine i 202,5 stopa širine. Od čitavog ovog prostora, na Dvorište Izraela otpadao bi uzani isečak dužine 16,5 stopa. Odatle su dva stepenika vodila do Dvorišta sveštenika. Zatim imamo tri polukružna stepenika koja vode do neke vrste propovedaonice ili platforme, gde su leviti, kao i na onih petnaest stepenika, pevli i igrali za vreme uobičajene službe. S druge strane, sami sveštenici, dok su izgovarali blagoslov, stajali su na stepeništu na drugom kraju dvorišta, koje je vodilo do trema. I Veliko dvorište i Dvorište žena bili su slično uređeni.

S leve i desne strane Nikanorove kapije nalazila su se spremišta za svešteničku odeću (po jedna kutija za četiri roda sveštenika; unutar svkog reda postojala su 24 razreda sveštenika; dakle 4×24, odnosno 96 sanduka).

Tu je, zatim, odaja s velesvešteničkom prinosnicom (Levitski zakonik 6:20). Svakog jutra, pre nego što započne s obavljanjem dužnosti, velesveštenik bi tu donosio od prinosa iz prostora koji se zvao „Beth-ha-Moked“ ili „kuća pećnica“. Ona se sastojala od velike trpezarije, koja je bila povezana sa još četiri prostorije. Jedna od njih bila je veliki prostor u kojem je vatra neprekidno gorela, a sveštenici su služili bosonogi. Tu su spavale glavešine svešteničkih razreda; u specijalnog kutiji, koja se nalazila u podu ovog prostora, tokom noći su se čuvali ključevi Hrama. Jedna od preostale tri prostorije služila je izdavanje potvrda o izvršenom plaćanju za žrtvu levanicu. U drugoj se pripremao prineseni hleb, dok je treća služila za jagnjad – uvek ih je bilo šest spremnih za žrtvovanje. Odavde se dobro osvetljenim hodnikom – prolazom ispod nivoa zemlje – stizalo do kupatila koje su koristili sveštenici.

Sem „kuće pećnica“, na severnoj i južnoj strani Dvorišta nalazile su se prostorije za skladištenje soli koja je korišćenja za soljenje kože žrtava paljenica; za pranje iznutrica; za skladištenje „čistog“ drveta; za mehanizam kojim se umivaonik snabdevao vodom; na koncu, imamo prostoriju pod imenom „Gazith“ ili „Sala od klesanog kamena“, gde je Sinedrion običavao da se sastaje. Iznad ovih prostorija nalazili su se stanovi; recimo, stan u kojem je velesveštenik provodio sedmicu pred Dan pomirenja, u proučavanju Pisama i meditaciji.

Odaje

U jevrejskoj tradiciji postoje neslaganja u izveštajima o kapijama i prostorijama oko Dvorišta sveštenika, verovatno zbog toga što su iste prostorije i iste kapije imale po više različitih imena. Nekakv sažetak je, ipak, moguće napraviti.

Kada se u Veliko dvorište uđe kroz Nikanorovu kapiju, s desna se nalazi Pinhasova odaja sa 96 spremišta za svešteničku odeću, a s leve strane prostorija u kojoj su se pripremale velesveštenikove dnevne prinosnice i gde su se, svakog jutra, pre svitanja, sastajali svi službujući sveštenici, nakon što su pregledali Hram, a pre stupanja na dnevne dužnosti.

Na južnoj strani Dvorišta nalazila se Vodena kapija, kroz koju se na Praznik senica unosila posuda s vodom iz jezera Siloam. Iznad nje je bila prostorija koju su zvali Abtinas, u kojoj su sveštenici čuvali stražu tokom noći. Tu je i Kapija prvina, kroz koju su unošeni odgovarajući prinosi; isto tako, Drvena kapija, kroz koju je unošeno drvo koje je korišćeno za žrtvenik. Duž kapija nalazile su se različite prostorije: „Gazith“ ili „Sala uglačanog kamena“, u kojoj je zasedao Sinedrion; „Golah“, prostor u kojem se nalazio mehanizam koji je punio i praznio umivaonik; zatim takozvana drvna soba. Ispod i iznad ovih prostorija nalazio se prostor u kojem je velesveštenik stanovao, kao i odaja za sastanke „časnih savetnika“, odnosno svešteničko veće koje se sastajalo isključivo povodom stvari vezanih za Hram.

Na severnoj strani svešteničkog dvorišta nalazila se Kapija Nitzutz, odnosno Kapija Iskri, iznad koje se nalazila odaja za sveštenike. Na toj strani je bila i Kapija žrtava, kao i kapija Beth-Moked. Pored kapija bile su prostorije za soljenje žrtava i soljenje kože žrtava (ova se zvala Parvah, po svom graditelju), iznad koje su bila kupatila za velesveštenika. Na kraju, tu je bila i Kuća pećnica sa pripadajućim prostorijama. Dve najveće odaje – ona za sastanke Sinedriona na jugoistočnoj strani[4] i Beth-Moked na severozapadnoj strani dvorišta – delimično su bile ugrađene u dvorište, a delom su izlazile na „terasu“. Ovo zbog toga što niko sem princa kuće Davidove nije mogao sedeti u tom delu Dvorišta sveštenika. Verovatno je sličan raspored postojao i za odaje u kojima je stanovao velesveštenik, prostora u kojem se satajalo svešteničko veće, kao i za prostorije u kojima su boravili sveštenici – na sva četiri ugla dvorišta, ove prostorije bi se naslanjale na terasu[5].

Duž kolonada, oko Dvorišta pagana i Dvorišta žena nalazila su se sedišta i klupe za sedenje onih koji su došli da obožavaju.

Žrtvenik

Ključni objekat u Dvorištu sveštenika bio je ogromni žrtvenik od neklesanog kamenja[6] – kocka od 48 širine i nekih 15 stopa visine, računajući i „rogove“. Oko njega nalazila se neka vrste kružne platforme na kojoj su stajali služeći sveštenici. Po pravilu[7], dolazili su s desna prilikom stupanja na dužnost, a odlazili levom stranom kada odlaze s dužnosti.

Kako je ova platforma bila devet stopa izdignuta od tla, i kako je bila visoka jednu i po stopu, koliko je iznosila i visina „rogova“, sveštenicima je bilo dovoljno da se pruže tri stope kako bi dohvatili vrh žrtvenika, odnosno četiri i po stope, da bi dohvatili vrh „rogova“. S južne strane, ovoj platformi se prilazilo nagnutim platoom dužine 48 stopa i širine 24 stope. U neposrednoj blizini nalazila se velika gomila soli[8] s koje se uzimala so za soljenje žrtvenih prinosa.

Na žrtveniku, koji je na vrhu bio širok najviše 36 stopa, gorele su tri vatre: jedna (na istočnoj strani) za prinose, druga (na zapadnoj strani) za kad i treća (na severu), kao izvor vatre za paljenje druge dve. Četiri „roga“ zapravo su bili potpuno pravi, četvrtasti, šuplji produžeci. Rog na jugoistočnoj strani imao je dva otvora sa srebrnim levcima za žrtve levanice (tu se, na Praznik senica, sipala voda iz jezera Siloam). Crvena linija označavala je sredinu žrtvenika; iznad nje prolivala se krv žrtava koje su bile namenjene da se jedu, a ispod te linije škropilo se krvlju žrtava koje su imale biti u potpunsti spaljene. Postojao je savršeni drenažni sistem kojim je krv sa ostalim otpadom odlazila u Kedron i do kraljevskih vrtova.

Na severnoj strani žrtvenika nalazile su sve rekvizite potrebne prilikom žrtvovanja: prostor u šest kolona sa po četiri prstena za pričvršćivanje žrtava; osam kamenih stolova za meso, salo i čiste iznutrice; osam nižih kolona sa po tri prstena za kačenje kmada; kameni sto za njihovo izlaganje i jedan srebrni sto za zlatne i srebrne posude koje su korišćene tokom službe.

Umivaonik

Između žrtvenika i hramskog trema, okrenut prema jugu, nalazio se ogromni umivaonik od medi, koji je stajao na postolju u obliku dvanaest velikih lavova. Pomoću specijalnog mehanizma, pražnjen je svake večeri i nanovo punjen svakog jutra. Dvanaest sveštenika moglo se na njemu prati istovremeno. Sistem za snabdevanje Svetišta vodom jedan od njegovih najčudesnijih elemenata. Hramski sistem vodosnabdevanja Wilson naziva nižim vodovodom. Viši vodovod prikupljao je vodu unutar četiri milje dugačkog tunela isklesnog u steni, na putu za Hevron. Njime je voda dopremana u gornje delove grada. Niži, koji je snabdevao Hram, vukao je vodu iz tri izvora – sa brda oko Hevrona, iz Etama i iz tri Solomonova jezera. Njegova ukupna dužina bila je preko 40 milja. Količina vode koju je prenosio može se proračunati na osnovu na osnovu podatka da se viškom vode iz Etama punilo donje jezero Gihon, što je površina od neka četiri hektara vode. I kao da to nije dovoljno, postojao je čitav niz isklesanih „cisterni“ koje su se punile vodom iz Solomonovih jezera blizu Vitlejema. Cisterne su, izgleda, bile međusobno povezane sistemom kanala isklesanih u kamenu, tako da se višak vode iz jedne cistrerne prelivao u drugu. Konačni višak odlazio je u Kedron. Jedna od cisterni, poznata kao Veliko more, mogla je zadržati dva miliona galona vode; ukupan broj uskladištenih galona verovatno je nadmašivao deset miliona.

Nema sumnje da je i sistem otpadnih voda Jerusalima bio jednako dobar kao i sistem snabdevanja vodom. Glavni odvod završavao je u dolini Kedron, gde su otpadne vode korišćene za đubrenje vrtova.

Veliko kamenje

Ove brojke mogu da zavrte mozak. Da nisu potvrđene modernim nalazima, možda bismo oklevali da ih prihvatimo. Gotovo isto važi i za temu dimenzija same Svetog Doma. Izgrađen je na temelju od blokova izrađenih u belom kamenu, presvučenih zlatom, pri čemu je svaki blok, prema Josephusu, iznosila 67,5 x 9 stopa. Kada se putem dvanaest stepenika popnemo do „Trema“, primetićemo da on štrči po 30 stopa sa obe strane Hrama. Kada se i to uzme u obzir, Hram je bio 150 stopa dugačak i isto toliko širok. Bez ovih produžetaka, širina je iznosila 90, a dužina 120 stopa. Od toga, na Svetinju je otpadalo 60 stopa dužine, od istoka prema zapadu, te 30 stopa širine. Svetinja nad svetinjama bila je 30 stopa dugačka i isto toliko široka. Dakle, s obe strane Svetišta, kao i iza njega, imamo „višak“ od po 30 stopa; tu su se nalazile trospratne građevine, svaka sa po pet soba, dok je ona stražnja zgrada imala osam prostorija. Ove građevine su, pak, bile niže od same Svetinje. Sve se to nalazilo pod krovom od kedrovine, sa zlatnim šiljcima i elegantnom balustradom.

Zavesa

Ulaz na Trem, koji je takođe bio pokriven, imao je predivnu zavesu. Desno i levo nalazila su se spremišta za noževe korišćene prilikom žrtvovanja. Na Tremu se čuvao veliki broj „posvećenih“ poklona: zlatni kandelabr prozelitske kraljice Adijabene, dve zlatne krune dobijene od Makabejaca itd. Tu su se nalazila i dva stola: jedan kameni, na kojem su odlagani stari prinosni hlebovi; drugi od zlata, na kojem su stajali prinosni hlebovi doneti iz Svetinje. Dvoja vrata[9] s pozlatom i bogatim vavilonskim zastorima u četiri boje Hrama (boja lana, plava, skerletno crvena i violet) činila su ulaz u Svetinju.

Iznad trema se nalazio simbol Izrela (Psalam 80:8; Jeremija 2:21; Jezekilj 19:10; Joel 1:7), ogroman čokot izrađen od čistog zlata – zavetnim prinosima – pri čemu je svaka loza bila čovekove visine.

U Svetinji, na južnoj strani nalazio se zlatni svećnjak, dok je na severnoj bio postavljen sto za prinosne hlebove; pored je bilo mesto za kadioni žrtvenik, koji se nalazio blizu ulaza u Svetinju nad svetinjama. Ona je, pak, bila prilično prazna: ogroman kamen – na mestu koje je nekada pripadalo Kovčegu s Pomirilištem – koji je velesveštenik, na Dan pomirenja, škropio krvlju. Drvena pregrada razdvajala je Svetinju od Svetinje nad svetinjama; na ulazu je bio okačen zastor[10] „koji se razdre nadvoje, odozgo do dole“, kada je, na Golgoti, otvoren put do najsvetijeg od svih mesta (Matej 27:51).

Tako je izgledao Hram, nakon što ga je obnovio Irod – delo na kojem se radilo 46 godina. Iako rabini ne mogu prestati da se dive njegovom sjaju, nikada ni jednom rečju ne pominju da je obnovu Hrama izveo Herod Veliki. Tako u potpunosti prećutkuju jedan od najupečatljivijih momenata u sopstvenoj istoriji.

Predviđanje našeg Gospoda

S kakvim strahopoštovanjem su rabini gledali na svoj Hram biće opisano u nastavku. Čitaocima Novog zaveta je poznato da je i najamanji nagoveštaj povrede njegove svetosti izazivao masovnu osvetu. Isusovi učenici nisu mogli da shvate kako je moguće da će tako predivan i slavan dom biti pretvoren u ruševinu, što im je predskazao njihov Učitelj. To je rekao predveče, istoga dana kada je predvideo potpuno uništenje Jerusalima. Čitav taj dan naučavao je u Hramu. Ne samo ono što je tu govorio, već i reči koje je izrekao kad se približio gradu (tada je, ugledavši ga, zaplakao) – sve kao da im je ispunilo srca čuđenjem i sumnjom. Onda, zajedno s učenicima, „izađe te se udalji od Hrama“. Još jednom su se povukli u svoje omiljeno utočište, na Maslinsku goru (Matej 24:1, 3).

„Crvenkasta svetlost lagano nestaje iza vrhova moavskih planina. Dok zalazi iznad grada, sunce i dalje obasjava perivoje Hrama i njegova utihnula terasasta dvorišta. Sa mesta odakle sustajali, mogli su da vide Divna vrata, glavni ulaz u Hram, okupana u sjaju svoga zlata. Istočni zidovi i duboka uvala podno njih tonuli u sve dublju senku, koja se, dok sunce zalazi, lagano širila prema vrhu Maslinske gore. Još samo zračak bledocrvenkastog svetla, i sve je u polutami“ (Bartlett, Jerusalem Revisited, str. 115).

Tada, na tom mestu, učenici su, gledajući dole prema Hramu, rekli svom Učitelju: „Kakva li kamenja i kakvih li zgrada!“. Pogled na Hram s mesta na kojem su stajali mora da je otežavao prihvatanje Učiteljevog predskazanja. Neku godinu kasnije, ono se doslovno ispunilo. Moguće je, kako tvrdi jevrejska predaja, da Kovčeg saveza, još od vavilonskog ropstva, leži pokopan i sakriven ispod takozvanog drvnog dvorišta na severoistočnoj strani Dvorišta žena. Moguće je i da deo plena koji je Titus poneo sa sobom iz Jerusalima – sedmokraki svećnjak, sto za prinosne hlebove, svešteničke trube, mitra identična onoj koju je Aron nosio na svom čelu – stoji zakopan, negde ispod ruševina Hrama, pošto je uspešno obišao Rim, Kartaginu, Vizantiju, Ravenu i, konačno, Jerusalim. Ali od velkih građevina koje su nekada stajale natom mestu, nije ostao „ni kamen na kamenu“.

____________________

prevod i obrada: www.potragazabogom.com 2020.

____________________

[1] Prema Lewinu (Siege of Jerusalem, str. 270), to slavno „uspinjanje“ do Doma Gosodnjeg išlo je putem dva dva prolaza ispod nivoa zemlje, dužine 250 i širine od 62 stope, a potom stepeništem koje vodi od nove Solomonove palate, na čije mesto je kasnije došao „Kraljevski trem“, direktno do Unutrašnjeg dvorišta Hrama.

[2] Prihvatili smo ovo ime, budući da je ono u opštoj upotrebi, iako Relandus (Antiq. str 78) s pravom prigovara da u jevrejskim pisanjima za njega postoji samo jedan naziv: „gora Doma Gospodnjeg“

[3] Aluzija je još jasnija imamo li u vidu da je svaka od ovih truba imala oznaku svoje namene. Čini se veoma čudnim da je brojnim komentatorima ova aluzija bila crux interpretum (kamen spoticanja u interpretaciji). Štaviše, u jednom članku u publikaciji Bible Educator navodi se da se bukvalno trubilo prilikom ostavljanja milostinje. Za to, međutim, nema istorijskih dokaza; istovremeno, takva praksa bila bi u suprotnosti sa religioznim duhom tog vremena.

[4] Neverovatno kakvih je sve grešaka bilo u pogledu lokalizacije prostorija i dvorišta povezanih s Hramom. Na primer, pisac članka „Sinedrion“ u Kittovoj enciklopediji (treći tom, strana 766) navodi da se prostor u kojem se sastajao Sinedrion nalazio u središtu južnog dela hramskog dvorišta, pri čemu se severnim delom pružao do Dvorišta sveštenika, a južnim do Dvorišta Izraela. Međutim, Dvorište Izraela i Dvorište sveštenika ne nalaze se na osi sever-jug, već istok-zapad, što bi se dalo utvrditi već letimičnim pogledom na plan Hrama. Sala Sinedriona se uistinu protezala na jug, ali ne do Dvorišta Izraela, već do terase ili Dvorišta žena. Autoriteti koje autor članka citira uopšte ne podržavaju njegove zaključke. Treba reći da je, otprilike u Hristovo vreme, Sinedrion svoja zasedanja premestio iz Sale uglačanog kamena u prostor koji se nalazio na istočnoj strani Dvorišta.

[5] Poznato nam je da su svešteničke odaje iznad Vodene kapije i Nitzutza izlazile na terasu. Ovo bi moglo objasniti zašto Talmud ponekad govori o šest, a ponekad o osam izlaza iz Dvorišta sveštenika prema terasi. Isto tako je moguće da se radi o tome da su se sedma i osma kapija na severnoj i južnoj strani otvarale prema Dvorištu žena.

[6] Kamen od kojeg je napravljen žrtvenik izbeljivan je dvaput godišnje. Jednom u sedam godina, velesveštenik bi obavio inspekciju Svetinje Nad Svetinjama, i to kroz otvor iz prostorije iznad nje. Ukoliko bi se utvrdilo da je potrebno izvesti neke popravke, majstori bi silazili u Svetinju Nad Svetinjama iz te gornje prostorije, pri čemu ne bi gledali ni u šta osim u ono što treba da poprave.

[7] U Talmudu se pominju samo tri odstupanja od ovog pravila. Inače, velesveštenik je i dolazio i odlazio desnom stranom.

[8] I pomenuta platforma bila je pokrivena solju kako bi se sprečilo klizanje bosonogih sveštenika.

[9] Postojala je i mala vratnica, kojom su prolazili oni koji sa unutrašnje strane otvaraju velika vrata.

[10] Rabini govore o dva zastora. Kažu da se, idući prema Svetinji Nad Svetinjama, velesveštenik kretao jugozapadnom stranom, gde je prolazio kroz prvu zvestu, nastavljajući prema severu, gde se nalazila druga zavesa, iza koje je se ulazilo u Svetinju Nad Svetinjama.