HRAMSKA PRAVILA, PRIHODI, MUZIKA

„Jer tela onih životinja, čiju krv velesveštenik unosi za greh u Svetinju, spaljuju se izvan tabora. Zato je i Isus, da bi svojom krvlju posvetio narod, pretrpeo izvan dveri.“

(Jevrejima 13:11-12)

 

Drugi Hram inferiorniji u slavi

Posvećenom i revnosnom Jevrejinu Drugi hram svakako izgleda kao „ništa“ u poređenju s ovim Domom „u njegovoj prvoj slavi“ (Agej 2:3). Istina je, međutim, da u arhitektonskom smislu, nakon što ga je obnovio Irod, on daleko nadmašuje[1] Prvi Hram.

Ako se, verom, u Isusu iz Nazareta ne prepozna „Dragocenost svih naroda“ koja će „ispuniti ovaj Dom slavom“ (Agej 2:7), ostaju nam samo tužna poređenja. Uistinu, ključni elementi hramske slave više nisu postojali. Svetinja Nad Svetinjama ostala je prilično prazna: Kovčeg saveza i heruvimi, ploče zakona, knjiga saveza, Aronov štap koji je procvetao i posuda s manom – sve je to nestalo. Ugasla je vatra koja se s neba spustila na oltar. Nedostaje[2] i nešto još uzvišenije – nema Šekine, vidljivog Prisustva Božijeg. Isto tako, Božija volja više ne može biti potvrđena pomoću Urima i Tumima, niti velesveštenik može biti pomazan svetim uljem, budući da je njegov sastav nepoznat. Uprkos tome, rabini su sve ljubomornije povlačili granice zamišljene svetosti, čuvajući ih od bilo kakvog kršenja.

 

Granice svetosti

Uopšteno, tabor u pustinji u suštini je imao tri dela – izraelski tabor, levitski tabor i Božiji tabor. U skladu s tim, rabini prepoznaju tri dela Svetog grada. Prostor od gradskih kapija do Siona posmatran je kao tabor Izraelaca; odatle do Nikanorove kapije prostirao bi se Levijev tabor; ostatak svetinje predstavljao bi Božiji tabor. Na to aludira autor poslanice Jevrejima kada Hristovo stradanje „izvan dveri“ Jerusalima poredi sa spaljivanjem žrtava za greh „izvan tabora“.

Prema još jednom od rabinskih učenja, različitim lokalitetima pripadaju različiti nivoi svetosti. Prvi, najniži stepen svetosti pripisivan je zemlji Izraelovoj: samo u njenim granicama mogao se prineti snop prvina žetve o Pashi, prvine plodova, te dve vekne hleba za prikaznicu o Pedesetnici. Na sledećem stepenu svetosti bila je zemlja unutar zidova palestinskih gradova, gde se nisu mogli zadržati ni gubavac ni telo mrtvog čoveka (Luka 7:12). Treći nivo svetosti rezervisan je za sam Jerusalim. Izuzev mnogih zabrana kojima je čuvana njegova čistota, jedino se unutar ovog grada moglo jesti od žrtava pomirnica, prvina plodova i desetka. Sledi Sion, na koji nije mogao stupiti niko ko je po Levitskom zakonu nečist; potom, „Terasa“ ili „Čel“, gde je pristup bio zabranjen i paganima i Izraelcima koji su se onečistili kontaktom s lešom; zatim ide Dvorište žena, gde nisu mogli ući onečišćeni noćnim izlivom, čak ni pošto su se oprali, sve dok, u skladu s Levtiskim zakonom, ne postanu podobni da jedu od „svetinje“, što će reći, po zalasku sunca, na dan svoga pranja; na sledećem nivou svetosti bilo bi Dvorište Izraela, u koje nisu mogli stupiti ni oni koji su se očistili, ali još nisu prineli[3] odgovarajuću žrtvu za očišćenje; u Dvorište sveštenika po pravilu su mogli da uđu samo ovi drugi; prostor između žrtvenika i Hrama bio je zabranjen čak i za sveštenike, ukoliko bi njihovo držanje pokazalo da ne shvataju uzvišenost tog mesta; Hram, u koji su sveštenici mogli da uđu tek nakon što operu ruke i noge; na kraju, najviši nivo svetosti imala je Svetinja nad svetinjama u koju je ulazio samo velesveštenik, i to jednom godišnje.

Rabinska pravila

Iz ovakvog viđenja svetosti mesta može se lako razumeti kakvi su se pokazatelji strahopoštovanja očekivali od onih koji se uspinju ka Hramu. Rabini su i ovde imali svoja pravila; neka od njih bi bilo prirodno očekivati, a neka nas podsećaju na reči našeg Spasitelja.

Prvo, ka hramu se mogli ići samo iz religioznih pobuda. Tim se putem nije moglo hodati zato što je to najzgodnija putanja ili zato što je to najbrži put do nekog mesta. Po pravilu, oni koji dolaze da obožavaju, kretali su se desnom stranom, a oni koji napuštaju Hram levom, izbegavajući da idu istim putem ili prođu kroz istu kapiju na koju su ušli. Oni u žalosti ili pod svešteničkim disciplinovanjem morali su postupati suprotno. Tako bi se sretali s onima koji idu da obožavaju i koji bi im se mogli obratiti bilo rečima saosećajnosti („Neka te uteši Onaj koji prebiva u ovom Domu“) bilo prekorom („Neka Onaj koji prebiva u ovom domu učini da se prikloniš onima koji te mogu obnoviti“). Kao što je već pomenuto, bilo je strogo zabranjeno sedeti u Dvorištu sveštenika. Izuzetak se dopuštao jedino u slučaju princeze iz Davidovog doma, i to samo da bi se ostalo u skladu s praksom kakva je zabeležena u istoriji Izraela. I sveštenici i oni koji su obožavali morali su da hodaju unatraške dok napuštaju mesto gde se odvijala služba, a na Nikanorovoj kapiji, svako je morao stajati pognute glave.

Čini se nepotrebnim napominjati kako se očekivalo da i gestikulacija i držanje tela odražavaju strahopoštovanje onoga ko prilazi Hramu. Međutim, čak i kada je čovek bio udaljen od Jerusalima i Hrama, trebalo je da ima svest o tim mestima i njihovom položaju, te da u svom svakodnevnom životu izbegava bilo šta što bi bilo nedostojno mesta za koje je Bog rekao: „I oči moje i srce moje biće vazda onde“ (1. Kraljevima 9:3).

Ponovo iz tog osećaja strahopoštovanja, postojao je nalog da se Hram temeljno čisti jednom nedeljno. Ukoliko je bilo neophodno da se izvedu neke popravke, gledalo se da to učine sami sveštenici; ukoliko je tako nešto nemoguće, nastojalo se da to bude neki Levit ili barem Izraelac. Samo u slučaju ekstremne nužde unajmljivao bi se radnik koji, prema Levitskom zakonu, nije bio čist.

Ima rabinskih pravila koja je teško objasniti, osim što bismo mogli reći da im je cilj bio da se spreči dolazak u Hram iz bilo kojeg drugog razloga osim zarad obožavanja. Dakle, niko nije mogao ići u Hram noseći sa sobom svoje stvari, kao da tamo ide nekim poslom ili zbog razonode; isto tako, na nogama se nisu mogle imati cipele, već isključivo sandale; čovek nije mogao doći prašnjavih nogu, nositi sa sobom novac ili novčanik. Ako bi neko hteo da priloži Hramu ili da za sirotinju, novac je morao nositi u ruci, pokazujući tako da mu novac treba u hramsku svrhu. Verovatno je iz sličnih razloga Isus dao slična uputstva svojim učenicima, kada su počeli služiti istinskom Hramu: „Ne pribavljajte sebi ni zlata, ni srebra, ni bakra u pojase svoje; ni torbe za put, ni dve haljine, ni obuće, ni štapova. Ta vredan je radnik hrane svoje“ (Matej 10:9-10). Drugim rečima: Neka ovo novo hramsko služenje bude vaša jedina misao, obaveza i briga.

 

Svesna profanost

Uz sav trud, nije bilo moguće u potpunosti sačuvati Svetište od profanosti. Čini se da zakon nije predvideo sredstvo pomirenja ili bilo kakav prinos za svesno vređanje Hrama ili Boga. Na to aludira Poslanica Jevrejima, u dobro poznatom, a opet, često pogrešno shvaćenom odlomku: „Jer ako svojevoljno grešimo pošto smo primili spoznaju istine, više nam ne preostaje žrtva za grehe, nego neko strašno iščekivanje suda i besni oganj koji će proždreti protivnike“ (Jevrejima 10:26-27).

Ovi preteći izrazi zapravo odgovaraju dvema vrstama Božije kazne koje se često pominju u Starom zavetu. Jedna je sadržana u upozorenju „da ne umreš“, o čemu su rabini govorili kao o „smrti rukom Nebeskom ili Božijom“; druga je „da ne budeš zatrt“. Teško je napraviti oštru razliku između ove dve kazne. Tradicija beleži 36 prekršaja na koje bi se primenila kazna „zatiranja“. S obzirom da su oni po prirodi ozbiljniji od jedanaest prestupa koji bi se imali kazniti „smrću rukom Božijom“, mogli bismo da kažemo da je zatiranje teža kazna. Neki rabini su tvrdili da se kazna „smrću rukom Božijom“ ogrničava na ovaj život; „zatiranje“ ide dalje od toga. Najveći autoriteti po ovom pitanju tvrde da je kazna „srmću rukom Božijom“ mogla pasti samo na pojedinca, dok „zatiranje“ obuhvata i decu, tako da bi zapravo čitava familija bila zatrta. Na takvu kaznu se aludira u Prvoj Korinćanima 16:22, gde se navodi hebrejski izraz „Anathema Maranatha“, što bi doslovno prevedeno značilo „Proklet bio, kada Gospod dođe!“

Kazne

Ovim dvema Božijim kaznama odgovaraju dve kazne koje se izvršavaju ljudskom rukom: „četrdeset udaraca minus jedan“ i takozvano prebijanje „neposlušnih“. Razliku je lako objasniti. Prva se sprovodila zakonito, nakon regularne istrage, zbog kršenja nekog negativnog propisa ili zabrane, dok je druga, da se tako izrazimo, bila u rukama naroda, i mogla se izvesti na licu mesta, bez suđenja, zbog kršenja nekog pozitivnog propisa, bilo Mojsijevog zakona bilo predaje starih.

Čitalac Novog zaveta setiće se primera ovakvih narodnih suđenja: Nazarećani su hteli da strmoglave Isusa niz obronak gore na kojoj je podignut njihov grad (Luka 4:29); u najmanje dve prilike ljudi su grabili kamenje jer su hteli da ga kamenuju (Jovan 8:59; 10:31). Neverovatna je sledeća činjenica: kada su Gospoda Isusa, ali i Njegovog svedoka Stefana izvodili pred Sinedrion (Matej 26:59, 68; Dela 7:57-58), u oba slučaja prekršene su odredbe rabinskog krivičnog zakona. Saslušanje pred Sinedrionom završilo je „batinanjem neposlušnih“; no, i kada su tukli Učitelja i kada su mu udarali pljuske, kao i kada su skočili na Stefana, odvukli ga iz grada i zasuli kamenjem, „batinanje neposlušnih“ praktično je vodilo u smrt. Ista kazna trebalo je da zadesi i Pavla, kada su ga optužili da je oskrnavio Hram uvodeći pagane dalje od Dvorišta pagana; „I sav se grad uskomeša, i nastade strka svog naroda. Uhvatiše Pavla i dovukoše ga izvan Hrama“, jer su ga „nastojali ubiti“.

Način kažnjavanja kakav je „batinanje neposlušnih“ verovatno je bio branjen primerom Pinhasa, Eleazarovog sina (Brojevi 25:7-8). S druge strane, blagost rabinskog zakona, u čijim odredbama nije bilo mesta za religiozna osećanja, dovela je do izmena kazne koja je propisana u Ponovljenom zakonu 25:2-3. U Ponovljenom zakonu piše: „onim brojem udaraca koji … četrdeset udaraca, ne više …“ Pošto se ne radi o jednostavnoj odredbi od četrdeset udaraca, tumačilo se da zakon predviđa brojku od bezmalo 40, odnosno 39, što je bila najteža telesna kazna u to vreme. Ako bi broj udaraca bio manji od 39, on bi i dalje morao biti proizvod nekog broja pomnoženog sa tri. Bič se, naime, sastojao od tri remena (srednji je bio napravljen od bivolje kože, a druga dva od magareće, što je direktna referenca na Isaiju 1:3), tako da je svaki zamah bičem praktično nanosio tri udarca. Broj udaraca, dakle, nije mogao biti veći od trinaest. Zakon je bio precizan do najsitnijih detalja, uključujući položaj u kojem mora biti kažnjenik. Ipak, ova kazna, koju je Pavle od Judeja primio najmanje pet puta (2. Korinćanima 11:24), i dalje je bila veoma ozbiljna. Nadamo se da nije izricana tako često, kako na to ukazuju rabinska pisanja. Za vreme samog kažnjavanja čitao se Ponovljeni zakon 28:58-59; kada bi se bičevanje približilo kraju, čitao se Psalam 78:38. Nakon što primi kaznu, kažnjeni više nije pod ukorom, već ima biti primljen kao brat.

Nužnost discipline

Stroga disciplina i za sveštenike i za vernike bila je nužna već i zbog samog broja vernika koji su se okupljali u Jerusalimu i Hramu. Prema novijim proračunima, unutar Hrama mogla su stati dva amfiteatra veličine Koloseuma. Kako se za Koloseum zna da je mogao da primi 109.000 ljudi, računica pokazuje da brojka od 210.000 vernika u Hramu nije preterana[4].

 

Hramsko blago

Hramsko blago oduvek je bilo predmet pohlepe stranih osvajača. Uspešno su ga oplenili Sirijci i Rimljani; Titus i njegova vojska bili su usled požara sprečeni da poharaju Hram. Čak je i jedan liberalni i prosvećeni Ciceron, verovatno na bazi preteranih procena, ustao protiv dopremanja velikih količina zlata iz svih zemalja u Jerusalim.

Biblijska istorija nam govori koliko su izdašni bili prilozi u vreme Mojsija, Davida i Joaša (2. Letopisa 24), te Josije (2. Kraljevima 22). Ovakva davanja su i kasnije bila veliki izvor prihoda. Radilo se ili o zavetnim prilozima ili o poklonima. Bilo koji predmet, pa čak i osoba, mogao je zavetom biti posvećen žrtveniku. Ukoliko bi predmet bio odgovarajući, bio bi upotrebljen, a ako ne, bio bi prodat, a dobijeni novac išao bi u riznicu. Čitaocima Novog zaveta poznato je na koji način je ova lažna darežljivost uticala na najsvetije životne dužnosti (Matej 15:5).

Na osnovu jevrejske predaje znamo da je postojala trka za isticanjem u pogledu ovakvih davanja. Drvo, kad, vino, ulje i druge neophodnosti za obavljanje svetih službi, kao i zlatne i srebrne posude – to se davalo široke ruke. Neke porodice su time sticale posebne privilegije; recimo, drvo koje su darovali koristilo se isključivo za vatru na žrtveniku; s obzirom na to koliko se često pominju slučajevi da neko sve svoje bogatstvo ostavi Hramu, izgleda da to nije bio tako redak slučaj. Moguće da je Hrist imao na umu baš ovu praksu kada je književnike i fariseje optužio da „proždiru kuće udovica pod izgovorom da dugo mole“ (Matej 23:14). Naime, dobar deo ovog novca je, na kraju, završavao kod njih, mada nema dokaza da su težili dobijanju ličnih poklona.

Hramarina

Pored zavetnih priloga i novca koji se dobijao od prodaje viška kada, brašna itd, ljudi su Subotom ili o blagdanima davali dobrovoljne priloge za Hram. Drugi, veoma izdašan izvor prihoda bila je zarada od svakodnevne prodaje mesnih prinosa; Leviti su ih pripremali, a potom prodavali onima koji žele da prinesu.

Najviše novca svakako je dolazilo od hramarine u iznosu od pola šekela, što je bila obaveza svakog odraslog Izraelca, uključujući prozelite i oslobođene robove. Kako je hramski šekel vredeo dvostruko više od običnog, pola šekela hramarine bilo je jednako iznosu od 1s. 4d. (dva denaria ili jedna didrachma). Stoga, kada je Hristu upućen izazov po ovom pitanju, u Kafarnaumu (Matej 17:24), naložio je Petru da za njih dvojicu plati stater, odnosno dve didrahme.

Ova okolnost nam, isto tako, omogućuje da tačno odredimo datum ovog događaja. Svake godine, prvog dana meseca Adara (mesec dana pre Pashe), iz Jerusalima bi širom zemlje bili razaslati glasnici, čiji je zadatak bio da objave kako se bliži vreme plaćanja hramarine. Zatim bi 15. adara menjači novca otvorili svoje menjačnice, omogućujući jevrejima koji žive u domovini, kao i onima koji dolaze iz drugih zemalja da svoj novac zamene za tradicionalni izraelski novac. Pravilo je, naime, nalagalo da se u riznicu ne može primiti ništa sem pola šekela (hramskog šekela). Počev od 25. adara, ovaj posao je bio ograničen isključivo na Jerusalim i Hram. Protiv onoga ko ni nakon tog datuma ne bi platio hramarinu, bila bi pokrenuta zakoska procedura; došlo bi do zaplene njegove imovine. Jedini izuzetak bili su sveštenici, zarad mira, odnosno da ne bi izašli na loš glas.

Od pagana i Samarićana nije se uzimala hramarina. Kada je reč o njihovim prilozima, pravilo je bilo sledeće: „Zavetni i dobrovoljni prilog može se primiti iz njihove ruke; sve što ne spada u ove dve kategorije, ne prima se iz njihove ruke“. Kao potpora ovom pravilu citira se Ezra 4:3.

Isto tako, zakon je propisivao proviziju koju su mogli da uzmu menjači novca, verovatno da se ne bi desilo da upadnu u lihvarstvo – jedan od najomraženijih civilnih prestupa.

Godišnji prihod

Godišnji prihod od hramarine računa se na oko 76.000 funti. Kako je bankarima bilo dopušteno da naplaćuju po jedan srebrni meah, odnosno četvrt denara (2d.) na pola hramskog šekela, njihov prihod peo se do 9.500 funti; ako oduzmemo mali broj slučajeva u kojima se provizija nije naplaćivala, dolazimo do 9.000 funti, što je i dalje ogromna suma, imajući u vidu vrednost novca u zemlji u kojoj je dnevnica iznosila jedan denar (8d.) (Matej 20:2); dobri Samarićanin je, na primer, gostioničaru ostavio dva denara (1s. 4d.) za ranjenog čoveka (Luka 10:35). Sada je jasno da je Isus napao velike interese kada je „isterao menjače novca“ iz dvorišta Hrama i prevrnuo njihove stolove (Jovan 2:15), istovremeno ulazeći u sukob sa Sinedrionom kojeg je direktno optužio za profanost.

Hramarina kao zakonska obaveza

Vek ranije, za vreme vladavine Salome-Alexandra (oko 78. godine pre Hrista), farisejska stranka, koja je tada bila na vlasti, donela je propis kojim je uvedena zakonska obaveza plaćanja hramarine. Teško da treba i napominjati kako ovakva odluka nije imala podršku u Pismu.

Nigde u Starom zavetu, naime, ne postoji zakonska obaveza bilo kakvih plaćanja s religioznom pozadinom. Zakon je izricao obavezu, ali je njeno izvršavanje bilo prepušteno obzirima i pobožnosti ljudi; zato su prilozi za Hram i sveštenike varirali u zavisnosti od stanja religioznosti nacije (Malahija 3:8-10). Osim toga, pitanje je da li je iznos od pola šekela ikada bio zamišljen kao godišnja hramarina. On se prvi put uvodi pod sasvim jedinstvenim okolnostima (Izlazak 30:12). Po načinu na koji je nešto slično učinjeno u Joaševo vreme, postavlja se pitanje da li bi Mojsijev postupak ispravnije bilo tretirati kao presedan, a ne kao uvođenje pravila (2. Letopisa 24:6-11). U Nemijino vreme (Nemija 10:32-34) čitamo o samoobavezivanju na hramarinu u iznosu od trećine, a ne pola šekela. Jevreji u rasejanju gledali su na Hram kao na svoju vezu s nacijom kojoj pripadaju i s religijom. Patriotizam i religioznost činili su da njihova davanja daleko nadmašuju propisano. Postepeno, na hramarinu su počeli da gledaju kao na, u doslovnom smislu te reči, „otkupninu za svoju dušu“ (Izlazak 30:12). Bilo je tako puno darodavaca, a njihovi prilozi bili su tako veliki, da su uvek prvo njih vodili do najistaknutijih mesta, a najčasnije među njima držali su za „svete ambasadore“ Jerusalima. Najveći prilozi stizali su od Jevreja u Mesopotamiji i Vavilonu, gde su „rasuti“ najpre odvođeni. Specijalne riznice za njihove donacije izgrađene su u gradovima Nisibis i Nehardea, odakle su svake godine pod oružanom pratnjom stizali kao ambasadori Palestine. I u Maloj Aziji, koja je u jednom periodu darovala 8.000 funti godišnje, postojali su centralni punktovi za prikupljenje priloga.

U samom Hramu, novac od hramarine držan je u tri ogromna sanduka, koji su, uz poštovanje formalne procedure, otvarani u vreme tri velika blagdana. Po predanju, svaki od ova tri sanduka sadržao je po tri seaha (seah = 1 peck 1 pint); prilikom tri otvaranja prikupilo bi se 27 seaha novčića.

Kako je trošen novac

Hramski prihodi prvenstveno su trošeni na kupovinu žrtava za narod, odnosno za kupovinu žrtava koje su prinošene za svu izraelsku zajednicu, kao što su jutarnje i večernje žrtve, praznične žrtve itd. Ovo plaćanje bilo je jedna od tački sporenja između fariseja i sadukeja. Veoma se vodilo računa o tome da čitav Izrael bude predstavljen u ovoj kupovini narodnih žrtava. Kada bi se praznila pomenuta tri sanduka, iz jednog se uzimalo „za zemlju Izrael“, iz drugog „za susedne zemlje“ (za Jevreje u rasejanju), a iz trećeg „za daleke zemlje“. Sem toga, hramska riznica pokrivala je sve ostale potrebe služenja u Svetištu; popravke u Hramu, plate za brojno osoblje: za one koji su pripremali hlebove prinosnice i kad; one koji su brinuli za tačnost kopija zakona korišćenih u sinagogama; one koji su brinuli da životinje za prinose budu odgovarajuće; one koji su upućivali sveštenike u različite dužnosti; za izrađivače zavesa itd. Na kraju, da ne ispustimo honorare rabina. I kada bi se pokrili svi ovi ogromni troškovi, ne samo da je ostajalo dovoljno novca za popravku gradskih zidova, puteva, javnih zgrada po Jerusalimu itd, nego se u riznici nagomilavalo ogromno bogatstvo.

 

Hramsko slavljenje

Karakter služenja u Hramu odgovarao je njegovom bogatstvu i sjaju. Uz obred žrtvovanja, glavna služba bila je hramsko slavljenje.

Možemo imati predstavu o tome kako je ono izgledalo u Davidovo i Solomonovo vreme. Čak i u vremenu Novog zaveta, Jovan nije mogao da nađe prikladniju sliku za opis nebeskih realnosti i konačne pobede Crkve od službe slavljenja u Hramu. Kada dvadeset i četiri starešine, koji predstavljaju vođe 24 sveštenička razreda, a potom i 144.000 onih koji predstavljaju puninu otkupljenog Izraela (12 puta 12.000) pevaju „pesmu novu“ – prvi na nebu, a drugi na Sionu – oni izgledaju kao hramsko slavljenje – „citraši koji sviraju na citrama svojim“ (Otkrivenje 5:8; 14:2-3). Analogija bi se verovatno mogla izvući i između vremena kada su citraši predstavljeni i trenutka u hramskom služenju kada se započinjalo s muzikom, a to se događalo u momentu radosnog izlivanja levanica. U Knjizi Otkrivenja, pominju se i „citre Božije“ (Otkrivenje 15:2), što izgleda kao direktna aluzija ne na uobičajeno, već na Subotnje služenje u Hramu. U ovom slučaju, citraši „pobednici Zveri“, Crkva koja je izašla iz Velike nevolje pobedonosno stoji na „staklenom moru“, a sveti, „s citrama Božijim“ pevaju „pesmu Mojsija, sluge Božijega“. To je Crkvin Sabat; pošto se Subotom, pored dnevnog psalma (Psalam 92) – koji se peva na svakoj uobičajenoj službi – peva i za prinošenja dodatne žrtve za dan Subotnji (Brojevi 28:9-10) – ujutru, Mojsijeva pesma iz Ponovljenog zakona 32, a uveče, Mojsijeva pesma iz Izlaska 15, tako i pobedonosna Crkva slavi svoj istinski Sabat ili počinak, pevajući ovu istu „pesmu Mojsija i pesmu Jagnjetovu,“ ali na jeziku koji izražava potpuno značenje hramskih pesama za dan Subotnji.

Instrumentalna muzika

Strogo uzev, istinska služba slavljenja u Hramu podrazumevala je samo glas. Rabini ovo često ističu kao princip. Uloga muzike bila je samo da prati i podržava pevanje. Shodno tome, samo su Leviti mogli biti članovi hora, dok su u sviranju mogli učestvovati i drugi uvaženi Izraelci. Oglašavanje truba, u koje su duvali jedino sveštenici, barem u vreme Drugog hrama, nije bilo deo slavljenja, već je imalo sasvim drugu namenu. I položaj svirača ukazuje na to. Dok su Leviti stajali kraj svojih stolova okrenuti prema Svetištu, dakle gledajući na zapad, sveštenici su sa svojim srebrnim trubama bili okrenuti suprotno – stajali su zapadno od žrtvenika, kraj stola za salo, gledajući na istok, prema dvorištima. Običnim danima, sveštenici su duvali u svoje trube sedam puta, svaki put ispuštajući po tri tona – kratki ton, alarm, ponovo oštar kratki zvuk (Thekiah, Theurah i Thekiah), ili kako to rabini kažu „Alarm u sredini, po jedna obična nota pre i posle“.

Po predaji, njihova uloga je bila da simbolički objave kraljevstvo Božije, Božije Proviđenje i konačni sud. Prva tri oglašavanja truba išla su prilikom otvaranja velikih kapija Hrama, posebno kada se otvara Nikanorova kapija. Zatim, prilikom izlivanja levanice, Leviti bi pevali psalam za taj dan, iz tri dela. Nakon svakog dela, usledila bi pauza, kada bi se sveštenici ponovo triput oglasili, a narod bi obožavao. Tako se radilo i za vreme večernje i za vreme jutarnje službe. Subotom uveče, trostruko oglašavanje truba, čiji se zvuk mogao čuti u čitavom gradu, pozivalo je ljude da se pripreme za sveti dan; sledeće takvo oglašavanje označavalo je početak svetog dana. Subotom se pored uobičajenih prinošene i dodatne žrtve pevala i „Mojsijeva pesma“, ne čitava svake Subote, već je bila podeljena u šest celina, tako da se njeno pevanje protezalo na šest subota. Za vreme pauza u pevanju Subotnjeg psalma, sveštenici su duvali u svoje trube.

Davidov uticaj

Muzika u Hramu svoje poreklo duguje Davidu, koji nije bio samo pesnik, već i kompozitor, ali i čovek koji je izumio muzičke instrumente (Amos 6:5; 1. Letopisa 23:5), prvenstveno Kinnor, tj. harfu od deset žica (Psalam 33:2; 144:9).

Iz Knjige Letopisa znamo koliko se vodilo računa o ovom segmentu hramskog služenja. Ipak, Josephus očito preteruje kada tvrdi (Anti. vii. 3, 8) da je Solomon obezbedio četrdeset hiljada harfi i kitara, te dvesta hiljada srebrnih truba. Rabini su pobrojali 36 različitih instrumenata, od čega se samo 15 pominje u Bibliji, od čega, pak, samo pet u Petoknjižju. Kao i u slučaju rane jevrejske poezije, pesme slavljenja nisu imale definisanu metriku (u modernom smislu ovog pojma), niti regularno ustanovljenu rimu, tako da nije bilo ni muzičkog notiranja ni veštački proizvedene harmonije. Melodija je bila jednostavna i prijatna, a pevanje u saglasju s instrumentalom koji ga je pratio. Bilo je dozvoljeno da se koristi samo jedan par cimbala od bakra. Ali, taj bakar koji zveči ili cimbal što ječi nisu bili sastavni delovi hramske muzike; uloga cimbala bila je da oglasi početak ovog dela služenja. Izgleda da je apostol to imao na umu kada je, u Prvoj Korinćanima 13:1, dar govorenja u jezicima uporedio sa signalom koji je samo najavljivao početak prave muzike u Hramu.

Harfa i citara

Muzika je prevashodno počivala na harfi (Kinnor) i kitari (Nevel). Što se tiče kitara (koje su verovatno korišćene u solo deonicama), njih je u hramskom orkestru bilo najmanje dve i najviše šest. Kad su u pitanju harfe, gledalo se da ih bude što više, nikada manje od devet.

Naravno, postojalo je više vrsta i jednog i drugog instrumenta. Ključna razlika između harfe i kitare ogledala se u tome što su kod ove druge žice bile razvučene preko zvučne ploče (kao kod naših gitara), dok su na Kinnoru stajale slobodno, kao kod naših harfi.

Kada je reč o duvačkim instrumentima, znamo da su sveštenici sem srebrnih truba koristili i Šofar ili rog. U rog se duvalo posebno o mladom mesecu, prilikom obeležavanja Nove godine (Psalam 81:3), kao i kod objavljivanja Godine jubileja (Levitski zakonik 25:9). Izvorno, Šofar je verovatno bio ovnujski rog (Jos., Ant. v. 5, 6.), a kasnije se izrađivao i od metala. Koristio se prevashodno zbog svog prodornog zvuka koji se daleko čuo (Izlazak 19:16, 19; 20:18; Isaija 58:1). O Novoj godini, po jedan sveštenik koji duva u rog bio bi postavljen na oba kraja grupe duvača u trube – oglašavanje roga trajalo bi duže od zvuka truba. U jerusalimskim sinagogama na Novu godinu korišćen je samo Šofar, a poslednjeg dana u godini samo trube.

 

Svirala

Svirala (duvaljka od trske) se u Hramu koristila[5] samo prilikom obeležavanja dvanaest posebnih blagdana. To su: dan klanja prve i dan klanja druge Pashe, prvi dan beskvasnih hlebova, Pedesetnica i osam dana Blagdana senica.

Sasvim u skladu s društvenim karakterom ovih blagdana, sviralu su koristili i hodočasnici na svom putu u Jerusalim, kao pratnju za „Psalme stepenica“ odnosno „Pesme uspinjanja“ (Isaija 30:29), koje bi tom prilikom pevali. Običaj je bio da se u njih svira na svadbama i sahranama (Matej 9:23); po rabinskom zakonu, svaki jevrejin bio je dužan da obezbedi najmanje dve svirale i jednu narikaču za ukop svoje žene.

Što se Hrama tiče, bilo je obavezno da u orkestru postoje najmanje dve, ali ne više od dvanaest svirala, a melodija se završavala zvukom samo jedne.

Na kraju, imamo dovoljno dokaza da je u hramu korišćena neka vrsta orgulja (Magrephah). Da li je i njome samo davan nekakav signal ili je imala drugačiju ulogu, nije poznato.

 

Ljudski glas

Kao što smo već rekli, služba slavljenja prvenstveno je počivala na ljudskom glasu. Dobar glas bio je nužan da se neko kvalifikuje za Levita.

Izgleda da su u Drugom hramu, u jednom trenutku i žene učestvovale u pevanju (Ezra 2:65; Nemija 7:67). U Irodovo vreme, njihovo mesto preuzeli su dečaci Leviti. Ni oni koji obožavaju više nisu učestvovali u slavljenju, osim što su mogli izgovoriti „Amen“. U Hramu, Prvom, nije bilo tako; to vidimo u 1. Letopisa 16:36, iz aluzije u Jeremiji 33:11, kao i na osnovu Psalma 26:12 i 68:26. Prilikom polaganja temelja za Drugi hram, kao i prilikom posvećenja jerusalimskog zida, pevanje je, izgleda, bilo antifono (naizmenično), organizovano u dva hora (Ezra 3:10, 11; Nemija 12:27, 40); kasnije, u Hramu, očito je došlo do njihovog spajanja. Po svemu sudeći, to je bila praksa i u Prvom hramu.

Nažalost, nije moguće utvrditi na koje su melodije pevani psalmi. Nešto od muzike koja se i dalje koristi u sinagogi verovatno datira još iz tog vremena. Nema razloga za sumnju da su takozvani gregorijanski tonovi veoma nalik drevnom slavljenju u Hramu, ali je svakako došlo i do znatnih izmena.

Kako je samo uzvišena morala biti scena prilikom posvećenja Solomonovog hrama kada „oblak ispuni Dom, Dom Gospodnji, te sveštenici zbog oblaka ne mogahu stajati da služe; jer slava Gospodnja ispuni Dom Božiji“ (2. Letopisa 5:13-14). Takva muzika i pevanje mogli su, u Knjizi Otkrivenja, da posluže kao slika nebeskih realnosti (Otkrivenje 4:8, 11; 5:9, 12; 7:10-12), pogotovo u opisu tog konačnog čina obožavanja u Otkrivenju 14:1-5, kada dva hora iz antifonog prelaze na zajedničko pevanje, kao što je to bio slučaj prilikom posvećenja Drugog hrama; „Aleluja! Jer zakraljeva Gospod, Bog Svemogući! (Otkrivenje 19:6, 7; uporedi i Otkrivenje 5:13).

 

___________________________________________________

 

[1] I sam Talmud ukazuje na ovako nešto, pominjući da je Prvi trajao 410, a Drugi 420 godina.

[2] Rabini navode pet elemenata koji nedostaju: kovčeg, svetu vatru, Šekina slavu, duh proroštva, i Urim i Tumim.

[3] Moguća su četiri ovakva slučaja: Očišćeni gubavac, žena koja ima oticanje krvi, žena kojoj su se navršili dani odvojenja, i žena koja je upravo rodila. Dodatna objašnjenja za svaki od ovih slučajeva dana su u poglavljima koja slede.

[4] Edinburgh Review za Januar 1873, str. 18. Ovde bismo mogli navesti još jedno arhitektonsko poređenje iz istog članka, koji je veoma zanimljiv, ali zato pogrešan u puno drugih tačaka. „Dužina istočnog zida Svetišta“, piše autor, „bila je više nego dvostruko veća od stranice Velike piramide, dok je njegova visina iznosila trećinu ukupne visine egipatske građevine. Ako se ovako velikoj visini od pune 152 stope doda 114 stopa, za koliko se zid spušta u dolinu Kedron, pa još 160 stopa koliko iznose najviši vrhovi struktura na zidu, dobijamo zbir od 426 stopa; to je samo 59 stopa niže od Velike piramide.

[5] U Aleksandriji, svirala je korišćena kao prateći instrument u slavljenju na gozbama ljubavi koje su priređivali rani hrišćani, negde do 190. godine, kada je Klement iz Aleksandrije uveo harfu kao zamenu.

poglavlje 3 iz knjige: “HRAM – Služba i Služenje” – Alfred Edersheim

________________________________________

prevod i obrada: www.potragazabogom.com , 2020.