GLAVA 4

SLUŽBUJUĆE SVEŠTENSTVO

I svaki sveštenik stoji danonoćno vršeći službu i učestalo prinoseći iste žrtve, koje nikada ne mogu oduzeti grehe

(Jevrejima 10:11)

Sveštenstvo

Jednu od najinteresantnijih slika iz ranog života crkve dobijamo na osnovu kratke scene u kojoj nam je predstavljeno „veliko mnoštvo sveštenika“ za koje se kaže da su „prihvatali veru“ (Dela 6:7). U našoj mašti, ova nas scena vraća u vreme kada je, usred opšte duhovne zaprljanosti, Levijevo pleme ostalo verno Bogu (Izlazak 32:26). Vidimo, potom, odane službujuće sveštenike, kroz koje se ispunjavaju Malahijine reči, delom prekorne, delom proročke: Jer sveštenikove bi usne trebale čuvati znanje, i iz njegovih bi usta trebalo tražiti Zakon; ta on je glasnik Gospoda Nad Vojskama (Malahija 2:7).

Možemo zamisliti kako se oni koji su služili u svetim stvarima, nakon što vernici napuste Hram, okupljaju da razgovaraju o duhovnom značenju služenja i da razmatraju čudesne stvari koje su se desile u Jerusalimu, a u kojima su oživeli upravo oni prototipovi koji su bili deo same suštine njhove službe. Jer nije se to dogodilo u kakvom zapećku (Dela 26:26). Mora da se u Hramu često raspravljalo o Isusovom hapšenju, optužbama od strane Sinedriona na Njegov račun i o isporučivanju Njega paganima. Zar nisu, naime, njihovi sveštenici bili uključeni u sve ovo? Zar nije Juda tog fatalnog dana dojurio u Hram, „u riznicu“, bacivši „platu za krv“? S druge strane, nije li jedan od glavnih sveštenika i član svešteničkog veća, Josif iz Arimateje, bio Hristov sledbenik? Zar nije Nikodim, član Sinedriona, imao iste stavove; zar nije čak i Gamaliel savetovao oprez? Sem toga, na tremovima Hrama, posebno na Solomonovom tremu, desila su se očigledna čuda, „upravo u Njegovo Ime“; tamo je svakodnevno objavljivana moć tog Imena. Sve ovo se posebno doticalo sveštenika, a Hram se čini kao najpogodnije mesto za razgovor o ovim temama.

Broj sveštenika

U svakom momentu, broj sveštenika u Jerusalimu bio je ogroman, a Ofel, kvart u kojem su živeli, uvek gusto naseljen. Prema jevrejskoj predaji, polovina od ukupno 24 razreda sveštenika stalno su živeli u Jerusalimu; ostali su bili rasuti po zemlji. Polovina ovih drugih, kaže tradicija, živeli su u Jerihonu i bili su spremni da pomognu braći koja služe u Jerusalimu, kad pomoć zatreba.

Iako nema sumnje da su u osnovi tačni, ovakvi se izveštaji, ipak, ne mogu prihvatiti doslovno.

Kada je određeni razred bio na dužnosti, svi koji su mu pripadaju morali su biti u Hramu. Oni koji bi bili sprečeni da se pojave u Jerusalimu, imali su obavezu da se sastaju u sinagogama svog regiona i da mole i poste, svakog dana izuzev šestog, sedmog i prvog, odnosno izuzev Subote, dana pre i dana posle. Radost zbog Subote činila je post neprikladnim i u dan pre i dan posle nje.

 

Simbolizam sveštenstva/Posredovanje

Jedva da je potrebno napominjati kako je sve što je imalo veze sa sveštenstvom težilo da ima simbolički značaj – sama služba, funkcije, čak i odeća i držanje.

U osnovi, sam Izrael zamišljen je kao „kraljevstvo sveštenika i narod svet“ (Izlazak 19:5-6). Realizacija ovoga će se dogoditi „kad se ispuni vreme“.

U samom startu, međutim, prepreka je bio greh. Da bi neko postao deo Izraela zahtevalo se sledeće: „Kada budeš pravio popis sinova Izraelovih da bi ih prebrojio, neka onda svako, kad ga budeš prebrojio … da Gospodu … pola šekela …“; suma koja će kasnije postati iznos hramarine davala se Gospodu kao „otkupnina za dušu svoju“ (Izlazak 30:12, 13). Izrael time nije prestajao biti grešan i Jahvi se mogao približiti samo putem koji On otvori i na način na koji On dopusti.

Direktan Božiji izbor i postavljenje jednako su bili uslovi za sveštenike, žrtve, blagdane i svaki detalj služenja. Ključne ideje koje stoje iza svega i sve povezuju u usklađenu celinu bile su pomirenje i posredovanje. Prva se izražavala kroz žrtve pomirnice, a druga kroz posredovanje sveštenika. Čak i hebrejski termin za sveštenika (Cohen) u svom korenu[1] označava „onog koji stoji u ime drugog i posreduje u njegovoj stvari“.

Bog je za tu svrhu izabrao Levijevo pleme, a iz njega Aronov rod. Njima je „sveštenstvo dao na dar kao službu“ (Brojevi 18:7). Međutim, karakteristike i funkcije sveštenstva okrenute su ličnosti velesveštenika. U skladu s njihovim Božijim pozivom (Jevrejima 5:4) bila je i specijalna i izuzetna briga o sveštenicima. Princip je iskazan ovako: „Ja sam tvoj udeo i tvoje nasleđe među decom Izraelovom“. Radost i puno značenje ovog principa dobijaju izraz u Psalmu 16:5-6: „Gospode, ti si deo baštine moje i kaleža moga, ti si onaj koji drži sudbu moju. Konopci mi padoše na predivna mesta; doista prekrasna mi je baština.“

 

Svetost

Sveštenstvo je trebalo da izrazi još jednu ideju. Cilj pomirenja bila je svetost. Izrael je trebalo da bude „sveti narod“, pomiren „šrkopljenjem krvlju“. To je bio način da bude blizu Bogu i u zajedništvu s njim.

Sveštenici, čija je služba bila da prinose tu krv i posreduju za narod, trebalo je da izražavaju i „svetost“ Izraela. Na simboličan način, svetost je izražena pomoću zlatne ploče na čelu velesveštenika, na kojoj su bile urezane reči: „Svet za Gospoda“. U ovom, kao i svim drugim aspektima, velesveštenik je bio otelovljenje funkcija i cilja sveštenstva, što se pokazivalo i na druge načine: kroz telesne kvalifikacije za sveštenike; putem raznih onečišćenja koja su delimično ili potpuno prekidala svešteničku funkciju; načinom odevanja, pa čak i krojem, materijalom i bojom njihove odeće, što je sve imalo za cilj da na simboličan način iskaže karakteristiku svetosti.

U svakoj od ovih tačaka, postojala je razlika između Izraela i Levijevog plemena, između Levijevog plemena i Aronovog roda i, konačno, između običnog sveštenika i velesveštenika, koji je u najvećoj meri bio praslika Velikog Prvosveštenika, u kojem svi ovi simboli postaju realnost.

Dvadeset-četiri razreda

Sve ovo je bilo nužno reći radi opšteg razumevanja teme. Detalji bi zahtevali izlaganje značenja i cilja levitskog sveštenstva, onakvog kakvim ga je uspostavio Bog. Naš zadatak je, međutim, da vidimo kako se sveštenstvo dalje razvijalo i postalo onakvim kakvim ga zatičemo u vreme kada je Isus bio u Hramu.

Prva neobična stvar koju srećemo u vremenu posle Mojsija jesu 24 sveštenička razreda, raspored koji nesumnjivo datira iz Davidovog vremena. Jevrejsko predanje držalo ga je još starijim. Prema Talmudu, recimo, ovakav raspored sveštenstva vodi do Mojsija za kojeg se, od slučaja do slučaja, kaže da je rasporedio Aronove sinove u osam, tj. šesnaest razreda (četiri, tj. osam Eleazarovih, te četiri, tj. osam Itamarovih); zatim, prema jednoj verziji, Samuilo i David dodaju još po osam razreda, a prema drugoj, njih dvojica zajedno pridodaju osam razreda. Tako stižemo do 24 razreda koja se pominju u 1. Letopisa 24. Nema razloga pominjati da se i ovde, kao i u mnogo drugih slučajeva, jednostavno radi o pokušaju da se sve trasira do „izvora-glave“ jevrejske istorije, kako bi se zadobio apsolutni autoritet[2].

Razredi posle ropstva

Institucija koju su uveli David i Solomon zadržala se do vavilonskog ropstva. Odande su se vratila samo četiri od 24 razreda: Jedajin, Imerov, Pašhurov i Harimov (Ezra 2:36-39); Jedajin razred navodi se kao prvi, jer je Jedaja poticao iz velesvešteničke porodice, „od doma Ješuina“, „sin Jocadakov“ (Ezra 3:2; Agej 1:1; 1. Letopisa 6:15). Da bi ponovo bio uspostavljen prvobitni broj razreda, svaka od ove četiri porodice imala je baciti pet kocki za one koji se nisu vratili. Tako je broj razreda vraćen na 24 i data su im drevna imena. Tako, na primer, Zaharija, otac Jovana krstitelja, u stvari nije pripadao Avijinom redu (1. Letopisa 24:10), koji se nije ni vratio iz Vavilona, već „Avijinom redu“ koji je nastao iz neke druge porodice, samo noseći to drevno ime (Luka 1:5).

Poput sveštenika, i Leviti su u Davidovo vreme bili raspoređeni u 24 razreda. Oni su bili „pomoćnici sveštenika“ (1. Letopisa 23:4, 28), da budu „svirači i pevači“ (1. Letopisa 25:6), „vratari“ (1. Letopisa 26:6) i „savetnici i sudije“ (1. Letopisa 25:6). Najbrojniji[3] među navedenim razredima bili su „pomoćnici sveštenika“; oni su bili zaduženi za poslove u Hramu, ali u podređenosti sveštenicima.

Njihov posao je bio da brinu o svetoj odeći i posudama, skladištima i njihovom sadržaju, da pripremaju prineseni hleb, mesne žrtve, da spravljaju začine itd. Isto tako, pomagali su sveštenicima u njihovom poslu, čistili Svetište i bili zaduženi za riznice (1. Letopisa 23:28-32).

U Irodovom Hramu

Službe pevača i muzičara, vratara i stražara zadržane su i u Irodovo vreme. Angažovanje Levita na mestima službenika i sudija više nije dolazilo u obzir. Ove pravne funkcije i dalje su bile u rukama Judeja, mada su prebačene na Sinedrion i njima potčinjene niže vlasti, ali je broj Levita bio značajno umanjen. Dok se iz Vavilona vratilo najmanje 4.289 sveštenika, broj Levita nije dosezao ni 400 (Ezra 2:40-42; Nemija 7:43-45), od čega samo 74 pomoćnika sveštenika. Ovaj broj se u Ezrino vreme uvećao za samo 38, i to zahvaljujući činjenici da se za Levitima posebno tragalo (Ezra 8:15, 18, 19). Po predanju, Ezra ih je kaznio ukidajući im desetak. Ovaj jaz u broju dopunili su, do 220, Netinci (Ezra 8:20); njihovo ime doslovno znači „oni koji su dati“. Prvobitno, u pitanju su bili stranci[4] i robovi; izgleda da su prvi Netinci bili Givonci (Isus Navin 9:21, 23, 27).

Iako su Netinci, kao i Leviti i sveštenici, bili oslobođeni plaćanja poreza (Ezra 7:24), kao i vojne obaveze (Jos. Anti. iii. 12; iv. 4, 3), rabini su ih smatrali najnižim slojem – nižim od vanbračne dece, ali višim od prozelita – zbog čega su im zabranjivali da stupaju u brak s Izraelcima i proglasili ih nepodobnima da postanu deo izraelske zajednice.

 

Dužnosti sveštenika i Levita

Dužnosti sveštenika i Levita u Hramu navedene su u samom Pismu; ovde će biti pojašnjene u meri u kojoj to zahteva naša studija. Najuopštenije rečeno, Leviti su obavljali službu hramske policije – čuvari kapija – i brinuli su o čistoći Hrama. Tokom noći, međutim, sveštenici su stražarili u unutrašnjosti Hrama i otvarali i zatvarali unutrašnje kapije, dok su Leviti vodili računa o spoljašnjim kapijama koje su vodile prema Dvorištu pagana i Divnim vratima, koja su predstavljala glavni ulaz u Dvorište žena.

Od vernika i sveštenika, prema rabinskim izveštajima, tražilo se strogo poštovanje zakona o levitskoj čistoći. Ako bi gubavac ili bilo koja druga nečista osoba ušla u samo Svetište, te ako bi sveštenik obavljao službu u stanju onečišćenosti, i to bilo otkriveno, takav bi bio odvučen i ubijen van prostora koji pripada Hramu, bez suđenja ili bilo kakve procedure, tačnije, u formi „premlaćivanja neposlušnih“. Blaže kazne primenjivale su se na one koji naprave manje prekršaje ove vrste. Strogo se poštovao i Subotnji odmor, tako da su se Subotom u Hramu obavljale samo nužne dužnosti. Hramski poslovi su kasnije postavljeni na nivo iznad Šabata (Matej 12:5) i nečistoće, po cenu smrti. Ako vreme za prinos nije bilo fiksno, pa se žrtva mogla prineti i nekog drugog dana, onda bi se prinošenje odlagalo zbog Subote ili onečišćenosti. Međutim, ukoliko bi vreme prinosa bilo fiksno, onda je postojala obaveza poštovanja direktne zapovesti o žrtvovanju i ona je bila iznad obaveze da se poštuje Subota, s tim što je to bio jedini slučaj dozvoljenog kršenja Šabata. Isti princip važio je i za vernike i sveštenike.

Sedmično služenje

Svaki sveštenički i levitski razred, kao što je već pomenuto, stupao je na jednonedeljno služenje, od Subote do Subote. Služenje unutar jedne sedmice bilo je podeljeno na porodice koje čine razred. Ako se, recimo, razred sastoji od pet „domova očeva svojih“, onda bi tri doma služila po jedan dan, a dva po dva dana; ako se razred sastoji od šest porodica, pet bi služilo po dan, a jedna dva dana tokom sedmice za taj razred. Ove podele i rasporede pravile su glave porodica. Subotom je na dužnosti bio čitav razred; o blagdanima, služećim sveštenicima mogao se pridružiti bilo koji sveštenik; o Blagdanu senica, svaki od 24 razreda morao je biti prisutan u službi. Dok su bili u službi u Hramu, sveštenicima je bilo zabranjeno da piju vino, bilo danju bilo tokom noći. Druge porodice iz služećeg razreda, prisutne u Jerusalimu, ali ne na dužnosti u Hramu, mogli su piti vino samo noću; tokom dana se, naime, moglo desiti da budu pozvani u Hram da pomognu braći. U zakonu je čak postojala i pomalo neobična odredba o tome da sveštenici u Jerusalim moraju doći uredno podšišani, čisti i lepo obučeni.

Nesvešteničke dužnosti

Teško da bi se moglo zamisliti uređenje koje se u većoj meri suprotstavlja „svešteničkim pretenzijama“ od onog kojeg nalazimo u Starom zavetu. Temeljni princip koji smo izneli na početku, da je sav Izrael bio „kraljevsko sveštenstvo“ (Izlazak 19:5-6), učinio je sveštenike tek predstavnicima naroda. Njihovi prihodi, koji su i pod najpovoljnijim okolnostima mogli biti najviše osrednji, varirali su u zavisnosti od religioznog stanja nacije; nije, naime, postojao zakon koji bi nametao obavezu plaćanja desetka ili priloga. Iz jevrejske istorije je dovoljno poznato koliko je sveštenstvo zapravo imalo malu moć i uticaj. Kada nisu u služenju, ni sveštenici ni velesveštenik nisu nosili specijalnu odeću (uporedi Dela 23:5; vidi i Glavu 7 ove knjige). Mada su morali poštovati razna ograničenja, njihova im je služba donosila malo prednosti. Opet, jeste tačno da su ljudi težili ka bliskosti sa istaknutim svešteničkim porodicama, kao i da je, za vreme sirijske vladavine, velesveštenik nakratko bio i civilni i verski poglavar.

Ne smemo zaboraviti ni rabinsku strogu kontrolu nad sveštenstvom. Rabini su, što ne bi trebalo gubiti iz vida prilikom izučavanja stanja Palestine u vreme našeg Gospoda, izraziti protivnici privilegija bilo koje vrste izuzev onih koje se stiču tradicionalnim učenjem i teološkim obrazovanjem. Fariseji, odnosno ljudi koji su dobro poznavali tradicionalni zakon, bili su sve i sva, pred Bogom i pred ljudima; „ovaj narod koji ne poznaje zakon“, oni su bili „prokleti“, običan narod koji nije vredan pažnje. Rabini su ovaj princip primenjivali i na sveštenike. Delili su ih na učene i neuke, isključujući ove druge iz privilegija koje su inače pripadale svešteničkom redu. Postojala su sveštenička plaćanja koja je čovek mogao dati svešteniku po svom izboru. „Neuki“ sveštenici su bili isključeni iz ove prakse, s objašnjenjem da bi, usled svog neznanja, mogli učestvovati u tome u stanju nečistosti, čineći tako smrtni greh.

Obuka sveštenika

Uopšteno, sveštenici su morali proći obuku i ispit pre nego što im se dozvoli da stupe u službu. Isto tako, bili su potčinjeni regularnim sudovima, sastavljenim od ljudi koji poznaju zakon, nezavisno od svog plemenskog porekla. Nastojnici sinagoga, učitelji, poglavari i ostali zvaničnici nisu nužno morali biti sveštenici, već su birani na bazi svoje učenosti i podobnosti. Bilo ko koga starešine i poglavari ocene kvalifikovanim mogao je, na svoj zahtev, Subotom da se obrati narodu. I sam velesveštenik odgovarao je Sinedrionu. Izričito se navodi: „Ako je učinio nešto što zaslužuje bičevanje, Sinedrion bi naložio da se izbičuje, a potom bi ga vratio u službu“. Svake godine, sastavljana je neka vrsta svešteničkog saveta, čiji je zadatak bio da velesveštenika uputi u njegovo služenje na Dan pomirenja, bilo zato što je neuk ili da bi se osiguralo da zna svoje dužnosti. Postojao je još jedan princip: „Obrazovani čovek, iako vanbračno dete, daleko je cenjeniji od neukog velesveštenika“. Ako se još setimo i koliko je u Irodovo vreme opao politički uticaj velesveštenika, te kako često su se menjali velesveštenici, bilo zbog kaprica poglavara bilo usled podmićivanja, razumećemo stanje društva toga vremena.

Istovremeno, treba reći da je velesveštenik, uopšteno govoreći, nužno imao znatan uticaj, te da osoba na tom položaju po pravilu nije bila samo učena, već i član Sinedriona. Po jevrejskoj predaji, velesveštenik je u svemu morao nadmašivati obične sveštenike; ako bi bio siromašan, ostali su imali obavezu da mu svojim prilozima obezbede dodatni prihod. Čast mu se ukazivala i na neke spolja vidljive načine. Kad bi ulazio u Hram, pratile bi ga tri osobe – po jedna sa strane i jedna iza njega. Mogao je po nahođenju da učestvuje u bilo kom delu služenja u Hramu. Isto tako, ostvarivao je neka izuzetna prava. Imao je kuću u Hramu, gde je živeo preko dana, a noću je odlazio svojoj kući, koja se morala nalaziti u Jerusalimu, do koje su ga, na Dan pomirenja, pratili ljudi dodeljeni isključivo njemu.

Nasledni karakter službe

Izvorno je bilo predviđeno da služba velesveštenika traje doživotno i da se nasleđuje. Kasnije[5], to je postala stvar spletki, kriminalnih radnji i mita.

Bez da sada ulazimo u veoma komplikovano pitanje zamene na mestu velesveštenika, mogli bismo nešto citirati iz Talmuda (Talmud Jer. Ioma, I.), iako ne možemo garantovati potpunu tačnost: „U Prvom hramu, velesveštenici su stupali u službu nasleđujući svoje očeve, do osamnaestog u redosledu. U Drugom hramu, međutim, novac je bio u pozadini postavljenja; ima onih koji kažu da su se velesveštenici međusobno uništavali veštičarenjem, pa se računa da je, tokom perioda Drugog hrama, bilo 80 do 85 velesveštenika“. Rabini broje 18 velesveštenika za vreme Prvog hrama; Lightfoot računa 53 prvosveštenika od povratka iz Vavilona do Matthiasa, kada je počeo poslednji jevrejski rat; Relandius navodi brojku od 57. Ima, međutim, i poteškoća i zbunjenosti zbog čestih promena pri kraju posmatranog perioda.

Starosna granica za stupanje u velesvešteničku službu nije bila precizno određena. Talmudisti navode 20 godina. Aristobulus, nesretni potomak Makabejca, imao je samo 16 godina kada je postao velesveštenik, što je izazvalo Irodovu ljubomoru i dovelo do smrti velesveštenika. Kada je reč o stupanju Levita u službu, njihova starost je određena u Pismu[6]: za vreme lutanja u pustinji, iznosila je 30 godina, a nakon toga, kada je posao Levita zahtevao manju fizičku snagu, ali veći broj onih koji služe, 25.

Diskvalifikacije za sveštenstvo

Nisu postojale posebne diskvalifikacije u pogledu levitske službe, iako rabini navode dobar glas kao nužan uslov. Drugačiji je slučaj sa svešteničkom službom.

Prva istraga koju bi sproveo Sinedrion, koji se u tu svrhu svakodnevno sastajao u Dvorani uglačanog kamena, odnosila se na rodoslov kandidata. Neke genealogije smatrale su se potpuno autoritativnim. Na primer, ukoliko je ime oca potencijalnog sveštenika bilo zapisano u Ješanovoj ili Ziporimovoj genealogiji, nije se dalje istraživalo. Ako kandidat ne bi zadovoljio uslov potpune legitimnosti za službu, bio bi obučen u crnu odeću, stavili bi mu crni veo i trajno ga isključili. Ukoliko bi prošao ovakav test, sledeće što se ispitivalo bilo je da li kandidat ima kakvih fizičkih nedostataka; Mojsije ven Majmon navodi 140 defekata koji bi ga trajno diskvalifikovali za svešteničku službu, plus 22 koja bi ga privremeno zadržala van službe. Tako diskvalifikovani kandidati primani su u manje ugledne službe. Radili bi, recimo, u Drvnoj odaji i imali bi status pomoćnih radnika u Hramu. Onima koji prođu dvostruki test oblačena je bela odora, a njihova imena upisivana su među sveštenička. Na to se odnosi aluzija u Otkrivenju 3:5; Onaj koji pobeđuje biće odeven u bele haljine. I njegovo ime neću izbrisati iz Kinjige života.

Inicijacija

Nakon što je ovako prihvaćen u službu, a potom i obučen za istu, i sveštenik i velesveštenik bi formalno stupao na dužnost inicijacijom (svečana ceremonija uvođenja u službu), a ne pomazanjem. Naime, u vreme Drugog hrama, uopšte se nije znao sastav ulja pomazanja. Oni su se zvali „inaugurisani sveštenici“ i na njih se gledalo kao na inferioran red u odnosu na „pomazane“.

Kada je reč o običnim sveštenicima, prema rabinskim izvorima, oni nisu pomazivani ni za vreme Prvog hrama. Čin pomazanja bio je rezervisan samo za Aronove sinove i njihove potomke. U sluaju velesveštenika, stvari su izgledale drugačije. Njegova inicijacija trajala je sedam dana. Davnih dana, njegovo pomazivanje nije podrazumevalo samo izlivanje svetog ulja na njegovu glavu, već mu je na čelu, u predelu iznad očiju, tako barem tvrde rabini, uljem ispisivan znak u obliku grčkog slova „X“. Koincidencija je u najmanju ruku zanimljiva. Ovo ulje korišćeno je još jedino za pomazivanje kraljeva iz Davidove loze; ne i drugih monarha, niti onih čiji se rodoslov dovodi u pitanje. Drugi su svoje kraljevsko dostojanstvo jednostavno nasleđivali od oca.

Odeća velesveštenika

Velesveštenik, „inaugurisani“, više nije imao Urim i Tumim (čak ni njihovo značenje više nije bilo poznato). Naprsnik sa dvanaest kamenova se, međutim, i dalje izrađivao, kako bi se održao broj od osam svetih odevnih predmeta, dvostruko više u odnosu na odeću običnih sveštenika: duge lanene gaće, haljina, pojas i kapa.

Velesveštenik je imao još četiri elementa odeće, po kojima se razlikovao od običnih sveštenika; bili su poznati kao „zlatno odelo“ jer se zlato kao simbol sjaja koristilo u njihovoj izradi. Tu spadaju: Meil, odnosno tkanica oplećka, izrađena od modrog prediva, koja seže do kolena i koja je ukrašena plavim, purpurnim, grimiznim i zlatnim nitima (po predanju, ovih poslednjih bilo je 72); Efod s naprsnikom, pri čemu je Efod sadržao četiri boje Svetišta (belu, plavu, purpurnu i skerletnu), plus upredene niti od zlata; Mitre i Ziz (verovatno se radi o turbanu i ploči od zlata koja stoji na turbanu; videti Izlazak 28:36-38).

Ako bi sveštenik ili velesveštenik služio ne noseći sve delove odeće, njegovo bi se služenje smatralo ništavnim; isto bi važilo u slučaju da se između tela sveštenika i svešteničke odeće nađe bilo kakav nepropisani detalj.

Materijal od kojeg je izrađivana odeća običnog sveštenika bio je lan, tačnije bela pamučna tkanina iz Egipta. Ovo se posebno ističe u Otkrivenju 15:6 („bejahu odeveni u čist i sjajan lan“). Isto tako, u Otkrivenju 19:8, gde se govori o ženi Jagnjetovoj, čitamo: A njoj bi dano da se zaogrne u lan čist i sjajan lan, jer lan su pravedna dela svetih.

Aluzije na odeću u Novom zavetu

Dodaćemo još samo nekoliko pojedinosti, prevashodno kao ilustracije i aluzije na svešteničku odeću u Novom zavetu. Sveštenička haljina bila je izrađena u komadu, baš kao i haljine našeg Gospoda (Jovan 19:23).

S obzirom da haljina nije bila puno široka, pojas nije bio nužan. Prema rabinskim izveštajima, sveštenički pojas je bio širok tri prsta, a dugačak čak 16 jardi. Kada je reč o njegovoj dužini, rabini očito preteruju, ali je istina da je sveštenik morao tokom služenja da zabaci pojas preko ramena, jer bi mu se vukao po tlu. Stoga, njegova je uloga bila prevashodno simbolička. Pojas bi se, zapravo, mogao posmatrati kao najčudniji deo sveštenikove odeće, budući da je bio nošen samo tokom služenja, a odmah potom skidan. Stoga, kada u Otkrivenju 1:13 vidimo našeg Spasitelja posred sedam svećnjaka i opasana oko prsiju pojasom zlatnim, treba da razumemo da je naš nebeski Prvosveštenik angažovan u služenju nama. I tu, kao i u Otkrivenju 15:6, za pojas se kaže da se nalazi oko prsa, što je bio slučaj i sa pojasom običnog sveštenika i sa efodom velesveštenika, a ne oko bokova (uporedi Jezekilj 44:18). Na kraju, izraz „pojas zlatni“ može biti referenca na činjenicu da se za haljinu velesveštenika govorilo „zlatna odora“, za razliku od „lanene haljine“ koju je nosio na Dan pomirenja.

Naprsnik/Turban/Filakterije/Ploča od zlata

Od četiri odevna predmeta karakteristična za velesveštenika, naprsnik, kako zbog svog četvrtastog oblika tako i zbog 12 dragih kamenova sa imenima Izraelovih plemena pričvršćenih na njemu, upućuje na „grad“ koji „leži na četiri ugla“ i čiji „temelji“ takođe sadrže drago kamenje (Otkrivenje 21:16, 19, 20).

Velesveštenikov turban razlikovao se od kape običnog sveštenika, koja je imala oblik okrenute vaze, i po obliku i po veličini. Po rabinskoj predaji, bio je visok osam jardi (!!). Za njega je pomoću dve plave vrpce (rabinska predaja kaže da ih je bilo tri) bio pričvršćem kraljevski simbol – „ploča od zlata“, na kojoj je ugravirano: „Svet za Gospoda“. Ova ploča bila je samo dva prsta široka i protezala se s kraja na kraj turbana.

Neki pretpostavljaju da su se između turbana i zlatne ploče nalazile filakterije. O ovoj stvari, međutim, nema ujednačenog mišljenja. Prema Talmudu, ni sveštenici Leviti ni službujući sveštenici nisu nosili filakterije za vreme služenja u Hramu. To je snažno uporište karaita (zastupnici karaitskog judaizma) protiv rabinske predaje. Može li, stoga, biti da je nošenje filakterija u Hristovo vreme bilo tek stranačko obeležje, a ne obaveza? To bi dalo dodatnu snagu rečima kojima je Hrist ukorio one koji su proširivali svoje filakterije. Josephus[7] navodi da je originalna zlatna ploča koju je nosio Aron i dalje postojala u njegovo vreme, ali je kasnije završila u Rimu, kao i ostali predmeti iz Hrama. Tamo je, u Hadrijanovo vreme, video tu ploču R. Eliezer. Sa znatnom pouzdanošću njeno dalje kretanje možemo pratiti do Belisariusa i Vizantije. Odatle je ponovo prebačena u Jerusalim, ali nije poznato šta se kasnije dogodilo s ovim predmetom; vrlo je moguće da i dalje postoji.

Treba dodati još jednu stvar: Nakon što se zaprlja, sveštenička odeća se nije prala, već se koristila kao fitilj za svetiljke u Hramu. Velesveštenikova odeća se jednostavno „sklanjala“. Na svaki Dan pomirenja, velesveštenik je oblačio novu lanenu haljinu.

Četrnaest službenika

Sveštenstvo Hrama podrazumevalo je takozvane obične sveštenike i različite službenike. Kada je reč o službenicima, sem[8] velesveštenika i Sagan, odnosno pomoćnog sveštenika, postojali su: glavni rizničar i nadglednik (Katholikin), sedam njima podređenih službenika (Ammarcalin), šef čuvara kapija, tri podrizničara (Gizbarin).

Ovih četrnaest službenika, rangiranih po redosledu kojim smo ih naveli, bili su deo Hramskog veća, koje je uređivalo sve što ima veze sa služenjem i Svetištem. Njegovi članovi su se zvali „starešine sveštenika“ ili „većnici“. Ovo pravno telo, iako se uboičajeno nije bavilo kriminalnim slučajevima, očito je imalo ključnu ulogu u Isusovom osuđivanju i optuživanju. S druge strane, valjalo bi se setiti da nisu svi bili istomišljenici. Prema tituli koja mu se pripisuje u Marku 15:43, Josif iz Arimateje pripadao je Veću; reč za njegovu titulu identična je terminu koji se u Talmudu koristi za svešteničko veće.

Njihove dužnosti

Teško je razdvojiti i navesti dužnosti svih ovih službenika. Sagan (ili Segan ili Segen) obavljao je dužnosti velesveštenika svaki put kada ovaj, iz bilo kog razloga, nije mogao da služi. On je zapravo bio pomoćnik velesveštenika i nadzirao je sve sveštenike, tako da ga Pismo naziva „drugosveštenik“ (II Kraljevima 25:18; Jeremija 52:24), a Talmud „Sagan sveštenik“. U Talmudu se kao Sagan pominje Hananjah, ali se ne može sa sigurnošću reći da li se radi o Ani koji se pominje u Novom zavetu.

Dvojica službenika poznata kao Katholikin bili su u odnosu na Sagana ono što je on bio u odnosu na velesveštenika, iako je njihova primarna dužnost bila da brinu o riznici Hrama. Slično tome, sedmorica službenika koje su nazivali Amarcalin smatrali su se pomoćnicima Katholikina, iako su njihove dužnosti bile vezane za kapije, svete posude, odeću. Isti princip važi za trojicu (po nekim izvorima, sedmoricu) službenika s titulom Gizbarin. Titula Gizbar pojavljuje se u Ezri 1:8, ali je izgleda značenje ovog termina već bilo nepoznato u vreme kada su Sedamdesetorica prevodila Knjigu o Ezri. Izgleda da su brinuli o svim posvećenim predmetima, hramarini, otkupnini itd, te da su odlučivali u tim stvarima.

Niži službenici

Sledeći po rangu bili su glavari razreda, odnosno glavari porodica. Zatim sledi petnaest nadglednika: recimo, „nadglednik vremena“, koji je pozivao sveštenike na dužnost; nadglednik zatvaranja kapija (pod rukovodstvom Ammarcalina); nadglednik straže ili kapetan Hrama; nadglednik pevača i duvača u trube; nadglednik cimbala; nadglednik kocki, koje su bacane svakog jutra; nadglednik ptica, zadužen da obezbedi grlice i golubove za prinose; nadglednik pečata; nadglednik levanica; nadglednik bolesnih ili hramski lekar; nadglednik za vodu, koji se brinuo o snabdevanju vodom i drenaži; nadglednik zadužen za pripremu prinesenih hlebova; nadglednik za pripremu kada, zavesa, svešteničke odeće. Svi ovi službenici imali su svoje pomoćnike, bilo na jedan dan bilo trajno. Ako dodamo i instruktore, one koji brinu o adekvatnosti žrtvi i različite zanatlije, možemo reći da je Hram imao prilično veliki broj zaposlenih.

Izvori izdržavanja sveštenika

Ne bismo smeli da završimo ovo poglavlje bez pominjanja 24 izvora iz kojih je, prema Talmudu, dolazilo izdržavanje sveštenika. Od toga, deset izvora bilo je dostupno samo u Hramu, četiri u Jerusalimu, i preostalih deset širom Svete zemlje.

Među prvih deset spadao je sveštenički deo od žrtava za greh, od okajnica za učinjeni prestup ili prestup za koji samo postoji sumnja da je počinjen i od pomirnica za narod; ulje koje donosi očišćeni od gube; hlebovi koji se donose na Pedesetnicu; prinosni hlebovi; ostaci mesnih žrtava, te omer o Pashi.

Četiri izvora dostupna isključivo u Jerusalimu bila su: prvina stoke, Biccurim[9], deo od zahvalnica (Levitski zakonik 7:12; 22:29, 30), nazirejskog jareta i kože žrtava.

Kada je reč o deset izvora prihoda koji su sveštenicima bili dostupni širom Svete zemlje, polovina njih mogla se po sopstvenoj volji darivati bilo kom svešteniku; na primer, podizanica od testa (Brojevi 15:20; Rimljani 11:16), deo od prinetog goveda ili ovce (Ponovljeni zakon 18:3). Preostalih pet moglo se dati sveštenicima čiji razred služi te nedelje: otkupnina za prvorođenca; otkupnina za magarca; posvećeni posed (Levitski zakonik 27:16); ono što je posvećeno, te posed stranca ili prozelita pripao bi svešteniku nakon smrti stranca, odnosno prozelita. Neobrazovanom svešteniku, međutim, mogli su pripasti: otkupnina za prvorođenca stoke, dece, magarca, deo od žrtvovanog goveda ili ovce (Ponovljeni zakon 18:3), prvina vune, deset stvari koje su bile dostupne samo u Hramu i Biccurim.

S druge strane, velesveštenik je mogao uzeti onoliki deo prinosa koliko sam odmeri, a svake Subote je mogao uzeti i polovinu prinesenih hlebova.

Očito da je sistem propisa o prijemu sveštenika u službu, samom služenju i privilegijama bio veoma razvijen. Uprkos tome, potpuno je iščezao; u sinagogama nema ni traga od njega. Staro je prošlo jer je imalo „tek senu budućih dobara“. A stvarnost je Hrist, koji je „velesveštenik doveka“.

 

_______________________________________________________

 

[1] Korensko značenje hebrejske reči za sveštenika, kao nekoga ko posreduje, verovatno objašnjava zašto se ovaj termin jako retko primenjivao za nešto drugo, kao što je učinjeno u pogledu sinova Davidovih (2. Samuilova 8:18). Ovakav način upotrebe ispravno je parafraziran u 1. Letopisa 18:17: „A sinovi Davidovi bejahu prvi do kralja“.

[2] Interesantno je što se ovde može napraviti analogija između rabinizma i katolicizma. Oboje tvrde da njihova učenja i prakse počivaju na principu univerzalnosti – „semper, ubique, ab omnibus“ („uvek, svuda, od svih“) – izmišljajući interesantne istorijske bajke koje to podržavaju.

[3] Od ukupno 38.000 Levita, njih je bilo 24.000.

[4] Ovo se da zaključiti i na osnovu njihovih stranih imena (Ezra 2:43-58). Ukupan broj Netinaca koji su se vratili iz Vavilona iznosio je 612; 392 ih je došlo sa Zeruvavelom (Ezra 2:58; Nemija 7:60), a 220 sa Ezrom.

[5] Po rabinskim izveštajima, postavljao ga je Sinedrion.

[6] Na taj način se mogu razumeti starosne granice o kojima govore Brojevi 4:3 i 8:24,25. Štaviše, ova dva razloga se izričito navode, u I Letopisa 23:24-27, kao faktori koji su uticali na to da David spusti starosnu granicu na 20 godina.

[7] Kada govori o trostrukoj kruni na glavi prvosveštenika, Josephus misli na krunu kakvu su uveli Asmoneanci nakon što su ujedinili monarhiju i sveštenstvo. Konsultuj Smith’s Dictionnary of the Bible, i. 807a.

[8] Rabini pominju i postojanje velesveštenika čija je uloga bila da prati narod za vreme rata, ali nema istorijske potvrde za takvu tvrdnju.

[9] Da bismo izbegli greške, napomenućemo da se termin Therumot koristio da označi proizvode od plodova zemlje, kao što su ulje i vino, dok je pojam Biccurim označavao neobrađene plodove zemlje, kao što je žito ili voće.

 

_________________________________________________________

prevod i obrada: www.potragazabogom.com, 2020.