ŽRTVE: ODREDBE O ŽRTVAMA I NJIHOVO ZNAČENJE

Postoje sveštenici koji po zakonu prinose darove. Oni služe slici i senci onog nebeskog.

(Jevrejima 8:4, 5)

Zanimljiva je, ali pre svega tužna činjenica da moderni judaizam ne prihvata ni žrtveni sistem ni levitsko sveštenstvo kao nešto što je deo same suštine Starog zaveta. Smatraju ih, naime, stranim elementima koje je Mojsije tolerisao, ali kojima su se proroci oštro protivili. Jedini argumenti kojima se podupiru ovako čudne tvrdnje jesu Knjiga Ponovljenog zakona, odnosno činjenica da se u njoj daje tek kratki sažetak žrtvenog sistema, bez njegovog ponavljanja u celosti, kao i odlomci poput Isaije 1:11 i Miheja 6:6, koji zapravo govore o žrtvama prinetim bez stvarnog pokajanja i bez stvarne promene uma. Ovakav protivžrtveni, ili bolje rečeno antiduhovni stav započinje mnogo ranije. Starozavetni žrtveni prinosi, naime, nisu tek spoljašnji rituali – neka vrsta opravdanja delima, nešto čime se onaj koji prinosi žrtvu opravdava na bazi puke poslušnosti pravilima – jer nemoguće je da krv bikova i jaraca oduzme grehe (Jevrejima 10:4).

Simbolizam žrtava

Starozavetne žrtve bile su simboli i tipovi. Puko držanje običaja, bez da to ima bilo kakvo unutrašnje značenje, bila bi ceremonija. Ritual s duhovnim značenjem, međutim, predstavlja simbol. Ukoliko, pored toga, ukazuje na buduću realnost, uključujući anticipaciju blagoslova koji će tek doći, onda govorimo o tipu.

Starozavetne žrtve, dakle, nisu bile samo simboli, niti pak predviđanja činjenicama (analogno proroštvu koje je predviđanje rečima), već su verujućim Izraelcima ukazivale na blagoslov koji će poteći iz buduće realnosti na koju su upućivani. Stoga, ceremonijalizam i opravdanje delima učitelja zakona i fariseja jeste bilo u potpunoj suprotnosti s nadom koja dolazi od vere i s duhovnim pogledom na žrtve, čime se sve podiže na nivo grešnika koji će se spasiti zamenskom žrtvom na koju je upućen.

Kasnije uništenje Hrama, usled kojeg prinošenje žrtava više nije bilo moguće, došlo je kao još jedan ubedljiv razlog da neke druge stvari, kao što su molitva i post, dođu na mesto nekadašnjih žrtava. Pa, iako niko od starih rabina nije zagovarao ono što tvrdi moderni judaizam, izgleda da se išlo u tom pravcu. Štaviše, takva tendencija je bila nužna; naime, proglasiti žrtve suštinom judaizma značilo bi proglasiti moderni judaizam nemogućim. Time je i sinagoga donela oštru presudu samoj sebi; oduzimajući žrtvama prirodu koju su imale, samu sebe je izmestila iz okvira Starog zaveta.

Žrtve kao centar Starog zaveta

Svako ko Stari zavet čita bez predrasuda mora osećati da žrtve predstavljaju samo središte Starog zaveta. Zapravo, na osnovu univerzalnosti žrtava možemo da tvrdimo da su one, uz priznavanje Božije moći, sećanja na srećnu prošlost i nade u srećniju budućnost, jedna od najstarijih tradicija koju je čovečanstvo nasledilo od Raja. Žrtvovanje čoveku izgleda jednako „prirodno“ kao i molitva, pri čemu jedno pokazuje šta čovek oseća o sebi, a drugo šta oseća o Bogu; jedno govori o potrebi za pomirenjem, drugo o osećanju zavisnosti.

Ideja o zamenskoj žrtvi

Temeljna ideja starozavetnog žrtvenog sistema jeste zamena koja, čini se, uključuje sve ostalo: pomirenje i otkupljenje, zamensku kaznu i oprost. Prvi snopovi zamenjuju kompletne useve; prvine stada daju se u zamenu za čitavo stado; otkupnina se plaća za ono što se ne može prineti; život žrtve, koji je u krvi (Levitski zakonik 17:11), daje se umesto života onoga koji prinosi žrtvu. Otud stroga zabrana da se jede krv. Čak i u „Korbanu“ (Marko 7:11), poklon ili svojevoljni prinos i dalje je poklon za onoga koji daje.

Ideja zamene, uvedena i usvojena od samog Boga, izražava se u našim prevodima Biblije terminom „pomirenje“, koji izvorno znači „prekrivanje“. To je, dakle, nešto što Bog prihvata kao zamenu, što prekriva samu osobu onoga koji prinosi žrtvu. Otud sledeće iskustvo: Blažen onaj kome je prestup oprošten, kome je greh pokriven … kojem Gospod ne ubraja bezakonje (Psalam 32:1, 2). Otud i ovakva molitva: Pogledaj štit naš, Bože, i promotri lice pomazanika svojega (Psalam 84:9).

Ovakve žrtve, pak, nužno upućuju na sveštenike koji posreduju i preko kojih Bogu prilaze i ostvaruju zajedništvo s Njim – i onaj koji prinosi žrtvu i očišćeni vernici. Sami sveštenici su se, međutim, stalno menjali. Same njihove osobe i njihovo služenje takođe je moralo biti čišćeno, pa su iznova morali prinositi nove žrtve. Takva zamenska žrtva nije mogla biti savršena. Ukratko, sve je ovo bilo simbol (čovekove potrebe, Božije milosti i Njegovog saveza) i tip – do dolaska Onoga na kojeg je sve upućivalo i koji je svemu dao puninu realnosti, Onoga čije je Sveštenstvo savršeno i koji je na savršenom oltaru prineo savršenu žrtvu, i to jednom zauvek; savršena Zamena i savršeni Posrednik (Jevrejima 10:1-24).

Pashalno jagnje

Na samom pragu Mojsijeve dispenzacije nalazi se žrtvovanje pashalnog jagnjeta. Ova je žrtva povezana sa otkupljenjem Izraela, ali se mora posmatrati kao tip, odnosno anticipacija svih drugih žrtava. Postojala je, međutim, jedna žrtva koja čak ni u vremenima Starog zaveta nije zahtevala ponavljanje. Radi se o situaciji kada je Bog ušao u odnos utemeljen na savezu sa Izraelom, a Izrael je postao „narod Božiji.“ Nato Mosije uze krvi te poškropi narod (Izlazak 24:8).

Ovo je bio temelj za sve ostale žrtve (Psalam 50:5). One su pak bile ili žrtve za zajedništvo s Bogom ili za obnavljanje tog zajedništva, narušenog usled greha i prestupa: žrtve zajedništva ili žrtve za zajedništvo s Bogom. U prvu grupu spadaju paljenice i pomirnice, u drugu okajnice i naknadnice. Međutim, kako bez krvi nema odnošenja greha, svako služenje i svako ko prinosi morao se čistiti krvlju. Tu je na scenu stupalo posredništvo sveštenika, posredovanje koje približava Bogu i osigurava prihvatanje od Boga.

Krvne i beskrvne žrtve

Najjednostavnja, ali i najpovršnija podela žrtava jeste na krvne i beskrvne. Ove druge, Minchah, sem prinosnica i naknadnica, uključuju prinos prvih snopova, o Pashi, dve vekne hleba za Pedesetnicu i prinosne hlebove. Naknadnica se samostalno prinosila samo u dva slučaja, kao sveštenički prinos (Levitski zakonik 7:12) i za ljubomoru (Brojevi 5:15). Jevrejska tradicija dodaje i prinose iz Levitskog zakonika 2. Ako je prinosnica u Levitskom zakoniku 5:11 bila u slučajevima ekstremnog siromaštva prihvatljiva kao zamena za žrtvu za greh, to samo dalje potvrđuje zamenski karakter žrtvi. Iz svega ovoga je jasno da se prinosnica i naknadnica ne mogu posmatrati odvojeno od drugih ili od krvnih žrtava. Dokaz tome je činjenica da je njen kvalitet zavisio od toga koju žrtvu zapravo prati (Brojevi 15:1-12; 28:1-12; 39:1 itd).

Zahtevi u pogledu žrtvi

Opšti zahtev u odnosu na sve žrtve bio je da budu prinete od onoga što je Bog zapovedio, na mestu, na način i kroz posredništvo, kako je Bog zapovedio. Dakle, i izbor žrtava i njihovo prihvatanje, sve je bilo na Bogu. Dalje, postojao je princip da žrtva mora biti prineta od onoga što pripada onome koji je prinosi. Nije ga mogao zameniti neko drugi ko bi uzeo njegovo mesto pred Bogom. Stoga su fariseji bili u pravu kada su se suprotstavljali sadukejima, insistirajući na tome da sve žrtve za zajednicu (žrtve koje se prinose u ime čitavog naroda) treba da se kupe iz redovnih prihoda Hrama, a ne da budu dobrovoljni prilog. Sem toga, životinjske žrtve morale su biti bez mane (rabini nabrajaju 73 moguća nedostatka), a beskrvne bez kvasca ili meda; zbog toga što fermentira i može da se pokvari, med je u izvesnom smislu nalik kvascu. S druge strane, so[1], kao simbol nekvarljivosti, dodavala se u sve prinose.

U Marku 9:49, čitamo: Jer svako će biti ognjem zasoljen i svaka će se žrtva solju zasoliti. Poruka je jasna: kao što se so dodaje žrtvenim prinosima, simbolizujući nekvarljivost, tako će se istinitost života hrišćana, u Veliki dan, ispitati ognjem, kada će ono što je od drveta, slame i sena izgoreti, dok će se ono što je od istine pokazati nepropadljivim.

  

Prihvatljiva stvorenja

Pismo govori o tri vrste četvoronožnih stvorenja – goveda, ovce i koze  – i dve vrste ptica – grlice i mladunci goluba – prihvatljivih[2] kao žrtveni prinos.

Osim u nekim obredima čišćenja, ptice su bile dopuštene jedino kao zamena za „pravu“ žrtvu u slučaju siromaštva onoga koji prinosi. Verovatno se zato ništa ne govori o prihvatljivoj starosti i polu prinetih ptica; ipak, rabini su držali da grlice (ptice koje nalazimo u prirodi) treba da budu potpuno odrasle, dok golubovi (uzgojeni golubovi) treba da budu mladunci. Kada je, pak, reč o različitim žrtvama od goveda, ovaca i koza, nalazimo da postoje razlike u pogledu starosti i pola; postoji 12 različitih žrtava i za svaku su, prema Pismu, vezani različiti uslovi. Pashalno jagnje i žrtva za greh morala je biti mužjak; isto važi i za paljenicu i sve žrtve za zajednicu. Poslednje dve oduzele su bitnost Suboti i onečišćenju, jer su bile iznad zakona o Subotnjem odmoru (Matej 12:5); izuzetak je samo jedna vrsta levitskog onečišćenja – kontakt s mrtvacem.

Jedanaest rabinskih žrtava

Rabini, koji su oduvek voleli sitne razlike, takođe govore o žrtvama za zajedništvo koje su nalikovale privatnim prinosima, kao i privatnim prinosima koji su nalikovali žrtvama za zajednicu, u smislu da su bile iznad Subote i onečišćenja. Sve ukupno, navode jedanaest javnih, odnosno privatnih žrtvenih prinosa: dnevne žrtve, dodatna žrtva Subotom, prinos o mladom mesecu, Pashalne žrtve; jagnje koje se prinosilo prilikom žetve prvih useva; žrtve za Pedesetnicu; prinosi koji su se donosili s prvim dvema veknama hleba; Novogodišnj prinos; žrtve za Dan pomirenja, one koje se prinose prvog i osmog dana Blagdana senica. Privatnim žrtvama rabini nazivaju one koje su se prinosile za greh učinjen rečju ili delom; one koje su imale veze s telom (razna onečišćenja); one koje se tiču imovine (prvine plodova i desetka); žrtve povezane s blagdanima, te prinose na ime zaveta i obećanja.

Postojala je još jedna podela žrtvenih prinosa – na one koji su propisani i dobrovoljne. Kao dobrovoljna žrtva nije moglo biti prineto ništa što je prethodno zavetovano, jer je, logično, već pripadalo Bogu.

Sveto i manje sveto

Daleko važnija podela žrtava koju nalazimo u Pismu (Levitski zakonik 6:17; 7:1; 14:13) odnosi se na podelu na presvete/najsvetije i manje svete.

Neke prinosnice (Levitski zakonik 2:3, 10; 6:17; 10:12), sve paljenice, pomirnice i okajnice, kao i žrtve pomirnice koje se prinose za zajednicu, smatrane su presvetim. One su morale biti prinete ili žrtvovane na za to određenim svetim mestima; njih je trebalo zaklati na severnoj[3] strani oltara (manje svete žrtve klane su na južnoj) i od njih se ili uopšte nje moglo jesti, ili su to mogli samo služeći sveštenici, i to isključivo u Dvorištu Hrama.

Koža presvetih žrtava, izuzev paljenica (one su se spaljivale u potpunosti) pripadala je sveštenicima, dok je koža manje svetih prinosa pripadala onome koji prinosi žrtvu. U ovom drugom slučaju, prinosilac žrtve mogao je jesti od mesa žrtve; izuzetak su bile prvine, od kojih je mogao jesti samo sveštenik.

Rabini govore o deset stepena svetosti žrtava. Zanimljivo je primetiti da je najviši stepen pripadao krvi žrtve za greh, drugi paljenici, treći samoj žrtvi za greh, četvrti okajnici.

Na kraju, žrtve su morale biti prinete pre zalaska sunca, ali je meso moglo ostati na žrtveniku do svitanja.

Čin žrtvovanja

Rabini navode sledećih pet činjenja koja su se očekivala od onoga koji prinosi: polaganje ruku na žrtvu, klanje, dranje, rasecanje i pranje iznutrica. Drugih pet morao je učiniti isključivo sveštenik: zahvatanje krvi, škropljenje krvlju, paljenje vatre na žrtveniku, slaganje drveta, donošenje komada mesa i sve ostalo što se radilo na samom oltaru.

Po svemu sudeći, celokupni akt bio je jako svečan. Nakon što se očistio, čovek bi sam morao da donese žrtvu „pred Gospoda“ – u drevnim vremenima, „na ulaz u Šator sastanka“ (Levitski zakonik 1:3; 4:4), gde se nalazio žrtvenik za paljenicu (Izlazak 40:6), a kasnije, u vreme Hrama, u Veliko dvorište.

Ukoliko se radi o presvetom prinosu, osoba koja žrtvuje morala je ući sa severne strane; ukoliko je reč o manje svetoj žrtvi, ulazilo se na južnu kapiju. Žrtva je morala biti postavljena tako da gleda na zapad, tačnije prema Svetinji nad svetinjama, da bi na taj način bila bukvalno prineta pred Gospodom. Apostol Pavle ovo ima u vidu kada nas, u Rimljanima 12:1, preklinje da prinesemo tela svoja kao žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu.

Polaganje ruku

Sve ovo je, međutim, tek početak služenja.

Žene su mogle da donose svoje žrtve u Veliko dvorište, ali ne i da polažu ruke na njih. Ovo je bio čin prenošenja, odnosno delegiranja i na neki način je podrazumevalo predstavljanje, tačnije, ukazivalo je na to da žrtva zamenjuje onoga koji prinosi. Stoga je ovaj čin uvek bio praćen ispovedanjem greha i molitvom. Žrtva je morala biti okrenuta tako da prinosilac, dok ispoveda grehe, gleda prema zapadu[4], polažući za to vreme svoje ruke između rogova žrtve; ako jednu žrtvu prinosi više ljudi, svi bi morali položiti ruke na nju. Nije potpuno raščišćeno pitanje da li se polažu obe ruke ili jedna, ali je poznato da se to[5] moralo uraditi svom snagom, odnosno da je prinosilac svu svoju težinu morao da osloni na zamensku žrtvu.

Ako bi osoba pod zavetom umrla, njeno mesto bi preuzimao zakoniti naslednik.

Jedine žrtve za zajednicu na koje se primenjivalo polaganje ruku bile su okajnice za greh naroda učinjen iz neznanja (Levitski zakonik 4:15; 16:21), kada su „starešine“ preuzimale ulogu predstavnika naroda – rabini ovde ubrajaju i žrtve za greh prinete za narod uopšte (na osnovu stiha u II Letopisa 29:23) – i jarac koji se prinosio na Dan pomirenja, kada je velesveštenik bio taj koji polaže ruke.

Kod svakog privatnog žrtvovanja izuzev prvina, desetka i pashalnog jagnjeta polaganje ruku bilo je obavezno. S rukama položenim na glavu žrtve, onaj koji prinosi izgovarao je sledeću molitvu: „Preklinjem te, Gospode: zgrešio sam, učinio sam zlu stvar, bio sam neposlušan, počinio sam …“ (tu bi usledilo imenovanje greha, prestupa ili, u slučaju paljenice, kršenja pozitivne ili negativne zapovesti) „… evo, dolazim u pokajanju i molim da ovo bude prihvaćeno za moje pomirenje (prekrivanje)“.

Prema Mojsiju ven Majmonu, kod pomirnica se, umesto glasnog ispovedanja, zapravo izgovaralo zahvaljivanje Bogu. Kako je prevladao princip da je često ispovedanje, čak i bez prinošenja, bilo dovoljno, i to se sretalo u praksi – ispovedanje bez pominjanja žrtve.

S ovim su povezani i činovi podizanja i okretanja određenih prinosa. Sveštenik bi svoje ruke stavio ispod onoga koji žrtvuje, a onda bi podizvali žrtvu gore-dole i pomerali je levo-desno; po Abarbanelu, žrtva je pomerena i napred-nazad. Jagnje koje oboleli od gube prinosi kao naknadnicu (Levitski zakonik 14:24) okretano je pre klanja, privatne pomirnice posle klanja, dok je kod pomirnica za zajednicu praksa varirala.

Žrtve koje su klali isključivo sveštenici

Uobičajeno je bilo da sveštenik kolje[6] sve žrtve za zajednicu, kao i prinos obolelog od gube. Ubijanje žrtvo bilo je samo sredstvo da se dođe do cilja, a to je prolivanje krvi i šrkopljenje, čime se zapravo postizalo pomirenje. Rabini navode niz pravila koja su sveštenici poštovali prlikom zahvatanja krvi, a sva su imala za cilj[7] da osiguraju odgovarajuće prskanje krvi.

Sveštenik je trebalo da zahvati krv žrtve u srebrnu posudu koja je pri dnu bila zašiljena. Posuda, tako, ne bi mogla biti položena da mirno stoji, čime se postizalo to da krv stalno kruži i ostane tečna. Kod prinošenja crvene junice, sveštenik je zahvatao krv direktno u svoju levu ruku, nakon čega bi desnom prskao tom krvlju u pravcu Svetinje. U slučaju obolelog od gube, jedan od dvojice sveštenika zahvatao je krv u posudu, a drugi je svojom rukom mirio i čistio obolelog (Levitski zakonik 4:25).

Postupanje s krvlju

U zavisnosti od vrste žrtve, različito se postupalo s njenom krvlju. Kod svih paljenica i pomirnica, sveštenik bi škropio krvlju direktno iz posude ili posuda u koje je krv uhvaćena – jedan, pa drugi ćošak oltara, i to u obliku grčkog slova gama, tako da u svakom trenutku šrkopljenjem budu pokrivene dve strane žrtvenika. Ako bi nakon ova dva „poklona“, kako se nazivalo ovakvo škropljenje, ostalo krvi, onda bi se izlivala u podnožje žrtvenika, odakle bi se odlivala u Kedron.

Kod žrtava za greh, krv se nije prosipala; sveštenik je umakao u krv svoj kažiprst, a onda pomoću palca škropio tom krvlju. S obzirom na značaj žrtve za greh, njenom krvlju su škropljena sva četiri roga žrtvenika. U nekim slučajevima, krv prinosnice za greh unosila se u Svetinju, gde se, najpre, sedam puta škropilo u pravcu zastora koji odvaja Svetinju nad svetinjama (Levitski zakonik 4:16, 17), a nakon toga, krvlju su se prskala sva četiri roga zlatnog kadionog žrtvenika, počev od jugoistočnog roga.

Na Dan pomirenja, škropljenje se primenjivalo u samoj Svetinji nad svetinjama.

Neki delovi žrtava kojima su se škropili rogovi oltara za paljenice mogli su se jesti. Žrtve, pak, čija se krv unosila u Svetinju, morale su biti u potpunosti spaljene. Kod prvina, životinja od desetka i Pashalnog jagnjeta, krv se nije i bacala niti se njome škropilo, već je bila izlivana u podnožju žrtvenika.

Dranje žrtava

Nakon škropljenja, kojem je pridavan najveći značaj – po Talmudu, „svaki put kada krv dotakne oltar, onaj koji žrtvuje biva pomiren“ – sledilo je dranje žrtvovane životinje i njeno sečenje na komade. Sve se to moralo učiniti na propisan način, uz poštovanje određenih pravila; apostol Pavle koristi termin iz žrtvovanja kada govori o ispravnom razlaganju reči istine (II Timoteju 2:15).

Nakon pranja i sušenja nogu i iznutrica žrtve (Levitski zakonik 1:9), više sveštenika ponelo bi delove žrtve. Rabini računaju da je, u slučaju ovce ili koze, šest sveštenika nosilo žrtvu; još dvojica su nosili prinosnicu i levanicu, što daje ukupno osam sveštenika. U slučaju ovna, njihov broj je iznosio 12, a bika 24.

Sledeće, žrtva bi bila posoljena, njeni komadi najpre razbacani, a onda složeni na vatri[8]. Ova poslednja etapa postupka zahteva dodatna objašnjenja.

Spaljivanje

Uobičajeno mišljenje, da spaljivanje dela ili čitave žrtve ukazuje na uništenje i da simbolički predstavlja Božiji gnev, odnosno kaznu za greh, ne poklapa se s Pismima.

Termin koji se koristi za spaljivanje žrtve nije uobičajen za paljenje nečega, već znači „izazvati dimljenje“. Prinošenje jednim delom simbolizuje potpunu predaju, ali u većoj meri prihvatanje od strane Boga. Dakle, žrtva spaljena na vatri – koju je prvobitno poslao sam Bog, koja nije bila zapaljena – bila je „na ugodan miris Gospodu“ (Levitski zakonik 1:9; 4:31). Činjenica da se vatra za kadioni žrtvenik uvek uzimala sa oltara za paljenicu[9] pokazuje da, iako je mogla biti simbol Jahvinog prisustva u svom Domu, ona ipak nije mogla predstavljati gnev ili kaznu.

Kao što smo već istakli, delove pomirnica, okajnica i zajedničkih[10] žrtava za pomirenje koji su se mogli jesti zapravo su mogli da jedu samo sveštenici (ne i njihove porodice), za vreme služenja, isključivo unutar zidova Hrama. Meso tih žrtava se moralo pojesti na dan prinošenja i tokom sledeće noći. Kod drugih žrtava, ovaj rok je bio produžen i na sledeći dan. Rabini, pak, dopuštaju da se Pashalno jagnje pojede do ponoći. Sve što bi ostalo van tog zakonom propisanog roka, moralo je biti spaljeno.

Novozavetni pogled na žrtve poklapa se sa sinagogom

Veoma je interesantno da se novozavetni pogled na žrtvovanje u potpunosti poklapa s pogledom drevne sinagoge.

U samom središtu, imamo princip da nema pomirenja bez prolivanja krvi. U skladu s tim, citiramo jevrejske tumače. Raši kaže (povodom Levitskog zakonika 17:11): „Duša svakog stvorenja može se dati da pomiri dušu čovekovu – jedna duša za pomirenje druge.“ Slično piše i Aben Ezra: „Jedna duša je zamena za drugu.“ A Mojsije ben Nahman piše sledeće: „Dao sam za tebe dušu na oltaru, kako bi duša životinje mogla da izvrši pomirenje za dušu čoveka.“

Mogli bismo beskonačno navoditi slične citate. Slična stvar je uočljiva i u rabinskim zapisima o polaganju ruku: „Onaj koji prinosi žrtvu na taj način prebacuje svoje grehe sa sebe na živu životinju.“ Ili: „Kad neka duša zgreši, skida sa sebe greh i prebacuje ga na glavu žive životinje koja postaje njegovo pomirenje“. Pomenimo i Abarbanelov princip: „Nakon ispovedne molitve, polaganjem ruku, gresi dece Izraelove prelaze na žrtvu“ (na Dan Pomirenja). Po rečima Mojsija ven Mejmona, ovo objašnjava zašto je svako ko je imao dodira s crvenom junicom ili jarcem na Dan pomirenja bio smatran nečistim; držalo se, naime, da ove životinje nose greh. Štaviše, po rabinima, životinja na koju je prenet greh morala se posmatrati kao nešto za odbacivanje i gnušanje. Hrišćaninu će biti poznat princip da je Njega, koji nije imao greha, Bog učinio grehom da bismo mi bili opravdani.

Postoji još jedna faza žrtvovanja na koju sinagoga stavlja naglasak. Nju najbolje iskazuje sledeći citat, kojem bi se moglo dodati puno sličnih: „Precizno govoreći, grešnik je onaj čija bi krv trebalo da bude prolivena i čije bi telo trebalo da bude spaljeno. Ali Svetac – neka je blažen – prihvatio je naše žrtvene prinose kao otkup i pomirenje. Pogledajte samo puninu milosti koju je Jahve – blažen neka je – iskazao čoveku. U svom milosrđu i u punini svoje milosti, On je prihvatio dušu životinje umesto njegove, da kroz nju može biti izmiren“. Ovaj princip je važan za odogovor na pitanje da li su drevni Izraelci razumeli značenje žrtava: „Onaj koji prinosi žrtvu morao je znati da je ta žrtva njegov otkup.“

Jevrejske liturgije

Imajući sve ovo u vidu, nemoguće je ne osetiti nedostatak koji je popunjavala drevna sinagoga. U liturgiji za Dan pomirenja, čitamo: „Dok su žrtvenik i svetinja bili na svom mestu, imali smo pomirenje u jarčevima kockom određenim da budu prineti. Sada bi nas Jahve mogao satri zbog našeg greha, jer iz naše ruke ne prihvata ni žrtvu ni paljenicu.“ Dodaćemo još samo jedan isečak iz jevrejskog molitvenika: „Nasilje i pobuna na usnama su našim; hodamo putem koji nije prav; okrenuli smo se od Tvojih naloga koji su izvrsni. Na kom mestu da se pojavimo pred Tobom, svemogući Bože, da dobijemo pomirenje za greh, da ostavimo prestupe i uzvisujemo Tvoju milost? Nema više žrtvi i darova, nema više pomirnica i okajnica; nema šrkopljenja krvlju žrtava; nema više Tvog svetog Doma, srušene su kapije Tvoga svetišta; Sveti grad leži napušten; uništen je, daleko od Tvoje Prisutnosti; daleko su od lica Tvoga sveštenici koji su ti prinosili žrtve!“ U skladu s ovim, često se pominje sledeći vapaj: „Podigni posrednika da bih mogao da budem otkupljen“ (pomiren ili pokriven). Na Dan pomirenja, ali i u drugim prilikama, izgovara se molitva: „Vrati nas na Sion, u Tvoj grad, u radost nalik nekadašnjoj u Jerusalimu, kući Tvoje svetosti! Da možemo pred Tvoje lice prinositi žrtve koje Ti dugujemo.“

Veče na Dan pomirenja

Odgovorićemo na ovaj duboki lament Judejina? Gde će naći otkupljenje i prineti žrtvu? U svom očaju, neki se pozivaju na zasluge očeva ili bogobojaznih; drugi na sopstvene, ili pak na stradanje Izraela; čak i na smrt, na koju se gleda kao na poslednje izmirenje. Nema, međutim, veće melanholije od pokušaja žrtvovanja koje svaki Izraelac upražnjava na Dan pomirenja. Koljući belog[11] petla za muškarce i kokoš za žene glava kuće moli: „Deca onih što hodaju u tami i seni smrti, u svom jadu i čemeru – njih će On izvesti iz tame i senke smrti, njih će okova osloboditi. Zbog njihovih greha i nepravde nevolja ih je snašla; prezrela je duša njihova svaku vrstu mesa, približiše se kapiji smrti. U nevolji, zavapiše svom Gospodu da ih izbavi. On šalje Svoju Reč da ih isceli i sačuva od propasti. Zatim slave Gospoda zbog njegove dobrote i čuda među decom čovečijom. Kad bi postojao anđeo, posrednik, jedan od hiljadu, da pokaže čoveku pravednost, da mu iskaže milost rečima: ‘Oslobodi ga, da ne ode u jamu’, ja bih bio pomiren (pokriven).“

Glava kuće zatim zamahuje žrtvom iznad svoje glave i govori: „Ovo je moja zamena; ovo je zamena za mene; ovo je moje pomirenje. Neka ovaj petao ode u smrt, a neka ja zadobijen dug i srećan život, i mir!“ Zatim ponovi ovu molitvu još tri puta i položi ruku na žrtvu, koja je sada zaklana.

Nije li ovo prinošenje životinje, koje nije propisano zakonom ni u pogledu mesta ni u pogledu načina, prinošenje koje se obavlja rukama koje nisu dobile vlast od Boga, nije li to fantom iz izraelske tamne, košmarne noći? Ne podseća li nas ovo, na neki čudan način, na petla koji je Petra podsetio da se odrekao „Jagnjeta Božijeg koje odnosi grehe sveta“?

Kroz vekove nevere i neznanja do nas dopire nešto čime je vapila sinagoga: „Neka nevin dođe i izvrši pomirenje za krivog!“ Na taj se vapaj može odgovoriti samo rečima apostola: Jer takav nam velesveštenik i beše potreban: svet, nedužan, neokaljan, odeljen od grešnika, i koji postade uzvišeniji od nebesa (Jevrejima 7:26).

_________________________________________________

 

[1] O soli koja se koristila za soljenje žrtvenh prinosa rabini govore kao o „soli Sodome“, verovatno u smislu njenog porekla – s južne obale Mrtvog mora.

[2] „Ptice“ upotrebljene prilikom očišćenja gubavoga (Levitski zakonik 14:4) ne mogu se posmatrati kao žrtve.

[3] Nije jasno otkud ova razlika između severne i južne strane žrtvenika. Da li se radi o tome da je severna strana predstavljala simbol hladnoće i tame ili je razlog što je, u vreme lutanja po pustinji, Svetinja nad svetinjama verovatno gledala na sever, prema Palestini?

[4] Ukoliko je prinosilac žrtve stajao van Dvorišta sveštenika, recimo, na poslednjem od devet levitskih stepenika ili na Nikanorovoj kapiji, barem su njegove ruke morale biti u Velikom dvorištu ili je prinos bio nevažeći.

[5] Deca, slepi, gluvonemi, nerazumni i ne-Izraelci nisu mogli da polažu ruke.

[6] Hebrejska reč za klanje žrtvi nikada se nije upotrebljavala za obično ubijanje životinja. Talmud žrtvovanje ptica, odnosno zahvatanje ptičije krvi, navodi kao najteži deo svešteničkog posla. U slučaju ptica, inače, nije bilo polaganja ruku.

[7] Rabini navode pet grešaka koje su mogle dovesti do toga da se žrtva ne može smatrati validnom; najzanimljivija među njima je mogućnost da grkljan žrtve nije potpuno presečen.

[8] Sve što dospe na oltar odmah postaje posvećeno i ne može se ukloniti sa žrtvenika čak ni u slučaju da je postalo onečišćeno. To može da objasni Hristove reči u Mateju 23:19.

[9] Uporedi članak u Herzog’s Encyc. Vol. X. p. 633. Neke žrtve spaljivane su na žrtveniku, a neke izvan kapija Hrama. U slučaju manje svetih žrtava, bilo je dopušteno spaljivanje bilo gde u gradu.

[10] Izuzetak su prinosi za čitav narod i velesveštenika, koji su morali biti spaljeni izvan kapija.

[11] Ovo zbog toga što se u Talmudu za petla koristi reč koja u hebrejskom inače znači „čovek“. Bela boja je referenca na Isaiju 1:18

 

____________________________________________________________

Prevod i obrada: potragazaBogom 2020.