VAŽNOST PROROČANSTAVA

Kroz istoriju crkve, eshatološki, odnosno proročki delovi Pisama, više su štete pretrpeli od lošeg i pogrešnog tumačenja, nego bilo koja druga velika teološka tema. Razlog za ovo je u tome šta se crkva okrenula od uobičajenog, normalnog, i gramatički doslovnog tumačenja proročanstvava, ka jednom tumačenju koje nije doslovno i zapravo je zavisno o hiru onoga koji tumači. Ovaj pogrešan pristup tumačenju proroštava iznad svake mere se protivi stotinama proročanstava koja su se do sada ispunila na doslovan način, doslovno onako kako je i zapisano. U prva dva veka Hrišćanske ere crkva je uglavnom bila premilenijalistička i tumačila je Pisma tako da je učila da će Hristos ispuniti proroštvo o Svom Drugom Dolasku, kako bi doneo hiljadu godišnje carstvo na zemlju i sve to pre nego večno stanje započne. Ovo se smatralo uobičajenom i zdravom pravovernom teologijom. Rana tumačenja nisu uvek bila uverljivo argumentovana i ponekad su imala svoje uzlete u maštu, ali u velikoj većini, prema proroštvima se odnosilo na isti način kao i prema preostalim delovima Pisama.

 

John F. Walvoord, rođen 10. Maja 1910., je dugogodišnji predsednik Dallas Theological Seminary, i jedan od najpoznatijih i naistaknutijih učitelja Biblije. Smatra se da je možda i najveći autoritet u području tumačenja proroštava u svojoj generaciji.

U poslednjih deset godina drugog veka i u trećem veku, jeretička škola teologije iz Aleksandrije u Egiptu, uspešno je unela pogrešan princip da Bibliju treba tumačiti, ne doslovno onako kako piše, već alegorički, u prenesenom značenju. Primenjivanje ovog principa na Pisma dovelo je do podrivanja svih velikih doktrina vere, uključujući i proročanstva. Rana crkva je ustala i nedvosmisleno se usprotivila i negirala Aleksandrijski sistem i u velikoj meri je uspela da obnovi i da vrati tumačenje Pisama u njihov doslovni, gramatičko, istorijski smisao. Problem je nastao u tome da su se unutar proročanstava nalazila predviđanja koja još uvek nisu bila ispunjena. Ovo je učinilo još težim da se dokaže da je doslovno tumačenje istina i za proroštva. Rezultat je bio do neke mere katastrofalan za ideju o doslovnom tumačenju proroštava, a crkva se saplela i spotakla kada govorimo o području tumačenja budućnosti.

Augustin (Godina Sveta 354-430) je spasao crkvu od nejasnoća i od nesigurnosti, barem kada govorimo o neproročkim delovima Pisama, ali je nastavio da gleda na proroštva na nedoslovan način, a to je kao cilj imalo zapravo eliminaciju milenijskog carstva sa zemlje. Jako je čudno, Augustin se držao doslovnog Drugog Dolaska, doslovnog neba i doslovnog pakla, ali ne i doslovnog milenijuma. Ovo proizvoljno razlikovanje nikada nije objašnjeno.

Budući da je amilenijalizam, koji poriče doslovno hiljadugodišnje carstvo na zemlji nakon drugog dolaska, u svojoj suštini negativan i ometa inteligentno doslovno tumačenje proročanstva, na ovom je području bilo malo napretka. Crkva je i dalje verovala u nebo i pakao i čistilište, ali je zapostavljala ili objašnjavala onako usput odlomke koji su se morali nositi s Izraelom u proroštvima i carstvu na zemlji, onako kako nam je to često otkriveno u Starom Zavetu. Čak ni u protestantskoj reformaciji proroštva nisu spašena od ove smetnje u njihovom tumačenju.

Iako se ostatak unutar crkve i dalje držao i rastao u premilenijalističkom gledištu, pokretanja za obnovu doslovne istine proroštava počela su tek u devetnaestom i dvadesetom veku. Dvadeseti vek je posebno značajan za napredak u proročkim tumačenjima i to tako da su mnogi detalji proroštava postali predmetom debata i razjašnjeni su na način kako to pre nije bilo moguće. Iako je amilenijalizam nastavio da bude glavno gledište crkve, među onima koji na Pisma imaju uzvišen pogled, premilenijalističko tumačenje odrađeno je i obrazloženo do detalja, omogućavajući na taj način jedan inteligentni i uravnoteženi pogled na sadašnjost i na budućnost sa tačke gledišta Biblijskih proroštava.

Važnost proročanstava trebalo bi da je očigledna, čak i za onoga ko ima površan pogled na sve to, jer ispitujući Hrišćansku veru uviđamo da je gotovo jedna četvrtina Biblije napisana u obliku proroštava. Očigledno je da je namera Božija bila da ukloni veo sa budućnosti i da nam da poneke naznake o Njegovim planovima i ciljevima za ljudsku rasu i za univerzum kao sveobuhvatnu celinu. Zanemarivanje i pogrešno tumačenje Pisama sada je zahvaljujući premilenijalističkom tumačenju donekle ispravljeno.

U samoj prirodi Hrišćanske vere čvrsta nada za budućnost jeste od suštinske važnosti. Hrišćanstvo bez budućnosti nebi bilo temeljno Hrišćanstvo. Kao suprotnost eshatologiji paganskih religija, koje često oslikavaju budućnost kao neku zabranjenu teritoriju, Hrišćanska nada je jasna i čista i daje Hrišćaninu temeljnu ideju da je život koji dolazi mnogo bolji nego ovaj sadašnji. Baš kao šta Pavle to kaže u II Korinćanima 5:8; A puni smo pouzdanja, i više bi nam se sviđalo iseliti se iz tela i naseliti kod Gospoda. U Hrišćanskoj veri budućnost je oslikana kao blaženstvo i radost u prisustvu Gospodnjem bez bolesti koje su tako uobičajene za ovaj život.

Otkrivenja o proroštvima unutar Pisama služe kao važan dokaz da su Pisma tačna u svojoj interpretaciji budućnosti. Zbog toga šta je polovina proroštava iz Biblije već ispunjena doslovno onako kako piše, imamo ispravan intelektualni temelj da pretpostavimo kako će proroštva koja tek treba da se ispune takođe imati svoje doslovno ispunjenje. U isto vreme to opravdava zaključak da je Biblija nadahnuta od Duha Svetog i da su proroštva, koja idu daleko iznad bilo koje ljudske šeme, otkrivenja o budućim događajima od Boga koja će se zasigurno dogoditi. Činjenica da su proroštva doslovno ispunjena služi kao vodič za tumačenje proroštava koja su tek pred nama.

Proroštva iz Pisama, ispravno protumačena, takođe su i nit vodilja za ustanovljavanje ljudskog ponašanja i za stvari koje se odnose na ovaj život. Za Hrišćanina, najvažnije pitanje jeste da li Bog smatra da ono šta on čini ima vrednost ili ne, a to je svakako u suprotnosti sa sistemom vrednosti ovog sveta, koji je uglavnom materijalistički. Proroštva su također i podrška otkrivenjima iz Pisama o pravednosti Božijoj i oslonac tvrdnji da Hrišćanska vera jeste duboko integrisana u moralnost. Očigledno je da sadašnji život ne iskazuje u potpunosti pravednost Božiju jer mnoge zle i naopake situacije ne osuđuju se u vremenu u kojem se dešavaju. Proročki delovi Pisama kada govore o tome daju naznačiti da će svako delo biti dovedeno pred sud Božiji i sve u skladu sa beskrajnim standardom Svetog Boga, i baš zbog toga, proroštva nam daju temelj za moralnost, temelj koji je ugrađen u sam karakter Božiji.

Proroštva nam isto tako služe kao vodič u svrhu i značenje same istorije. Iako filozofi nastavljaju da debatuju o filozofiji istorije, Biblije nam daje naslutiti da je istorija zapravo razotkrivanje Božijeg plana i cilja Božijeg da otkrije Sebe i da očituje Svoju ljubav i milost i pravednost na način na koji to nebi bilo moguće bez ljudske istorije. U Hrišćanskoj veri, historija dostiže svoj vrhunac u Božijem planu za budućnost u kojoj će zemlja sa svojim sadašnjim stanjem biti uništena, a nova će zemlja biti stvorena. Ispravno tumačenje proroštava služi nam za podršku i za poboljšanje svih drugih područja teologije, a bez ispravnog tumačenja proroštava sva druga područja postaju do neke mere nepotpuna otkrivenja.

Kada pokušavamo da prenesemo značenje Pisama u njihovu odnosu sa proročkom prošlošću i sa budućnosti, proroštva služe da bi uneli svetlo i doneli razumevanje ne samo za buduću nadu, već isto tako i za naš sadašnji život. Napor za postizanje ispravnog tumačenja proročanstava itekako je opravdana teološka vežba i neophodno je za uspostavljanje ispravnog temelja za tumačenje.

TUMAČENJE PROROČANSTAVA

Opšte pretpostavke u Biblijskom tumačenju

Baš kao i svaka druga znanost, teologija se temelji na pretpostavkama. Čovečanstvo nalazi sebe kako živi u uređenom svetu sa uočljivim prirodnim zakonima i sa dokazima o dizajnu posvuda oko sebe. Priroda uređenog sveta u kojem živimo otkriva nam očiglednu međusobnu povezanost, svrsishodnost i osmišljenost, a sve to ukazuje i zahteva postojanje Boga koji je beskrajan u moći, razumu, i poseduje osnovne elemente osobnosti; intelekt, emocije, i volju. Ove činjenice koje se daju uočiti, kao i otkrivenja kroz Pisma moraju da budu dosledna sa takvim Bogom. Navedene činjenice, organizovane u racionalni sistem, jesu zapravo suština i sadržaj teologije i čine je naukom koja razmatra otkrivene činjenice o Bogu, o stvaranju i o historiji. Zajedno sa ovim uočljivim činjenicama iz prirode, Pisma nam otkrivaju i dodatne istine o tome kako je Bog istorije pun milosti, svet, pun ljubavi, strpljiv, veran, dobar, i ima beskrajne osobine spoznaje, moći, i sve šta On čini ima razumsku svrhu.

Ono šta je istina o teologiji kao celini, posebno je istina za Biblijsko tumačenje. Kada pristupamo tumačenju Biblije, barem četiri pretpostavke jesu suštinski važne.

  1. Kako bismo imali koherentno i dosledno tumačenje Biblije neophodno je da pretpostavimo da postoji sasvim dovoljno dokaza da je Biblija nadahnuta od Duha Svetog i da su ljudski autori bili vođeni u pisanju Pisama i u odabiru svake pojedine reči koju su upotrebili. Sukladno tome, Biblija je nepogrešivo otkrivenje i sadrži svu istinu koju je Gospod nameravao da uključi, ali i isključuje sve činjenice za koje je bila namera da ne budu uključene. S obzirom da se radi o nadahnutoj Reči Božijoj, svakako bi bilo za očekivati, da ispravno tumačena, Biblija nikada neće da protureči sama sebi.
  2. Namena Biblije jeste da prenese istinu o Bogu i o univerzumu, da zabeleži istorijske činjenice, da nam otkrije moralne principe, da nas opremi mudrošću za ljudsko prosuđivanje, da otkrije i moralne i materijalne vrednosti, i da nam omogući uvid u predviđanja budućih događaja.
  3. Biblija progresivno otkriva istinu o Bogu na takav način da su promene u moralnim pravilima uočljive i prepoznatljive, kao šta je to na primer kontrast između Mojsijevog Zakona i sadašnjeg doba milosti. Otkrivenje koje vremenski dolazi posle može da zameni ranije otkrivenje kao standard vere bez da protureči prethodnom u bilo čemu.
  4. Iako Biblija jeste neobična knjiga, po mnogo čemu ona je normativno literarno delo. Biblija koristi reči da nam prenese istinu, ali čini to kroz raznovrsne literarne forme, poput istorijske, kroz poeziju, ili pomoću proroštava, dok nekad koristi uobičajene govorne stilske figure. Iako ona jeste natprirodna knjiga, Biblija koristi normativne načine izražavanja, načine koji imaju svoju ilustraciju i u literaturi izvan Biblije.

 

Opšta Pravila Biblijskog Tumačenja

Iako je tumačenje Biblije neizmerno složen problem, ukoliko se slede određena opšta pravila, ona će svakako sačuvati onoga koji tumači od pogrešnog razumevanja Pisama.

  1. Kada pristupamo Pismima, pre svega mora da postoji studija o rečima koje su upotrebljene, o njihovoj opštoj upotrebi, o različitosti njihova značenja, o istorijskom kontekstu, i o bilo kojoj drugoj odrednici za verovatno značenje reči kada se koristi u određenom kontekstu.
  2. Reči u Pismima su upotrebljene u gramatičkom kontekstu koji svakako treba da bude uočen, uključujući u to da i da li se reč koristi u izjavnoj rečenici, zapovednoj, za izražavanje željenog cilja, ili kao primena na određenu situaciju.
  3. U bilo kojem tumačenju najvažnije da se odgonetne kome je Pismo upućeno, jer to uključuje i samu primenu navedene izjave.
  4. Pisma nikada nebi trebalo da se tumače izolovano od konteksta u kojem ih nalazimo. Onaj koji pažljivo promišlja trebalo bi prvo da ih stavi u neposredan kontekst, pa u opšti kontekst, i na kraju kontekst celokupnih Pisama. Sve to će poslužiti da se uspostavi odnos sadržanog otkrivenja sa ostalim Božanskim otkrivenjima.
  5. Doslovan karakter tumačenja Pisama treba da uzme u obzir i to da je Biblija napisana u različitim literarnim formama – poput istorijske, pesničke, obožavanja, predviđanja – a uz to koristi i raznovrsne govorne figure. Svi ovi faktori zajedno određuju tumačenje određenog teksta.
  6. Ukoliko su Pisma nadahnuta Duhom Svetim i bez pogreške, jako je važno da upoređujemo neki određeni deo teksta sa svim delovima Pisama koji su moguće povezani. Na primer, Knjiga Otkrivenja se često može tumačiti kroz studiju Knjige Proroka Danila. Jedan deo iz Pisma služiće tako da donese svetlost u drugi deo Pisma.
  7. Iako biblija uglavnom jeste pisana u formi da iznosi činjenice i treba da se tumači kao uobičajeno, činjenično predstavljanje, Biblija, baš kao i svaka druga literatura, koristi u svom izražaju i govorne figure, i te govorne figure moraju da budu prepoznate u smislu koji im je izvorno i namenjen. Svi oblici Biblijske literature u konačnici daju svoj doprinos činjeničnoj istini.
  8. Kod tumačenja Biblije osoba mora da traži vodstvo prebivajućeg Duha Svetog koji obasjava Pisma i vodi samo tumačenje.

 

Smernice za tumačenje Proroštava

Interpretacija proroštava ima sebi svojstvene probleme tumačenja pogotovo kada proroštvo otkriva neki budući događaj koji je umotan u figurativnu ili apokaliptičnu formu izražavanja. U nekim slučajevima izuzetno je teško da se odredi precizno značenje teksta, jednostavno zato jer nema uporednih tekstova iz istorije. Ali, gledano općenito, proroštva jesu činjenična. I upravo zato što su tolika proroštva do sada doslovno ispunjena, sama ta priroda ispunjenja daje nam smernice za tumačenje proroštava koja još uvek nisu ispunjena. Kao dodatak na opšta pravila tumačenja Biblije postoje i neke dodatne smernice koje pomažu kod tumačenja proroštava.

  1. Baš kao i kod svih drugih Pisama, i kod tumačenja proročanstava najvažnije je da se odredi značaj i značenje reči. Jako često, upotrebljene reči imaju svoju istorijsku pozadinu koja nam je od pomoći kada pokušavamo utvrditi referencu, to jest, na šta se reč tačno odnosi.
  2. Važna odluka koja je neophodna kada tumačimo neko proroštvo jeste da odlučimo da li proroštvo govori o sadašnjem trenutku, ili o budućem vremenu; to jest, da li govori o situaciji koja se u međuvremenu već dogodila, koja se upravo dešava, ili se u celosti radi o još uvek proročkoj budućnosti. Biblijski proroci, a to se posebno odnosi na proroke Starog Zaveta, često su prenosili savremenu poruku koja je govorila i tretirala tekuće probleme, koji nisu neophodno bili futuristički u svom otkrivenju. Ovaj problem je nekada dodatno zakomplikovan činjenicom da su nam mnoga proroštva dana u prošlom vremenu, jer je onaj koji je pisao određeno Pismo zauzimao poziciju gledanja unatrag, kao na prošlost koja se već odigrala. Međutim, u većini slučajeva, obično nije problem da se odredi jako brzo da li proroštvo tretira sa prošlošću, sadašnjošću ili sa budućnosti.
  3. Mnoga proroštva iz Pisama ispunila su se ubrzo nakon šta je njihovo otkrivenje zapisano. Barem polovica proroštava iz Biblije dosada su već ispunjena doslovno onako kako su zapisana. Takvo ispunjenje potvrđuje činjenicu da će i ona neispunjena proroštva takođe biti ispunjena na doslovan način. Ispunjena proroštva su važan pokazatelj kod tumačenja neispunjenih proroštava i općenito potvrđuju koncept doslovnog ispunjenja proročanstava.
  4. Proroštva mogu da budu uslovljena ili bezuslovna. Ovo zapravo postaje jako važan aspekt u pokušaju da dospemo do zaključka koji izvlačimo iz otkrivenog proroštva. Ukoliko je proroštvo uslovljeno, onda je moguće da nikada i neće biti ispunjeno. Ukoliko je bezuslovno, onda je potpuno sigurno da će biti ispunjeno, bez obzira na ljudsku reakciju i delovanje. Ovo je područje velike zbunjenosti kod tumačenja proročanstava, jer neki pretpostavljaju da su proroštva uslovljena čak i onda kada nema nikakvih podataka koji bi podržali takve indicije.
  5. Proroštva ponekad imaju više od samo jednog ispunjenja. Tada se govori o zakonu dvostruke reference. Nije neobično u Pismima da se proroštvo prvo ispuni delimično, a onda se posle dogodi potpuno ispunjenje. U skladu sa tim, ono šta izgleda kao delimično ispunjenje nebi trebalo uzimati kao konačan odgovor sve dok budućnost može da donese još potpunije i celovitije ispunjenje.
  6. Jedno od najvažnijih pitanja kod tumačenja proročanstava jeste dali su proroštva doslovna ili figurativna. Kao šta smo to već i rekli, u ranoj istoriji crkve, posebno u trećem veku, škola tumačenja proroštava koja je nastala u Aleksandriji pokušala je da uvede tumačenje celokupne Biblije jedan alegorički nedoslovan sistem tumačenja. Uticaj ove škole svakako je jedan od glavnih razloga zašto je premilenijalizam u ranoj crkvi izbledeo, a na njegovo mesto dolazi jedan oblik amilenijalizma i postaje dominantan. Iako je Aleksandrijska škola teologije od strane svih teologa označena kao jeres, sam učinak nedoslovnog tumačenja na proroštva učinjen je prihvatljivim kroz teološke zapise Augustina koji je primenio alegorijska tumačenja samo na proroštva, ali ne i na preostale forme Pisanog Otkrivenja. Ovaj uticaj nastavio se i kroz Protestantsku Reformaciju i traje sve do ovog našeg vremena.

Među konzervativnim tumačima Biblije, ovo pitanje doslovno protiv nedoslovnog ili alegorijskog tumačenja jeste glavno pitanje zato šta o tom pitanju visi pitanje da li Biblija uči o budućem milenijskom carstvu koje će da usledi posle drugog dolaska ili ona to ne uči. Upravo zbog toga šta crkva jeste podeljena na ovom pitanju, puna pažnja bi trebala da se pokloni tumačenju proroštava onako kao se to razotkriva u Bibliji da bismo videli šta sama Pisma žele naznačiti po pitanju doslovno protiv nedoslovnog tumačenja.

Ova konfuzija takođe caruje i u terminologiji koja zato ponekad suprostavlja literarno i duhovno, odnosno literarno i tipološko. Nedoslovno tumačenje Biblije nije nužno duhovnije od doslovnog. Razmatranje tipologije i njeno povezivanje sa svim ovim je još jedan zbunjući aspekt. Tipologija i tipovi, međutim, zavise o istorijskim činjenicama koje se u datom ternutku koriste kao ilustracija za neku kasniju posledičnu istinu, ali sama tipologija nije proročka u uobičajenom smislu te reči. Iako se bez problema može pokazati da većina proročanstava treba biti tumačena doslovno, ovo nikako ne isključuje figurativna otkrivenja, alegorije, apokalištične delove Pisama, ili neki drugi oblik ili formu nedoslovnog proroštva. Iako to na ovaj način zvuči izuzetno komplikovano, zapravo kada proučavamo tačno određeni deo iz Pisama, uopšte nije teško da se odredi do kog stepena je taj deo doslovan.

  1. Apokaliptična literatura ima svoje posebno mesto u svemu tome, jer će se svi složiti da ona nije, striktno govoreći, doslovna u svom otkrivenju. Izvanredni i izuzetni primeri jesu, Knjiga proroka Danila, Knjiga proroka Jezekilja i Otkrivenje. Činjenica da takva otkrivenja nisu doslovna, međutim, nikako ne negira da nam otkivaju tačno određene činjenice. Ovde se itekako zahteva veština u tumačenju, kao i pažljivo upoređivanje Pisama sa Pismima, koje je suštinski važno da bi se odredilo stvarno značenje. Ovo ćemo da ilustrujemo kada budemo došli do tumačenja samih proroštava.

Baš kao i kada čitamo bilo koju drugu vrstu literature, možemo da pretpostavimo da izjava koja predviđa budući događaj jeste činjenična i jeste doslovna sve dok ne postoje dobri razlozi da to shvatimo na neki drugi način. Ovde, dobra procena tumača i izbegavanje predrasuda i prethodno prihvaćenih koncepata jesu od izuzetne važnosti da bismo učinili mogućim da odlomak govori sam za sebe.

Glavna Teološka Tumačenja Proroštava

Tumačenje Amilenijalizma

Unutar pravovernog tumačenja Biblije najistaknutije teološko tumačenje proroštava od četvrtog veka Hrišćanske ere na ovamo bilo je amilenijesko ili bezmilenijsko. Počevši od Augustina, amilenijsko tumačenje drži da neće biti nikakvog budućeg hiljadugodišnjeg carevanja Hrista na zemlji, već se milenijum odnosi na ovo sadašnje doba ili moguće, na poslednjih hiljadu godina ovog sadašnjeg doba. Zato šta ovo tumačenje nije pružilo doslovno tumačenje odlomaka o milenijumu, od devetnastog veka označeno je kao amilenijsko, amilenijalizam.

Amilenijsko tumačenje unutar granica pravoverne teologije imalo je i ima različita objašnjenja o ispunjenju milenijskih proroštava. Najpopularnije, Augustinovo tumačenje, odnosi se prema milenijumu u ovom sadašnjem dobu kao prema duhovnom carstvu koje vlada u srcima Hrišćana ili je utelovljeno u napredovanju i rastu evanđelja unutar crkve.

Amilenijalci devetnaestog i dvadesetog veka ponudili su još neka različita tumačenja, neki smatraju da se milenijum ispunjava u vremenu između smrti i vaskrsenja Hrišćanina. Neki amilenijalisti u dvadesetom veku smatrali su da će milenijum biti ispunjen na novom nebu i novoj zemlji, onako kako je to opisano u Otkrivenju 21-22. Neki amilenijalisti su takođe sugerisali da su milenijski odlomci uslovljeni i da neće ni biti ispunjeni zbog Izraelskog napuštanja vere. Neki drugi kažu da je carstvo na zemlji bilo ispunjeno u carevanju Solomona koji je kontrolisao zemlju obećanu Avraamu (Postanak 15:18).

Unutar amilenijalizma dvadesetog veka treba pomenuti i neopravoverno (neoorthodox) tumačenje Pisama. Ovo gledište smatra da je carstvo ispunjeno sada unutar iskustva svakog pojedinog Hrišćanina. Općenito govoreći, neortodoksni studenti drže da Bog direktno komunicira sa Hrišćaninom na jedan natprirodan način, a samu Bibliju oni ne smatraju nepogrešivim zapisom otkrivenja.

Liberalni teolozi su takođe amilenijalisti u smislu da oni ne veruju da će se dogoditi bilo kakav budući milenijum.

Tumačenje Postmilenijalizma

Počelo je u osamnaestom veku sa čovekom koji se zove Daniel Whitby. Tumačenje koje je držalo da će milenijum biti tačno poslednjih hiljadu godina ovog sadašnjeg doba postalo je izuzetno popularno. Pristalice ovog gledišta verovali su da će evanđelje da trijumfuje do takvih razmera u svetu da će ceo svet da bude Hrišćanizovan, i da će to doneti zlatno doba koje je zapravo milenijsko carstvo. Kao i amilenijalizam, i postmilenijalizam je smestio drugi Hristov dolazak na sam kraj milenijuma. Postmilenijalizam je u svom izvornom obliku pokušavao tumačiti proroštva mnogo doslovnije nego šta su to činili sledbenici postmilenijalizma u dvadesetom veku.

U dvadesetom veku, međutim, postmilenijalizam, pod snažnim uticajem evolucijske teorije, postaje sve manje Biblijski i usvaja koncepte o duhovnom napredovanju kroz dugi period vremena, koje će na jedan općeniti način dovesti do zlatnog doba. Međutim, ove postmilenijaliste, više se ni ne smatra pravovernima. Kao teološki pokret, postmilenijalizam je uglavnom zamro u prvoj polovini dvadesetog veka, ali neke male grupe danas pokušavaju da ga ožive kroz tekuće teološke rasprave.

Tumačenje Premilenijalizma

Od prvog veka, učenici Biblije držali su da će drugi dolazak Hrista biti premilenijski, to jest, nakon drugog dolaska uslediće hiljadu godina Hristovog doslovnog carevanja na zemlji. Ovo je bio prevladavajući pogled rane crkve, a to znamo kroz svedočenja ranih crkvenih otaca. Do trećeg veka, međutim, Aleksandrijska škola teologije donosi razorno alegorijsko tumačenje Pisama, koje je uspešno uklonilo premilenijsko stajalište.

U poslednjih nekoliko vekova, međutim, premilenijalizam je ponovno oživljen od strane Biblijskih učenika i sada se smatra ispravnim od mnogih koji su pravoverni i u drugim područjima teologije i života. Za razliku od amilenijalizma i postmilenijalizma, premilenijsko tumačenje nema liberalnih sledbenika, zato šta gradi na konceptu da je Biblija Reč Božija i da proroštva treba tumačiti u njihovom uobičajenom i doslovnom značenju.

Premilenijsko gledište ima jako puno toga za dati, jer ima iste principe tumačenja i u odnosu na proroštva i u odnosu na uobičajena područja teološkog tumačenja. Premilenijsko gledište je općenito prihvaćeno u tumačenju proroštava u ovom radu pred vama. Činjenica da je toliko proročanstava do sada doslovno ispunjeno daje snažnu podršku za očekivanje da će i ona koja još nisu ispunjena imati identično doslovno ispunjenje.

Walvoord, John F.

Every Prophecy of the Bible: Clear Explanations for Uncertain Times