Teško Uočljivi Duhovni Ponos

Prvi i najgori uzrok pogrešaka koje obiluju u ovim našim danima i u ovom našem vremenu jeste duhovni ponos. To je ulaz kroz koji đavo dopire do srca onih koji gore da prime više od Hrista. Ponos je glavna pukotina kroz koju izlazi dim iz vražje jame bez dna da zamrači umove i da omete svako zdravo prosuđivanje.

Ponos je glavna poluga kojom đavo ometa Hrišćane i glavni izvor svih nedela koja čini kako bi ometao delo Božije. Duhovni ponos je glavni izvor ili barem glavna linija snabdevanja svih drugih pogrešaka. Dokle god se ova bolest ne izleči, uzalud se primenjuju lekovi za izlečenje bilo kojeg drugog poremećaja.

Upravo kroz duhovni ponos um brani i opravdava samog sebe u tuđim pogreškama i odupire se svetlu pomoću kojeg bi mogla doći ispravka i otrežnjenje. Duhovno ponosan čovek misli za sebe da je pun svetla i oseća da njemu nisu potrebna uputstva od drugih, tako da je spreman da ih zanemari ukoliko mu se ponude.

Sa druge strane, ponizna osoba je poput malog deteta i jako lako prima uputstva. Takav je jako oprezan u procenjivanju samog sebe, osetljiv na to kako samo lako može da zastrani. Ukoliko se takvom sugeriše da je možda malo zastranio, on je itekako spreman da preispita celu stvar.

Ništa ne postavlja hrišćanina tako daleko izvan vražijeg dosega nego poniznost i ništa mu tako dobro ne priprema um za Božije svetlo bez imalo tame. Poniznost čisti oko da može videti stvari onakve kakve one uistinu jesu. Psalam 25:9: On ponizne u pravdi vodi i ponizne uči putu svojemu.

Ako je duhovni ponos izlečen, druge stvari je lako ispraviti. Naša prva briga bi bila da ispravimo svoje srce i da uklonimo gredu ponosa iz našeg oka, tako da možemo jasno videti.

Hrišćani koji rastete, čuvajte se!

Oni koji su najgorljiviji u stvarima od Boga, upravo su najverovatnije mete da budu ispunjeni ponosom. Kada se čini da neka osoba, u bilo kom pogledu, vidno nadilazi druge u svom hodu sa Hristom, izgledi su deset prema jedan da će to trenutno probuditi ljubomoru onih koji su oko njega.

Oni će sumnjati (imali oni za to dobre razloge ili ne) da je takav čovek jako ponosan na svoju dobrotu i da za sebe verovatno misli da nema nikog ko je dobar poput njega, tako da će sve što on kaže ili napravi biti posmatrano kroz ovu predrasudu.

One koji su hladni i mrtvi, one koji nikada nisu imali bilo kakvo iskustvo moći Božije u svojim vlastitim srcima, verovatno će jako zabaviti ovakva razmišljanja o najboljim Hrišćanima. To izrasta ni iz čega drugog do iz prikrivenog neprijateljstva protiv suštinske i čiste svetosti.

Ali, gorljivi Hrišćanin treba da obrati pažnju da se ovo ne pokaže kao klopka za njega i da đavo to ne iskoristi kao sredstvo kojim će oslepeti njegove oči da ne može videti istinsku prirodu vlastitog srca i da ne počne misliti da, zbog toga što je lažno i u nemilosrdnom duhu optužen da je ponosan, takve optužbe ponekad nisu istinite. Jao, koliko samo ponosa onaj najbolji ima u svom srcu! To je najgori deo ovog tela greha i smrti; prvi greh koji je uopšte ušao u univerzum i poslednji koji će biti iskorenjen. To je Božiji najtvrdoglaviji neprijatelj.

Ponos: tajni neprijatelj

Ponos je teže uočiti nego bilo koju drugu iskvarenost, i to upravo zbog same njegove prirode. Ponos čini da osoba ima previsoko mišljenje o sebi. Zar je stoga nešto iznenađujuće da osoba koja ima suviše visoko mišljenje o sebi toga uopšte nije svesna. Razmišljanje takvoga je da je mišljenje koje on ima o sebi pravedno utemeljeno i da stoga nije previsoko. Potrebno je da se temelji na kojem to mišljenje počiva razbiju, da bi takav prestao da tako misli o sebi.

Upravo zbog same prirode duhovnog ponosa, to je najskriveniji od svih greha. Nema druge stvari u kojima je srce više prevarljivo i više neistraživo i nema drugog greha na čitavom svetu u kojeg je čovek više spreman da se pouzda. Sama priroda ponosa je da radi na samopouzdanju i da tera od sebe bilo kakvu sumnju o bilo kakvoj vrsti zla. Nijedan greh po svojoj tajnosti i suptilnosti, kao i po pojavljivanju u tako mnogo različitih oblika koji se ne daju otkriti i koje ne očekujemo, ne nalikuje tolko đavolu kao ovaj.

Duhovni ponos uzima mnoge oblike i mnoge načine, jedno unutar drugog, i obuhvata i uvija srce kao što luk obavija i uvija njegova kora; taman skinete jedan sloj, a ispod naiđete na drugi. Stoga, trebamo najveću moguću pažnju usmeriti na naša srca, sa velikim respektom prema ovoj stvari i sa snažnim i iskrenim vapajima Najvećem Istražitelju srca za Njegovu pomoć. Onaj koji se pozdaje u svoje vlastito srce je budala.

Kako je duhovni ponos u samoj svojoj prirodi toliko skriven, on se ne da dobro uočiti trenutnom preispitivanjem i intuicijom nad samim sobom. Najbolje se prepoznaje po svojim plodovima i onome što čini. Nešto od toga ću pomenuti u tekstu koji sledi, stavljajujći to zajedno sa suprotnim plodovima, plodovima Hrišćanske poniznosti.

Ponos: veliki pronalazač pogrešaka

Duhovni ponos čini osobu da govori o gresima drugih, o njihovom neprijateljstvu prema Bogu i narodu Božijem sa lakoćom i prezirom, dok istinska Hrišćanska poniznost o tome ili ćuti ili govori sa bolom i žalošću.

Duhovno ponosna osoba pokazuje taj ponos u pronalaženju pogrešaka kod drugih svetih, vidi ih kao slabe u milosti, hladne i mrtve i brz je na to da uoči njihove nedostatke. Uistinu ponizni Hrišćanin ima toliko posla u svojoj vlastitoj kući i vidi toliko puno zla u samome sebi da sebe ne vidi pogodnim da se puno bavi tuđim srcima.

On se najviše žali na samog sebe i na svoju vlastitu hladnoću i na nedostatak milosti koji vidi kod sebe. On je spreman da druge vidi boljima od sebe i spreman je da se nada da gotovo svi imaju više ljubavi i zahvalnosti prema Bogu nego on; ne može da podnese kada razmišlja o tome kako drugi donose mnogo više ploda za Božiju slavu nego on.

Neki kod kojih je duhovni ponos pomešan s učenošću i radošću, s puno će žara drugima govoriti o sebi, te će verovatno druge Hrišćana pozivati da se pokrenu i razuveravati ih od toga da ne budu hladni i beživotni.

Postoje i oni ponizni koji su preplavljeni svojom vlastitom ništavnošću, koji kada prime izuzetna otkrivenja slave Božije bivaju slomljeni od uviđanja svoje vlastite grešnosti. Mada su skloni da govore mnogo i s puno žara, uglavnom je to govor o okrivljavanju samih sebe ali i bodrenje drugih i to na način koji je pun ljubavi i poniznosti.

Istinska Hrišćanska poniznost čini da osoba primećuje sve ono što je dobro u drugima i tako uzima najbolje iz toga, umanjujući njihove nedostatke. Međutim, takva osoba prvenstveno gleda na loše stvari u samoj sebi i jako puno pažnje obraća na to da se takvo stanje u njoj ne pogoršava.

Ponos: služenje u duhu grubosti

Navika je duhovno ponosnih osoba da o svemu što vide kod drugih govore grubim, strogim jezikom. Kod njih je jako učestalo da o tuđem mišljenju, vođstvu, tuđem savetu, hladnoći, tišini, obazrivosti, umerenosti, razboritosti govore kao da dolaze od đavola ili iz samog pakla.

Takva vrsta govora koji oni često koriste ne samo prema opakim ljudima, već i prema istinskoj deci Božijoj, takođe je usmerena i prema službi evanđelja, čak i prema onima koji su njihovi nadređeni. Hrišćani koji sebe vide kao crve trebali bi barem da tretiraju jedan drugoga sa onoliko poniznosti i nežnosti s koliko Hrist tretira njih.

Ponos: stavljanje maski

Duhovni ponos često prouzrokuje da se osoba ponaša drugačije, govori drugačije i koristi drugačiji dijalekt, ili da ima drugačije mišljenje, stav ili ponašanje. Ali onaj ko je istinski ponizan Hrišćanin, iako čvrst u svojim odgovornostima, svakako će biti drugačiji – jer ide samo putem ka Nebu, iako taj put sav drugi svet napušta – ali ne uživa u tome što je različit same različitosti radi.

On ne pokušava da sebe postavi na mesto gde će biti viđen ili gde će biti posmatran kao onaj koji se razlikuje niti želi da se na njega gleda kao na boljeg od drugih – uprkos tome što prezire to društvo i saobražavanje s njim – već upravo suprotno, želi da postane sve svim ljudima, da dosegne druge, da im priđe i udovolji u svemu sem u grehu.

Ponos: lako uvredljivi

Duhovni ponos veoma lako uočava svako protivljenje i  svaku ranu koja mu je naneta, kao što je, isto tako, sklon da često o tome puno govori, bilo s gorčinom bilo s prezirom.

Čista i neukaljanja Hrišćanska poniznost, s druge strane, čini da osoba bude sve više poput njenog blagoslovljenog Gospoda, kada ga se grdi: tih, ne otvara svoja usta već predaje sebe u tišini Onome koji sudi pravedno. Za poniznog Hrišćanina što je svet više protiv njega, on je sve tiši i mirniji, osim ako ne govorimo o mestu na kojem se on moli. Tamo neće biti ni tih ni miran.

Ponos: samouverenost pred Bogom i čovekom

Još jedan efekat duhovnog ponosa je svojevrsna samouverena drskost pred Bogom i pred ljudima. Neki, u svom velikom veselju pred Bogom, ne obraćaju dovoljno pažnje na pravilo koje nam daje Psalam 2:11: Služite Gospodu sa strahom i radujte se sa trepetom.

Oni se ne raduju sa strahom i trepetom, na jedan ispravan način, pred zastrašujućim Veličanstvom Božijim i pred zastrašujućom udaljenošću između Njega i njih. Postoji tako jedna neprikladna hrabrost pred čovekom koja je ohrabrena i brani se pogrešnim tumačenjem Izreka 29:25; Strah čoveku postavlja zamku … To je kao kada bi mislili da je ispravno da u svim našim odnosima sa osobama, visoko ili nisko poizicioniranim, muškarcima, ženama ili decom – u svakom Hrišćanskom razgovoru – potpuno zapostavimo bilo kakve uobičajene regule ponašanja, morala, pristojnosti ili dužnog poštovanja prema osobi.

Ne da se bilo ko treba uzdržavati od Hrišćanskog razgovora, već to treba da čini s poniznošću, kako nam kaže 1. Petrova 3:15; Nego, posvetite Gospoda Boga u srcima svojim i budite uvek spremni na odgovor svakome ko od vas išće obrazloženje za nadu koja je u vama, ali sa blagošću i strahom.

Ponos: glad za pažnjom

Još jedan efekat duhovnog ponosa je da u onome ko je ponosan proizvodi želju da privuče pažnju. Ljudi često imaju običaj da se ponašaju na jedan poseban način kako bi u drugima proizveli da im se obrati pažnja, ili da budu zapaženi. Jako je prirodno za osobu koja je pod uticajem duhovnog ponosa da prihvati svo poštovanje koje joj se odaje.

Ukoliko drugi prema njemu pokažu stav podložnosti i gledaju ga kao različitog, on je sasvim spreman da prihvati takav stav. Za takvoga postaje sasvim prirodno da očekuje takav tretman prema sebi i da itekako primeti ukoliko osobe to ne učine, kao i da ima jako loše ili čak bolesno mišljenje o onima koji prema njemu ne zauzimaju stav kakav on misli da zaslužuje.

Onaj koji je pod uticajem duhovnog ponosa skloniji je da upućuje druge šta da rade, nego da preispituje sebe i tako se prirodno postavlja u poziciju da kontroliše stvari. Istinski ponizan Hrišćanin misli da treba pomoć od svakoga dok onaj koji je duhovno ponosan misli da svakom treba njegova pomoć. Hrišćanska poniznost pod dojmom tuđeg jada moli i preklinje, a duhovno ponosan pokušava da nad njime komanduje i da upozorava isti taj jad.

Ponos: zanemarivanje drugih

Kao što duhovni ponos prouzrokuje da osoba ima jako visoko mišljenje o sebi, tako prouzrokuje da druge zapostavlja, odnosno da ih gleda kao da su manje važni. Suprotno tome, istinska, čista, Hrišćanska poniznost časti sve ljude, kao što kaže 1. Petrova 2:17. Ponekad je nerazumno ući u raspravu o Hrišćanstvu; recimo, na sastanku na Hrišćanskoj konvenciji ili zarad vežbe obožavanja.

Ipak, moramo biti pažljivi da ne odbijemo razgovor s telesnim ljudima, kao da ih smatramo da nisu vredni toga. Naprotiv, moramo imati ljubaznosti prema njima, onako kako je Hrist imao dobrote za nas, podnoseći našu nespremnost da učimo i našu glupost.

 

Preuzeto iz članka Jonathan Edwards-a u knjizi: „Some Thoughts concerning the Present Revival of Religion in New England“ (Neka razmišljanja o Sadašnjem Religijskom Probuđenju u Novoj Engleskoj)