Neki od vas znaju da osim toga što pratim moj uobičajeni dnevni plan čitanja, koji me vodi dva puta kroz Novi zavet i jednom kroz Stari zavet, ostale mesece u godini posvetim nekoj određenoj knjizi iz Biblije. Razmišljao sam, kojoj bi knjizi trebao posvetiti posebnu pažnju u ovom poslednjem tromesečju 2019. Verujem da sam dobro odlučio kada sam odabrao Prvu Korinćanima. Već sam napisao uvod i sada želim da ga vam ga predočim jer će nam biti od pomoći da se malo bolje upoznamo sa pozadinom ove Poslanice, pre nego što pređemo na sami tekst. Molim vas da mi se pridružite u ovom izlaganju, i ako želite, molim vas da se molite da Bog i vama i meni da svetlost sa neba kako bi naš unutarnji čovek mogao da primi od Njega.

Uvod u I Poslanicu Korinćanima

U Korintskom tesnacu, sa dva Grka i jednim Špancem

 Završavajući svoju poslanicu Filipljanima, apostol Pavle se osvrće na ove žene, jer su se sa mnom rame uz rame borile u propovedanju evanđelja zajedno s Klimentom i mojim ostalim saradnicima, čija su imena u Knjizi Života (Filipljanima 4:3). Kliment  Rimski bio je crkveni otac, što znači direktan učenik apostola. On je putovao sa Pavlom i bio je postavljeni starešina crkve u Rimu zajedno sa Linom i Klementom (Pavle je uvek postavljao i praktikovao više starešina). Njegova pisanja iz prvog veka su verovatvo najranija, posle apostostolskih nadahnutih Pisama. On je najverovatnije poznavao crkvu u Korintu iz prve ruke, je im je napisao dugačko pismo negde krajem prvog veka.

On obilato citira Pismo, Stari i Novi zavet, a ja navodim njegovu preporuku Pavlove prve poslanice Korinćanima, koju on prepoznaje kao Pismo: “Nego, kao što je zapisano: Ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne uđe, to je Bog pripremio za one koji ga ljube“ (I Korinćanima 2:9). I onda, “Uzmi poslanicu blagoslovljenog Apostola Pavla. Šta je ono što vam je napisao u vreme kad je Evanđelje tek počelo da se propoveda? Zaista, inspirisan Duhom on vam je pisao misleći na sebe, i na Kefu, i na Apolosa, jer čak i tada su stranke bile oformljene među vama.“ Klementovo pismo daje utehu i ispravku koja se tiče svađe u Korintu, očigledno između mlađih i starijih ljudi. Ono je čuvano u Korintu i sa vremena na vreme čitano u crkvi. Kopija pisma je pronađena 1628, u jednoj drevnoj starogrčkoj Bibliji.

Polikarp, još jedan od crkvenih otaca i ’anđeo’ crkve u Smirni, bio je prijatelj apostola Jovana. On je napisao pismo Filipljanima prvom polovinom drugog veka. On takođe koristi citate iz obe, i iz prve i  iz druge pavlove poslanice Korinćanima. Prijatelj Polikarpa, Irinej, u svom delu, Protiv Jeresi, pisanom krajem drugog veka takođe citira Pavlovu Poslanicu Korinćanima. Pominjem ovo da bi pokazao kako su izvanredno Pisma Novog zaveta dokumentovana kroz generacije. Započinje sa četri prikaza života i učenja samog Hrista, zatim ih slede pisma apostola, a onda i zapisi crkvenih otaca. Dokaz koji se tiče autentičnosti Evanđelja je nepobitan. Posebno sam hteo da istaknem to da rani crkveni očevi naglašavaju postojanje Božanske nadahnutosti u Pavlovim pismima Korinćanima.

Sa istim prijateljima u drevnom Korintu. Iza nas je pogled na tvrđavu na visokoj planini.

Pre mnogo godina, putovao sam trajektom kroz Grčku prema kući našeg sina koja se nalazi u Strumici, u Severnoj Makedoniji. Putujući prema ili od poluostrva Peloponez, u to vreme, moralo se proći kroz Korinski tesnac, koji je bio jedina veza između dva dela Grčke. Zaustavio sam se na kratko da bi video ruševine starog Korinta koje leže iznad i odvojene su od modernog grada. I tek pre nekoliko godina, Jedan moj prijatelj Španac koji živi u Atini, Roberto, poveo me da malo bolje razgledamo ruševine, gde je apostol Pavle osnovao crkvu. Neki od stubova i kamenih ostataka Galionovog Suda se lako pronalaze. Korint je bio važan grad u vreme kada je Grčka dominirala poznatim svetom, Rimljani su ga uništili 146 godine pre Hrista, a ponovo ga je izgradio Julije Cezar 44 godine pre Hrista. Sa brojem stanovnika od oko 200 000 postao je prestonica rimske provincije Ahaje, gde je boravio rimski prokonzul. Bio je to drugi grad po važnosti u kome je Pavle osnovao crkvu.

U knjizi Dela, u poglavlju 18, Pavlova poseta Korintu prati njegov poziv u Makedoniju, poziv primljen kroz noćnu viziju i njegovu trenutnu službu u Filipima, potom Solunu, Berei i Atini. On se bavio svojim zanatom izrade šatora, zajedno sa Priskilom i Akilom, koje je zatekao u tom gradu. Oni su došli iz Rima iz kog su bili proterani zajedno sa svim Judejima. I kako je bio Pavlov običaj, počeo je propovedati u sinagogama, a u međuvremenu, Sila i Timotej su stigli iz Makedonije. I kad je protivljenje Judeja doseglo vrhunac, Pavle im je najavio da se okreće prema paganima, ili ne-Jevrejima. Međutim, starešina sinagoge, Krisp, i njegovi ukućani, su postali vernici. Mnogi starosedeoci Korinta su takođe poverovali u Evanđelje, u stvari, Gospod mu je govorio jedne noći: Ne boj se,nego govori i nemoj da ućutiš. Jer niko te neće napasti ni naneti ti zlo, pošto imam mnogo ljudi u ovom gradu (Dela 18:9-10).

On je ostao tamo godinu i šest meseci i jedino je još u Efezu ostao duži vremenski period. Judeji su pokušali da utiču na rimskog prokonzula, Galiona, a protiv Pavla, ali ovoga nije interesovalo da se bavi stvarima koje su izvan rimskog zakona. On ih je isterao iz sudnice, i Grci su pretukli starešinu sinagoge na tom mestu, dok je Galion to ignorisao. Tada je Pavle, kad je završio sa evangelizaciom i pošto je osnovao crkvu, otišao prema Siriji sa Priskilom i Akilom, zaustavivši se u Efezu. On piše svoje pismo Korinćanima, 57 godine nove ere, tokom tri godine koje je proveo u Efezu.

I pošto smo pokrili malo geografije i istorije, okrećemo se razlogu zbog kojeg Pavle piše ovu poslanicu. Potraga koju su Korinćani imali za grčkom mudrošću sudarila se sa Božijom mudrošću i ovo protivrečje imalo je puno veze sa Pavlovim predstavljanjem krsta. On je odbacuje kao ludost Božiju, koja je mudrija od ljudi. On pokazuje razapetog Hrista kao slabost Božiju. Potom on pokazuje slabost i ludost onih koji su pozvani od Boga, uključujući i njega samog. Ja stalno upućujem na prva dva poglavlja ove poslanice, kao na najjasniju hrišćansku objavu u svim poslanicama, o tome da su misli i putevi Božiji, uvek protivni i uzvišeniji od puteva čoveka.

Pavle se u samom početku svog pismenog obraćanja, bavi paradoksom posedovanja duhovnih darova i milosti, čežnje za Hristovim povratkom, a ipak biti telesno razdeljen. On ih izaziva da nastave da grade na temelju koji je Hristos, a koji je on postavio, kroz bogato vodstvo i moć Duha Svetoga. On govori o kompleksnosti svoje apostolske službe i daje ključnu izjavu koja se tiče Kraljevstva Božijeg: Ne radi se o veštini govora, tvrdi on, već o duhovnoj moći.

Pavle počinje da se bavi stvarima koje se tiču korekcije i crkvene discipline u poglavlju 5, razotkrivajući nepravilnost koja se tiče tolerancije na nemoral u Korintu. Pavle nema nikakve tolerancije prema grehu. Na isti način, on nabraja dokaze o sebičnim tužbama među braćom u poglavlju 6. On potom nastavlja, u područje braka, razvoda i ponovnog braka među Hrišćanima. Odatle odlazi u komplikacije oko jedenja hrane prinesene idolima. Zbog toliko problema koji nastaju zbog sebičnosti, Pavle raspravlja o predaji svojih vlastitih prava, kao primer crkvi. On se vraća na temu idolopoklonstva, kojom je počeo da se bavi u predhodnom poglavlju, kao što sam i pomenuo. On naučava o običaju pokrivanja glave i potom o zloupotrebi obreda kod Gospodnje Večere.

Poglavlja 12 do 14 ukazuju na duhovne darove u crkvi. Prvo naučavaju o njihovom mestu, a potom o njihovoj pravilnoj upotrebi, posebno o daru govora u jezicima, a Pavle daje prednost prorokovanju. Između poglavlja 12 i 14 nalazimo predivan monolog o Božijoj ljubavi. U poglavlju 15 iznosi doktrinarnu pogrešku koja se tiče vaskrsenja i u poglavlju 16 govori o novčanoj pomoći crkvi u Jerusalimu i svojim planovima za budućnost. Onda daje poslednje savete i završava sa pozdravima.

Mesto Galionovog suda.

Ovo su područja, u kojima ćemo pokušati da sledimo i razumemo naučavanja apostola. Kao i uvek, moramo pristupiti Pismu u molitvi i sa poniznošću, ne držeći se tvrdoglavo doktrinarnih stavova koje imamo, možda, i godinama. Ovo me podsetilo na to što sam jednom prilikom slušao profesora  hermenautike doktora Boba Utley-a, kako  propoveda u jednoj baptističkoj crkvi. On je rekao: “Mi moramo dopustiti da Pismo ima prednost nad našim ličnim sklonostima i denominacijskim tradicijama. Ti moraš dopustiti da Biblija bude stvarno autoritativna.“

I kao dodatnu pripremu za ovo proučavanje, ja bi vas zamolio da poslušate ovu veoma razumnu i racionalnu polusatnu poruku doktora Utley-a. Ovo vas molim, ne toliko zbog njegovog učenja o govoru u jezicima, već zbog njegovog saveta koji se tiče autoriteta Svetog Pisma, i otvorenosti prema Biblijskoj istini, kako je objasnio na početku svoje poruke. Mislim da je to puno važnije od mišljenja o jezicima.