Pozdrav i uvodne izjave

Pavle, Božijom voljom pozvan za apostola Isusa Hrista i brat Sosten, Božijoj crkvi u Korintu, posvećenima u Hristu Isusu, pozvanima da budu sveti, sa svima koji na svakom mestu prizivaju našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je i njihov i naš: milost vam i mir od Boga, našeg Oca, i Gospoda Isusa Hrista. Uvek zahvljujem svome Bogu za vas, za milost koja vam je data u Hristu Isusu, što ste se u njemu u svemu obogatili-u svakoj reči i svakom znanju. Pošto se svedočanstvo o Hristu učvrstilo među vama, ne oskudevate ni u jednom milosnom daru dok željno iščekujete Otkrivenje našeg gospoda Isusa Hrista. On će vas do kraja učvršćivati, da budete besprekorni na Dan našeg Gospoda Isusa Hrista. Veran je Bog, koji vas je pozvao u zajednicu svoga Sina, Isusa Hrista, našeg Gospoda.

(I Korinćanima 1:1-9)

Ako je Pavle pozvan od Boga da bude apostol, (apostol znači “poslanik“), i naravno on to jeste, u ovo neizmerno važno poslanje koje se tiče dispenzacije večnog evanđelja, onda je ova poslanica od najveće važnosti za nas. Pismo je nadahnuto Duhom Svetim i nepogrešivo; ono je istinsko uputstvo, ono je živo i nije podložno starenju. Pavle se udružuje sa Sostenom u svom pozdravu, to je udruženi napor savetovanja crkve, jer ovaj Jevrejin je dobro poznat Korinćanima. Posle Krispa, starešine sinagoge, bio je obraćen na hrišćanstvo, njega je zamenio Sosten kao jevrejski vođa. Kada su Jevreji optužili Pavla pred rimskim prokonzulom u Ahaji, Galionom, ovaj je ignorisao njihove pritužbe, i građani Korinta su dohvatili Sostena i tukli ga pred sudom. Nešto posle, Sosten takođe postaje hrišćanin, to je drugo obraćenje jednog važnog Judejina.

Pismo je napisano crkvi, što znači “onima koji su pozvani iz“ u Korintu. Oni su sveti jer su posvećeni u Hristu Isusu. Sveti, ne označava nekakav elitni razred izvanrednih hrišćana koji čine izvanredna dela, nego su tako nazvani zbog dela koje je Hristos učinio za njih. Oni su tako pridruženi rastućoj skupini vernika na Bliskom Istoku u vremenu apostola, i još stotinama hiljada onih koji su pozvani u ime Gospoda, kroz vekove i širom sveta, sve do sadašnjeg vremena. To je naš isti Gospod i u ovom XXI veku (stih 2).

Pavle i Sosten pozdravljaju na uobičajen Pavlov način i to je više od puke formalnosti, radi se o predavanju blagoslova Trojstva, milost i mir. Jer je od Oca, od Sina, i takođe od Duha Svetog koji radi posredstvom ljudskih pisaca (stih 3). Milost je naklonost Božija prema nedostojnom čoveku, ženi i detetu, a mir je njihova sigurnost, posredstvom dela pomirenja kroz Hrista.

Pavle je zahvalan, uvek i svuda on posmatra kako Bog radi Svoje delo na zemlji. Njegovo srce je potpuno umotano u večne svrhe, motivisano Duhom Božijim koji je nastanjen u njemu. Milost je ta koja je darovana Korinćanima i ništa osim nje; Bog je kroz milost i bogatstvom Svog oprosta, odvojeno od svakog napora i pravednosti vernika, pridobio ove ljude za Sebe, kroz Isusa Hrista (stih 4).

Oni uživaju duhovni prosperitet, iznad bilo kakvog blagostanja koje nudi svet i onog što se postiže prirodnim sredstvima. Nije čudno što Pavle ovde koristi Grčku reč ploutizo, što znači „učiniti veoma bogatim.“ To se manifestuje kroz snažne darove komunikacije i iskustvenog znanja o nebeskim i večnim stvarima (stih 5).

Svedočanstvo o Hristu objavljuje se pomazanom i izgovorenom reči, preko nadnaravnih dela osoba koje imaju svedočanstvo, i po onom šta čovek jeste, kao nanovo rođeni vernik, u kojem prebiva Duh Božiji. Korinćani su postali živi dokaz tog svedočanstva (stih 6). Oni su imali i koristili duhovne darove koji su im bili dani, o čemu će Pavle dati detaljna uputstva u poglavljima 12-14. Njihove pogled, kao i pogled celog hrišćanstva usmeren je na otkrivenje Gospoda Isusa Hrista, kada se On vrati po Svoju crkvu (stih 7). Jer ćemo ga videti onakvog kakav jeste
(I Jovanova 3:2).

Hrišćanin je onaj koji se održao do kraja držeći se sile Gospoda Isusa Hrista, on sada jeste i biće onog dana bez krivnje pred svetim Bogom: Ja im dajem večni život i oni neće propasti doveka, niti će ih ko ugrabiti iz moje ruke (Jovan 10:28) Savršeno delo krsta je uklonilo svu krivicu (stih 8). Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u njemu budemo Božija pravednost (II Korinćanima 5:21).

Taj položaj zavisi o vernosti Božijoj: Ali, Gospod je veran – on će vas učvrstiti i sačuvati od Zloga (II Solunjanima 3:3). On nas je pozvao u večni odnos sa Sobom i sa Svojim Sinom (stih 9). A naša zajednica je s Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom (I Jovanova 1:3).

 

Razdori i krštenje

Zaklinjem vas, braćo, imenom našeg Gospoda Isusa Hrista da svi jedno govorite i da među vama ne bude razdora, nego da budete savršeno sjedinjeni u jednom umu i u jednoj misli. Jer, neki od Hlojinih su me obavestili, braćo moja, da među vama ima svađa. Mislim na ono kad svaki od vas govori:“ja sam Pavlov“,“A ja Apolosov“,“A ja Kifin(Petrov)“,“A ja Hristov“. Zar je Hristos razdeljen? Zar je Pavle za vas raspet? Zar ste u pavlovo ime kršteni? Hvala Bogu što nikog od vas, osim Krispa I Gaja, nisam krstio, pa niko ne može da kaže da je kršten u moje ime. (Da, krstio sam i Stefanine ukućane, a što se ostalih tiče, ne znam da li sam još koga krstio.) Jer, Hristos me nije poslao da krštavam, nego da objavljujem evanđelje – ali ne rečima ljudske mudrosti, da se ne obezvredi Isusov krst.

(I Korinćanima 1:10-17)

 

 

Problem razdora u crkvi je usled neslaganja. Hrišćani se moraju složiti o osnovima Hrišćanstva da bi imali istinsko zajedništvo. Idu li dvojica zajedno ako se nisu dogovorili? (Amos 3:3). Osnovna stvar je biti u saglasnosti sa Bogom i hodati u harmoniji (usaglašen) sa Njim. Braća u Hristu se moraju složiti u prihvatanju apsolutnog autoriteta Biblije, doktrine o trojedinom Bogu, potponom razvratu čoveka i spasenju jedino po milosti kroz veru. Ne može postojati jedinstvo izvan opšteg znanja i dogovora o izvornoj istini. Svaki nanovo-rođeni Hrišćanin ima Hristov um, i po njemu odlučuje o svakom pitanju (10).

vekovima stari Hrišćanski znak u Korintu

Istinsko poštovanje za Hristovo vitalno delo u Njegovu inkarnaciju (utelovljenje), Njegovu uzvišenu žrtvu i uskrsnuće, i  istinitost Njegovog delovanja u životu pojedinca, će ukloniti svaku zaslugu koja može biti dana čoveku, i nepotrebno divljenje njegovom službom .Kada čujem svedočanstva koja naglašavaju ulogu koju je odigrao čovek i njegove institucije, ja moram da posumnjam da je taj svedok stvarno imao susret sa Hristom.

Pavle čuje izveštaje o “kultovima ličnosti“ od jedne korintske porodice čija je glava Hloe, koga bi trebalo pohvaliti za prepoznavanje ovih rasprava (nesuglasica), i njihovo prijavljivanje Pavlu. On odaje priznanje tom domaćinstvu, pokazujući kako prikladno ponašanje treba biti dano kao javni primer. Kao rezultat, Pavle se obraća vernicima, u vezi sa ovom stvari, i obraća im se kao članovima iste Božije porodice; oni su braća (11).

Čak je i ime Hristovo upotrebljeno da bi se promovisale podele, a to se dešava zbog nedostatka razumevanja Njegove ličnosti i svrhe. Pavlova ocena neslaganja u prvom veku, proteže se i do današnjeg stanja u kom se crkva nalazi, rastrgnuta u delove denominacijskim razlikama. Osećaj ekskluzivnosti i superiornosti dolazi usled telesne arogancije i poništava bilo kakvu  Biblijsku ili praktičnu prednost koju njeni, (crkveni) članovi mogu tvrditi da imaju. Ko god sebe imenuje vođom, bio to Pavle, Apolos, Kefa ili Luter, Wesley, Calvin, Arminjan ili Menno, podpada pod osudu apostola. Usvajanje imena pokreta radije nego čoveka,  Bratstva (??), Baptista, Pentakodestalaca ili bilo koje manje grupe ne oslobađa ga od osude (12). To isto pitanje koje je postavio Pavle, mora se postaviti svakom ko ima duh sektašenja: Zar je Hristos  razdeljen? Zar je Pavle za vas raspet? Zar ste o Pavlovo ime kršteni? (13 Bilo bi baš prigodno ubaciti Apolosa i Kefu u ova pitanja, isto tako možemo sa svom slobodom staviti bilo koje drugo ime iz istorije crkve.)

Mnoge podele među vernicima postoje usled tumačenja i načina (vršenja??) samog krštenja. Zanimljivo je to, da Pavle nije često krstio. Zahvalan sam Bogu, kao što je i Pavle bio, da je to bilo tako, jer do današnjeg dana doktrine izdižu krštenje na nivo koji je iznad nečeg simboličkog. Njegova izjava ovde praktično pobija regeneraciju tj. obnovu krštenjem – naučavanje da je krštenje vodom suštinski deo novog rođenja. Ni jedan fizički element, kao što je voda, ne može imati duhovnu svrhu. Krštenje je potpuno simbolično i učinjeno je iz podložnosti (poslušnosti) Hristu, javno, telesno svedočanstvo svetu o već učinjenom unutrašnjem, duhovnom delu Božijem: A onima koji su ga primili, dao je moć da postanu Božija deca – onima koji veruju njegovo ime, koji nisu rođeni prirodnim putem, ni od volje tela, ni od volje muža, već od Boga (Jovan 1:12-13).

Nemam nameru da umanjim važnost krštenja vodom, kao javnog čina namenjenog da odvoji obraćenika od njegove porodice i bivših prijatelja. Ja jednostavno želim da istaknem njegovo ispravno značenje, usled doktrina koje ga se tiču, a koje mu daju preveliki značaj. Pavle je krstio Krispa, koji je već pomenut kao obraćeni jevrejski vođa i Gaja(Rim. 16:23; 3 Jov. 1:1-4), važne, (originalne???) istaknute članove crkve u Korintu. Lako se može pretpostaviti da su oni preuzeli dužnost (službu??) krštavanja  novo-obraćenika (14). Hrišćansko krštenje se izvodi u ime Oca, Sina i Duha Svetog, i nijedno drugo ime ne može biti pridodano. Kršteni vernik pripada samo Bogu i nikom drugom (15). Pogrešno je za njega da insistira da ga krsti neki istaknuti vođa. Pavle se takođe priseća da je krstio Stefanin dom (pogledaj 1. Kor. 16:15-18), ali se ne seća da je krstio ikog drugog u Korintu (16). Iako članovi porodice često slede glavu porodice u svojim uverenjima, ne postoji Novozavetni izveštaj o krštenju dece ili nevernika. Takve tvrdnje su zasnovane na čistom nagađanju.

Stih 17 potvrđuje to, važno kao što krštenje to uistinu jeste, ono ipak nije suštinski deo propovedanja evanđelja. Pavlova služba kao apostola je bila da propoveda evanđelje, ali taj poziv nije uključivao krštenje. On je krstio kad je to bilo neophodno, ali onda, kao i Isus (Jov. 4:2), ostavljao je krštenje drugima. Ono što sledi u ovom stihu je suštinski deo evanđelja, propoved o krstu Kristovom i ovo će od sada biti Pavlova tema. Govornička mudrost, izražavanje lepim rečima, takođe nije od suštinskog značaja za propovedanje evanđelja, u stvari, može čak i odvratiti od njegove sile.

Veoma često pominjem sledeći deo ovog poglavlja, zbog centralne teme Hristovog krsta u evanđelju, kao i Božanskog principa koji je predstavljen u pogledu razlike između svetovnog pogleda, i Božijih načina u pogledu mudrosti i moći. Ono takođe prikazuje dobrim delom, vrstu ljudi koje On poziva. Posvetimo striktno pažnju, jer čini se da, iako je apostol jasno i snažno izneo svoje stanovište, izgleda da veliki deo crkve zanemaruje ili pridaje manju pažnju ovim nepogrešivim učenjima.

  

Božiji načini (putevi) donose slavu Njemu 

Poruka krsta je ludost za one koji propadaju, a Božija sila za nas koji se spasavamo. Jer zapisano je: “Uništiću mudrost mudrih i odbaciću umnost umnih“. Gde je mudrac? Gde je književnik? Gde je istraživač ovog sveta? Zar nije Bog mudrost ovog sveta pretvorio u ludost? Pošto svet svojom mudrošću nije upoznao Boga u Božijoj mudrosti, Bogu se svidelo da ludošću propovedanja spase one koji veruju. I dok Judeji zahtevaju znamenja, a Grci traže mudrost, mi propovedamo raspetog Hrista za Judeje sablazan, za pagane ludost a za pozvane, i Judeje i Grke, Hrista-Božiju silu i Božiju mudrost. Jer, Božija ludost je mudrija od ljudi i Božija slabost je jača od ljudi. Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima (po telu), ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda. Nego, Bog je izabrao ludo sveta da postidi mudre, i slabo sveta da postidi jake, i neplemenito sveta i prezreno je izabrao Bog, i ono što nije da uništi ono što jeste, da se niko ne bi hvalio pred Bogom. A od njega je to da ste vi u Hristu Isusu, koji je za nas postao mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje, da bude kao što je zapisano: “Ko se hvali, neka se u Gospodu hvali“.

(I Korinćanima 1:18-31)

 

Propoved o krstu nije privlačna, u stvari ona je odbojna, do neverovanja, izgubljeni svet, ipak to je samo srce (srž) poruke evanđelja. Ovo je argument koji Pavle iznosi. Hrišćanski pogled i svetovni pogled su diametralno suprotni; jedan poruku vidi kao ludost, a drugi je vidi kao silu Božiju (18). Moramo shvatiti ovaj deo ukoliko želimo da ostvarimo bilo šta večno u delovanju za Hrista. Jer ako ne, svi naši napori će biti uzaludni u ostvarivanju nebeskih ciljeva.

U 19. stihu, Pavle citira Isaiju 29:14: Stoga ću, evo, opet zapanjiti ovaj narod čineći sve čudo za čudom. Nestaće mudrost mudrih, iščeznuti umnost umnih. Ni u Starom zavetu, ni u Novom zavetu Bog se ne oslanja na svetovnu mudrost, u stvari, On joj se protivi. Pavle tera Korinćane da pogledaju oko sebe i posmatraju: “Gde je mudri, književnik i onaj koji sumnja?“ on pita, misleći na one koje je Gospod pozvao iz sveta. Stvarne činjenice dokazuju princip da svet ne reaguje na  istinsku mudrost sa neba. Zbog toga, u Božijim očima, mudrost, koja vodi svetsku populaciju je iracionalna čak i suluda. Ne igra nikakvu ulogu u tumačenju i razvijanju poruke evanđelja (20).

Zbog toga što je  uzvišena spoznaja Boga bila odbačena od sveta, Bog je ponudio spasenje kroz objavu, koju su oni smatrali budalastom. Smatram da je, ne samo sadržaj poruke smatran ludošću, već takođe i njeno značenje, po kom je prikazana, javnim propovedanjem. Ona nije ukrašena ili profinjena; ona nije lukavo prezentovana u boji, sa svetlima i kulisama. Ona nije orkestrirana u sofisticiranoj produkciji ili promovisana od strane medijskih agenata. Ona je oslikana jednostavnim rečima kroz usta propovednika, i njena okrutna poruka koja se tiče neukrašenog, hrapavog krsta, je isporučena (21). Samo verujući u to, ljudi se spašavaju. Pavle je već pomenuo da snaga elokventnog izražavanja lišava evanđelje njegove sile. Snaga svetovnih naučavanja i mudrosti poništava silu Duha Svetog (pogledaj ponovo stih 17).

On predočava stavove dve dominantne struje njegovog vremena, Judeje i  Grke. U cilju da bi privukao Jevreje bili su neophodni spektakularni znakovi, a Grci koji su imali filozofiju i kulturu morali su biti dosegnuti kroz mudrost (22). Dodaj, ako želiš, privlačnosti XXI veka, da bi napravio listu zahteva, koji bi mogli dovesti ljude do crkvenog praga. Pavle im se protivi!

ruševine Apolonovog hrama

On ne iznosi ovde situaciju članovima svog tima, u cilju da bi oformili komisiju koja će istražiti načine da bi se privukla publika. On se već obavezao da predstavi poruku, koja je spotičuća prepreka za Judeje i ludost za Grke (23)! Zašto? Zato što ta poruka zahteva posredovanje Duha Svetog, radije nego oštroumne sposobnosti ljudi, u cilju da bi učinilo poruku krsta koja je odbojna čoveku, neodoljivim magnetom koji će privući ljudsko srce Hristu. On odbija da zameni to sa bilo čim manjim,, u nastojanju da bi se videla lepota dela koje čini Duh Sveti. Pavle zna, da ono što pokrene čovek, neće zadovoljiti kvalitet koji zahteva nebo pred Hristovim Sudačkim Tronom. 

Stavljam pred tebe reči Gospoda kroz Njegovog proroka Isaie, za koje je Pavle znao da su nepromenjiva istina. Jer, moje misli nisu vaše misli i moji putevi nisu vaši putevi govori Gospod. Kao što su nebesa visoko nad zemljom, tako su i moji putevi viši od vaših puteva i moje misli od vaših misli (Is. 55:8-9).

Bez obzira na svu elektroniku, digitalna sredstva koja su dostupna danas, jedino Božiji Duh efikasno čini Svoje delo u čovekovom srcu i ulepšava ljude, koji mogu biti deo neveste, koja je dostojna Jagnjeta.

Da li si obmanut od strane princa ovoga sveta, tako da se zadovoljiš sa nečim manjim?

Jednom kada postaneš deo onih koji su istinski pozvani od Boga, tvoje srce će biti otvoreno za uzvišenu snagu i beskonačnu mudrost u Hristu (24). Naći ćeš da su stvari koje ljudi ovog sveta smatraju budalastim i slabim, daleko mudrije i snažnije od najboljeg što čovek može da ponudi (25). Oni koji su pozvani od Boga, isto i onda i sada, nisu ono najbolje što su proizvele ljudske institucije. Oni nisu ni onda ni sada bili među plemstvom, niti su učestvovali na olimpijadi. Postoje izuzetci, ali ovo je najčešće nebesko pravilo (26).

U biblijskoj istoriji nalazimo da je Bog uvek pozivao neodgovarajuće osobe i unapređivao ih sa nebeskim sposobnostima. Počevši od Avrama, koji nije ima potomka, pozvanog od Boga, da bi rodio narode. Promotri mucavog Mojsija i Gideonovih 300 vojnika, neplodnost majki Samsona i Samuila. Vidi kako je Jesejev osmi sin nasledio kraljevstvo i kako su bludnica i Moavka ušle u večni Božiji plan. Jovan Krstitelj je još jedan proizvod neplodne utrobe, a Isus, Stolar iz neuglednog Nazareta dokazan da je Božiji Mesija, Hristos.

Korinćani su pozvani da se pridruže ovim redovima i ništa što se dogodilo kroz vekove nije promenilo Božije puteve (26-28). I posle svega ovog, reci mi zašto crkva nije naučila lekciju. Zašto neprestano traže način da se pouzdaju u duhovno nemoćni um čoveka.

Sve ono šta vidimo kao sposobnost, snagu i znanje čoveka donosi slavu čoveku. I daje legitimet tome da sve što se napravi ljudskom snagom i mudrošću daje slavu čoveku. To je istaknuti greh vidljiv među Božijim narodom danas. Jedino Svemoćni, predivan u mudrosti i snazi, jeste dostojan slave i slavljenja i crkva je  dizajnirana za tu namenu. Iznad svega drugog što postoji na ovoj planeti, neka evanđelje slave i crkva budu odani i odvojeni za Njegovu slavu!(29).

Niko ne može prisvojiti nikakve zasluge za svoju poziciju pred bogom. Mi nemamo ništa da Mu ponudimo, sa čim bi mogli da kupimo mesto u Njegovoj prisutnosti. To je zaslugom Hrista i Njegovog savršenog dela, po kome stojimo.

Mi dolazimo u Hristu i Otac nas prihvata, jer jedino On je naša pravednost, posvećenje i otkupljenje. Po veri, to jeste, verujući Njemu, mi smo pravedni u Njegovoj savršenoj pravednosti. Po našem praktičnom ostvarivanju svetosti, nikad ne možemo ući u svetinju nad svetinjama. To je jedino po Njegovom savršenom posvećenju, po kom možemo pristupiti tronu Božijem. Nema iznosa koji može biti plaćen za naše otkupljenje. Hrist nas je otkupio od ropstva grehu Svojom dragocenom krvlju (30).

Sva slava pripada Jagnjetu. Molim vas, nemojte vređati Boga doktrinama koje zahtevaju ljudsku vernost (vrati se na stih 8). Ukoliko je spasenje usled naše sposobnosti da sebe očuvamo spašenim, onda mi imamo nešto čime se možemo pohvaliti. Međutim ovo je maksima evanđelja:

Ko se hvali, u Gospodu neka se hvali (stih 31)

Ovako veli Gospod: »Neka se mudar ne hvali svojom mudrošću i neka se silan ne hvali silom svojom ni bogat neka se ne hvali svojim bogatstvom; nego ko se hvaliti hoće, neka se hvali time što razume i poznaje mene, da sam ja Gospod koji čini milosrđe, pravicu i pravdu na zemlji, jer to mi je milo«, reč je Gospodnja

(Jeremija 9:23-24).

 

Lowell Brueckner