O vremenima Pagana i Jevreja

Vreme Pagana

Pavle citira Mojsija: Učiniću vas ljubomornima narodom koji to nije, razgneviti vas narodom nerazumnim (Rimljanima 10:19; izvor: Ponovljeni Zakon 32:21). Zatim se okreće Isaiji: Isaija odvažno kaže: ’Našli su me oni koji me nisu tražili; objavio sam se onima koji nisu za mene pitali’ (Rimljanima 10:20-21; izvor: Isaija 65:1-2).

Pavle je uzdigao svoju službu među Paganima, citirajući Stari Zavet. Proroci rane istorije Izraela predvideli su Vremena Pagana, odnosno dane Novog Zaveta, kada će se evanđelje propovedati svim narodima, narodnostima, svakom jeziku i plemenu na svetu. Čak i u Starom Zavetu Bog često pokazuje Svoju ljubav prema neizraelskim narodima.

Isaija ukazuje na veoma određeno vreme u istoriji Jevreja, kada će se sat njihove budućnosti zaustaviti. Pišem o budućnosti koju je anđeo Gabrijel predvideo Danilu, a tiče se njegovog naroda: Sedamdeset sedmica određeno je tvome narodu i tvome svetom gradu (Danilo 9:24). Radi se, dakle, o sedamdest sedmica (nedelje bi bilo bolje doslovno prevesti kao sedmice) ili o sedamdeset sedmica godina, pri čemu bi svaka sedmica trajala sedam godina (a ne sedam dana). On govori o periodu u trajanju od 490 godina, koji počinje dekretom o obnovi Jerusalima. Ovo vreme je zaustavljeno nakon 483 godine, kada su Jevreji raspeli Mesiju. Od tog trenutka, o čemu detaljno svedoče Dela Apostolska, Bog je započeo suvereno da radi među nejevrejskim narodima, koji nisu narod, narod su nerazuman, koji me nisu tražili, koji za mene nisu pitali.

U Rimljanima 11:24, Pavle se poslužio poređenjem s prirodnom granom masline i njenim korenom kako bi predstavio Izrael i misao da je Bog na tu maslinu nakalemio ne-Jevreje, kako bi izazvao njihovu ljubomoru, baš kao što je Mojsije to i predvideo. U Efescima 2:12, Pavle kaže za Pagane da su bili bez Hrista, otuđeni od Izraelske zajednice i stranci u odnosu na saveze obećanja, bez nade i bez Boga u svetu. Pre toga, u Rimljanima 9:25, on citira Osiju 2:23: Onima kojima rekoh: ’Niste moj narod’, reći ću: ’Vi ste moj narod’ i voleću onu koju nazvah ’Nevoljena’

O, dubino Božijeg bogatstva i mudrosti i znanja!, uzvikuje Pavle na kraju 11. glave Poslanice Rimljanima. Gospod je osmislio plan drevni: Bog je, naime, sve zatvorio u nepokornost da bi se svima smilovao (Rimljanima 11:32). Kada je reč o budućnosti Jevreja, Pavle pita: Zar je odbacio svoj narod? Zatim odgovara na sopstveno pitanje: Nipošto! (Rimljanima 11:1). Jer, ako si ti, kao prirodna grana divlje masline, odsečen i, protivno prirodi, nakalemljen … koliko će se lakše na svoju maslinu nakalemiti oni koji su po prirodi njene grane (Rimljani 11:24). Vreme Pagana će se ispuniti (Rimljani 11:25), a Jevrejski sat krenuće ponovo da otkucava, u trajanju od poslednjih sedam godina. Pavle, zatim, zaključuje: Sav Izrael će se spasti (Rimljanima 11:26).

Zlo sazreva u Izraelu

Sveti Duh naveo je Pavla da zaroni u ove Božanske misli, kao što je to bio slučaj s Mojsijem i Osijom, tako da je, na kraju, imao sasvim jasnu sliku. Isaija svoj narod naziva nepokornim, narodom koji povazdan … idući za svojim mislima, narodom čija će pobuna dosegnuti vrhunac u vreme Hrista. Njihova skretanja uvukla su se u njihovu religiju, pa su žrtve prinosili u vrtovima, a ne u hramu u Jerusalimu, kako je Gospod zapovedio. Paleći kad na ciglama, činili su svetogrđe koje svoj koren ima u vremenu kada su robovali u Egiptu, gde su bili primorani da pravljenjem cigli pomognu faraonu da izgradi svoju imperiju. Cigle su uzidavane u građevine palog čoveka još od vremena Vavilonske kule (stih 3).

Prakse koje se pominju u stihu 4 ne samo da su po svojoj prirodi bezbožne, već sadrže i elemente vračanja, to jest, odanosti Sotoni, drevnom neprijatelju Božijem. Narod sedi među grobovima i noći među stenama, jede zabranjenu svinjetinu i nečistu hranu. Još gore od toga, ogrezli su u licemerju … Kažu: Skloni se! Ne primiči mi se, jer ja sam za tebe presvet. Ova hipokrizija dostići će svoj vrhunac u farisejstvu Isusovog vremena. Kao što će to pokazati kroz Svoga Sina, bili su Bogu poput neprijatnog dima u nozdrvama (stih 5).

Nema ničeg čudnog što je Isus doveo u pitanje njihova uverenja i prakse, kao što je Isaija i predvideo da će biti slučaj: Evo, piše preda mnom: ’Neću ćutati, nego ću ih isplatiti u potpunosti’ (stih 6). Kod Isusa vidimo isti princip, o čemu govori stih 7: za vaše grehe i za grehe vaših praotaca. Ovako je to predstavio pismoznancima i farisejima: Teško vama, učitelji zakona i fariseji, licemeri! Podižete grobnice prorocima i ukrašavate spomenika pravednicima, i govorite: ’Da smo živeli u vreme svojih praotaca, ne bismo bili saučesnici u prolivanju krvi proroka.’ Time svedočite da ste sinovi onih koji su ubijali proroke. Dovršite, dakle, ono što su vaši praoci započeli (Matej 23:29-32). I stih 7 govori o sotonskoj praksi koja je postala deo njihove kulture: o paljenju kada i prinošenju žrtava na uzvišicama.

Ostatak

Od prvog poglavlja, Isaija govori o Ostatku; ova Knjiga se posebno obraća njima. Kao kad u grozdu ima još soka, pa kažu: ’Nemojte da ga uništite, još u njemu ima dobroga’ (stih 8). Bog prepoznaje da ima takvih i zarad njih se uzdržava od toga da uništi svo voće. Pavle je pokazao da je u Izraelu bilo takvih i u vreme kada je Ilija mislio da jedino on služi Bogu: Ostavio sam sebi sedam hiljada ljudi koji nisu savili kolena pred Vaalom (Rimljani 11:4). Postojali su i u Pavlovo vreme: Tako, dakle, i u sadašnje vreme postoji ostatak izabran po milosti (Rimljani 11:5).

Bog čuva Ostatak koji će iznedriti buduću generaciju, one koji će naseliti zemlju (stih 9): Šaron će postati pašnjak za sitnu stoku, dolina Ahor plandište za krupnu – za moj narod, koji me traži (stih 10). Nasuprot njima, većina je okrenula leđa, zaboravila na Gospoda. U Pismima, zaborav se odnosi na stanje u kojem ljudi ignorišu stvari od Boga i okreću se čoveku i đavolu, nastojeći da im prilagode i svoj rečnik. U stihu 11, navode se termini Sreća i Sudbina, a ne Blagoslov i Proviđenje ili Suverenost. Primetićete da su ove reči napisane velikim slovom, što znači da se radi o vlastitim imenima. To su imena lažnih Bogova; njih uvek moramo držati za demone. Septuaginta kaže ovako: Vi koji sto postavljate Sreći i vinom punite čaše Sudbini.

Pravda Božija donosi kaznu primerenu zločinu: Vas ću dodeliti maču. Pošto nisu slušali glas Gospoda, njihova volja i dela otišli su u pravcu suprotnom od Njega. Oglušili su se o Njega i činili zlo (stih 12). Oni će biti izabrani za sud: Moje sluge će jesti, a vi gladovati, moje sluge će piti, a vi biti žedni, moje sluge će se radovati, a vi biti postiđeni. Moje sluge će pevati od sreće u srcu, a vi ćete jaukati od bola u srcu i kukati zbog teskobnog duha (stih 13-14).

Zaharija otkriva da će, kada nastupe poslednja vremena, dve trećine Jevreja biti uništeno, dok će jedna trećina biti očišćena. Anđeo je pokazao Danilu: Mnogi će biti očišćeni, a opaki će i dalje biti opaki. Nijedan opaki neće razumeti, ali mudri će razumeti (Danilo 12:10). Jednima će uslediti kletva, drugima blagoslov (stih 15).

Sav Izrael će se spasti

Na koncu, istina će prevladati: Ko god u zemlji bude za sebe tražio blagoslov, tražiće da ga blagoslovi Bog istiniti; i ko god se u zemlji bude zaklinjao, zaklinjaće se Bogom istinitim. Nada se da kroz proroštvo, kao i u Reči Božijoj uopšte, možemo videti prevladavanje apsolutne istine. Bog je Bog istine, a evanđelje nas podučava da je sam Isus rekao Ja sam Istina. Oni koji vole istinu doći će na svetlo i slušati Hristov glas. Onima koji ne vole istinu sam Bog će poslati zabludu – da budu zavarani i uništeni. Božija ljubav prema istini nadilazi Njegovu ljubav za čovečanstvo.

Proroštvo nas sada uvodi u vreme sjaja … u Milenijum i na novo nebo i zemlju. Posredstvom Isaijinog pera, oni stižu zajedno, kao i Prvi i Drugi Hristov dolazak. Ovo spajanje je karaktersitično za sva proroštva, što smo videli i u prethodnom poglavlju, ali se čini da je kod Isaije najprisutnije to naglo okretanje od jednog vremena ka drugom. Otkrivenje, u Novom Zavetu, s druge strane, jasno razdvaja ova dva perioda.

Isaija nas uvodi u večnost: Jer, pređašnje nevolje biće zaboravljene i sakrivene od mojih očiju (stih 16). Gresi su oprošteni, zaboravljeni i skriveni u morskim dubinama. On će im obrisati svaku suzu sa očiju i više nikad neće biti smrti, ni jada, ni jauka, ni bola više neće biti, jer je prošlo ono što je bilo pre (Otkrivenje 21:4). Isaija nastavlja: Jer, evo, stvoriću novo nebo i novu zemlju, i što je bilo pre neće se pominjati ni padati na pamet (stih 17). U večnosti će, očigledno, um biti očišćen od svega što je u vremenu bilo negativno.

Pre nego što nastane nova zemlja, dolazi period od hiljadu godina sjaja na ovoj zemlji, što Isaija opisuje na predivan način. Stihovi 18 i 19 odgovaraju Jerusalimu Milenijuma ili Novom Jerusalimu, ili oboma. Klicanje i radost počinju u vreme vladavine pravednosti na zemlji i trajaće zauvek. Samo ćemo napomenuti da je Bog – Bog večne radosti: Pokazaćeš mi stazu života, svojim licem radošću me ispuniti, tebi zdesna milinom večnom (Psalam 16:11). Narod izraelski stvoren je za klicanje; dok su slavili, u vreme Nemije, prorok ih je upozorio: Ovaj dan je svet našem Gospodu. Ne žalostite se, jer je radost Gospodnja vaša snaga (Nemija 8:10). Svetost je radost i Nemija je znao da nije bilo ispravno žaliti u prisustvu Kralja (videti Nemija 2:2).

U Milenijumu, životni vek biće dug. Prokletstvo će biti zaustavljeno, ali ne i uklonjeno. Smrt će i dalje postojati, ali, kao što kaže stih 20, ko umre sa sto godina, smatraće se mladim. Čovek će se, dakle, na svoj stoti rođendan smatrati mladim. Rad će donositi radost i obilje plodova. Neće drugi živeti u onome što čovek sazida niti će drugi jesti plodove onoga što zasadi. Jer, životni vek moga naroda biće kao vek drveta i moji izabrani nauživaće se svojih dela (stih 21-22).

Porodični život će biti blagoslovljen: Neće uzalud mukotrpno raditi, ni decu rađati za nesreću, jer će biti narod koji je Gospod blagoslovio i s njima njihove potomke (stih 23). Intimna molitva i molitveni sastanci i dalje će biti prioritet u Milenijumu. Molitva će biti i vreme radosti i zajedništva s Bogom, a njen predivni vrhunac ogledaće se u trenutnom odgovoru: Pre nego zovnu, odazvaću se, dok još budu govorili, uslišiću (stih 24).

Svima vama koji, poput mene, volite životinje, Milenijum će pružiti zadovoljstvo koje nadilazi scene zajedništva između prirodnih neprijatelja, kakve ponekad vidimo na internetu. Razmislite o ovome: ’Vuk i jagnje hraniće se zajedno i lav jesti slamu kao vo. Ali zmiji će prašina biti hrana. Oni neće činiti štetu ni razarati na mojoj svetoj gori’, kaže Gospod (stih 25). Sve životinje i ljudi biće vegetarijanci. Neprijatelji će pod vlašću Isusa Hrista postati prijatelji, a društvo će ispunjavati ljubav i dobrota.

Ovo su zapisana obećanja Božija, Duha Svetoga, u kojima je ocrtan dan koji bismo trebalo da iščekujemo s nestrpljenjem. Mislim da ne bismo učinili ništa loše ukoliko bismo razmišljali i o drugim, nezapisanim ugodnostima, koja su potpuno u skladu s Pismom, koja će, logično je, krasiti to vreme. Date su nam samo njegove konture; razumno je dodati puno toga. Zato, razmišljajte o ovim stvarima i provedite život pripremajući se za drugi, bolji svet!

 

Lowell Brueckner