Mesija i narod

Poglavlje 61

Ova glava sadrži jasno proroštvo o Mesiji – nešto na šta je sam Hrist skrenuo pažnju stanovnicima svog rodnog Nazareta. Običavao je da na Sabat odlazi u sinagogu; u Luki 4:17 se navodi da su mu tamo dali da čita iz Knjige proroka Isaije. Pronašao je pasus koji je pred nama, pročitao ga, a potom izrekao nešto dramatično: Danas, dok ste slušali, ovo Pismo se ispunilo (Luka 4:21).

Stih 1 objavljuje da je On Mesija, Hrist, odnosno Pomazanik Očev: Na meni je Duh Gospoda, jer Gospod me je pomazao da siromasima objavim radosnu vest; poslao me da iscelim one srca slomljenog, da sužnjima objavim oslobođenje i zatvorenima puštanje na slobodu. Prva stvar koju bih želeo istaći jeste da je Hristova služba, od početka do kraja, bila delo Trojstva. Dok se krstio, Sveti Duh spustio se na Njega sa neba kao golub; glas sa neba je rekao: Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji! (Matej 3:17). U pogledu svog uskrsnuća, Hrist je rekao: Porušite ovaj hram i ja ću ga ponovo podići za tri dana (Jovan 2:19). On je ustao iz mrtvih po Duhu svetosti (Rimljani 1:4). Ali, Otac Bog ga je vaskrsao iz mrtvih (Dela 13:30).

Na vrhu liste dela koja čine njegovu službu jeste propovedanje radosne vesti. Reč je o nezamislivo dobrim stvarima – svet nikada ranije nije čuo tako nešto niti mu je išta slično ikada pre bilo ponuđeno. Pre poruke evanđelja, stanovništvo čitave zemlje bilo je pogođeno siromaštvom i bilo je osuđeno na smrt i pakao. Kandidati za primanje evanđelja su oni koji prepoznaju svoje duhovno stanje i stoga rado obraćaju pažnju.

Nalik duhovno siromašnima su i oni slomljena srca, žrtve obmane i praznih obećanja koja nisu održana. Hrist će govoriti pravu istinu, koja vredi zauvek i koja, ne samo što teši već i isceljuje. Masi onih koji su okovani lancima greha, On obezbeđuje bekstvo i slobodu od njegovog ropstva. Isus je rekao: Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi … ko god čini greh, rob je greha … Pa, ako vas Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni (Jovan 8:32,34,36). Ovo su dokazi dela Svetog Duha u Hristu.

Da objavim godinu milosti Gospodnje … Sa ovom rečenicom, Isus je završio čitanje iz Isaijine knjige, uvio je svitak, vratio ga poslužitelju i seo. Svi koji su bili prisutni u sinagogi, inače dobro upoznati s proroštvom o Mesiji, i dalje su imali oči uprte u njega. Zašto? Po mom mišljenju, jednostavno su se čudili što je zastao usred rečenice. Postupio je tako jer se na tom mestu završava proroštvo vezano za Njegov prvi dolazak. Odatlje nadalje, Isaija govori o Njegovom drugom dolasku. Zarez koji razdvaja ovo predviđanje koje se sastoji iz dva dela predstavlja period od nekih dve hiljade godina.

Pomenuta godina odnosi se na simboličku Godinu Jubileja  koja se proslavljala svakih 50 godina; tada su robovi dobijali slobodu, dugovi su se brisali i svakome se vraćao njegov posed. Ovaj povratak imovine i sloboda označavaju vreme evanđelja – vreme u kojem je svetu ponuđena milost i naklonost Gospodnja. Tokom Vremena Milosti, siromašan će reći: „Bogat sam“, a slab: „Jak sam“, jer spasenje će doći svima koji veruju.

Dan osvete našeg Boga desiće se, kako Pavle navodi, … kada se Gospod Isus objavi sa neba sa svojim moćnim anđelima, u usplamtelom ognju. On će kazniti one koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se evanđelju našega Gospoda Isusa (2. Solunjanima 1:7,8). Apostol ovaj iskaz počinje tvrdnjom da će Bog vama koji ste mučeni uzvratiti olakšanjem, odnosno da će, kako obećava Isaija, utešiti sve ožalošćene (stih 2).

Duhom Svetim nadahnut, poetični jezik opisuje radost koja će zavladati Sionom kada nastupi Milenijum. Glavu će krasiti ukrasi koji se nose u vremenima radosti i koji zamenjuju pepeo žalosti; mirisno ulje svetkovina zameniće dane potištenosti; svući će se kostret, a obući svetla odeća zahvalnosti. „Nasad“ Gospodnji doneće Mu slavu; On proizvodi ljude nalik Jovanu Krstitelju, čvrsto utemeljene u pravednosti, koji se pre mogu porediti s hrastom nego s trskom koju ljulja vetar (Luka 7:24 i stih 3).

Zamislite turistički obilazak Izraela za vreme Hristovog kraljevanja. Ruševine iz vremena Nevolje biće obnovljenje, zajedno s drugim istorijskim znamenitostima Izraela (stih 4). Jevrejski duh biće ponovo uspostavljen nakon vekova korenja i progona. Narodi će služiti Izraelu kao pastiri, ratari i vinogradari (stih 5); Jevreji će moći da se posvete tome da budu nacija sveštenika koji posreduju, koji stoje između paganskih naroda i njihovog Mesije i podučavaju o putevima Božijim i principima Kraljevstva (stih 6).

Izrael će primiti dvostruko blagoslova. Njihovi ratovi biće okončani, njihovi gresi oprošteni, a Gospod će im govoriti nežno, s ljubavlju; prethodno je iz ruke Gospodnje primio dvostruko za svoje grehe (Isaija 40:2). Umesto stida i sramote, radovaće se životu, a ta radost trajaće večno (stih 7).

Hrist će doći da ispuni obećanje koje je Bog dao Davidu. Obećao je da će Davidovi potomci večno upravljati Njegovim narodom; On je veran i pravedan da to i ostvari. Ne bi se moglo ni razmišljati o tome da će neko ko voli pravdu i mrzi pljačku i zlodelo izneveriti svoje obećanje (stih 8). On će blagoslovi pripadnike Davidovog roda; njih će kao plemstvo poštovati širom planete. Roditi se kao Jevrejin značiće biti blagoslovljen od Boga, što će biti najveća privilegija na zemlji (stih 9).

Isaija nam značenje toga pokazuje kroz Božije spasenje koje On svom narodu daje po milosti. To je isto ono deo milosti koje je učinjeno u svakom pojedincu koji veruje u Hrista: Silno se radujem u Gospodu, duša mi kliče u mome Bogu. Jer, obukao me je u odeću spasenja, ogrnuo me plaštom pravednosti. Vera takvog pojedinca dovodi u radost spasenja, što je delo Gospodnje, učinjeno bez čovekovih dela pravednosti. Pošto je to Božije delo milosti, Silno se radujem … duša mi kliče u mome Bogu. Bog je na njega stavio odeću kao što mladoženja stavlja venac, kao što se nevesta ukrašava draguljima (stih 10).

Sigurnije od zakona prirode koji čini da seme u vrtu proklija – toliko je sigurno da će ono što Bog zasadi u srcu nići pred očima naroda. Seme je ispod zemlje, ne može se videti život koji započinje, ali zakon prirode, Božije verne prirode, zahteva vidljiv izdanak: Tako će Gospod učiniti da pravednost i hvala izniknu pred svim narodima (stih 11).

Poglavlje 62

Siona radi neću ćutati, Jerusalima radi neću mirovati dok njegova pravednost ne zasja kao zora, njegovo spasenje kao plamteća buktinja (stih 1). Moleći za budućnost Jerusalima, posebno za goru Sion, Isaija daje primer svom narodu. Isus nas je učio da molimo: Neka dođe Carstvo tvoje; svoje učenike je podučavao da čekaju Milenijum i da vole Jerusalim. Psalmista upućuje: Molite se za mir Jerusalimov. Neka spokojni budu koji te vole (Psalam 122:6).

Po svojoj ljudskoj prirodi, Hrist je Jevrejin. Hrišćanin bi danas trebalo da voli Jevrejina i da želi da dođe vreme njegove buduće slave. On je nada za pozitivno stanje zemlje. Narodi će videti tvoju pravednost i svi carevi tvoju slavu … Jerusalim će biti grad-uzor čitavom svetu; grad kojim će vladati pravednost i koji će poput baklje goreti pred očima kraljeva drugih naroda. Njegovu veličinu oblikovaće Gospod koji će mu dati ime po njegovim karakteristikama. Uživaće u novoj slavi kakvu svet nije video ni iskusio nikada pre u svojoj istoriji. Zvaće te novim imenom, koje će ti dati usta Gospodnja (stih 2).

Kraljevska lepota Siona privućiće pažnju na njegovog Utemeljitelja i Arhitektu koji će sedeti na Davidovom prestolu. Njegova ruka čuva Sion i upravlja njime; on je slavna kruna Njegovog kraljevstva (stih 3). Njegova budućnost je sigurna i bez mane; njegova stara imena, koja su deo nedostataka iz njegove prošlosti, zauvek su odbačena. Zvali su ga Ostavljena  i Opustela.

Novo ime, koje opisuje novi odnos Siona s Gospodom, biće Moja Milina (Hephzi-bah, kako se zvala žena dobrog kralja Ezekije), dok će ime naroda koji okružuje Jerusalim biti Udata (Beulah), dobro čuvana i plodna. Imena odražavaju to da Gospod nalazi zadovoljstvo u Jerusalimu; On će se pridružiti kao Muž (stih 4). To je njihov odnos u Milenijumu.

Žitelji Siona radosno zaposedaju svoju zemlju od koje su vekovima bili odvojeni. Biće jedno s gradom i zemljom, biće jedno u ljubavi i vernosti. I kao što se mladoženja raduje nevesti, tako će se tvoj Bog radovati tebi (stih 5). Stanovnik grada, grad i Bog zajedno se raduju u predivnom zajedništvu.

Kod Isaije, stražari su zapravo ratnici molitve (vidi 21:6-11). Isus je zapovedio: Bdite i molite se. Kako je počelo, poglavlje se nastavlja s molbom da se posreduje za Jerusalim. Posrednici su na zidinama grada; mogu videti šta se približava spolja i mogu savetovati one unutra. Oni koji mole su oni koji mogu da vide i da propovedaju drugima: Na tvoje zidine, Jerusalime, postavio sam stražare – ni danju ni noću neće ućutati. Vi koji podsećate Gospoda, ne dajte sebi počinka i ne dajte počinka njemu dok ne obnovi Jerusalim i ne učni da ga svet hvali (stihovi 6,7).

Ovaj poziv na molitvu posebno se tiče Jerusalima i danas je čak i aktuelniji nego u Isaijino vreme. Živimo u vreme kada bi crkva trebalo da se udruži s Jevrejima u vapaju Bogu da snažno čini kako bi Hrist kraljevao na zemlji. S ovim pozivom, o molitvi bi trebalo naučiti nešto što je u skladu s Isusovim učenjem: Onda im ispriča i priču da uvek treba da se mole i da ne posustaju … Pa zar neće Bog odbraniti svoje izabrane, koji danju i noću vapiju k njemu? (Luka 18:1,7). Molitveni sastanak treba ponovo da bude ustanovljen; ne bi trebalo ništa da očekujemo od Gospoda dok se to ne dogodi. Ako u Spisima tražimo osnov za celodnevne molitvene lance, ova dva poziva, jedan Isaijin i jedan Isusov, trebalo bi da budu dovoljno dobra osnova.

Gospod se zakleo svojom desnicom i svojom moćnom rukom. Lažljivi čovek možda mora da se zaklinje; Bogu istine tako nešto nije potrebeno, jer sve što izađe s Njegovih usana je apsolutna istina. On se kune zarad svog naroda: Da preko dveju nepromenljivih činjenica, o kojima je nemoguće da bi Bog slagao, budemo silno ohrabreni mi koji smo pobegli da dohvatimo nadu koja nam je ponuđena (Jevrejima 6:18). Zaklinjući se, Bog je obećao da tuđinci više nikada neće ući u Izrael i da neće jesti njegovo žito i piti njegovo vino (stih 8). Oni koji su obrađivali zemlju ješće i piti plodove svoga rada i hvaliće Gospoda u dvorištu Njegovog svetilišta (stih 9). Zajedno s njihovim posebnim duhovnim praksama, svetim će postati i njihove dnevne aktivnosti.

Biće pripremljeni putevi do kapija Jerusalima. Bog će u srcu pripadnika svoga naroda pobuditi želju i motivaciju da grade i da dođu: Prođite! Prođite kroz kapije! Pripremite put narodu!  Znakovi obeležavaju put; jedan se podiže: Podignite zastavu narodima (stih 10). On poziva svoj drevni narod sa svih krajeva zemlje: Evo, tvoj Spasitelj dolazi! Evo, s njim je njegova nagrada i pred njim njegova naknada (stih 11). Sam Isus izgovorio je ove reči u Otkrivenju 22:7 i 12, govoreći o svom Drugom Dolasku i Uznesenju Crkve. Njegov poziv ide prvo Jevrejinu, Kćeri sionskoj, a potom i Grku (vidi i Is:40:10).

Oni će se zvati Sveti narod, Otkupljeni Gospodnji, a ti ćeš se zvati Tražena, Grad neostavljen. Sve ovo su vlastita imena, novo ime  obećano u stihu 2. Svetac Izraelov će, kroz svoju moć otkupljenja, imati Sveti Narod. Taj narod će biti deo grada koji će ljudi u Milenijumu čeznuti da vide, grada kojem će Bog vratiti bogatstvo i slavu koji će nadmašivati sve što je ikada imao; tako će mu biti nadomešteno to što je bio napušten (stih 12).

Mislim da Bog već radi u srcu Jevrejina, usađujući mu snažnu želju da se nastani na Sionu; Jevreji su se vraćali i nastavljaju da se vraćaju u Obećanu Zemlju. Isto tako, On u srcu Paganina stvara istinsku glad, priprema ga za dolazeće pokretanje Svetog Duha na zemlji.

 

Lowell Brueckner