Pobunjeni i Ponizni

Isaija 57

Pravedni nestaju

Shvatam da Gospod često upravlja okolnostima tako da moje misli usmeri u određenom pravcu. Baš jutros me neko pitao šta znače stihovi u Drugoj Solunjanima 2:6-7: Pa sada znate šta ga zadržava … a Onaj koji je sada zadržava, zadržavaće je dok sam ne bude uklonjen. Ukratko sam objasnio da (kao i mnogi drugi Hrišćani) mislim kako „tajnu silu bezakonja“ zadržava Duh Sveti koji prebiva u Crkvi i kako će, kada Gospod dođe po nju, Antihrist biti pušten u svet bez ikakvog ograničenja.

Sada je pred nama stih: Pravednik gine, a niko ne mari. Verne uklanjaju, a niko ne shvata da pravednike odvode da ih sačuvaju nesreće (stih 1). Da je bilo deset pravednika u Sodomi, to bi bilo dovoljno da se spreči njena propast. Ovaj princip, u pogledu uznete crkve, danas važi svaki put kada pravednik ode da bude s Gospodom. Takvi su so zemlje (sredstvo njenog očuvanja). Sila koja zadržava sklanja se pred poplavom bezakonja; kao rezultat toga, svet postaje malo gori.

Pravednik biva sačuvan od nevolje. U drugoj polovini XX veka, kada je priličan broj istinskih i uticajnih slugu Božijih napustio ovaj svet, prošlo mi je kroz glavu da su pošteđeni puno tuge i nesreće. Po suverenoj volji Božijoj, mi ostajemo ovde kako bismo zapomagali i borili se protiv narastajućeg zla. Drugi za to ne mare, niti razumeju; saobražavaju se vremenu. Pitaju se zašto je manjina među njima tako uznemirena i zašto tako negativno govori o načinima i trendovima u crkvi i društvu. Jednoga dana, Hristova istinska mlada biće uzneta, a svet će ostati bez Božijeg uticaja.

Ne samo što su spašeni od nesreća koje će se obrušiti na svet, pobožnima ni smrt nije neprijatelj. Njihova tela počivaju u grobovima; njihov duh ulazi u mir nebeski: U mir ulaze i nalaze počinak na svom ležaju (stih 2). Apostol Pavle nam iznosi veoma jasno učenje o počinku i miru posle smrti; to naročito čini u Filipljanima i Drugoj Korinćanima: Jer, za mene je život Hristos, a smrt dobitak … Pritešnjen sam između ovoga dvoga: želim da odem i da budem sa Hristom, što je mnogo bolje, ali radi vas je potrebnije da ostanem u telu (Filipljani 1:21-24). Znamo da smo, dok boravimo u telu, daleko od Gospoda … najradije bismo se iselili iz tela i nastanili se kod Gospoda (2. Korinćanima 5:6,8).

Duhovna preljuba

Koliko smo puta u Bibliji pozvani da razmotrimo stanje – ne samo pravednih, već i onih koji hodaju u pobuni? Nije moguće biti isključivo pozitivan i pritom ostati veran Reči Božijoj. U trećem stihu vidimo vračarine sinove, potomke preljubnika i bludnice. Duhovna preljuba ukazuje na idolopoklonstvo. Pretpostavljam da bi ispravan sinonim za sinove, u Biblijskom smislu, bila reč proizvodi … duhovni rezultati onih koji slede vračanje, a ne istinsku religiju, žive u preljubi umesto u vernosti i labilni su umesto da imaju čvrst karakter. Takvi su okrenuli leđa istini.

Gospod zapoveda da razmotre sopstveno stanje. Na proroku i propovedniku je da one koji slušaju poruku navedu na razmišljanje. Kome se to izrugujete?  Razmislite o onome što činite! Ne samo što se suprotstavljate, vi se kreveljite i plazite jezik. Jezik vam je buntovan i lažljiv. O ovome im se govori u vidu pitanja. Zar vi niste proizvod laži i obmane? Oni hodaju van parametara istine, na širokom putu obmane, što vodi grešnom načinu života (stih 4).

Jedina nada je da će oni ovo uvideti, priznati i ispovediti i da će slušanje onoga što sami govore otkriti otvorena vrata do srca. Isusova služba nastavila se u istom duhu kao i služba proroka: Zao čovek iz zle riznice iznosi zlo, jer usta govore ono čega je srce puno (Luka 6:45). Obaveza je Njegovog portparola da otkriva ovu istinu; prekori često moraju ići pre pohvale i utehe.

Izgarate od pohote … Snažne zle želje vode ekstremnim seksualnim i ubilačkim činovima. Ono što može biti iznenađujuće jeste da upravo religija, u pokušaju da ih učini legitimnim i da ih opravda, vodi ka ispunjenju ovakvih pohota. Izraelci su se klanjali idolima u klancima i kraj drveća, imali su bludnike i bludnice religijskog karaktera i išli su tako daleko da su, sledeći religiju Hananaca, svoju decu žrtvovali Molohu (stih 5). Okorelo ljudsko srce se nimalo nije promenilo; samo su metode i pojavni oblici suptilniji i prefinjeniji. Milioni učestvuju u ubijanju beba u materici i glasaju u prilog slobode homoseksualaca.

Izraelci su svoje idole sačinjavali u rečnim dolinama i na uzvišicama, mešajući religiozne rituale o kojima govore Levitski zakoni. Nastojali su da spoje naprizemnije paganske običaje sa uzvišenim ceremonijalnim praksama koje im je nalagao njihov zakon (stihovi 6,7). Može li Boga da umiri pokušaj da se On uključi u obožavanje idola? Ekstremnim oblicima seksualne izopačenosti i okrutnosti pridodati su najniži oblici paganskih obreda. Nema razloga da danas na sve ovo gledamo sa snishodljivošću; naime, današnje društvo prihvatilo je evoluciju, radikalan dokaz bezbožne religije.

Figurativno govoreći, stih osam upućuje na prizemnost ka kojoj su krenuli i koja postaje sve prihvaćenija: Iza vrata … penjala se na svoj ležaj i razgrtala ga … s onima čiji ležaj si zavolela. Pomirili su se svetom koji ih okružuje i zavoleli njegove puteve.

Novozavetni narod nije izuzetak. Jakov optužuje: Preljubnici! (Isaija sličnu reči koristi u stihu 3) Zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo prema Bogu? Stoga, ko hoće da bude prijatelj svetu, postaje Božiji neprijatelj (Jakovljeva 4:4). Kao što je Isaija Izraelcima svoga vremena morao ponovo da definiše božansko, tako je Jovan crkvi svog vremena morao da definiše istinsko hrišćanstvo: Ako neko voli svet, u njemu nema Očeve ljubavi. Jer, sve što je u svetu – požuda tela, požuda očiju i razmetanje onim što se ima – ne dolazi od Oca nego od sveta (1. Jovanova 2:15,16).

Hodajući stranputicom, religiozni su zakoračili u svet međunarodne politike, pozajmljujući tuđa božanstva. Odatle, religija je svedena na demonizam: Išla si Molohu s maslinovim uljem i umnožavala svoje mirisne pomasti (stih 9). Uprkos stalnim neuspesima, a u skladu s pravom prirodom politike, zadržali su optimističan stav: Izmorila si se od svojih mnogih lutanja, ali nisi htela da kažeš: ‘Nema nade.’ Našla si novu snagu, pa nisi posustala (stih 10). Zapanjujuće je kada se posmetra koliko su daleko ljudi spremni da idu da bi zadržali pozitivan stav.

Bog ih ponovo propituje, ne bi li ih priveo razumu. Pita ih o tom njihovom velikom božanstvu, idolu kojem poklanjaju toliku pažnju da su zaboravili na svog istinskog Boga: Od koga si toliko strepela i bojala se … da me se više nisi sećala …?  Laži nadvladavaju istinu. Čovekov strah od lažnih bogova, a ne od istinskoga Boga, samo pokazuje njegov urođeni strah od svog Tvorca. Njegova izdaja je jasna i otvorena; dokazuju je uverenja i prakse. To je jedino objašnjenje za put kojim ide, od vremena Isaije do danas. Štaviše, Božija milost i uzdržanost vode ka još većem odsustvu straha Božijeg, a ne ka pokajanju.

Samopravednost nije ništa drugo do drugačije ime za pobunjenost; u svoje vreme, Isus je to nazivao pravim imenom… licemerstvo! To je greh u svom najdestruktivnijem i najopasnijem stanju, jer uzdiže čovekov ego i prezire milost. To je obožavanje idola u vidu samoobožavanja. Čak i najbolje što bi se moglo reći o dobrim delima čovečanstva i vidljivoj religiji ne bi bilo dovoljno da zavredi odobravanje s Neba (stih 12). Svi su zgrešili i lišeni su Božije slave, rekao je apostol (Rimljanima 3:23); u Rimljanima 2 i 3, podučava istom onom što Isaija pokazuje u ovom stihu.

Živeti na Nebu … Sadašnje vreme

Posledice obožavanja idola najbolje se vide u kriznim vremenima, kada Bog idolopoklonika prepušta nemoći njegovih idola. Ne znam za jasniju manifestaciju beznadežnosti vere u lažne bogove od one koju vidimo u odmrevanju snaga između 450 Vaalovih proroka i Ilije. Kad god je pročitam, ova objava me dotakne: Ali nigde glasa; ni od koga odgovora ni znaka da neko obraća pažnju (1. Carevima 18:29). Uporedite ovo s obećanjem Boga koji odgovara na molitvu: Ali ko se u mene uzda, naslediće zemlju i zaposesti moju svetu goru (stih 13).

Hod Božijim putem, a ne nazadovanje, to je put prosvećivanja. Kada vernik Božiji put učini svojim putem, sve uspeva i ništa mu se ne može isprečiti. Naspite! Naspite! Pripremite put! Uklonite mom narodu prepreke s puta! (stih 14). Iskusni misionar imao je običaj da kaže: „Božiji put ne košta, on daje!“ Očigledno je da je to put kojim treba ići; odbiti kretanje u pravcu Njega je ludost. Svet je izabrao put taštine i uništenja, dok se manjina okrenula Hristovom vođstvu i uživa plodove takvog izbora.

U obožavanju se posvetite ovim rečima s nebeskog prestola; rečima koje nisu samo među najnadahnutijim stihovima ove knjige, već Biblije uopšte: Jer ovako kaže Višnji i Uzvišeni, koji je doveka živ, čije Ime je sveto: ‘Živim na mestu visokom i svetom, ali i s onim ko je skrušen i poniznog duha, da oživim duh poniznih i oživim srce skrušenih (stih 15). Ako ti je potrebno ohrabrenje, najbolje što možeš učiniti jeste da svoj pogled usmeriš ka Onom koji je uzvišen i prebiva na mestu visokom; da On bude tvoj Gospod, Onaj u kojeg ćeš se pozdavati. Isaija podvlači je On Svetac Izraelov i da Njegovo Ime, nezavisno od okolnosti, mora biti sveto.

Jer, Hristos je jednom zauvek umro za grehe – pravedan za nepravedne – da vas dovede Bogu … (1. Petrova 3:18). Evanđelje je put ka prestolju Božijem za onoga koji je spreman da se ponizi i potčini pred Njim. On nas podiže na visoko i sveto mesto; Pavle nas jasno podučava o tome kada kaže: S njim nas je vaskrsao i posadio nas na nebesima u Hristu Isusu (Efescima 2:6). Kako sam čuo da neko objašnjava, radi se o sadašnjem, a ne o budućem vremenu. Nebo, stoga, nije cilj, već sadašnja pozicija i realnost vernika. On je skrušena i ponizna duša, oživljen putem novog rođenja. Jedini uslov koji nam Bog postavlja da bismo imali zajedništvo s Njim jeste da budemo ponizni.

Još toliko toga bi se moglo reći, al moram da se nateram da idem dalje kako bih priveo kraju komentare na ovo poglavlje. Stih 16 nam daje predivan uvid u prirodu Božiju, ključni cilj sveg pisanog otkrivenja. Pokazuje nam dve stvari koje se tiču gneva Božijem prema Njegovom narodu … 1) On je spor da se razgnevi i 2) Njegov gnev je trenutačan. U prethodnom poglavlju smo naglasili tu istinu. Ovde, On kaže: Jer, neću doveka optuživati, ni večno biti gnevan. On je naš Stvoritelj i ima milosti za Njegovo stvaranje: Jer bi onda preda mnom iščileo čovekov duh – duh čoveka, koga sam stvorio.

Nema potrebe da se opravdavamo ili skrivamo naš greh. Bog ovako postupa iako u potpunosti poznaje naše grešno stanje: Razgnevio sam se zbog njegove grešne pohlepe, kaznio ga i u gnevu sakrio svoje lice. Video sam njegove puteve, ali izlečiću ga. Vodiću ga i vratiti utehu njemu i onima koji s njim tuguju … (stih 17,18). Uočite … kažnjena osoba nastavila je svojim putem. Bio joj je potreban isceljujući dodir Božiji kako bi bilo isceljeno njeno zastranjivanje i kako bi krenula putem utehe. Spasenje je Božije i samo Božije.

Stavljajući hvalu na njegove usne. Gledamo u Reč da bismo tumačili Reč. Molim vas da obratite pažnju na Jevreje 13:15: Kroz Njega (Isusa, stih 12), dakle, neprestano prinosimo žrtvu zahvalnicu Bogu, plod usana koje ispovedaju Njegovo ime. Kroz Isusa i Njegovo delo na krstu dobijamo oprost naših greha. Niko ne voli i ne zahvaljuje kao grešnik kome je oprošteno. „Isaijino evanđelje“ upućuje na isceljenje, na milost Isusa Hrista, koja pruža utehu i ljubav i stvara život ispunjen zahvalnošću.

Kao u poglavlju 55, ponovo imamo strastveni poziv ispunjen ljubavlju. Tamo se radilo o pozivu da dođemo i da imamo udela u živoj vodi i bogatoj trpezi na stolu Gospodnjem, dok je ovde reč o pozivu na mir: ‘Mir, mir onome ko je daleko i ko je blizu’, govori Gospod, ‘i izlečiću ga’ (stih 19). Petar je na Pedesetnicu rekao: Jer, to obećanja je za vas i vašu decu i za sve koji su daleko, koje naš Gospod Bog pozove k sebi (Dela Apostolska 2:39). To je poziv na pomirenje i mir s Onim koji je uzvišen i živi na mestu visokom, Onim koji prebiva u večnosti, ali nas po milosti podiže u Njegovo prisustvo. Upućen je onima blizu i onima daleko; daleko, koliko su Evropa, Afrika, Amerike i Australija udaljene od Jerusalima. Vremenski, to je daleko koliko je XXI vek daleko od 700. godine pre Hrista; međutim, večna i živa Reč Božija je danas, ovde, nama na raspolaganju.

Da sam birao, mislim da vam je poznato da bih radije pisao onako kako što sam to činio u pogledu stihova 13-19. Ipak, Duh Sveti nas, u svojoj ljubavi i brizi prema opakima, obavezuje da još jednom upozorimo. Grešnik je van domašaj mira Božijeg i svega što smo videli u prethodnim stihovima. Nema mira tamo gde je grešnik; Ali zli su kao uzburkano more, koje ne ume da miruje. Nema tog saveta ni te psihologije koja će umiriti uznemirenu dušu, dušu koja je pod večnom osudom. Čoveku je nemoguće da bilo šta učini za takvog čoveka. ‘Nema mira za zle’, kaže moj Bog (stihovi 20,21). Svet ne nudi odgovor na ovu dilemu; jedina nada dolazi odozgo. Dolazi od Boga Koji se utelovio, Koji je odozgo poslan na zemlju kako bi snagom Svoga krsta okončao opakost opakih.

 

Lowell Brueckner