Greh, Post i Dan Gospodnji

Isaija 58

Vičite glasno protiv greha!

Zaviči iz sveg glasa, ne suspreži se, podigni glas kao ovnujski rog. Objavi mom narodu njegov prestup i narodu Jakovljevom njegove grehe (stih 1). Ovo je otvorena zapovest, saosećajna i jasna, zapovest koju Bog izriče svakome ko se može smatrati njegovim razglasom. Javljaju mi se samo dva razloga iz kojih bi neko mogao izabrati da ne posluša, da ublaži ili umanji značaj Božije zapovesti. 1) Takav bira da je ignoriše, težeći da bude popularan i da ima dobre odnose s ljudima. Takva osoba nije vredna da se naziva slugom Božijim. 2) Takav bi mogao da tvrdi kako se radi o zapovesti iz vremena Starog Zaveta, upućenoj isključivo Izraelu. Dublje zagledanje u Novi Zavet razbija ovakav argument.

Moje proučavanje Evanđelja pokazalo mi je da je Isus bio više nego ljubazan i blagonaklon pastir, krećući se sa grešnicima i uživajući u njihovom društvu. Razmotrite ono što je Gospod rekao svojim učenicima, a tiče se najbitnijeg dela Njegove službe: Da nisam došao i govorio im, ne bi imali greha. Ali sada nemaju izgovora za svoj greh (Jovan 15:22). On je razotkrio njihov greh i krivicu, nazvavši to pravim imenom.

Neko bi mogao reći kako se ovde radi o izjavi koja je upućena isključivo verskim vođama, ali kontekst u kojem je izneta ne daje ni naznaku o tome da se ona ne odnosi na opštu populaciju grešnika. Uputstvo koje daje i hromom čoveku i preljubnici glasi: Više ne greši (Jovan 5:14; 8:11). Ovde nema prostora da nabrojimo sve primere Njegovog tretiranja greha, tokom tri i po godine Njegovog javnog govorenja.

On je, isto tako, otkrio i posledice greha, češće upućujući na pakao nego na raj. Više se bojte, upozorio je, onoga koji može da uništi i dušu i telo u paklu (Matej 10:28; druge primere, i to samo u Mateju, možeš videti … Matej 5:22, 29, 30; 18:9; 23:15). Pavle je veoma rečito govorio protiv greha, učeći svoje mlade sledbenike da čine isto. Govoreći posebno o crkvenim liderima, naložio je Timoteju: One koji greše, ukori pred svima, da i u ostale uđe strah (I Timoteju 5:20). Ova zapovest se danas često igorniše; greh i prestup se guraju pod tepih, ili se o njima razgovara u uskom krugu, iza zatvorenih vrata. Vernici moraju biti informisani o grehu svojih lidera da bi se ispravno mogao proceniti njihov uticaj na druge.

Titu je dao sledeće uputstvo: Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost … Ona nas uči da se odreknemo bezbožnosti i ovozemaljskih požuda … dok iščekujemo … da se u slavi pojavi naš veliki Bog i naš Spasitelj, Isus Hristos. On je samoga sebe dao za nas da nas izabavi od svakog bezakonja i da sebi očisti narod … To govori i bodri i prekorevaj sa svakom odlučnošću. Neka te niko ne prezire (Titu 2:11-15). Kako se tekst Novog Zaveta bliži kraju, apostoli Petar, Jovan i Juda, više nego igde pre toga, upozoravaju na rastuću obmanu greha i kaznu za taj greh, što se sve na jedan eksplolzivan način završava u Otkrivenju.

U ondašnjem Izraelu je postojalo očigledno licemerje, nešto što je bilo veoma slično situacijama koje vidimo danas. Imajući to u vidu, ovoj temi moramo dati vreme i pažnju koju zavređuje: Jer, iz dana u dan Me traže kao da žele da znaju Moje puteve, kao da su narod koji čini što je pravedno i ne zaboravlja zapovesti svoga Boga. Od Mene traže pravedne presude kao da žele da im Bog bude blizu (stih 2).

Imajte u vidu … ovde se radi o osudi licemerja, a ne o osudi duhovne gladi i vremena uloženog u upoznavanje Boga i hodanje Njegovim putevima. Na ovo, svakako, možemo gledati kao na podučenost u Biblijskim stvarima ili prisustvo na Biblijskim konferencijama, ali bez istinske promene srca. Prvi ja nisam zadovoljan kada je sve sa čim ljudi odu – pozitivna reakcija. Da li u onome što naučimo ima ičeg što nadilazi puku upućenost u principe iz Pisama? Gde je plod Duha Svetog – prodiranje do same srži čovekovog postojanja? Gde je ta tišina, to strahopoštovanje usled susreta sa večnom istinom? Tako malo toga ima ovih dana.

Istinski post

Zašto smo postili, a ti to nisi video?  Ponovo, ovde se ne radi o osudi posta, već jednog neprikladnog stava u vezi s bilo kojom religioznom aktivnošću. Zloupotreba posta verovatno nije stvar na koju bi u ovim našim vremenima trebalo upozoravati crkvene krugove modernog Zapada. Danas, premali broj ljudi premalo posti; zato bi ovo moglo da se primeni na bilo koji napor koji današnje Hrišćane navodi na pogrešne zaključke, kao što je to bio slučaj u vreme proroka Isaije.

Takođe, trebalo bi da bude jasno da Isaija ne govori ništa protiv istinske poniznosti, kada navodi pitanje koje je postavljao narod toga vremena: Zašto smo se ponižavali, a ti to nisi primetio?  On ima u vidu određene prakse, koje su služile da daju privid poniznosti, kao što je pognuto držanje tela, oblačenje u kostret i sedenje u pepelu.

Ovo bismo morali da primenimo na vidljive postupke, koji u ovim našim vremenima imaju istu svrhu – da paradiramo svojom duhovnošću. Zašto naše radikalno obavezivanje i odanost ne ostavljaju neki snažan utisak na Boga? Zar Bog ne primećuje našu očiglednu poniznost? Pravo pitanje je da li je naš ponos uistinu slomljen i da li odista imamo raskajano srce. Evo dokaza egocentrične telesnosti: Ali na dan posta vi radite po svojoj volji i tlačite svoje radnike. Gde je dokaz da smo privukli pažnju Boga i gde je dokaz da je Bog prihvatio naš napor? Nemojte više da postite kao danas, i glas će vam se čuti na nebesima … Zar to zoveš … danom koji je Bogu prijatan? (stih 3,4).

Neki su ovo pokušali da protumače kao da Isaija označava kraj doslovnom postu i podučava kako će on biti zamenjen humanim delima. To je, međutim, uzimanje dela Spisa i proglašavanje tog dela za opštu doktrinu, što je uvek jasna naznaka pogrešnog tumačenja. Njihov zaključak ne može biti potvrđen Novim Zavetom.

Isus nije eliminisao post kao doslovnu praksu Hrišćana. Podučavao je: Kada postite … (Matej 6:16). Ali, doći će vreme kada će im oteti mladoženju, i tada će postiti (Matej 9:15). Oni koji tvrde da post nije predviđen da bude opšta aktivnost crkve, nastojaće da tvrde i kako je Hristovo odsustvo samo duhovno; sve dok „osećamo“ Njegovo prisustvo, nema razloga za post.

Ovo je sasvim neosnovan zaključak; da neki nisu poverovali u ovako nešto, bilo bi smešno uopšte ga razmatrati. Kad god je Isus govorio o tome da će napustiti svoje učenike, On je govorio o doslovnom napuštanju – odlazi da bude sa Ocem. Dok je tako, Hrišćani će postiti. Molim vas da pogledate Dela 10:30 i 14:23. (Jedino vatikanski rukopis izostavlja reč post, u Marku 9:29, dok je svi ostali uključuju.) Nezavisno od ovoga, jadna je doktrina koja kaže da će Hrist u duhovnom smislu napustiti svoju Crkvu.

Šta možemo da naučimo iz ovih stihova (5-8)? Najpre da je poniznost koja se stiče istinskim postom isto što i nesebičnost. Time se naša pažnja preusmerava sa naših sebičnih želja, čak i sa naših potreba na želje i potrebe drugih. To je kvalitet koji mora biti prisutan u životima koji se okreću u pravcu misionarskog rada. To je više od humanitarnog rada; taj kvalitet proizvodi veru u Boga, jer jedino tako možemo raditi s Njim na natprirodne načine. On donosi duhovnu slobodu: Raskidati okove nepravde, razvezivadi užad jarma, oslobađati potlačene i lomiti svaki jaram.

Kada je srce iskreno okrenuto Bogu, tada možemo očekivati vezu s nebesima. U stihu 8, vidimo tri blagoslova koja će se izliti na Njegov narod … svetlost, izlečenje i pravednost: Tada će tvoja svetlost sinuti kao zora i brzo će stići tvoje izlečenje. Pred tobom će ići tvoja pravednost. Tama se povlači, a narod Božiji dobija jasan pravac, dok se istina otkriva. To će se videti u njihovom dnevnom hodanju. Nesiguran, zastajkujući hod u telu biće zamenjen zdravim putevima Duha, a pravednost će postati njihova dnevna praksa. To su plodovi tela koje vodi Duh Sveti.

Molitva će zauzeti mesto koje joj pripada – ispred svih drugih aktivnosti. Ona će biti živa, plodotvorna snaga, izvor moći, kao i mesto intimnog susreta s Bogom. On će postati realnost i otkrivaće se: Tada ćeš pozvati, i Gospod će se odazvati; zavapićeš i on će reći: ’Evo me’. Uvek prvo mora doći do sklanjanja dela palog čoveka, pre nego što zasija slava Božija. Ako ukloniš jaram tlačenja iz svoje sredine, prestaćeš da upireš prstom i da govoriš zlo (stih 9). Upiranje prstom nije toliko bilo znak optuživanja, koliko pokazatelj prezira i nepoštovanja.

Sve negativne karakteristike društva palog čoveka nestaju i bivaju zamenjene poštovanjem, saosećajnošću i brigom za bližnjega. To je razlika između noći i dana. Prorok najmračnije vreme transformisanog društva opisuje kao podne. Božansko vođstvo neće biti izuzetak, već normalno pravilo života, dok će blagoslovi neprestano dolaziti; u tekstu se o njima govori kao o izvoru vode. U teškim danima, Bog će intervenisati i pretvaraće ih u dane zadovoljstva. Narod će ojačati iznutra; biće svežine i vitalnosti u životu i radu njegovih pripadnika (stihovi 10-11).

Čovekova kontrola uvek ukazuje na nešto negativno. Kada Bog blagoslovi svoj narod, posvuda su dokazi života i prosvetljenja. Umesto odumiranja i propadanja, dolazi do obnove. Grade se temelji za generacije koje će tek doći. Narod postaje poznat kao onaj koji popravlja stvari i obnavlja ulice za stanovanje (12).

Dan Gospodnji

Ako zadržiš nogu da ne prekršiš subotu i na moj sveti dan ne radiš kako ti drago, ako subotu proglasiš danom radosti i sveti dan Gospodnji časnim, ako ga poštuješ ne idući svojim putevima i ne radeći kako ti drago i ne govoreći prazne reči, tada ćeš u Gospodu naći radost (stihovi 13,14). Nešto ranije sam obećao da ću nešto reći o Hrišćanskom sabatu. Neću komentarisati duhovni odmor oličen u Sabatu, ali želim da svi znaju kako odgovarajuću doktrinu prepoznajem u onome što pisac Poslanice Jevrejima navodi u trećem i četvrtom poglavlju. Jedino nam Isus Hrist donosi istinski odmor; to se događa ukoliko se oslonimo na delo koje jedino On može učiniti za nas – delo koje će nas pomiriti s Bogom. Moramo se odmoriti od svojih pokušaja da postignemo taj mir i moramo se pouzdati u Njega; jedino tako možemo imati večni počinak, koji počinje ovde i postaje savršen na nebu.

I na kraju Evanđelja se govori o prvom danu u nedelji. Sedmi dan u nedelji bio je dan u kojem je Gospod počinuo od svog dela stvaranja, blagosloveći taj dan. Bog je zapovedio Izraelcima da poštuju Sabat, dan koji se izdvaja u odnosu na ostale dane u sedmici, i da u tom danu časte Gospoda na taj način što će otpočinuti od fizičkog rada. Očigledno je da je dan koji sledi za Sabatom – prvi dan sedmice.

Isus je upravo na taj dan ustao iz mrtvih. Bio je Sabat kada su žene koje su pripremale pomasti za Njegovo telo odmarale u skladu sa zapovešću. Vrlo rano prvoga dana sedmice one dođaše na grob … dva čoveka u odeći sjajnoj kao munja iznenada stadoše pred njih … A oni im rekoše … ’On nije ovde, vaskrsao je…’ (Luka 23:56; 24:1,4,5,6). Zatim, Jovan 20:19 kaže: Uveče tog prvog dana sedmice … dođe Isus i stade među njih, pa im reče: ’Mir vama’. U stihu 26: Osam dana kasnije … Isus uđe … i stade među njih, pa reče: ’Mir vama.’ Taj osmi dan je ponovo prvi dan sedmice. Jovan se postarao za to da čitaocu ne promakne činjenica kako je Isus ustao i pokazao se svojim učenicima baš prvoga dana nedelje.

Pedesetnica je došla tačno 50 dana nakon Uskrsnuća, što znači da je do izlivanja Duha Svetoga došlo prvoga dana sedmice. U taj dan su počela okupljanja: Prvoga dana sedmice okupismo se da lomimo hleb … (Dela 20:7). Zatim: Svakog prvog dana u sedmici neka svako od vas ostavi na stranu koliko može … (I Korinćanima 16:2). Taj dan je među Hrišćanima poznat kao Dan Gospodnji; stoga, Jovan u Otkrivenju kaže: U Dan Gospodnji bio sam u Duhu … (1:10).

Za vreme rane crkve, taj dan je bio odvojen za čašćenje uskrslog Gospoda. Rani Hrišćani su počinjali nedelju time što su Mu iskrazivali prioritet u svom životu, organizujući sastanke, moleći i čitajući iz Reči Božije; tako su tog prvog dana čitavu sedmicu posvećivali Njemu. Reč je o praksi koja se učvrstila u vreme rane crkve. Kada je napisao: Neko razlikuje dan od dana, a za drugoga je svaki dan isti (Rimljani 14:5), apostol Pavle je mislio na Jevrejske Hrišćane i Jevrejske svete dane, kojih je Jevrejima bilo teško da se ostave (to je zaključak do kojeg dolaze Jamieson Fausset Brown, Matthew Henry, Adam Clarke).

Albert Barnes dodaje: „Nema sumnje da je ’Dan Gospodnji’ nešto što su poštovali ’svi’ hrišćani, bilo da se radi o obraćenim Jevrejima ili obraćenim paganima. Čini se da u tome nije bilo ničeg kontroverznog.“  U stihu 6, ukorio je čoveka koji je ovaj stih iskoristio kao izgovor za to da ne časti Gospoda Isusa. Post je postao nepopularan među „Hrišćanima“, kao što je to slučaj i sa Danom Gospodnjim.

Hrišćani su na taj dan častili Gospoda; ta praksa je uspostavljena u prvom veku i trajala je do vremena moje mladosti. Ja sam za života gledao kako taj dan postaje uobičajen i prestaje da bude svet; kao što Barnes dalje kaže, ljudi su krenuli da „narušavaju taj dan i posvećuju ga zadovoljstvu ili sticanju bogatstva.“  Usled bahatosti, dopustili smo sebi da mislimo kako znamo bolje nego svi vernici u istoriji crkve. O ovome se danas malo i retko govori; zato posebno naglašavam tu temu.

Vratmo se sada Isaiji, da vidimo šta je rekao o onima koji uživaju u čašćenju Gospoda, ne idući svojim putevima i ne radeći kako im drago i ne govoreći prazne reči. Isaija zaključuje ovo poglavlje obećanjem Jevrejima da će živeti uzvišenijim načinom života; mi pagani se tome možemo priključiti pod Novim Savezom: ’Tada ćeš u Gospodu naći radost, a ja ću učiniti da preko visova zemlje jezdiš i naslađuješ se nasledstvom svog oca Jakova.’ Usta Gospodnja su govorila.

 

 

Lowell Brueckner