Spasenje … suvereno delo Božije

Isaija 59

Čemu se, izvan Reči Božije, možemo okrenuti kako bismo stekli razumevanje o ključnim pitanjima čovečanstva? Biblija jasno iscrtava doktrinu o čoveku, učenje koje je jako važno da upoznamo i razumemo. Tada možemo prepoznati svoje mesto, mesto koje nam kao pojedincima pripada unutar ljudske vrste; tada možemo dijagnostifikovati sopstveni problem. Od te tačke, možemo krenuti da tražimo lek.

Krivica je na čovečanstvu

Ne smeš sebi dopuštati da kriviš Boga. Bog nikada nije kriv i nema leka za one koji krenu tim putem. Kraj će im biti u ruševinama. Kada postoji problem između Boga i čoveka, greška je uvek na strani čoveka. Ne … pažljivo posmatraj, uči i nastoj da razumeš … nije ruka Gospodnja prekratka da spase, niti mu je uho zatvoreno da ne bi čuo (stih 1). Nije problem u Bogu. On se ne menja i On ni na tren ne postaje slabiji. Ovo je nešto što moramo ustanoviti i prihvatiti pre nego što možemo nastaviti u bilo kom pravcu.

Sledeće, učimo da se pozdamo u Njega. To koliko On može da zahvati i kolika je Njegova moć da spasi ne da se izmeriti. Njegova moć proteže se svuda i do svakoga; Njegov potencijal da pomogne je neograničen. Njegovo čulo sluha je takvo da će uhvatiti i najtiši vapaj – ako je upućen Njemu. Među Njegovim sposobnostima nema nijedne koja je nešto ispod bezgraničnog.

Čovekov greh je jedini razlog što postoji jaz koji ga odvaja od Božije pomoći: Nego su vas vaša zlodela odvojila od vašega Boga, vaši gresi su Mu lice sakrili od vas, da ne čuje  (stih 2). Reč Božija donosi pred nas doktrinu greha – da naučimo o grehu i da ga se bojimo, jer nas sprečava da dobijemo pomoć Odozgo.

Greh je ušao u ljudsku istoriju i doneo užasne posledice. Doveo je do izopačenja svih čovekovih sposobnosti. Čovekovi prsti čine zla dela, idući tako daleko da mu ruke bivaju uprljane krvlju. Njegova usta su instrument opakosti, a njegove usne i jezik kuju obmanjujuće, zle reči (stih 3).

Sve čovekove institucije su iskvarene. Pravda u njegovim sudovima je lažna, a učesnicima u suđenju nedostaje časti, koja je nužna da bi u društvu prevladala pravednost. Cilj tužilaštva i odbrane je pobeda, pa i po cenu istine. Niko tužbu ne donosi s pravom, niko se ne parniči pošteno. Oslanjaju se na prazne reči i govore laži, nevolju začinju i rađaju zlo (stih 4). Koliko je samo istinito sve ovo!

Čovek voli greh

Možemo uočiti činjenicu da Reč Božiju krasi i književna izuzetnost, što pomaže da ona ostvari svoj uticaj. Ona nam pruža obilje metafora, simbolike i, naravno, parabola. Uočite stih 5: Ležu gujina jaja i paučinu tkaju. Ko njihovo jaje pojede, umre, a kad se neko razbije, ljuta guja se izlegne. Ovo znači da su ljudi, umesto da iskorene zlo, dostigli takav nivo izopačenosti da zapravo podstiču njegovu proizvodnju. Njihovi produkti su zli; stih 6 govori da i njihovo korišćenje vodi opakosti, grehu i nasilju.

Naredni stih govori o spremnosti na greh … Noge im hitaju u greh, brzi su da nedužnu krv proliju. Izopačenom umu nije dovoljna njegova iskvarenost, već želi da tome poduči i druge. Društvo nastoji da pokrije svoje unutrašnje zlo tako što pokazuje ljupku spoljašnjost. U prethodnim poglavljima sam pokušao da dokažem kako je žudnja za grehom realnost modernih vremena. Ona pogađa samu suštinu civilizacije, napadajući dom, brak i porodicu. Manifestuje se u milionima abortusa, kroz davanje legitimiteta perverziji i u vidu visokog procenta razorenih domova.

Kako samo tačno reči proroka govore o današnjem svetu! On kaže: Propast i razaranje na njihovim putevima. Dvadeseti vek doneo je opasne izume koji su doveli do smrti desetina hiljada ljudi samo u saobraćajnim nezgodama. Prema statistici koju smo čuli u Nemačkoj, životni vek motocikliste iznosi sedam godina. Da bi ispunili egocentrične ciljeve, ljudi koriste prevozna sredstva i voze trku protiv vremena. Da bi otupeli svoj osećaj za realnost, putovanja zalivaju alkoholom; da, razaranje je na njihovim putevima (stih 7).

Put mira oni ne poznaju, već rat, nema pravde na njihovim stazama, ali ima laži i destruktivnih pouka, iskrivili su svoje puteve, koji su postali prevarni i neprirodni, ko njima putuje, ne zna za mir; zato nema potencijala da se ikome učini dobro (stih 8). Kako možemo očekivati išta dobro od svetskih načina? Božija reč nas upozorava, a Solomon je to sažeto izrekao: Sve je ispraznost ; uprkos tome, hrišćani dopuštaju da budu zavedeni, da koriste ono što svet nudi, njegove metode marketinga, da mu se saobražavaju.

Zato je pravda daleko od nas i pravednost do nas ne doseže. Svetlost čekamo, ali sve je tama, svetlost jarku, ali u tami hodamo (stih 9). Najšokantnije i najtužnije od svega što se nalazi u ovom proroštvu jeste činjenica  da je ono napisano narodu koji tvrdi da je Bog njihov Bog. Pošto sve jeste tako, nema primera ostatku sveta.

Primenite sve ovo na današnju Crkvu

Crkva je danas poslednja nada na zemlji; u meri u kojoj se prilagođava svetskim načinima, ona u tom stepenu gubi svoju zemaljsku svrhu. Vi ste so zemlje. Ali, ako so obljutavi, čime ona da se posoli? Ne vredi više ni za šta, nego samo da se izbaci napolje i da je ljudi izgaze (Matej 5:13; videti i Marko 9:50; Luka 14:34). Ne smemo težiti da budemo poput ljudi ovoga sveta, već da se razlikujemo. Ne smemo pozajmljivati njihove načine i služiti se njihovim metodama, već ih moramo obogaćivati stvarima s Neba. Ne smemo slediti, već moramo voditi. Ne smemo biti pod uticajem, već moramo uticati.

Dok pišem, u potpunosti sam svestan da mi Reč Gospodnja postavlja granice. Ne mogu se udaljiti od nje; ne mogu biti pozitivan, tamo gde Reč govori nešto negativno. Kada neko izlaže Biblijski studij, on uistinu postaje svestan Božijih upozorenja i negativnih posledica koje proističu ukoliko budu ignorisana. Opažam to dok se udubljujem u Jovanovo Evanđelje. Dobar deo dobrih vesti u Evanđelju ima ulogu da upozori na one loše, koje će stići svima koji odbiju da budu poslušni ili ovakva upozorenja shvate olako. Odbacivanje zla prethodi prihvatanju dobroga.

Evanđelje objavljuje da smo svetlost sveta (Matej 5:14), a apostol Pavle kaže da smo deca svetlosti, budni za ono što se događa pre uznesenja crkve: Ali vi, braćo, niste u tami, pa da vas taj dan iznenadi kao kradljivac. Jer vi ste deca svetlosti i deca dana (I Solunjanima 5:4-5). Isaija, pak, ispoveda: Kao slepi pipamo duž zida, pipamo kao da nemamo oči. U podne se spotičemo kao u sumrak, među jakima smo kao mrtvi (stih 10).

Otkud ovo nepoklapanje? Kao i u slučaju Izraela, Crkva zna za vremena hladnoće u odvojenosti od realnosti. Ona čuva formu, ali poriče moć Evanđelja. Oslanja se na sposobnosti i mudrost ljudi, umesto na darove i snagu Svemoćnoga. Funkcioniše po nacrtima i načinima sveta koji je okružuje, opremljena njegovima pomagalima i alatima, umesto da koristi natprirodne načine Neba. U prošlosti, u vremenima poput ovih, manjina bi vapila Bogu za probuđenje. U istoriji Crkve nije bilo vremena kada joj je tako nešto bilo potrebnije nego danas.

Pipamo u mraku, brundamo i jecamo; činimo to zbog simptoma bolesti koja besni u nama, ali je malo nas svesnih same bolesti. Lečimo simptome, umesto uzroka bolesti. Spasenje je mnogo manje uobičajeno nego što mislimo. Pitamo se zašto je tako puno onih koji padaju i hrlimo ka tome da lečimo posrnule. Trebalo bi da nas okupira činjenica da je tako malo onih koji su uopšte ustali, pri čemu nikada nisu ni napravili svoj prvi korak (stih 11).

Izlagati se riziku zbog istine

U Isaijino vreme, bilo je ubičajeno da se izgovore prave reči, da se Jahvi oda čast i da se oseti toplina emocija koje dolaze od Boga; to, međutim, nisu pokazatelji realnosti. Ovo je konačni test: Ko čini ono što je pravedno, pravedan je kao što je on pravedan. Ko čini greh, pripada đavolu, jer đavo greši od početka (I Jovanova 3:7,8). Mudri čovek je rekao: „Briga me koliko ćeš visoko skočiti ukoliko ćeš hodati pravo nakon što doskočiš na zemlju.“

Dokaz greha bio je preočigledan da bi se poricao: Jer, mnogo je naših prestupa pred tobom i naši gresi protiv nas svedoče. Naši prestupi stalno su s nama i mi znamo svoj zlodela (stih 12). Greh je bio prisutan, narod je bolje poznavao greh nego pravednost. Javno svedočenje ukazivalo je na nedostatan i defektan način života.

Izrael je rečito optužen rečim Svetog Duha. Molim vas da obratite pažnju na glagole u stihu 13 … poubniti se, izdati, okrenuti se od Boga, govoriti o tlačenju i pobuni, izricati i smišljati laži. Oni poriču, i to nesumnjivo, kao što je Petar učinio u dvorištu prvosveštenika. Pavle kaže Titu: Tvrde da poznaju Boga, ali to poriču svojim delima. Odvratni su i nepokorni i nepodobni za bilo koje dobro delo (Titu 1:16). Izricali laži koje smo smislili u srcu. Sve počinje u srcu, s duhovnom promisli koja se podučava kao doktrina. Isus citira Isaiju: Uzalud me slave, jer ljudske zapovesti kao učenje šire (Matej 15:7).

Ova knjiga ima puno toga da kaže o pravdi, pravednoj presudi ili kazni, puno toga u korist nevinog i protiv krivoga. Pravda je iskrivljena, a pravednost, jednostavna pravičnost, predstavlja nekakav daleki standard za koji se i ne očekuje da bude dosegnut. Istina je posrnula na ulici, poštenju je uskraćen pristup (stih 14). Želeo bih da istaknem ovu vrlinu, i to u vremenu kada je, u najboljem slučaju, pala na drugo mesto u odnosu na jedinstvo, toleranciju i ljubav. Tvrdim da, ukoiko izgubimo istinu, gubimo sve, jer bez istine ništa nije istinsko. Kada nema istine, ljubav postaje popustljivost, jedinstvo se pretvara u izmešanost, a tolerancija u to da je sve dopušteno.

Argument se nastavlja i kaže da ljubav prema istini i pravdi osobu stavlja u rizik. Nigde istine, i ko izbegava zlo, plen postaje. U današnje vreme, onom koji moralno padne, slede javne simpatije, dok onome koji taj pad čini vidljivim, koji svedoči protiv činjenja greha i zahteva disciplinu, sledi prezir. Biće nazvan jeretikom, sklonim da sudi, čovekom koji nema ljubavi, ali njega može da hrabri to što je Gospod na njegovoj strani: Gospod pogleda i ne bi mu milo što nema pravde (stih 15).

Baš kao što se na one koji vole istinu gleda kao na zastarele ostatke prošlosti, kao na one koji remete ciljeve većine, tako je i Nebo zaodenuto u mističnost, jer nedostaju pojedinci koji poseduju dovoljno moralne čvrstine da pred Njega mogu stati kao posrednici pravednosti: Vide da nikog nema, zgranu se što nema posrednika. U ovom slučaju, na scenu stupa Njegova suverenost: Tada mu njegova ruka donese pobedu i njegova pravednost ga podrža (stih 16). Večni ciljevi Božiji se ne mogu sprečiti. On potvrđuje samog sebe i spasava radi svoje slave.

Spasenje je delo suverenog Boga

Hrišćanin treba da obuče Božiju opremu (Efescima 6:13-17). Ukoliko to ne učini, pretrpeće lični poraz, dok će Bog, svejedno, nastaviti da donosi slavu svome imenu. Pravednost obuče kao oklop, na glavu stavi šlem spasenja … Obuče odeću osvete … revnošću se ogrnu … (stih 17). Bog ne uzmiče, a Njegov se presto ne može ugroziti. Bog će sam ustati zarad spasenje Izraelovog Ostatka. On je sam podneo krst, bez ikakve saradnje od strane čoveka; u nedelju, na dan uskrsnuća, bez ikoga ko bi po veri bio s Njim, podigao se iz groba, svedočeći o efikasnosti Njegovog dela.

Iako čovečanstvo nema volje ili nije u stanju da izrekne presudu, budite sigurni da će se to dogoditi. Iako moderni čovek zapostavlja i odbija da prizna Njegov gnev, gnev će se spustiti; srdžbom svojim neprijateljima i odmazdom svojim dušmanima. Nijedan deo planete neće biti ispušten, što se odnosi i na najudaljenija ostrva (stih 18), od istoka do zapada.

Zemlja će se ispuniti strahom i slavom Gospodnjom. Poput silne bujice žive vode, vođen snagom Duha Svetoga, Otkupitelj će se vratiti u Izrael (stih 19). ‘Otkupitelj će doći Sionu, onima u Jakovu koji se pokaju za svoje grehe’, govori Gospod (stih 20). Ponovo vidimo kako Isaija predstavlja Sveca Izraelovog; Isus nas je učio da molimo: neka je sveto ime Tvoje. Bog svoje delo uvek čini u atmosferi svetosti. Hrist se vraća onima koji se okrenu od greha i uspostavlja svoje kraljevstvo posvećujući svoje ime.

‘A ovo je moj savez s njima’, kaže Gospod: ‘Moj Duh, koji je na tebi, i moje reči, koje sam ti stavio u usta, neće otići iz tvojih usta, ni iz uzsta tvoje dece, ni iz usta njihovih potomaka odsad pa doveka’, kaže Gospod (stih 21).

Njegov Duh ostao je na Njegovom narodu, a Njegova reč prati one koji veruju. Reč im je bila blizu od vremena Mojsija, u pustinji (Ponovljeni Zakon 30:14), a prema apostolu Pavlu, blizu je i paganima. U njegovoj doktrini, reč vere je u vašim ustima i u vašem srcu: „Nema razlike između Judejina i Grka – isti Gospod je nad svima, velikodušan prema svima koji ga prizivaju“ (Rimljanima 10:12; videti stihove 8-13). Novi Savez sa Izraelom trajaće od oca do sina, do unuka, kroz milenijumske generacije i dalje – do večnosti kojoj nema kraja. On je suvereni Bog Izraelovog spasenja, kao i našeg spasenja; u potpunosti zavisimo o Njegovoj osobi, Njegovim naumima i Njegovom delu. Samo se u Njega uzdamo.

 

 

Lowell Brueckner