SPASENJE

 

Dr. Lewis Sperry Chafer

 

Lewis Sperry Chafer (Februar 27, 1871 – August 22, 1952) bio je Američki teolog. John Hannah opisao je Šafera kao vizionara i Biblijskog učitelja, služitelja Evanđelja i pobožnog čoveka molitve. Jedan od njegovih studenata, Charles Caldwell Ryrie, koji je posle postao svetski poznat i prepoznat teolog i učitelj rekao je da je Šafer bio evangelista, koji je uz to izuzetan teolog.

 

 

 

Poglavlje 1

Reč Spasenje

Reč spasenje se koristi u Bibliji da označi delo Božije koje On čini u korist čoveka. U ovoj sadašnjoj dispenzaciji ova reč se koristi ograničavajući Njegovo delo samo za pojedince, a taj privilegij im je dan pod samo jednim konačnim uslovom. Nikako se ne može previše naglasiti činjenica da, prema Bibliji, spasenje jeste rezultat rada Božijeg za pojedinca, a nikako pojedinca za Boga, ili pojedinca za samog sebe. Kao posledica toga delovanja Božijeg onaj koji je spašen moći Božijom može, nakon šta je Božije delo učinjeno da čini „dobra dela“ za Boga, jer nam je rečeno da smo spašeni „za dobra dela“ (Efescima 2:10) tako da oni koji jesu spašeni hoće „prednjačiti u dobrim delima“ (Titu 3:8). Dobra dela su očigledno učinjena mogućim sa spasenjem; ali ova dobra dela, koja slede spasenje, ne nadodaju ništa sve-dovoljnom i savršenom delu spasenja koje je od Gospoda.

Onako kako se reč koristi u Novom Zavetu može da naznačava celokupan, kao i  delimičan Božiji poduhvat. Kada je naglasak na celokupnom delu Božijem, onda govorimo o celokupnoj i celovitoj transformaciji od stanja kada je osoba izgubljena i osuđena pa sve do konačnog pojavljivanja te osobe u Hristovoj slici u slavi. Veće i šire korištenje te reči, iz tih razloga, sadržava kombinaciju mnogih različitih dela Božijih koja On čini za pojedinca, kao što su; Pokajanje, Milost, Pomirenje, Oprost, Opravdanje, Uračunavanje, Regeneracija, Posvojenje, Posvećenje, Otkupljenje i Proslavljenje. Dva odlomka koja slede opisuju stanje iz kojeg je i stanje u kojem je osoba spašena: Zato se sećajte, kako nekoć vi bejaste Pagani u telu, što se od onih koji se zovu Obrezanje – rukom načinjeno, na telu – naziva Neobrezanje i da u ono vreme bejaste bez Hrista, otuđeni od građanstva Izraelskog i stranci savezima obećanja, nade nemajući i bez Boga na ovom svetu (Efescima 2:11-12). Pogledajte kakvu nam je ljubav podario Otac – da se zovemo decom Božijom. Zbog toga nas svet ne poznaje – jer Njega ne upozna. Ljubljeni, sada smo deca Božija i još se ne očitova šta ćemo biti. A znamo: kad se očituje, bićemo Njemu slični, jer ćemo Ga videti kao što jest (I Jovanova 3:1-2). Nema većeg razlikovanja i suprotnosti stanja čoveka od onih koje opisuju ovi odlomci.

Ova transformacija mora biti priznata i prepoznata, a ne da se umesto toga prestavljaju velike stvari koji nemoćan čovek može da učini za Boga. Trebamo predstavljati najveće stvari koje beskrajni Bog može da učini za čoveka; jer ne postoji ništa veće za priznati od stanja u koje spasenje dovodi pojedinca, doslovno, da bude; „poput Hrista“ i „saobražen slici Sina Božijega“.

Mnogo toga se od celokupnog Božanskog dela spasenja događa u spašenoj osobi u trenutku kada takav počne da vežba, da koristi veru koja spašava. Isto tako, neki delovi ovog dela su u obliku procesa transformacije, nakon šta je početno delo u potpunosti dovršeno. I još jednom, ima faza ovog Božanskog delovanja koja nam je otkrivena kao konzumacija celokupnog dela Božijeg u trenutku upotpunjenja. Ovaj poslednji aspekt spasenja je u potpunosti budućnost.

Spasenje se stoga, u ovoj sadašnjoj dispenzaciji, može posmatrati u tri različita vremena onako kako nam se otkriva u Pismima: prošlo vreme, ili onaj deo dela spasenja koji je već učinjen, u i za onoga koji je poverovao; sadašnje vreme, ili deo koji se sada upotpunjuje, u i za onoga koji je poverovao; i buduće vreme, ili onaj deo koji će tek biti dovršeno i potpuno delo Božije, u i za onoga koji je poverovao.

Sledeći odlomci su potpuno jasne tvrdnje ovih različitih aspekata istog i jednog Božanskog poduhvata:

I. Dete Božije spašeno je od krivnje i od kazne za greh u trenutku kada je poverovalo: A ženi reče: ‘Tvoja te vera spasila! Idi u miru!’ (Luka 7:50); Izvede ih van i kaza: ‘Gospodo, što mi valja činiti da se spasem?’ A oni rekoše: Uzveruj u Gospoda Isusa Hrista, i spasćeš se – ti i dom tvoj! (Dela 16:30-31); Jer Hristov smo miomiris Bogu i među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju (II Korinćanima 2:15); Ta milošću ste spašeni po veri! I to nije od vas, Božiji je to dar! (Efescima 2:8); koji nas je spasao i pozvao pozivom svetim – ne po našim delima, nego po svom naumu i milosti koja nam je dana u Hristu Isusu pre večnih vremena (II Timoteju 1:9).

II. Dete Božije, sačinjeno takvo kroz veru, spašeno je od moći i dominacije greha po istom tom principu vere: Posveti ih istinom svojom: Tvoja je Reč istina (Jovan 17:17); Ta neće greh vama gospodariti! Jer niste pod Zakonom, nego pod milošću (Rimljani 6:14); Tako, ljubljeni moji, kao što uvek poslušaste, ne samo kao za moje prisutnosti nego mnogo više sada, za moje neprisutnosti, sa strahom i trepetom radite oko svojega spasenja. Jer Bog je taj koji iz svoje dobrohotnosti izvodi u vama i hteti i činiti (Filipljanima 2:12-13); Jer zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rimljani 8:2); A velim: hodite u Duhu, pa nećete ugađati požudi tela (Galaćani 5:16).

III. Dete Božije, rođeno verom i kroz veru, još uvek treba da bude spašeno od prisustva greha u prisustvo Božije: I to činite znajući ovo vreme: čas je već da se oda sna probudimo; jer sada je naše spasenje bliže nego kad uzverovasmo (Rimljani 13:11); Blagoslovljen Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas po velikom svojem milosrđu uskrsnućem Isusa Hrista od mrtvih nanovo rodi za nadu živu, za baštinu neraspadljivu i neokaljanu i neuvelu, sačuvanu za vas na nebesima, vas koji ste silom Božijom po veri čuvani za spasenje spremno da se objavi u poslednjemu vremenu (I Petrova 1:3-5); Pogledajte kakvu nam je ljubav podario Otac – da se prozvasmo decom Božijom. Zbog toga nas svet ne poznaje – jer Njega ne upozna. Ljubljeni, sada smo deca Božija i još se ne očitova što ćemo biti. A znamo: kad se očituje, bićemo Njemu slični, jer ćemo ga videti kao što jest (I Jovanova 3:1-2).

Dakle, još jednom, postoje odlomci u kojima su ovi različiti vremenski aspekti spasenja kombinovani: uveren upravo u ovo: Onaj koji u vama započe dobro delo, dovršiće ga do dana Isusa Hrista (Filipljani 1:6); A od Njega ste vi u Hristu Isusu, koji nama postade mudrost od Boga, i pravednost i posvećenje i otkupljenje (I Korinćanima 1:30); kao što i Hrist uzljubi crkvu te sama sebe predade za nju, da je posveti očistivši je kupelju vode, u reči, kako bi je priveo sebi kao slavnu crkvu, bez ljage ili bore ili čega takva, nego da bude sveta i bez mane (Efescima 5:25-27).

Poglavlje 2

Božanska Procena Izgubljenih

Ni na jednom drugom polju vera nije tako snažno tretirana kao u području prihvatanja Božanske procene trenutnog stanja i sudbine svih onih koji nisu spašeni; pa ipak, upravo kako je i zapisano na svetim stranicama, koliko god da to jeste Božije otkrivenje istine, još mnogo više od toga je to ljudsko dopadljivo razotkrivanje koje se odnosi na spašene i na nebo.

Uzalud se čovek bori da oslobodi sebe strahova i sumnji nespašenog stanja, dok istovremeno pokušava da postigne svojom snagom utehu i svetlo spasenja. Čak i zaslepljenom, neregenerisanom umu moralo bi da bude očigledna nerazumnost odabiranja samo poželjnih elemenata iz ujedinjujuće celine Božijeg otkrivenja. Ukoliko čovek može da se reši mračne slike koja opisuje stanje izgubljenih, on će, kroz isti taj proces da se odrekne svakog priziva na autoritet i svakog sigurnog temelja iz Pisama koji nam opisuje stanje spašenih.

Čovek je sklon da zanemari potpuno jasno postavljene granice razgraničenja, između onih koji su spašeni i onih koji to nisu, na način na koji se to naznačava u Bibliji. Čovek je po svojoj prirodi zaokupljen privremenim i prolaznim stvarima koje naše oči vide i opet, po svojoj prirodi, slep je za večne stvari (I Korinćanima 2:14; II Korinćanima 4:3-4; Jovan 3:3) koje ne mogu da se vide. Um čoveka zastranjuje i zamišlja spasenje kao nešto šta je reultat načina i običaja življenja, i u moralnom i u religioznom području života; a ne kao ono šta spasenje jeste, stanje koje je ispisala stvaralačka moć Božija.

Apel i poziv na jedan reformisan način življenja, takvom čoveku zvuči ‘razumno’ i ‘praktično’ i on vidi jako malo vrednosti u Biblijskom pozivu na ličnu veru u spasilačkoj moći i milosti Božijoj. Spašena osoba, u svom novom životu koji joj je dao Bog, može živeti na jednom mnogo uzvišenijem nivou, i zasigurno i hoće, ali pokušaj da se živi uzvišenijim načinom života neće i ne može da usadi u osobu novi život, niti može da spase izgubljenu dušu.

Nespašeni, onako kako Biblija uči, uključuje sve one koji nisu prihvaćeni od Boga kroz ličnu veru u razapetog i uskrslog Spasitelja. Sve moralne i religiozne ljude ne bi, stoga, u skladu sa Božijim uslovima, trebalo uračunavati među spašene. Pavle moli za Izrael da se spasi (Rimljani 10:1-2), a oni za koje on to moli, i to bi trebalo da se zapamti, su isti oni o kojima u istom odlomku piše da imaju revnosti Božije, a koji su otišli u to da svoju pravednost uspostave. Znamo da su ti ljudi postili, i molili, i da su davali desetak od svega što steknu; pa ipak, unatoč svemu tome, verni, nadahnuti Apostol moli da se oni spase. Biti spašen, očigledno, u umu Apostola jeste više od marljivih napora koji su usklađeni sa moralnom i religioznom praksom.

Biblija jako oštro čini razliku između spašenih i nespašenih i u toj klasifikaciji u potpunosti zanemaruje ono šta se čini razumnim ili nerazumnim u sferi ljudskog življenja. Ona temelji svoja razlikovanja na večnim potrebama i večnim odredbama unutar mnogo veće sfere Kraljevstva Božijeg.

Ovde jako važna pitanja o liderstvu i o službi nisu ono šta je najvažnije. Puno dublja realnost celokupne nove prirode je zapravo prvenstveni cilj i apsolutna nikakva dobra dela ne mogu da zauzmu to mesto. Zastrašujuće je za člana crkve ili za osobu koja je u službi da je izgubljen, kao uostalom i za bilo kojeg drugog čoveka. Sigurno je da nema nićeg u crkvenom članstvu, u crkvenim ordinansama, niti u profesiji propovednika šta može da zauzme mesto u Biblijskim zahtevima i uslovima za spasenje, ili da ublaži konačni usud za one koji odbacuju Spasitelja.

Pet devica koje su posedovale svu izvanjsku pojavnost čule su ne znam vas. Neće svaki koji mi govori: ‘Gospode, Gospode!’ ući u kraljevstvo nebesko, nego onaj koji vrši volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: ‘Gospode, Gospode, nismo li u tvoje ime prorokovali i u tvoje ime zloduhe izgonili i u tvoje ime mnoga silna dela činili?’ I tada ću im priznati: ‘Nikada vas nisam upoznao! Odstupite od mene, vi koji bezakonje činite! (Matej 7:21-23). Odgovori im Isus i reče: ‘Ovo je delo Božije: da uzverujete u onoga kojega on posla’ (Jovan 6:29).

Stanje nespašenog opisuje se u Bibliji kroz pozitivne termine: Ta Sin Čovečji dođe potražiti i spasiti što beše izgubljeno (Luka 19:10); Jer Bog tako uzljubi svet te dade Sina svojega jedinorođenoga da svaki koji veruje u njega ne propadne, nego ima život večni. Tko veruje u njega, ne sudi mu  Sina Božjega. A ovo je taj sud: svetlo je došlo na svet, ali ljudi više  uzljubiše tamu nego svetlo jer im dela behu zla. Jer svako ko čini zlo, mrzi svetlo i ne dolazi k svetlu – da se ne razotkriju dela njegova (Jovan 3:16, 18-20); Ko veruje u Sina, ima život večni, a ko ne veruje Sinu, neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu (Jovan 3:36); Vi ste od oca đavla i hoćete činiti želje oca svojega. On beše čovekoubojica od početka i ne stajaše u istini jer istina nije u njemu. Kad govori laž, od svojega govori jer je lažac i otac laži (Jovan 8:44); u kojima ste nekoć hodili po dobotijeku ovoga sveta, po vladaru vlasti vazduha, duhu koji sada deluje u sinovima neposluha (Efescima 2:2); Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle misli, preljubi, bludništva, ubojstva, krađe, lakomstva, pakosti, prevara, razvratnost, zlo oko, hula, oholost, bezumlje. Sva ta zla iznutra izlaze i onečišćuju čoveka (Marko 7:21-23).

U Efescima 2:1-2, prvo razlikovanje koje se čini između spašenog i nespašenog čni se na tački imanja ili nemanja Božanskog života: Oživio je i vas koji bejaste mrtvi u prestupima i gresima u kojima ste nekoć hodili po dobotijeku ovoga sveta, po vladaru vlasti vazuha, duhu koji sada deluje u sinovima neposluha. Smrt o kojoj se ovde govori nije fizička smrt, jer ne kaže se za mrtve da ste nekoć hodili po dobotijeku ovoga sveta; govorimo o načinu života u kojem su težnje usmerene i usredotočene na stvari svetskog sistema i poretka. Takođe je rečeno za te ljude da su hodali  po vladaru vlasti vazuha (Satani), duhu koji sada deluje, (daje energiju) u sinovima neposluha. Ovo klasifikovanje kao, sinovi neposluha, uključuje sve one koji nisu oživljeni moći Božijom. Neposluh je ovde stanje bića i to stanje je pre nešto šta je federalno nego što je lično. Jer kao što neposluhom jednoga čoveka (Adam) mnogi postadoše grješnici, tako će i posluhom Jednoga (Hrista) mnogi postati pravednici. Tako da je i sadašnja prihvattljivost onih koji su spašeni isto tako stanje koje je federalno, pre nego lično. Onaj koji postoji u Hristu je sin poslušnosti, onaj koji je nespašen postoji u Adamu i on je sin neposluha. U Adamu, neposluh i izgubljenost; u Hristu poslušnost, pravednost i prihvatljivost u Bogu (Rimljani 5:19; Efescima 1:6). Postavši poslušan do smrti, smrti na krstu. Pre beskrajne svetosti Božije, nijedna osoba, spašena ili ne, nije mogla s pravom da tvrdi, u svojim vlastitim zaslugama, da je poslušna i pravedna u Božijim očima, a ipak, najslabija osoba koja jeste u Hristu, samim tim položajem, jeste dete poslušnosti u Božijim očima.

U svakom sinu neposluha, bez obzira na njegovu profesiju i vođstvo u životu, ovde nam se kaže da je Satana njegova pokretačka snaga i moć. Energija ovog moćnog bića može da nadahne uglađenost, izobrazbu, kulturu, kao i izvanjske oblike pobožnosti, jer nisu ove izvanjske vrline ono ćemu se Satana protivi. Njegovo neprijateljstvo je jako inteligentno i duboko usmereno protiv spasiteljske milosti Božije, a to je sasvim drugo pitanje od problema oko ličnog vođstva.

Za Satanu je rečeno da on daje energiju nespašenima u svim sferama njihovih aktivnosti. Na isti način nam je rečeno da su spašeni ispunjeni energijom od Boga: Jer Bog je taj koji iz svoje dobrohotnosti izvodi u vama i hteti i činiti (Filipljani 2:13). Svedočanstvo ova dva odlomka kao posledicu ima da razumemo da nešto kao nezavisan ljudski život jednostavno ne postoji; čovekova pokretačka snaga je ili Bog, ili Satana; a u skladu sa tim osoba je ili spašena ili nije spašena.

Stanje nespašene osobe još jednom nam se otkriva u Kološanima 1:13: On nas izbavi iz vlasti tame i prenese u kraljevstvo Sina, ljubavi svoje. Sve dok ovo delo Božije transformacije nije izvršeno, osobu treba smatrati kao još uvek u vlasti tame. Ovo otkrivenje dano nam je i u drugim odlomcima: Odgovori mu Isus i reče: Zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi nanovo, ne može videti kraljevstva Božjega (Jovan 3:3); A naravni čovek ne prima što je od Duha Božjega jer mu je to ludost, i ne može razumeti jer se to duhovno prosuđuje (I Korinćanima 2:14); Ako li je i zastrto evanđelje naše, u onima je zastrto koji propadaju: u onima kojima bog ovoga sveta zaslepi umove neverničke da im ne zasvetli svetlost evanđelja slave Hrista koji je slika Božja (II Korinćanima 4:3-4); Znamo: od Boga smo, a sav svet leži u Zlome (I Jovanova 5:19); i da u ono vreme bejaste bez Hrista, otuđeni od građanstva izraelskoga i tuđi savezima obećanja, nade nemajući i bez Boga na svetu (Efescima 2:12); puni svake nepravde, bludnosti, pakosti, lakomosti, zloće; puni zavisti, ubojstva, svađe, prevare, zlobnosti; došaptavači, ogovarači, bogomrsci, nasilnici, oholice, hvalisavci, izmišljači zala, roditeljima neposlušni, nerazumni, nepouzdani, bešćutni, nepomirljivi, nemilosrdni. Spoznavši odredbu Božju da oni koji takvo što čine zaslužuju smrt, oni ne samo što to čine nego i odobravaju onima koji čine (Rimljani 1:29-32); kao što je pisano: Nema pravedna nijednoga, nema onoga koji razume, nema onoga koji Boga traži. Svi skrenuše, svi zajedno beskorisni postadoše; nema onoga koji čini dobro, nijednoga nema. Grob otvoren grlo je njihovo, jezicima svojim varaju; otrov je gujin pod njihovim usnama; usta im puna kletve i gorčine; noge im hitre krv proliti; razvalina i nevolja na njinim su putovima, a put mira ne upoznaše; nema straha Božjega pred očima njihovim (Rimljani 3:10-18); A očita su dela tela. To su: preljub, bludnost, nečistoća, razvratnost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomore, srdžbe, spletkarenja, razdori, krivoverja, zavisti, ubojstva, pijanstva, pijanke i tome slično, za koja vam unapred kažem, kao što već i rekoh: oni koji takvo što čine, kraljevstva Božjega neće baštiniti (Galaćanima 5:19-21); I vide Gospod da je velika zloća čovekova na zemlji, i svaki naum mislī srca njegova vazda je samo zloća (Postanak 6:5); Evo, u bezakonju sam sazdan, i u grehu me zače majka moja (Psalam 51:5); Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle misli, preljubi, bludništva, ubojstva, krađe, lakomstva, pakosti, prevara, razvratnost, zlo oko, hula, oholost, bezumlje (Marko 7:21-22); Što je rođeno od tela, telo je; i što je rođeno od Duha, duh je (Jovan 3:6); Jer težnja tela je neprijateljstvo prema Bogu; Zakonu se naime Božjemu ne pokorava, jer se ni ne može (Rimljani 8:7); Oživio je i vas koji bejaste mrtvi u prestupima i gresima … te po naravi bejasmo deca gneva, kao i ostali (Efescima 2:1,3); Ta nema pravedna čoveka na zemlji koji čini dobro i ne greši (Propovednik 7:20); Tako svi mi postadosmo kao nečist, i sva naša pravednost kao prljava haljina (Isaija 64:6).

Posle ovakvog načina na koji Biblija otkriva sadašnje stanje nespašenih i posle svih tih povučenih crta razgraničenja koja nadilaze sferu ovog sveta, svaki uslov predstavljen ovde zahteva nadljudsku moć za izlečenje. Ne kaže se da je čovek izgubljen u očima svojih bližnjih, niti je ovo odmereno standardima institucija ovoga sveta.

Ljudi su izgubljeni u očima Svetog Boga i sa Njim će u konačnici morati da računaju i to po uslovima koji postoje i učinkoviti su u mnogo većoj sferi življenja. Zato bi bilo dobro da uočimo da čovek nije spašen tako da se prilagodi procenama i uslovima ograničenog sveta palog čovečanstva, ili na način koji se možda njima čini razumnim ili nerazumnim.

Spasenje nije ljudski poduhvat. Poreklo spasenja nije sa ovog od greha prokletog sveta. Spasenje je Božije i stoga se kreće i čini pod uslovima i potrebama koje pripadaju mnogo uzvišenijoj realnosti. Da bi bio spašen, potrebno je da osoba vidi sebe onako kako je Bog vidi i da usvoji za sebe Božanske principe jednog dugog sveta, a ti su principi verno otkriveni u pisanoj Reči.

Čovek vere je onaj koji usvaja za sebe i prilagođava sebe otkrivenjima Božijim; to je onaj koji je podučen i koji deluje po razotkrivenim činjenicama otkrivenim od Boga, a koje bi na drugi način bile nepoznate ljudskom razumevanju.

Ova Božija procena čovečanstva, opisana rečima izgubljen, propao, osuđen, pod gnevom Božijim, slep, u vlasti tame, mrtvi u svojim prestupima i gresima, dovela je Spasitelja sa Neba na zemlju. Upravo ova tamna slika ponukala je Njega da da Svoj život kao otkupninu za mnoge. Njegovo delo spasenja jeste praktično postignuće. Ono je omogućilo svaki potreban lek koji bi mogla da zahteva beskrajna čistoća i svetost Božija.

……………………………………..

Napomena prevodioca: Za prevod ovog MBS-a činilo mi se dobro da prevodim Biblijske tekstove iz Engleske verzije prevoda koja je korištena u ovoj studiji. Pri tome mi je od velike pomoći bila Varaždinska Biblija – izdanje Hrvatskog Biblijskog Nakladnika, 2012.

Koristio sam i Savremeni Srpski Prevod u izdanju Hrišćanskog evangelizacionog centra iz Bačkog Petrovca.

Prevod: Branko Gotovac 2018