Svetost: Ona istinska i ona lažna

 

Moja je želja, ukoliko Bog to dozvoli, da zapišem jedno istinsko svedočanstvo, u onoj meri u kojoj me pamćenje još uvek služi, o Božijem tretmanu prema mojoj duši i mojim težnjama za iskustvom svetosti, tokom prvih šest godina mog hrišćanskog života, pre nego što sam upoznao blagoslove da sve pronalazim u Hristu. Biće stoga neophodno da povremeno „govorim kao lud“ – što je činio čak i apostol Pavle: dok razmišljam o potrebi za takvim svedočanstvom, mislim da zajedno s njim mogu reći: „Vi ste me na to prisilili“.

Stoga, ukoliko bih mogao zadobiti toliki privilegij da spasim druge od nesrećnih iskustava kroz koje sam ja sam prolazio u tim ranim danima, uistinu ću biti izobilno nagrađen za napor da nekako stavim ova iskustva svog srca pred čitatelje.

Od vrlo rane dobi mog života, Bog je počeo da mi govori kroz Njegovu reč. Čisto sumnjam da bih se mogao toliko unazad prisetiti prvog puta kada je to uradio i kada sam ja osetio ponešto od stvarnosti tih večnih stvari.

 

Henry Allen “Harry” Ironside (14. Oktobar 1876. – 15. Januar 1951.) bio je kanadsko američki učitelj Biblije, propovednik, teolog, pastor i autor. Ironside je bio jedan od najplodnijih Hrišćanskih pisaca XX veka i objavio je više od osamdeset knjiga i pamfleta, od kojih se mnogi još uvek iznova štampaju. Kao što je urednički recenzent napisao povodom ponovnog objavljivanja jedne od njegovih knjiga 2005., “komentari Ironsidea su standard i stoje na testu vremena”.

Moj otac je uzet od mene pre nego što su crte njegovog lica uspele da se utisnu u moj detinji um, ali nikad nisam čuo da se o njemu govori drugačije do kao o Božijem čoveku. On je bio poznat u Torontu (to je grad gde sam rođen) mnogima kao „čovek večnosti“. Njegova Biblija, podvučena na tako mnogo mesta, bila je dragocena baština za mene i iz nje sam učio recitovati svoj prvi stih iz Pisma, kada sam imao četiri godine. Kao iz neke udaljenosti, sećam se blagoslovljenih reči iz Luke 19:10; „Jer Sin Čovečiji je došao da potraži i spase izgubljeno.“ To da sam ja bio izgubljen i to da je Hrist Isus došao sa neba da spasi mene bile su prve božanske istine koje su se utisnule na moje mlado srce. Moja majka, udovica, kako se meni čini, bila je jedna od hiljadu. Još uvek se sećam koliko bih samo bio ushićen dok je ona bila na kolenima, pored mene, dok sam još bio dete i dok je molila, „Oče, čuvaj moje dete od toga da ikada poželi bilo šta drugo ili veće nego da živi za Tebe. Spasi ga dok je još rano i učini od njega predanog propovednika ulice, kao što je to bio njegov otac. Daj mu volju da trpi i pati za Isusa, da radosno podnese progonstva i odbacivanja od ovoga sveta, sveta koji je odbacio Tvog Sina. Čuvaj ga od bilo čega što bi moglo da obeščasti Tebe.“ Reči nisu uvek bile iste, ali isti ovaj osećaj čuo sam nebrojeno puta. U naš dom često su dolazili Hristove sluge, jednostavni pobožni ljudi koji su, tako se meni činilo, sa sobom donosili atmosferu večnosti. Pa ipak, na jedan vrlo stvaran način, oni su predstavljali muke moga detinjstva. Njihova propitkivanja: „Henry, momče, onda šta, jesi se rodio nanovo?“, ili jednako upečatljivo: „Jesi li ti siguran da je tvoja duša spašena?“, često su činili da se ukočim; ali, nisam znao kako da odgovorim na takva pitanja.

Kalifornija je postala moj dom pre nego što sam osvedočen da sam dete Božije. U Los Angelesu, prvo sam učio o ljubavi ovog sveta i nisam imao strpljenja da se suzdržavam. Pa ipak, gotovo da sam bez prestanka bio zaokupljen tim velikim pitanjem mog spasenja. Imao sam oko dvanest godina kada sam počeo da pohađam veronauku, gde sam bio postavljen da dečacima i devojčicama iz komšiluka pomažem da upoznaju Knjigu koju sam ja do tada pročitao već deset puta. Uprkos tome, i dalje nisam bio siguran u svoje spasenje.

Pišući Timoteju, Pavle je zapisao: „i da od malih nogu znaš Sveta Pisma, koja mogu da te učine mudrim za spasenje kroz veru u Isusa Hrista“ (2. Tim 3:15). Ovaj drugi deo mi je nedostajao. Meni se činilo da sam ja oduvek verovao, ali ipak nisam se usuđivao reći da sam spašen. Sad znam da sam uvek verovao u stvari o Hristu, ali nisam uistinu verovao Njemu kao mom ličnom Spasitelju. Između ovo dvoje je sva moguća razlika između toga da si spašen i da si izgubljen, između večnosti u Nebu i vremenu bez kraja u ognjenom jezeru.

Kao što sam već rekao, postojala je jedna uznemirenost u pogledu moje duše; iako sam žudeo za ovim svetom i uistinu bio kriv za puno toga zlog i opakog, oduvek sam osećao nadamnom ruku koja me zadržava i čuva od mnogih stvari u koje bih bez te ruke zasigurno ušao; i sigurno je da je određena religioznost postojala i bila karakteristična za mene. Ali, biti religiozan ne znači i biti spašen.

Bilo mi je skoro 14 godina kada sam, vraćajući se jednog dana iz škole, saznao da jedan Hristov sluga iz Kanade, meni jako dobro poznat, dolazi na jednu seriju sastanaka. Znao sam, pre nego što sam ga i video, kako će me pozdraviti, jer sećao sam ga se jako dobro i jako dobro sam se sećao njegovih pitanja. Stoga, nisam bio iznenađen, već veoma posramljen, kada je pri našem susretu, on glasno uzviknuo: „Pa, Henry momče, drago mi je da te vidim. Jesi se rodio odozgo do sada već jednom?“ Pocrveneo sam u licu, obesio glavu i nisam mogao da pronađem nijednu reč da odgovorim. Ujak je bio prisutan i rekao je: „Pa, znate, gospodine M…, on sada pomalo i propoveda na svom veronauku.“ „Zaista?“, bio je odgovor. „Hoćeš li doneti svoju Bibliju, Harry?“

Bilo mi je drago da mogu izaći iz sobe i odmah sam otišao po Bibliju. Vrativši se nazad, tačno nakon onoliko vremena koliko mi se čnilo da je pristojno da budem odsutan iz sobe, nadajući se da sam se nakako uspeo izvući iz svega. Po mom povratku u sobu, on je jako ljubazno, ali i jako ozbiljno rekao: „Hoćeš li otvoriti na Rimljane 3:19 i naglas nam to pročitati?“ Polako i sporo, počeo sam da čitam: „Znamo da sve što Zakon govori, govori onima koji su pod Zakonom, da sva usta umuknu i da ceo svet bude kriv pred Bogom.“ Osetio sam na koji se način ovaj stih primenjuje na moj život i ostao sam bez reči. Evangelista je nastavio da mi govori kako je i on jednom bio religiozni grešnik, sve dok Gospod nije začepio njegova usta i učinio da može da vidi Hrista. Insistirao je na važnosti toga da dođem do istog mesta pre nego što pokušam da podučim druge.

Te reči su imale efekta. Od tog trenutka, pa sve dok nisam postao siguran da sam spašen, uzdržavao sam se bilo kakve priče o ovim stvarima i odustao sam od podučavanja na časovima veronauke. Ali, sada mi je Sotona, koji je želeo da uništi moju dušu, predlagao: „Ako si izgubljen i nisi podoban da drugima govoriš o religioznim stvarima, što ne bi uživao u svemu onome što svet može da ti ponudi, sve dok god sebe nekako možeš da sačuvaš od toga?“

Previše revno sam slušao te reči i tokom sledećih šest meseci lutanja niko nije više od mene bio sklon ludosti, mada je s tim uvek išla nekakva oprezna savest.

Konačno, četvrtak uveče, februara 1890, Bog mi je progovorio zastrašujućom moći, dok sam bio na zabavi, okružen s mnogo drugih mladih ljudi, uglavnom starijih od mene, a svi zajedno tražili smo samo zabavu za to veče. Prisećam se sada da sam izašao iz salona na nekoliko trenutaka, kako bih popio nešto osvežavajuće u sobi pored salona. Dok sam stajao sam za stolom, u najvećoj dubini moje duše, sa zapanjujućom jasnoćom, pojavili su se stihovi iz Pisama, koje sam naučio mesecima pre toga. Nalaze se u prvoj glavi Mudrih Izreka. Počinju sa stihom 24 i idu do kraja stiha 32. Na ovom mestu, mudrost je predstavljena kako se smeje nesreći onoga koji odbije da sledi njena uputstva i kako ga ismeva kada dođu njegovi strahovi. Činilo mi se da svaka od tih reči na neki način gori u mom srcu. Kao nikada pre, video sam se užasno krivim što tako dugo odbijam da se pouzdam u Hrista i što se usuđujem pretpostaviti moje vlastite puteve putevima Onoga koji je umro za mene.

Vratio sam se u salon i pokušao sam se pridružiti ostalima u njihovoj ispraznosti. Sve je, međutim, izgledalo krajnje šuplje, a šminke je nestalo. Svetlo večnosti obasjalo je prostoriju, a ja sam se pitao kako je iko u stanju da se smeje dok osuda Božija visi nad nama kao Damoklov mač. Ličili smo na ljude koji zatvorenih očiju hodaju po ivici litice, pri čemu sam ja bio najbezbrižniji od svih – dok milost Božija nije učinila da progledam.

Te noći, kada je sve bilo gotovo, požurio sam kući i uspuzao se uz stepenice do svoje sobe. Tamo sam, nakon što sam upalio lampu, uzeo svoju Bibliju i pao na kolena.

Imao sam neki neodređeni osećaj da bi bilo najbolje da molim. Ali, pojavila se misao: „Za šta da molim?“ Došao je jasan i precizan odgovor: „Za ono što mi Bog već godinama nudi. Zašto da to ne primim i ne zahvalim Mu?“

Moja draga majka je često govorila: „Mesto da se započne hod s Bogom je u Rimljanima 3 ili Jovanu 3.“ Okrenuo sam se tim dvema knjigama i pažljivo sam ih čitao. Jasno sam video da sam bespomoćni grešnik, ali je Hrist umro za mene i to spasenje ponuđeno je, bez naplate, svakome ko se pouzda u Njega. Čitajući Jovan 3:16 po drugi put, rekao sam: „To je dovoljno. O, Gospode, zahvaljujem ti što si me toliko ljubio i što si dao svog Sina za mene. Verujem i pouzdajem se u Njega – da je on moj Spasitelj i počivam na Tvojoj reči, koja mi kaže da imam večni život.“

Onda sam iščekivao da osetim nekakvo ushićenje ili radost, ali ništa nije došlo. Pitao sam se da možda ne grešim u nečemu. Očekivao sam nekakav iznenadan napad ljubavi za Hrista; ni to nije došlo. Pobojao sam se da možda uopšte ne mogu biti spašen kad su moje emocije tako manjkave.

Ponovo sam čitao te reči. Tu nije bilo nikakve pogreške. Bog je voleo svet, taj svet čiji sam i ja bio deo, Bog je dao svog Sina da spasi sve koji veruju. Ja sam verovao u Njega kao svog Spasitelja. Stoga, morao sam imati večni život. Ponovo sam mu zahvalio i ustao s kolena da otpočnem hodati u veri. Bog ne može da slaže. Znao sam da mora da sam spašen.

 

Svetost: Veliki nedostatak

Budući da sam sam bio spašen, prva velika želja koja je izvirala iz mog srca bila je snažna čežnja da odvedem druge ka Onome koji je učino mogućim moj mir s Bogom. U ovom vremenu o kojem sada pišem, Vojska Spasa je bila u punom naponu svoje snage, a kao organizacija, predana da ide za onima koji su izgubljeni. Tada još nije bila toliko popularna, još uvek nije bila društvo patronizirano od ovog sveta, korišteno kao medij za posao čovekoljublja. Njeni oficiri i vojnici se činilo kao da svi imaju samo jedan cilj i metu – da vode sumnjičave i očajne do nogu Spasitelja. Često sam posećivao njihove službe i, zapravo, jako često, iako sam još uvek bio dete, sam davao „svedočanstvo“, citirajući Pisma i požurujući grešnike da se pouzdaju u Hrista, iako sam ja sam bio u tami. Prirodno je, stoga, kada sam imao spoznaju o spasenju, da sam iskoristio priliku i već prvo veče posle mog obraćenja bio na jednom uličnom susretu kojeg je organizovala „Armija“; tamo sam po prvi put, pred svima, svedočio o milosti Božijoj koja je u tolikoj novosti obnovila moju dušu.

Pretpostavljam da sam, zbog toga što sam bio samo momče od 14 godina i prilično upoznat s Biblijom, među njih bio primljen s dobrodošlicom. Ubrzo sam bio poznat kao „momčić propovednik“, što je, bojim se, bila titula koja je ponositosti moga srca prijala više nego što sam mogao i pretpostaviti u to vreme. Jer, u svojoj novopronađenoj radosti, nisam imao ideju o tome da sa sobom i dalje nosim grešnu prirodu, i da je u mojim grudima bilo zla koliko i u grudima najvećeg prestupnika na svetu. Pomalo sam spoznao Hrista i Njegovu ljubav, ali sam malo ili ništa znao o prevrtljivosti moga srca.

Ako se dobro sećam, bilo je mesec dana otkako sam počeo živeti sa spoznajom Božijeg spasenja kada sam, u nekakvoj svađi s bratom, koji je bio mlađi od mene, izgubio kontrolu; u besu, udario sam ga i oborio na zemlju. Užas je odmah ispunio moju dušu. Nije mi bio potreban njegov sarkazam: „Baš si dobar hrišćanin! Što ne odeš do Armije da im ispričaš kakav si samo svetac postao!?“ I bez toga sam, sa užasom u srcu, otišao u svoju sobu, gde sam u stidu i gorkoj tuzi, Bogu ispovedio svoj greh. Kasnije sam to učinio i pred bratom, koji mi je velikodušno oprostio.

Od tog vremena pa nadalje, „živeo sam uspone i padove“, kako se to često govori na „sastancima-svedočanstvima“. Čeznuo sam za savršenom pobedom nad požudama i željama tela. Ipak, činilo se kao da više nego ikada imam problema sa zlim mislima i nesvetim sklonostima. Dugo sam te sukobe čuvao skrivenim; za njih smo znali samo Bog i ja. Međutim, sedam do deset meseci kasnije, počeo sam da se interesujem za nešto što smo zvali „sastanci svetosti“ – održavali su se jednom mesečno u prostorijama „Vojske“ – kao i za misiju koju sam ponekad posećivao.

Na ovim okupljanjima govorilo se o iskustvu za koje sam mislio da je upravo ono što meni treba. Nazivalo ga se različito: „Drugi blagoslov“; „Posvećenje“; „Savršena ljubav“; „Viši život“; „Čišćenje od urođenog greha“ i tako dalje.

U osnovi, poduka je bila sledeća: Kada se obrati, Bog obraćeniku oprašta sav greh počinjen do trenutka pokajanja. Od tog trena, vernik je na uslovnoj; u svakom momentu može izgubiti opravdanje koje je stekao pred Bogom i mir koji ima s Njim – ukoliko zgreši i ne pokaje se za taj greh. Stoga, da bi osoba zadržala svoje spasenje, potrebno joj je dalje delo milosti koje se naziva posvećenje. To delo je povezano s grehom-korenom, kao što je delo opravdanja povezano s grehom-plodom.

Koraci koji vode ka ovom drugom blagoslovu su: prvo, uverenje o potrebi za svetošću (kao što je u početku bilo nužno uverenje o potrebi za spasenjem); drugo, potpuno predavanje Bogu ili polaganje svake nade, plana, svega što neko poseduje na oltar posvećenja; treće, zazivati po veri dolazak Duha Svetoga, koji će, poput ognja koji pročišćuje, sagoreti urođeni greh i time u potpunosti uništiti svaku požudu i strast, čineći dušu savršenom u ljubavi i čistom poput Adama pre Pada.

I nakon što je primljen ovaj divni blagoslov, nužna je budnost kako se ne bi desilo da greh, kao što je zmija prevarila Evu, zavede posvećenu dušu i da, na taj način, ponovo uvede isti princip zla kakav je prvobitno zahtevao jednu tako drastičnu akciju.

Tako je govorilo učenje; zajedno s njim, išla su svedočanstva, koja su dolazila iz srca, o tako zadivljujućim iskustvima da u njih nisam mogao iskreno da sumnjam; isto tako, nisam mogao da ne verujem da su ona moguća i za mene, samo ukoliko ispunim uslove.

Jedna gospođa je ispričala da je čitavih četrdeset godina bila sačuvana od greha u mislima, rečima i delima. Njeno srce, rekla je, više nije bilo „iznad svega prevrtljivo i jedva popravljivo“, već sveto poput nebeskih dvorišta, jer je krv Hristova oprala i poslednje ostatke prvobitnog greha. Drugi su govorili na sličan način, mada su njihova iskustva bila puno kraća. Napadi besa bili bi jednostavno iskorenjeni ukoliko bi došlo do potpune predaje. Zle sklonosti i žeđ za stvarima koje nisu svete u trenu bi bili uništeni.

Sa žarom sam tragao za blagodati svetosti u telu. Predano sam molio za bezgrešnost poput Adamove pre Pada. Tražio sam od Boga da mi otkrije sve što nije sveto, da bih istinski mogao sve da predam Njemu. Odrekao sam se prijatelja, planova, zadovoljstava – svega za šta sam i pomislio da bi moglo da se ispreči dolasku Duha Svetoga i blagoslovu koji sledi. Bio sam pravi „knjiški moljac“. Od detinjstva sam imao snažnu ljubav prema književnosti. Međutim, u svojoj neznalačkoj želji, odrekao sam se svih knjiga zabavnog ili poučnog karaktera, obećavši Bogu da ću čitati samo Bibliju i druge svete spise, a sve to da bi On mogao da mi da „drugi blagoslov“. Nisam postigao to za čim sam težio, uprkos tome što sam revnosno nedeljama molio.

Na kraju, jedne subote uveče (Nisam bio kod kuće, već sam žvieo sa prijateljem, članom „Vojske“), odlučio sam da odem u prirodu i da tamo čekam Boga, rešen da se ne vratim dok mi ne da blagoslov savršene ljubavi. U jedanaest sati sam seo na voz i otišao na usamljeno mesto, dvanaest milja van Los Angelesa. Tamo sam sišao s voza, udaljio se od autoputa i spustio do korita nekog potočića ili već nekakvog vodotoka. Ispod jednog javorovog drveta sam pao na kolena, satima moleći, u agoniji, da mi Bog pokaže šta je to što me sprečava da primim blagoslov. U misli su mi došle razne stvari koje su po svojoj prirodi previše privatne ili svete da bi bile pomenute na ovom mestu. Borio sam se protiv osećaja krivice i, na kraju, završio vapeći: „Gospode, predajem sve – baš sve – svaku osobu, svaki užitak, sve što bi ugrozilo najstojanje da živim samo za Tebe. Molim se Tebi da mi sada daš blagoslov!“

Kada pogledam unazad, verujem da sam se u tom momentu, u meri u kojoj sam onda razumeo stvari, u potpunosti prepustio Bogu. Međutim, moj mozak i nervi su popuštali zbog nespavanja tokom noći i zbog svog tog nemira koji me obuzimao prethodnih meseci; umalo se nisam onesvestio. Potom je čitavo moje biće bilo zahvaćeno ekstazom. Mislio sam da to Utešitelj dolazi u moje srce. S uverenjem sam vikao: „Gospode, verujem da dolaziš. Čistiš me i pereš od celokupnog greha. Osećam to. Delo je učinjeno. Posvećen sam Tvojom krvlju. Činiš me svetim. Verujem, verujem!“ Bio sam bezgranično srećan. Osećao sam da su sve moje borbe završene.

Sa srcem ispunjenim zahvalnošću, ustao sam i počeo glasno da pevam. Pogledao sam na sat i video da je prošlo tri ujutru. Osećao sam da moram da požurim nazad u grad, kako bih stigao na sastanak u sedam ujutru, gde ću svedočiti o svom iskustvu. Mada sam bio umoran zbog nespavanja, moje srce je bilo tako čilo da sam na povratku jedva primetio razdaljinu od toliko milja; žurio sam prema gradu i stigao na sam početak sastanka, ushićen zbog svog iskustva. Svi su se radovali nakon što sam ispričao kako verujem da je Bog učinio velike stvari za mene. Svaki susret toga dana doprinosio je mom ushićenju. Bukvalno sam bio opijen radošću.

Sada su sve moje nevolje okončane. Pustinja je bila stvar prošlosti; bio sam u Hananu i jeo sam tamošnje plodove. Više me nikada neće mučiti unutrašnji grešni porivi. Moje srce je bilo čisto. Dosegao sam željeno stanje potpunog posvećenja. Sada kada nije bilo unutrašnjeg neprijatelja svu svoju energiju sam mogao usmeriti na pobedu nad spoljnim neprijateljima.

Tako sam razmišljao. Kako sam malo poznavao samog sebe; još manje um Božiji!

Sunce i oblaci

U nedeljama koje su usledile nakon opisanog iskustva, živeo sam ispunjen radošću, u nekoj vrsti polusna, ushićen zbog novostečene bezgrešnosti. Velika ideja obuzela je moj um. Bilo da sam radio ili imao slobodno vreme, jedva da sam razmišljao o bilo čemu drugom osim o onome što se dogodilo one noći. Postepeno, međutim, spuštao sam se na zemlju. Zaposlio sam se u fotografskom studiju, gde sam bio u kontaktu s ljudima različitih ukusa i navika; neki od njih su ismevali, drugi tolerisali, dok su treći imali simpatija za moje radikalne poglede na stvari religije.

Iz večeri u veče išao sam na sastanke, govorio na ulicama ili u zatvorenom prostoru; ubrzo sam primetio (nema sumnje da su to i drugi uočili) kako su nastupile promene u mojim „svedočenjima“. Ranije sam se uvek držao Hrista i upućivao izgubljene ka Njemu. Gotovo neprimetno, sada su moja lična iskustva postala ključna tema i sebe sam uzdizao kao primer predanosti i svetosti! To je bila preovlađujuća odlika kratkih obraćanja od strane dvojice „najnaprednijih“ hrišćana u našoj grupi. Najmlađi u milosti uzdizali su Hrista. „Posvećeni“ su uzdizali sebe. Reči omiljene pesme učiniće ovo uočljivijim nego moje reči. Ona se i dalje često peva na sastancima Vojske. Navodim jednu strofu kao uzorak:

Ljudi koje znam ne žive sveto; Bore se s nepobeđenim grehom; Ne usuđuju se da se potpuno posvete, Niti da zadobiju puninu spasenja. Zlo ih stalno muči, Čeznu da budu slobodni od sumnji; Zbog većine stvari gunđaju; Hvala Bogu što to nije slučaj sa MNOM!

Hoće li mi čitalac verovati kada kažem da sam ove stihove pevao ni ne pomišljajući na grešni ponos koji sam time iskazivao? Smatrao sam svojom dužnošću da neprekidno usmeravam pažnju na „moje iskustvo potpunog spasenja“, kako se to zvalo. Kao aksiom smo prihvatili upozorenje: „Ako o tome ne svedočiš, izgubićeš blagoslov.“

Kako je vreme prolazilo, ponovo sam počinjao biti svestan svojih unutrašnjih želja prema zlu – svestan misli koje nisu svete. Bio sam zbunjen. Kada sam se vodećem učitelju obratio za pomoć, rekao mi je: „To su samo iskušenja. Iskušenje nije greh. Greh si počinio jedino ukoliko podlegneš.“ To me umirilo na neko vreme. To je bio opšti način da se nađe izgovor za očigledna dela pale prirode koja je trebalo da su eliminisana. Vremenom sam padao sve niže, dopuštajući stvari koje sam ranije izbegavao; čak sam primetio da se sve u meni ponaša tako. Prva ekstatična iskustva su retko bila dugotrajna. Nakon što ekstaza prođe, „posvećeni“ bi bili tek nešto malo drugačiji u odnosu na svoju braću, na one koji su bili „samo opravdani“. Nismo činili dela greha, što je značilo da smo bezgrešni. Požuda nije greh ukoliko joj se ne podlegne; stoga, bilo je lako svedočiti da je sve u redu.

Namerno ukratko prelazim preko naredne četiri godine. One su uglavnom bile provedene u srećnom služenju u neznanju. Bio sam mlad po godinama i u milosti. Moja mišljenja o grehu, kao i o svetosti, bila su veoma nedovršena i nesavršena.

Zato je, uopšteno govoreći, bilo lako da pomislim kako živim bez prvog (greha) i manifestujem ovo drugo (svetost). Kada bi nastupile sumnje, tretirao sam ih kao đavolja iskušenja. Ukoliko bih postao nepogrešivo svestan da sam zapravo počinio greh, ubeđivao bih sebe kako to barem nije bio čin volje, već greška uma ili srca. Zatim bih to ispovedio Bogu, moleći da budem očišćen od tajnih grešaka.

Sa 16 godina postao sam kadet, odnosno student za oficirski čin u Vojsci Spasa. Tokom probnog perioda, u centru obuke u Oaklandu, imao sam više problema nego ikada. Stroga disciplina i bliski kontakti s mladićima tako različitih ukusa, nastojanja i duhovnih iskustava bili su veoma teški za moj supersenzitivni temperament. Tamo sam video malo svetosti; bojim se da sam iskazivao još manje. U stvari, tokom poslednja dva od pet meseci koje sam tamo proveo, bio sam zbunjen i, zbog svog niskog statusa, nisam se usuđivao da govorim o svom posvećenju. Mučila me pomisao da sam skliznuo u greh i da bih, nakon svih moji iskustava Božije dobrote, ipak mogao biti večno izgubljen. U dva navrata sam se iskrao iz zgrade dok su svi drugi spavali. Otišao sam na usamljeno mesto i molio Boga da mi ne oduzme Duha Svetoga i da me ponovo očisti od urođenog greha.

Konačno, postao sam poručnik. Ponovo sam proveo noć u molitvi, osećajući da ne smem da podučavam i vodim druge, osim ukoliko sam nisam svet i očišćen. Naoružan mišlju da sam slobodan od uzdržavanja kojem sam tako dugo bio izložen, ovoga puta je bilo lako da poverujem kako je delo potpunog unutrašnjeg čišćenja učinjeno i kako sam sada, ako ne pre toga, oslobođen svake telesnosti.

Kako spremno čovek postane žrtva samozavaravanja kada su u pitanju ovakve stvari. Postao sam gorljiviji zagovornik drugog blagoslova nego ikada ranije; sećam se da sam često molio Boga da mojoj dragoj majci da blagoslov kakav je dao meni i da je učini svetom poput njenog sina. A ta pobožna majka poznavala je Hrista i pre nego što sam se ja rodio i znala je svoje srce previše dobro da bi pričala o bezgrešnosti, iako je živela život posvećen Hristu i bila Hristolika!

Tokom godinu dana poručničke, a zatim i službe kapetana, istinski sam uživao u svom poslu, sa zadovoljstvom podnoseći odricanja na koja, bojim se, sada ne bih bio spreman; bio sam uveren da živim doktrinu o savršenoj ljubavi Boga i čoveka i da time svoje konačno spasenje činim sigurnijim. (Napomena: Zbog neupućenih, trebalo bi pojasniti da „kapetan“ upravlja trupama ili misijom. „Poručnik“ pomaže „kapetanu.“) Ipak, kada se osvrnem unazad, koliko samo smrtnih padova mogu da uočim: nepotčinjena volja, olakost i ispraznost, nedostatak poslušnosti Reči Božijoj, samozadovoljstvo! Avaj, „svaki čovek u svom stanju tek dašak je.“

Imao sam između osamnaest i devetnaest godina kada sam počeo ozbiljno da sumnjam u to da sam dosegao tako visok nivo hrišćanskog života kako sam ispovedao i kako su Vojska i drugi pokreti Svetosti tvrdili da istinsko i jedino hrišćanstvo jeste. Ono što je dovelo do toga previše je lično i privatno da bi bilo štampano; rezultiralo je borbom i naporima koji su vodili ka samorazapinjanju i donosili razočarenje i tugu; sve ovo mi je bez ikakve sumnje pokazalo da je doktrina o umiranju prirodi bila bedan sofizam i da je telesni um i dalje deo moga bića.

Usledilo je osamnaest meseci bezmalo neprekidne borbe. Uzalud sam pretraživao svoje srce u nastojanju da vidim jesam li učinio potpuno predavanje i uzalud sam nastojao da se oslobodim svega što bi na bilo koji način izgledalo zlo. Ponekad, što bi moglo trajati i mesec dana ili duže, mogao sam ubediti samoga sebe da sam ponovo zadobio blagoslov. Potom bi, kroz nekoliko nedjelja, još jednom postalo jasno da je to bila zabluda.

Nisam se usuđivao da otvorim srce pomoćnicima na poslu ili „vojnicima“ koji su bili pod mojim vođstvom. Osećao sam da bih u tom slučaju izgubio uticaj koji sam imao na njih i da bi na mene gledali kao na nekoga ko je pao. Dakle, vodio sam svoje bitke sam i u potaji; nikada nisam otišao na sastanak svetosti, a da sebe nisam ubedio kako sam se sada u potpunosti predao i da, stoga, moram imati blagoslov svetosti. Nekad bih to nazivao potpunim posvećenjem i bilo bi mi lakše. Činilo se da time ne tvrdim previše. U to vreme, nisam imao predstavu o licemernosti svega ovoga.

Ono što je moju nevolju činilo još jačom bila je spoznaja da nisam jedini koji pati. Još jedna meni veoma draga osoba delila je iste sumnje i uznemirenost, iz istog razloga. Za tu drugu osobu, to je značilo i brodolom njene vere; jedna od najljupkijih duša koju sam znao izgubila se u lavirintu spiritualizma. Neka Bog učini da nije zauvek izgubljena i neka joj Gospod iskaže milost u taj dan.

Sada počinjem da uviđam kakve olupine ovo učenje ostavlja za sobom. Znam tako puno osoba koje su pale u neveru usled toga. Uvek navode isti razlog: „Sve sam to probao. Pokazalo se neuspešnim. Zato sam zaključio da je ono što Biblija podučava zavaravanje, a da je religija tek stvar emocija.“ Još više njih (nekolicinu takvih sam blisko poznavao) skliznulo je u ludilo nakon godina batrganja po toj močvari emocionalne religije; ti ljudi su govorili da ih je izludelo proučavanje Biblije. Kako su samo malo znali o tome da je nepoznavanje Biblije bilo odgovorno za njihovo mentalno stanje; radilo se o korišćenju izolovanih delova Pisma na način koji nije u skladu sa Spisima.

Na kraju, problem je toliko narastao da nisam mogao nastaviti s poslom. Odlučio sam da dam otkaz u Vojsci, što sam i učinio, ali me pukovnik (napomena: u nekim drugim denominacijama, to bi bio biskup) ubedio da sačekam šest meseci dok ostavka ne stupi na snagu. Po njegovom predlogu prestao sam da radim s trupama i otišao sam na specijalni zadatak, koji se nije doticao pitanja svetosti. Ipak, drugima sam propovedao i onda kada me progonila misao da bih i sam mogao biti izgubljen, jer „bez svetosti niko neće videti Gospoda“; ma koliko nastojao, nisam mogao biti siguran da je posedujem. Razgovarao sam sa svakim ko je izgledao kao da ima blagoslov za kojim sam žudeo; bilo je, međutim, malo onih koji su nakon bliskog kontakta zvučali istinito. Primećivao sam da je opšte stanje „posvećenih“ bilo jednako nisko, ako ne i niže od stanja onih koje su prezrivo opisivali kao „samo opravdane“.

Konačno, više nisam mogao da izdržim. Tražio sam da budem oslobođen svih dužnosti i na lični zahtev sam poslat u Beluah Home of Rest u blizini Oaklanda.

I bilo je vreme za tako nešto; pet godina aktivne službe, sa samo dva kratka odsustva, bezmalo me dovelo do nervnog sloma – bio sam fizički iscrpljen i mentalno izmučen.

Nakon svih onih godina propovedanja, jezik moje napaćene duše bio je: „Kada bih samo znao gde Ga mogu naći!“ Kako Ga nisam pronašao, preda mnom je bilo samo crnilo očaja; ipak, previše dobro sam poznavao Njegovu ljubav i brigu da bih sve u potpunosti otpisao.

Kraj borbe

Sada sam više od pet godina radio u organizaciji s kojom sa bio povezan, tražeći potvrdu da sam dosegao bezgrešno stanje. Služio sam – mislio sam da to činim verno – u dvanaest različitih gradova, nastojeći da doprem do izgubljenih i da od njih, nakon što se obrate, načinim čvrste Vojnike Spasa. Brojna srećna iskustva bila su udružena s nekim od najmračnijih razočarenja – kako za mene tako i za druge. Veoma malo naših „obraćenika“ se održalo. Oni koji su ponovo skliznuli u greh često su po brojnosti uveliko nadmašivali naše „vojnike“. Ono što čini bivšu Vojsku Spasa bilo je mnogostruko veće od prvobitne organizacije.

Dugo sam bio slep za jedan od glavnih razloga svemu ovome. Međutim, počelo je da mi postaje jasno kako je doktrina svetosti imala najpogubniji uticaj na pokret. Ljudi koji su ispovedali da su se obratili (odista ili ne, pokazaće vreme) borili bi se mesecima, pa čak i godinama, da dostignu stanje bezgrešnosti, u čemu nisu uspevali; na kraju bi u očaju odustajali, ponovo tonući na nivo sveta koji ih okružuje.

Video sam da je ovo slučaj sa svim denominacijama svetosti i različitim „Grupama“, „Misijama“ i drugim pokretima koji su neprekidno izrastali iz njih. Postavljeni standard bio je nedostižan. Pre ili kasnije, rezultat je bio isti: opšte obeshrabrenje, prikriveno licemerje ili nesvesno snižavanje standarda kako bi se on prilagodio iskustvu. Što se mene tiče, ja sam bio uhvaćen u zamku ovog poslednjeg. Ne usuđujem se da govorim o tome koliko je u mom životu bilo onog drugog. Na koncu sam pao kao žrtva prvog. Sada mogu da vidim da je to bila milost.

Kada sam otišao u Kuću za odmor, još uvek nisam bio potpuno odustao od potrage za savršenošću u telu. Očekivao sam zaista velike stvari od tog šestomesečnog dopusta, čiji je cilj bio da „pronađem sebe“.

Sem Kuće za odmor bilo je drugih institucija gde se išlo po svetost ili na lečenje sopstvene vere. Bio sam siguran da se u tako svetoj atmosferi moraju postići velike stvari.

Tamo sam naišao na četrnaest oficira narušenog zdravlja, u potrazi za ozdravljenjem. Najpažljivije sam motrio na njihovo ponašanje i razgovore, nameravajući da se poverim onom ko pokaže najviše dokaza potpunog posvećenja. Među njima je bilo odabranih duša, ali i oholih licemera. Apsolutnu svetost, međutim, nisam mogao videti ni u jednom od njih. Neki su bili veoma pobožni i odani. Nisam mogao sumnjati u njihovu savest. Bilo je, međutim, jasno da su najglasniji ujedno bili najmanje duhovni. Retko su čitali svoje Biblije i retko su međusobno razgovarali o Hristu. Atmosfera bezbrižnosti obeležavala je čitavo mesto. Tri sestre, veoma odane žene, očigledno su bile vernije Bogu od drugih; ipak, dve od njih su mi priznale da nisu sigurne da su savršeno svete. Treća, koja se nije obavezala (non-committal), ipak je nastojala da mi pomogne. Neke su bile svađalice i proste; to je nešto što nisam mogao pomiriti s njihovim ispovedanjem slobode od urođenog greha. Pohađao sam sastanke koje su držali drugi radnici koje sam pominjao. Najbolji među njima nisu podučavali o savršenoj bezgrešnosti; na telesan način su proslavljali svoje iskustvo savršene ljubavi! Bolesni ljudi su svedočili da su izlečeni verom, dok su grešnici objavljivali da su imali blagoslov svetosti! Sav taj nesklad mi je odmogao, a ne pomogao.

Na kraju sam postao hladan i ciničan. Sumnje u pogledu svega opsedale su me poput legije demona; bezmalo sam se plašio da razmišljam o tim stvarima. Da bih pobegao od svega toga, okrenuo sam se sekularnoj literaturi; tražio sam da mi dostave knjige kojih sam se odrekao koju godinu ranije, pod uslovom da mi Bog da „drugi blagoslov“. Kako sam malo prepoznavao duh Jakova u svemu tome! Činilo se da me Bog izneverio; stoga, ponovo sam uzeo svoje knjige, pokušavajući da pronađem utehu u lepoti eseja i poezije ili u problemima istorije i nauke. Nisam se usuđivao da samom sebi priznam da sam doslovce agnostik; ipak, u periodu od najmanje mesec dana, na svako pitanje povezano s Božijim otkrivenjem odgovarao sam sa: „Ne znam“.

To je bio legitiman rezultat onoga čemu sam podučavan. Mislio sam da Biblija obećava potpuno očišćenje od greha svima koji se u potpunosti predaju Božijoj volji. Činilo mi se izvesnim da sam se ja upravo na taj način predao Bogu. Zašto onda nisam bio potpuno izbavljen od telesnog uma? Izgledalo mi je kao da sam ispunio sve uslove, a da Bog, sa svoje strane, nije učinio ono što je obećao da će učiniti. Znam da je jadno pisati sve ovo, ali ne vidim drugog načina da pomognem drugima koji su u istom stanju u kakvom sam ja bio tokom tih užasnih mesec dana.

Spas je stigao na najmanje očekivani način. Poručnica, žena koja je bila nekih desetak godina starija od mene, dovedena je u Kuću iz Rock Springs-a u Vajomingu kao neko ko umire od tuberkuloze. Odmah sam u srcu osetio najdublje saosećanje. Za mene, ona je bila mučenik koji polaže svoj život za svet u potrebi. Puno vremena sam provodio u njenom društvu, izbliza sam je posmatrao i na kraju došao do zaključka da je jedino ona, od svih na tom mestu, bila potpuno posvećena.

Zamislite onda moje iznenađanje; nekoliko nedjelja nakon svog dolaska, prišla mi je, u društvu još jedne osobe, zamolivši me da joj čitam. Rekla je: „Čujem da se stalno baviš stvarima u vezi s Bogom i potrebna mi je tvoja pomoć.“ Ja da pomognem njoj! Bio sam zapanjen, s obzirom da sam odlično poznavao bolest svog srca i bio sasvim uveren u njenu savršenu svetost. U momentu kada su došle u moju sobu, čitao sam Childe Harold od Byrona. I trebalo je da sam poptuno posvećen stvarima od Boga. Pomislio sam kako je sve ovo uvrnuto i fantastično, pre nego da se radi o nekakvoj farsi – to što se stalno međusobno poredimo, uvek iznova završavajući u obmani.

Brzo sam sklonio knjigu sa strane i zapitao se šta da odaberem za čitanje naglas. U Božijoj providnosti, pažnju mi je privukao pamflet koji mi je majka dala koju godinu ranije, ali koji sam izbegavao da čitam da me ne bi uznemirio; toliko sam se bojao svega što nije nosilo pečat Vojske ili Svetosti. Vođen trenutnim impulsom, izvukao sam ga i rekao: „Čitaću ovo. Nije u skladu s našim učenjem, ali bi svejedno moglo biti interesantno.“

Čitao sam stranicu za stranicom, ne obraćajući previše pažnje na to što čitam, nadajući se samo da ću umiriti tu ženu na samrti. U tekstu se naglašavalo prirodno stanje izgubljenosti svih ljudi. Objašnjavalo se da je spasenje u Hristu, kroz Njegovu smrt. Zatim se puno govorilo o dve prirode vernika i o njegovoj večnoj sigurnosti, što mi je zvučalo smešno i apsurdno. Drugi deo pamfleta odnosio se na proroštvo. U to nismo ni ulazili. Iznenadilo me kada je, nakon prvog dela, poručnica J… uzviknula: „Oh, kapetane, misliš li da bi ovo moglo biti istina? Kad bih samo mogla verovati u to, mogla bih mirno umreti!“

Zapanjen preko svake mere, pitao sam: „Šta!? Da li hoćeš da kažeš da s tim što jesi ne možeš umreti u miru? Opravdana si i posvećena; imaš iskustvo za kojim ja godinama uzalud tragam; i ti imaš problem sa umiranjem?“ „Očajna sam“, odgovorila je, „i ne bi trebalo da govoriš kako sam posvećena. Ne mogu dospeti do svetosti. Godinama se borim, ali ne mogu to da postignem. Zato sam i htela da razgovaram s tobom; mislila sam da si ti to postigao i da bi mi mogao pomoći!“

S čuđenjem smo se pogledali; i dok su se sav taj jad i ludost izlivali na nas, ja sam se smejao kao u delirijumu, a ona je histerično plakala. Sećam se da sam uzviknuo: „Šta nije u redu sa svima nama? Niko na svetu se ne odriče toliko toga zarad Hrista koliko mi to činimo. Patimo, gladujemo, iscrpljujemo se u nastojanju da poštujemo volju Božiju; ipak, uprkos svemu tome, nemamo trajni mir. Povremeno se osećamo srećni, uživamo na našim sastancima, ali nemamo sigurnosti u pogledu toga kakav će biti kraj svega.“

„Misliš li“, pitala je, „da je to zbog toga što se previše oslanjamo na sopstvene napore? Može li stvar biti u tome da verujemo kako nas Hrist spasava, ali kako nas naša vernost mora održati spašenima?“

„I mislimo da bismo“, upao sam, „ukoliko bi stvari bile drugačije, otvorili vrata svakoj vrsti greha!“

Tako smo razgovarali dok nismo postali iscrpljeni; ustala je da ode, ali je pitala da li, zajedno s drugima, može doći naredne večeri kako bismo čitali i razgovarali o ovim stvarima, s čim sam se rado složio.

Jer, to što smo te večeri čitali i međusobno ukazivanje poverenja pokazali su se početkom našeg spasenja. Iskreno smo poverili jedno drugom, kao i trećoj prisutnoj osobi, da nismo postigli svetost. Sada smo sa žarom počeli da istražujemo Pisma, tragajući za svetlom i pomoći. Sklonio sam sve sekularne knjige, odlučan da ničemu ne dopustim da se ispreči pažljivom izučavanju Reči Božije u molitvi. Malo po malo, svetlost je počela da se probija. Uvideli smo da smo pogrešno tragali za svetošću. Ista ona milost koja nas je spasila, razumeli smo, mogla nas je voditi dalje. Lagano smo počeli da shvatamo da sve mora biti u Hristu ili nema ni tračka nade.

Mučilo nas je puno pitanja. Ubrzo smo spoznali da je puno toga u šta smo verovali u suprotnosti s Rečju Božijom. Još više toga nismo mogli da razumemo, jer su nam umovi bili zarobljeni u onome što smo dobijali tokom godina treninga. Zbunjen, posegao sam za učiteljem Reči koji je, kako sam razumeo, bio u prijateljskom odnosu s autorom pamfleta o kojem sam ranije govorio. U dva navrata sam ga čuo, što mi je koristilo; iako sam i dalje bio zbunjen, počeo sam da osećam čvrsto tle pod nogama. Dolazila mi je velika istina: da su svetost, savršena ljubav, posvećenje, te bilo koji drugi blagoslov – da sve to imam u Hristu od trenutka kada sam poverovao i da, štaviše, sve to imam zahvaljujući čistoj milosti. Gledao sam u pogrešnog čoveka; sve je to bilo u drugom Čoveku, u Njemu za mene! Bile su potrebne nedelje da to uvidim.

Knjižica Sigurnost, Izvesnost i Radost pokazala se korisnom za oboje i bila nam je izvor radosti. I neke druge tekstove smo čitali sa žarom, istražujući svaku referencu, kontekst i druge slične ili sasvim suprotne odlomke, svakodnevno vapeći bogu da nam omogući spoznaju Njegove istine. Gospođica J… je to videla pre mene. Svetlost je došla kada je shvatila da je večno povezana s Hristom kao glavom i da u Njemu, kao čokotu, ima večni život. Njena radost nije imala granica, a njeno zdravstveno stanje se poboljšalo, tako da je živela još šest godina; potom je otišla da bude s Gospodom, nakon što je nastojala da i druge približi Hristu. Mnoge će razočarati kada saznaju da je vezu sa Vojskom održavala do svog poslednjeg časa. Imala je uverenje, za koje verujem da je bilo pogrešno, kako je trebalo da ostane tu gde jeste i da tu objavljuje istinu koju je spoznala. Ali, pre nego što je umrla, pokajala se zbog ovoga. Njene poslednje reči, upućene bratu (A.B.S.) i meni, koji smo bili s njom do kraja, bile su: „U Hristu imam sve, u to sam sigurna. Volela bih da sam bila vernija istini koju sam spoznala o Telu – Crkvi. Bila sam zavedena revnošću za koju sam mislila da dolazi od Boga; sada je kasno da budem verna!“

Četiri dana nakon što je istina slomila njenu dušu u toj Kući za odmor, i meni su uklonjene sve sumnje i strahovi; i ja sam sve našao u Hristu. Nisam mogao nastaviti tamo gde sam bio. Za nedelju dana bio sam van jedinog ljudskog sistema u kojem sam bio kao hrišćanin; tokom puno godina od tada, nisam znao za drugu glavu osim za Hrista, ni za drugo telo osim za Crkvu – telo koje je otkupio svojom krvlju. Bile su to srećne godine. Kada se osvrnem na put kojim me je Gospod vodio, mogu samo da Ga slavim zbog neuporedive milosti – zbog toga što mi je dozvolio da vidim kako savršenu svetost i savršenu ljubav ne treba da tražim i ne mogu da nađem u sebi, već jedino u Njemu, Hristu Isusu.

Za svreme čitavog mog hodočašća učio sam sledeće: što više Hrist zaposeda moje srce, to više uživam u praktičnom spasenju od moći greha i to više shvatam šta znači da Duh Sveti u takvo srce izlije ljubav Božiju kao prethodnicu slave koja će tek doći. Našao sam slobodu i radost otkako sam oslobođen ropstva – slobodu i radost za koje sam mislio da duša ne može poznavati na zemlji; sa sigurnošću ovu dragu istinu predstavljam drugima da je prihvate, istinu koja predstavlja suprotnost u odnosu na nesigurnost prošlosti.