Sistematska Teologija

Charles Hodge

UVOD

Poglavlje 1

O Metodu

1. Teologija i Nauka
U svakoj vrsti nauke postoje dva faktora, a to su; činjenice i zamisli, ili činjenice i um. Nauka je mnogo više od samog znanja. Znanje je uverenje o istini koje se postiže zadovoljavajućim dokazima. Ali same činjenice iz astronomije, hemije, ili istorije ne sačinjavaju ujedno i nauku tog određenog područja znanja. Niti je nauka uređena i posložena gomila ispravnih podataka. Istorijske činjenice poslagane hronološkim redom, su jednostavno anali (ili hronike). Filozofija Istorije pretpostavlja da će te činjenice biti spoznate u njihovim uzročno-posledičnim odnosima. Naučnik iz bilo kojeg područja nauke, pretpostavlja se, trebao bi da razume zakone po kojima su činjenice iskustveno određene; tako da on, ne samo da pozna prošlost, već može i da predvidi budućnost. Astronom može da predvidi relativne položaje nebeskih tela vekovima unapred. Hemičar sa sigurnošću može da kaže koji će biti učinak kombinovanja određenih hemijskih supstanci.
Stoga, ukoliko teologija jeste nauka, mora uključivati nešto više od samog poznavanja činjenica. Mora se prihvatiti da razmatra unutarnje odnose između tih činjenica, jedne prema drugoj, i svake posebno u odnosu na celinu. Mora biti sposobna da pokaže da ukoliko nešto prihvatamo, drugo ne možemo da negiramo.
Biblija je sistem teologije onoliko koliko je priroda hemijski sistem ili sistem mehaničkih zakona. Mi, u prirodi, pronalazimo činjenice koje hemičar, ili filozof zakonitosti, treba pomno da ispitaju, i da iz njih izvuku zakone koji određuju te iste činjenice. Tako i Biblija sadrži istine koje teolog treba da sakupi, potvrdi, uredi i razloži u njihovim unutarnjim odnosima i relacijama. To sačinjava razliku između biblijske i sistematske teologije. Služba ovog prvog je da utvrdi i da iznese činjenice iz Pisama. Služba ovog drugog je da uzme te činjenice, odredi njihove uzajamne odnose, kao i odnose prema drugim srodnim istinama, da ih dokaže i da pokaže njihovu usklađenost i doslednost. Ovo nije lagan zadatak, i ima izuzetan značaj i vrednost.
Neophodnost za Sistematizaciju unutar Teologije
Ovde se prirodno nameće pitanje; zašto jednostavno ne prihvatimo istine onako kako ih je Gospod odlučio otkriti, i tako uštedimo sebi trud da pokažemo njihov uzajamni odnos i usklađenost?
Odgovor na to pitanje je, na prvom mestu; tako nešto se ne može napraviti. Ljudski um je tako ustanovljen, da ne može a da ne nastoji, da sistematizuje, i da pomiri činjenice za koje zna da su istina. Ni u jednom području ljudske spoznaje čovek se nije zadovoljio sa posedovanjem velike količine neprobavljenih činjenica. A nekako bi to bilo najmanje realno očekivati od studenata Biblije. Stoga, postoji neophodnost, postoji potreba, za izgradnju sistematske teologije. O ovome izobilno svedoči istorija Crkve. U svim vremenima i među svim denominacijama, takav sistem je bio ustanovljavan.
Drugo, mnogo veća i uzvišenija spoznaja se postiže ovako, nego jednostavnim prikupljanjem odvojenih činjenica. Jedna je stvar, na primer, znati da okeani, kontinenti, ostrva, planine i reke postoje na površini zemlje; dok je mnogo više znati uzroke koji su odredili takav raspored kopna i vode na površini našeg planeta; konfiguraciju terena, učinak takve konfiguracije na klimu, na rase, na biljke, životinje, na trgovinu, civilizaciju, i na samu sudbinu nacija. Upravo određivanjem tih uzroka i uzajamnih odnosa, geografija izrasta iz sakupljenih činjenica u uzvišeniji i važniji oblik znanja, u nauku. Na isti način, bez znanja o zakonima privlačenja i kretanja, astronomija bi bila jako zbunjujuće i ne baš inteligentno gomilanje činjenica. Ono šta je istina o drugim naukama, istina je isto tako i o teologiji. Nema načina da znamo šta je Gospod otkrio u svojoj Reči, ukoliko prvo ne razumemo, barem u nekoj dobroj meri, odnose u kojima odvojene istine, koje su sadržane unutar objava, stoje jedna prema drugoj. Crkvu je koštalo nekoliko vekova proučavanja i kontroverzi da reši problem koji se tiće osobe Hrista, to jest, da prilagodi i da svede u jedan uređeni sklad sve činjenice koje Biblija uči na tu temu.
Treće, za nas po ovom pitanju zaista i nema drugog izbora. Čak i kada bi se rešili i rasteretili naše dužnosti učitelja i branitelja istine, svejedno i dalje moramo nastojati da sve činjenice koje su nam otkrivene dovedemo u sistematski red i uzajamnu povezanost. Samo tako možemo zadovoljavajuće izlagati istinu, odbraniti je od raznih primedbi, i učiniti da zasja svojom punom snagom u umovima ljudi.
Četvrto, očigledno se radi o volji Božijoj. On ljude ne uči astronomiju ili hemiju, već im On daje činjenice od kojih su te nauke sazdane. Niti On nas uči sistematsku teologiju, već nam daje u Bibliji istine, koje, ukoliko ih ispravno razumemo i posložimo sačinjavaju nauku, teologiju. Jednako kao šta su činjenice iz prirode povezane i određene fizičkim zakonima, isto tako su činjenice iz Biblije povezane i određene prirodom Božijom i prirodom Njegovih stvorenja. I ukoliko On želi da čovek proučava Njegova dela i otkriva čudesnu organsku povezanost i predivnost usklađenih međuodnosa, onda jeste Njegova volja da mi proučavamo Njegovu Reč; i da naučimo, da poput zvezda, Njegove istine nisu izolovane tačke, već sistemi, ciklusi, jedni unutar drugih, u harmoniji koja nema kraja i veličanstvena je. Pored svega ovoga, iako Spisi ne sadrže sistematsku teologiju kao celinu, imamo u Poslanicama Novog Zaveta, delove tog sistema, ispisane i predane u naše ruke. One su naš autoritet i vodič.

2. Teološka Metoda
Svaka znanost ima svoju vlastitu metodu koja je određena jedinstvenošću njene prirode. Ovo pitanje je od tako velike važnosti da je podignuto na nivo odvojenog znanstvenog odeljenja. Moderna literatura obiluje radovima o Metodologiji, to jest, Nauka o Metodama. Te metode su dizajnirane na takav način da određuju principe (načela) koji bi trebali da kontrolišu znanstvenu istragu. Ukoliko čovek usvoji pogrešan metod, on je poput osobe koja je krenula pogrešnim putem i taj put ga nikada neće odvesti na odredište koje on želi. Dve velike i celovite metode su a priori i a posteriori. Prva razmatra stvari od uzroka ka posledici, druga od posledice ka uzroku. Ova prva se primenjivala vekovima čak i u istraživanju prirode. Čovek je tražio da odredi činjenice o prirodi iz zakona uma ili pretpostavljenih potrebnih zakona. Čak i u ovim našim danima imali smo „RationalCosmogonies“, koji su poduzeli da sagrade teoriju o univerzumu iz prirode apsolutnog bića i njegovog neophodnog modela rasta i razvoja. Svako zna koliko je visoka cena utvrđivanja modela indukcije na ispravnom i čvrstom temelju, kao i to da se pridobije opšte prepoznavanje i priznanje autoriteta takvog modela. Prema tom modelu, počinjemo sakupljati dobro i ispravno ustanovljene činjenice, i iz njih izvlačimo zaključke o općem zakonu koji određuje njihovo pojavljivanje. Iz činjenice da tela padaju prema centru Zemlje, izvučen je opšti zakon gravitacije, koji smo ovlašteni koristiti i primenjivati i time daleko nadilazimo okvire tih uočenih činjenica. Ovaj induktivni metod utemeljen je na dva principa; prvo, da postoje prirodni zakoni (sile), koji su neposredan uzrok prirodnih fenomena. Drugo, ti zakoni su ujednačeni; jednolični, tako da smo sigurni, da će isti uzroci, pod istim okolnostima, proizvesti iste posledice. Mogu postojati različitosti u mišljenjima u odnosu na samu prirodu ovih zakona. Može se pretpostaviti da se radi o silama koje su sastavni i neodvojivi deo same materije, ili, mogu se posmatrati kao jednoobrazan i stalan model, (oblik) Božanskog delovanja; ali u svakom slučaju, mora postojati neki uzrok za fenomene koje uočavamo oko nas, i taj uzrok mora biti jednoobrazan i stalan. Na ovim principima sva induktivna znanost je utemeljena; i po tim principima vođena su istraživanja svih prirodnih filozofa.
Isti principi primenjuju se i na metafiziku i na fiziku; na psihologiju, kao i na prirodnu znanost. Um ima svoje zakone isto kao i materija, i ti zakoni, iako su drugačije vrste, jednako su stalni kao i oni izvanjskog sveta.
Metodi koji se primenjuju u studiranju teologije isuviše su brojni da bi bili pojedinačno razmatrani. Oni se mogu, možda, reducirati na tri opšta razreda ili klase: Prvo, Spekulativni; Drugo, Mistični; Treće, Induktivni. Ovi termini su odista jako daleko od toga da su precizni. Oni se koriste u želji da se bolje označe; da se više istaknu; tri opšte (generalne) metode teoloških istraživanja koje su prevladale u Crkvi.

3. Spekulativna Metoda
Spekulacija pretpostavlja, po a priori načelu, određene principe, i iz njih istražuje i uzima u svrhu određivanja, šta jeste, i šta mora da bude. Ova metoda odlučuje na celokupnoj istini, ili, odlučuje na onome šta je istina iz zakona uma, ili iz aksioma koji su uključeni u konstituiranje principa razmišljanja unutar nas. Na ovakvo vodstvo moraju se odnositi svi oni sustavi koji su utemeljeni na bilo kojem a priori sistemu filozofskih pretpostavki. Postoje tri opšta oblika ili forme u kojima se ova spekulativna metoda primenjuje na teologiju.
Deistički i Racionalistički Oblik
1. Prvi odbacuje bilo koji drugi oblik spoznaje božanskog izuzev onoga što nalazimo u prirodi i konstituciji ljudskog uma. On podrazumeva određene metafizičke i moralne aksiome, odakle zatim izvlači istine koje je spreman da prihvati. Ovde spadaju deistički i, strožije uzev, racionalistički autori prošlih i sadašnjih generacija.
Dogmatski oblik.
2. Drugi metod je onaj koji su usvojili autori koji priznaju natprirodno božansko otkrivenje i prihvataju da je ono sadržano u hrišćanskim spisima, ali sve tako otkrivene doktrine, svode na oblike nekog filozofskog sistema. To su činili mnogi očevi koji su nastojali da pistis uzdignu u gnosis, to jest veru običnih ljudi u filozofiju učenih. To je, u manjoj ili većoj meri, bio metod obrazovanih ljudi i prisutan je čak i u „Cur Deus Homo“ („Zašto je Bog postao čovek“) Anzelma, oca sholastičke teologije. Kasnije, Wolf je Leibnitz-ovu filozofiju primenio na objašnjenje i demonstraciju doktrina otkrivenja. On kaže: „Spis služi kao pomoć prirodnoj teologiji. On prirodnoj teologiji obezbeđuje tvrdnje koje moraju biti demonstrirane; posledično, filozof je u obavezi da pokaže, a ne da iznedri.“ Ovaj metod je i dalje u modi. Ljudi postavljaju određene principe, koje nazivaju aksiomima ili vrhovnim razumskim istinama, a potom iz njih dedukuju (logički izvlače) religijske doktrine, čineći to u formi argumenata, koji mogu biti rigidni i nemilosrdni poput Euclid-ovih. To ponekad ide do potpunog izvrtanja biblijskih doktrina i najintimnijih moralnih uverenja – ne samo hrišćana, već i ogromnih masa čovečanstva. Savesti nije dopušteno ni da pisne u prisustvu uzvišenog razumevanja. Upravo u duhu ovog metoda, stara sholastička doktrina realizma učinjena je osnovom biblijskih doktrina o prvobitnom grehu i otkupljenju. To je metod na koji se odnosi pomalo nejasan termin dogmatizam, metod koji pokušava da pomiri doktrine iz Spisa sa razumom, i da autoritet tih doktrina bazira na racionalnim dokazima. U meri u kojoj je uspešno primenjen, ovaj metod uvek rezultira pretvaranjem vere u znanje, a da bi se tako nešto postiglo, biblijska učenja se moraju bezgranično menjati. Od ljudi se očekuje da veruju – ne autoritetu Boga, već autoritetu razuma.
Transcendentalisti
3. Treće, i iznad svega, moderni transcendentalisti boluju od zavisnosti od spekulativnog metoda. U širem smislu te reči, oni jesu racionalisti, jer ne prihvataju postojanje višeg izvora saznanja u odnosu na razum. Kako oni, međutim, razum smatraju nečim bitno drugačijim u odnosu na to kako na njega gledaju obični racionalisti, ove dve grupe su praktično prilično udaljene jedna od druge. Transcendentalisti se, isto tako, suštinski razlikuju i od dogmatista. Ovi drugi prihvataju spoljno, natrprirodno i autoritativno otkrivenje. Prihvataju da se na taj način mogu spoznati istine koje se inače ne mogu otkriti ljudskim razumom. Tvrde, međutim, da se istinitost ovakvih doktrina, nakon što se došlo do njihove spoznaje, može pokazati pomoću principa ljudskog razuma. Oni nastoje da, nezavisno od Biblije, pruže demonstraciju doktrina o Trojstvu, ponovnom rođenju, otkupljenju, besmrtnosti duše i budućem stanju kazne. Transcendentalisti ne priznaju otkrivenje koje dolazi od bilo kojeg autoriteta koje nije ljudsko i koje se ne može naći u istorijskom razvoju ljudskog roda. Sva istina se može otkriti i utemeljiti procesom mišljenja. Ako će se priznati da Biblija sadrži istinu, tvrdiće se da to može biti slučaj u meri u kojoj se ona poklapa s filozofskim učenjima. Isti stav se bez ustezanja zauzima i prema autorima paganskih saga. Daub-ova teologija, na primer, nije ništa više od Schelling-ove filozofije. Drugim rečima, ona ne poučava ništa drugo u onosu na ono što filozofija uči o Bogu, čoveku, grehu, otkupljenju i budućem stanju. Marheinecke i Strauss u Bibliji pronalaze Hegelovu filozofiju i tvrde da je ona utoliko istinita. Rosenkranz, filozof koji pripada istoj školi, kaže da je hrišćanstvo apsolutna religija, jer njegov temeljni princip – Bog i čovek u jednom – predstavlja osnovni princip njegove fillozofije. U svojoj „Encyklopädie“ (strana 3), on kaže: „Hrišćanstvo je jedina religija koja se povinuje ljudskom razumu, jer čoveka posmatra kao oblik u kojem se Bog otkrio. Teologija hrišćanstva je, stoga, antropologija, a njegova antropologija je teologija. Ideja o božanskoj prirodi čoveka je ključna za hrišćanstvo; u tome se, prema Lessing-u, ogleda njegova racionalnost.“
Postoje tri glavna oblika primene spekulativnog metoda u teologiji. O tome ćemo opširnije govoriti u sledećem poglavlju.

4. Mistični metod.
Malo je reči s tako širokim značenjem kao što je termin misticizam. Ovde ćemo ga uzeti kao antitezu spekulaciji. Spekulacija je misaoni proces; misticizam je stvar osećaja. Spekulativni metod polazi od toga da je sposobnost mišljenja ono čime dolazimo do spoznaje istine. Mistični metod, pošto ne veruje razumu, uči da je, barem u sferi religije, moguć jedino oslonac na osećaje. Iako je ovaj metod pod velikim pritiskom, iako su pod njegovim vođstvom izgrađeni teološki sistemi koji su ili potpuno odvojeni od Spisa ili menjaju i izvrću biblijske doktrine, ne može se poricati da njegov veliki autoritet počiva na našoj moralnoj prirodi u stvarima religije. Za Crkvu je oduvek bilo veliko zlo to što su ljudi dopustili da ih logičko razumevanje, odnosno ono što nazivaju svojim razumom, vodi do zaključaka koji ne samo što su suprotni Pismu, već čine nasilje u odnosu na našu moralnu prirodu. Tvrdi se da ništa što je suprotno razumu ne može biti istina. Ali nije ništa manje važno imati na umu i to da ništa što je suprotno našoj moralnoj prirodi ne može biti istina. Isto ako, treba priznati da je savest puno manje podložna grešci nego razum; kada među njima dođe do konflikta, bio on realan ili samo naizgled, naša moralna priroda je jača i ona će nametnuti autoritet ma šta učinili. S pravom joj, unutar duše, pripada više mesto, iako je, zajedno s razumom i voljom, apsolutno potčinjena Bogu, koji je beskonačni razum i beskonačna moralna izvrsnost.
Misticizam primenjen u teologiji.
Postoje dva glavna oblika primene misticizma u teologiji – natprirodni i prirodni. Prema prvom, Bog, odnosno Duh Božiji, ima direktno zajedništvo s dušom; pobuđivanje njenih religijskih osećanja omogućuje da se postigne vrsta ili stepen ili širina spoznaje do koje se ne može doći na neki drugi način. Ovo je uobičajena teorija hrišćanskih mistika, drevnih i modernih. Ako bi se ovim tvrdilo samo to da Duh Božiji, putem svog prosvetljujućeg uticaja, vernicima jednostavno pruža spoznaju istina koje se objektivno otkrivaju u Spisima, koja je jedinstvena, pouzdana i spasava, onda bi to bilo prihvatljivo svim evangelističkim hrišćanima. Zbog toga što drže da postoji jedno unutarnje podučavanje od Duha, protivnici ovakve hrišćane često nazivaju misticima. Mistici, međutim, ne tvrde ovo što smo naveli. Mistični metod, u svom natprirodnom obliku, polazi od toga da Bog, putem direktne interakcije s dušom, kroz osećaje, pomoću intuicija (spoznaja do kojih se nije došlo razumom), otkriva Božiju istinu, nezavisno od onoga što uči Njegova Reč; ovaj metod nas poziva da pratimo to unutrašnje svetlo, a ne Pismo.
Prema drugom, prirodnom obliku mističnog metoda, izvor religijske spoznaje nije Bog već čovekova prirodna religiozna svest, koju pobuđuju i na koju utiču okolnosti pojedinca. Što su dublja i čistija religiozna osećanja, to je jasniji uvid u istinu. Ovo prosvetljenje ili duhovna intuicija je stvar stepena. Kako, međutim, svi ljudi imaju religioznu prirodu, svi imaju manje ili više jasnu spoznaju religiozne istine. Pošto se religiozna svest ljudi, u zavisnosti od epohe i nacije, istorijski razvijala pod različitim uticajima, imamo različite oblike religije – pagansku, muhamedansku i hrišćansku. Ove religije nisu istinite ili lažne, već više ili manje čiste. Pojava Hrista, Njegov život, delo, Njegove reči, smrt – sve je to imalo neverovatan uticaj na um ljudi. Njihova religijska osećanja bila su dublje dotaknuta, pročišćenija i uzvišenija nego ikada pre. Stoga su ljudi Njegove generacije, koji su potpali pod Njegov uticaj, imali intuicije o religioznoj istini, koje su višeg reda u odnosu na intuicije čovečanstva pre toga. Ovaj uticaj nastavlja se do danas. Podložni su mu svi hrišćani. Prema tome, svi, ali svako u srazmeri sa čistoćom i uzvišenošću svojih religioznih osećanja, imaju intuicije za stvari od Boga kakve su imali apostoli i drugi hrišćani. Savršena svetost osigurala bi savršenu spoznaju.
Posledice mističnog metoda.
Iz ove teorije sledi: (1) Da ne postoje stvari kao što su otkrivenje i nadahnutost, u teološki ustanovljenom značenju ovih termina. Otkrivenje je natprirodna objektivna prezentacija ili komunikacija istine čovekovom umu, putem Duha Božijeg. Prema ovoj teoriji, međutim, niti postoji niti može postojati ovakva komunikacija istine. Religiozna osećanja se pobuđuju putem proviđenja; posredstvom te pobuđenosti, um opaža istinu manje ili više jasno, odnosno manje ili više nesavršeno. U skladu sa Spisima, nadahnutost je natprirodno vođstvo Duha; tako nadahnuti pojedinci su nepogrešivi u prenošenju istine drugima. Prema ovoj teoriji, čovek ne može biti nepogrešiv kao učitelj. Otkrivenje i nadahnutost su u različitom stepenu prisutni kod svih ljudi. I nema razloga da kod nekih vernika oni ne budu jednako savršeni kako su to bili u vreme apostola. (2) Biblija nema neoborivi autoritet po pitanju doktrina. Doktrinarne tvrdnje koje ona sadrži nisu otkrivenja Duha. To su samo oblici u kojima su ljudi jevrejske kulture izrazili svoja osećanja i intuicije. Ljudi drugačije kulture, pod drugačijim okolnostima, koristili bi neke druge oblike, odnosno, usvojili bi neke druge tvrdnje. (3) Hrišćanstvo se, dakle, ne sastoji od sistema doktrina niti sadrži neki takav sistem. Ono je život, uticaj, subjektivno stanje; koji god termin koristili da se to objasni ili izrazi, radi se o sili koja u svakom pojedinačnom hrišćaninu određuje njegova osećanja poglede na stvari od Boga. (4) Posledično, dužnost teologa nije da tumači Pismo, već da interpretira sopstvenu hrišćansku svest; da dokuči i iznese istine o Bogu koje su sadržane u njegovim osećajima prema Bogu, istine o Hristu koje su uključene u njegova osećanja prema Hristu; šta osećanja uče o grehu, otkupljenju, večnom životu itd.
Ovaj metod je svog najistaknutijeg i najuticajnijeg zagovornika imao u Schleiermacher-u, čije je delo “Glaubenslehre” izgrađeno na ovom principu. Kod Twesten-a, njegovog naslednika na katedri za teologiju Univerziteta u Berlinu, mistični metod je u većoj meri podložen normalnom autoritetu Spisa. Neki drugi pripadnici iste škole su ga, pak, doveli do ekstrema. Za sada, nas zanima jedino njegov prinicp, a ne detalji njegove primene ili njegovo pobijanje.

5. Induktivni metod.
Nazvan je ovako jer se u svemu suštinskom slaže s induktivnim metodom prirodnih nauka.
Najpre, čovek nauke pristupa izučavanju prirode sa određenim pretpostavkama. (1) Pretpostavlja da su njegova čulna opažanja pouzdana. Ako ne može da se osloni na autentično svedočanstvo svojih čula, on nema sredstava da nastavi svoja istraživanja. Činjenice o prirodi otkrivaju nam se putem naših čula, i ne mogu se spoznati na drugi način. (2) Isto tako, on mora da podrazumeva pouzdanost svojih mentalnih operacija. Mora zdravo za gotovo da drži kako je u stanju da opaža, upoređuje, kombinuje, pamti, zaključuje; i da je bezbedno da se osloni na ove mentalne sposobnosti, legitimno se koristeći njima. (3) On, takođe, mora da se osloni na pouzdanost istina koje nisu naučene kroz iskustvo, već su deo našeg prirodnog sastava: da svaka posledica mora imati uzrok; da isti uzrok, pod sličnim okolnostima, daje istu posledicu; da uzrok nije nešto što naprosto prethodi posledici, već da sadrži nešto što je razlog iz kojeg se pojavljuje određena posledica.
Drugo, izučavalac prirode, stojeći na ovom tlu i imajući na raspolaganju ove alate, nastavlja da opaža, prikuplja i kombinuje činjenice. Ne nastoji da ih proizvede ili menja. Mora ih uzeti onakvima kakve one jesu. Jedino mora voditi računa o tome da može biti siguran u njihovu realnost i da je prikupio sve ili barem sve one činjenice kojima je nužno da raspolaže da bi opravdao zaključak koji je na bazi njih izvukao, odnosno teoriju koju je na njima sagradio.
Treće: kada ovako potvrdi i klasifikuje činjenice, on izvodi zaključke o zakonima koje ih određuju. Poznata je činjenica da telo određene težine pada na tlo. Posmatranja pokazuju da to nije izolovana činjenica, već da sva materija teži svoj drugoj materiji, da je ova tendencija ili privlačenje proporcionalno količini materije i da njegov intenzitet opada s povećanjem udaljenosti izmežu tela koja se privlače. Pošto ovo univerzalno i konstantno važi u svetu koji se može posmatrati, čovekov um je prisiljen na zaključak da za to mora postojati razlog; drugim rečima, da se radi o prirodnom zakonu na koji se možemo osloniti i izvan granica datog posmatranja. Kako je ovaj zakon bio na snazi u prošlosti, čovek nauke je siguran da će to biti slučaj i u budućnosti. Na ovaj način je izgrađen ogroman deo savremene nauke, uključujući zakone koji određuju kretanje nebeskih tela; hemijske promene koje se neprekidno odvijaju oko nas, strukturu, rast i razmnožavnje biljaka i životinja – sve je to, u manjoj ili većoj meri, utvrđeno i utemeljeno. Treba primetiti da ovi zakoni ili opšti principi nisu proizvedeni od uma, pa potom pripisani spoljnim objektima, već su izvučeni na bazi posmatranja tih objekata i utisnuti u ljudski um.
A. Induktivni metod u teologiji.
Biblija je za teologa ono što je priroda za čoveka nauke. To je njegovo skladište podataka; metod koji koristi da bi utvrdio šta Biblija poučava je isti onaj metod koji filozof prirode usvaja da bi utvrdio šta je ono što priroda poučava. Prvo, on ovom zadatku pristupa sa svim prethodno pomenutim pretpostavkama. Mora poći od pretpostavke o validnosti zakona vere koje je Bog utisnuo u našu prirodu. U ove zakone spadaju i neki koji nemaju direktnu primenu u prirodnim naukama. Takav je slučaj, na primer, sa suštinskim razlikovanjem između dobra i zla; s tvrdnjom da kod Boga nema ničega što je suprotno vrlini; da nije dobro činiti zlo; da greh zaslužuje kaznu – i druge slične vrhovne istine koje je Bog usadio svim moralnim bićima i kojima nijedno objektivno otkrivenje ne može da protivreči. Ovi prvi principi se, međutim, ne mogu arbitrarno podrazumevati. Nijedan čovek nema prava da izloži svoja mišljenja, ma kako ona bila čvrsta, i da ih potom nazove “vrhovnim istinama razuma”, pretvarajući ih u izvor ili test za hrišćanske doktrine. Nema opravdanja da se u kategoriju prvih istina ili zakona vere uključi bilo šta što ne može proći test univerzalnosti i nužnosti, čemu mnogi dodaju i očiglednost. Očiglednost je, međutim, sastavni deo univerzalnosti i nužnosti; ništa što nije očigledno ne može biti univerzalno uverenje, dok se ono što je očigledno samo od sebe nameće umu svakog inteligentnog bića.