Crkva u Laodikiji

 

Otkrivenje 3:14-22

14. I anđelu crkve u Laodikiji napiši: Ovo govori Amen, Svedok verni i istiniti, Početak stvorenja Božijeg.
15. Znam tvoja dela: nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć!
16. Ovako, budući da si mlak – ni studen ni vruć – izbljuvaću te iz usta svojih.
17. Jer govoriš: Bogat sam, obogatio sam se i ništa mi ne treba! A ne znaš da si baš ti jadan i bedan i siromašan i slep i go.
18. Savetujem ti da kupiš od mene zlata u vatri žeženog – da se obogatiš, i haljine bele – da se zaogrneš i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i pomašću pomaži oči svoje da vidiš.
19. Sve koje volim, ja korim i kažnjavam. Budi dakle revan i pokaj se!
20. Evo, stojim na vratima i kucam: ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim i on sa mnom.
21. Onome koji pobeđuje daću da sedi sa mnom na mom prestolu, kao što i ja pobedih te sedoh s Ocem svojim na prestolu njegovom.
22. Ko ima uho, neka čuje šta Duh govori crkvama.

 

Amen, Aposlutni Autoritet

Istorija većine, ako ne i svih gradova koje smo pominjali seže dalje od perioda kojim smo se bavili. Gradovi u kojima se nalazi sedam maloazijskih crkava podignuti su na ostacima starijih gradova. Mi, pak, nastojimo da pronađemo vreme kada su ovi gradovi postizali neku vrstu uspona ili postajali istorijski bitni. Laodikija se ranije zvala Deopolis, odnosno Zevsov grad, a kasnije Rodos. U periodu između 261. i 253. godine pre Hrista, Seleukidski kralj Antioh II Teos obnovio je grad i nazvao ga po svojoj ženi Laodikiji. (Neki od vas se možda sećaju da smo Seleukidsku dinastiju izučavali u Knjizi proroka Danila.) Naselio ga je s nekih 2.000 Jevrejskih porodica iz Vavilona, tako da je puno njegovih stanovnika bilo Jevrejskog porekla. Otprilike u Hristovo vreme, ali i kasnije za vreme apostola, godišnje su, u Jerusalim, na ime izgradnje hrama, slali po 200 funti zlata.

Položaj Laodikije između Jerapolja i Kolose

Laodikija je najjužnija od sedam crkava Male Azije. Nalazi se 40 milja jugoistočno od Filadelfije, nekih sto milja istočno od Efesa i samo 11 milja zapadno od Kolose. Leži u dolini reke Likije. Laodikija nije bila značajna, sve do dolaska pod rimsku vlast, kada je postala jedan od najvažnijih i najprosperitetnijih gradova Male Azije. Zapravo, pod njenom jurisdikcijom bilo je čak 25 gradova. Proizvodila je i izvozila odevne predmete od crne, mekane vune, a bila je čuvena i po melemu za oči. Kao i u Pergamu, i u Laodikiji je postojala velika medicinska škola, a nedaleko odatle, u Jerapolju, (i tu je postojala Hrišćanska crkva; vidi Kološane 4:13) termalna kupališta. Najbliži moderan grad, Denizli, udaljen je četiri milje.
Važno je osvrnuti se na procvat grada, jer to u priličnoj meri ima veze s njegovim duhovnim stanjem. Grad je kovao svoj novac, a natpisi na novčićima ukazuju na obožavanje Zevsa (Jupitera) i Rimskih careva. U Laodikiji su se izučavali nauka i književnost. Bogatiji građani su voleli Grčku umetnost, pa su lepim spomenicima ulepšali grad. I sam doslovan prevod Grčkog imena grada ukazuje na samodovoljnost Laodikije, budući da znači narodna pravda. Toliko su bili ponosni na svoju nezavisnost da su, u vreme Neronove vladavine (60. godina), kada je grad uništen u zemljotresu, odbili Rimsku pomoć u njegovoj obnovi. Učinili su to svojim naporima i finansijskim sredstvima.

Izvan Otkrivenja, Laodikija se četiri puta pominje u Pavlovoj Poslanici Kološanima (2:1; 4:13, 15, 16). Iz Kološana 2:1 shvatamo da apostol nikada nije posetio Laodikiju, ali ni Kolosu, iako su se ove dve crkve razvile za vreme njegovog boravka u Efesu. Pavle je, zbog lažnih učenja koja su se tamo razvila, bio izrazito zabrinut za njihovo duhovno stanje, pa je tražio da Kološani i Laodikijci međusobno razmene poslanice koje im je uputio (Kološanima 4:16). Pismo Laodikiji bilo je zagubljeno.

Predstavljajući se crkvi u Laodikiji, Isus je rekao za Sebe da je Početak stvorenja Božijeg. To jednostavno znači da je Isus Stvoritelj. On je inicirao stvaranje i učinio da svet počne da postoji – snagom Svoje reči. Sve po njoj postade i bez nje ne postade ništa što je postalo (Jovan 1:3). U poslednjem članku smo govorili o tome šta znači biti prvorođenac svakog stvorenja (Kološanima 1:15); prvorođenac ima slično značenje kao i početak u ovom tekstu. Opisuje rang/položaj, a ne vreme.

Svoje predstavljanje je započeo imenujući Se kao Amen. Citiram Jamieson-Faucett-Brown: Amen – (Isaija 65:16, doslovno preveden s hebrejskog, kaže: … da ga blagoslovi Bog Amen… zaklinjaće se Bogom Amenom) – On koji ne samo što govori istinu, nego jeste Istina. Sveti su izgovarali Amen na kraju molitve, ili kao izraz slaganja s rečju Božijom, ali niko sem Sina Božijeg, nije rekao ‘Amen, kažem vam’. To je jezik specifičan za Boga koji potvrđuje samog Sebe. Novozavetni izraz ‘Amen, kažem vam’ odgovara starozavetnom ‘Tako ja živ bio govori Gospod GOSPOD’. Samo u Jovanovom evanđelju, ako pratimo grčki tekst, On koristi dvostruko Amen (Jovan 1:51; 3:3 itd.) U Engleskoj verziji, ‘Zaista, zaista’ ili ‘Istinu, istinu’. Njegova nepromenjiva vernost kao ‘Amena’ predstavlja kontrast u odnosu na Laodikijinom nepostojanošću; ni studen ni vruć (Otkrivenje 3:16).

S izvesnom verovatnoćom se smatra da je anđeo crkve u Laodkiji zapravo Arhip, kome je, trideset godina ranije, Pavle poručio da se potrudi da izvrši svoju službu. Zato ga apostolski dopisi pominju kao prvog biskupa Laodikije; pretpostavlja se da je Filimonov sin (Kološanima 4:17; Filemonu 1:2).

Zašto se Hebrejsko Amen, imajući u vidu mnoštvo različitih jezika, ne prevodi kada ga koristi crkva? To je zbog toga što ne postoji odgovarajući prevod ove reči. Kada se ona upotrebi, znači da ono što je rečeno predstavlja apsolutni autoritet. Da se uverimo da razumete, JFB kaže da je reč koja se u Isaiji 65:16 pominje dva puta, i koja u engleskom prevodu glasi Istiniti, zapravo Hebrejsko Amen. Kada Isus Hrist kaže je On Amen, to znači da je On Istina, što znači da ima apsolutni autoritet. Čuti Ga kako kroz Svoju poruku Laodikiji koristi ovo ime – to bi trebalo da ispuni strahom srce svakog člana ondašnje crkve. U Knjizi Otkrivenja, Isus za Sebe koristi Božija imena, što On i treba da čini, jer je dostojan.
Prevodeći reč Amen, Hrist koristi tri grčke reči … verni, istiniti, svedok (stih 14).

Vernog svedoka imamo u poglavlju 1. Dopustite mi da citiram nešto iz trećeg poglavlja Hrista iz Otkrivenja, gde sam pisao o Vernom Svedoku:
Zaparalo mi je uši kada sam jednog dana slušao horsku grupu, kada su stigli do dela ‘takvog crva kao što sam ja’ iz poznate himne Na krstu. Oni su otpevali ‘takvog nekog kao što sam ja’. Moderno izvođenje poznate Newton-ove himne Neverovatna milost radije nam nudi ‘neverovatna milost, kako slatko zvuči da spasila je nekog kao što sam ja’, nego kako glasi u originalu ‘spasila je bednika kao što sam ja’. Pre svog obraćenja, Newton je bio nemilosrdan prodavac robova, koji je silovao afričke žene koje je prevozio na svom brodu za Ameriku – zaista, bednik je bio.
Čini se da danas mnogi kompozitori i muzičari ne čuju Isusa Hrista svedoka vernog. Ovaj naziv Jovan daje Hristu u Otkrivenju 1:5, a on je ovaj termin pozjamio od samog Gospoda. Hrist ga koristi u svom predstavljanju Laodikiji, u trećem poglavlju. Isus je grupi ispovedalaca vere u Hrista rekao: ‘Bedni ste’.
Laodikija je imala veoma optimistično mišljenje o sebi. Ona je rekla: ‘Ja sam bogata’. Verni Svedok govori nešto drugo: ‘i ne znaš da si siromašan’. Hrišćanska psihologija ne može da očisti mrlje krivice sa iskvarene savesti. Čitava priča o samopoštovanju, vlastitom ugledu i ljubavi za samoga sebe nije zaustavila bujicu pacijenata na njihovom putu ka psihijatrijskim odsceima po bolnicama. Božiji Verni Svedok kaže: ‘što ne znaš da si … nesrećan’.
Savremeni ispovedalac Hrišćanstva može imati prepune notese natuknica i koraka, a još uvek da bude neviđena neznalica kada je reč o poznavanju Boga. Verni Svedok je posvedočio: ‘Ti si slep i dok nebo ne pošalje očinji melem koji uklanja prokletstvo, sva učenja ovog sveta neće obasjati tamu.

Mlaka Crkva

Isus je osporavao sve što je Laodikija rekla o sebi. Rekla je: Bogat sam, obogatio sam se i ništa mi ne treba! Isus je rekao: A ne znaš da si baš ti jadan i bedan i siromašan i slep i go (stih 17). Laodikija je bila potpuno slepa za sopstveno stanje, samouvereno živeći u ogromnoj zabludi. Kakav bi samo šok bio probuditi se za realnost s druge strane groba! Kako je samo milostiv Gospod kada nam saopšti istinu dok još ima vremena za pokajanje!
Dakle, ovo je crkva prosperitetnog grada u kojem postoji medicinska škola i koji je poznat po melemu za oči, ali je slepa. Proizvodi mekane odevne predmete od crne vunice, ali je gola. Tamošnji ljudi su ponosni na svoju nezavisnost i samodovoljnost, ali su u Božijim očima vredni sažaljenja. To kako On vidi ovu crkvu je jedino bitno. Ona može opravdavati samu sebe i tvrditi da nije tako, ali ne može da promeni istinu. On je Istiniti Svedok.

Njen problem broj jedan jeste to što ne traži Hrista. Crkva misli da je odvojena od sveta, ali je mentalitet sveta prenela u svoje Hrišćanstvo. Sasvim je moguće živeti fizički odvojen od sveta, a zavisiti od njega. Isus kaže: Savetujem ti da kupiš od mene zlata u vatri žeženog – da se obogatiš, i haljine bele – da se zaogrneš i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i pomašću pomaži oči svoje da vidiš (stih 18).
Laodikija, kojoj su s jedne strane topli izvori Jerapolja, a s druge hladni izvori Kolose, sama je mlaka (stih 15). Ne gledajte na mlakost kao na nešto što je bilo vruće, pa se ohladilo, već kao neodlučnost i nered. Ilija je govorilo Izraelu: Dokle ćete još hramati na obe strane? Ako je Gospod Bog, sledite ga, ako je Vaal, sledite njega. No narod mu ni reči ne odgovori (I Carevima 18:21).
Isus Navin je učinio isto: Izaberite sebi danas kome ćete služiti: hoćete li bogovima kojima su oci vaši služili dok behu s one strane Reke ili pak bogovima Amorejaca u čijoj zemlji ti prebivaš? Ali ja i moj dom služićemo Gospodu (Isus Navin 24:15). Isus Navin je mogao da donese odluku za sebe i svoj dom; nije mogao da napravi izbor za čitav narod. Radi se o individualnom izboru koji svako mora da načini. Isus je znao šta se događa u srcu svakog pojedinačnog člana, što se pokazivalo u njihovim delima. Moja Engleska savremena verzija Biblije kaže da će ih Isus ispljunuti, ali bolji izbor je da će ih izbljuvati. Muka Mu je od njihovog mlakog Hrišćanstva (stih 16).

Ovo je poruka ljubavi, pravo s Hristovih usana (stih 19). To je lekcija iz prve ruke o tome šta zaista znači voleti. Ljubav disciplinuje. Sećam se roditelja koji mi je govorio da svoju ćerku voli suviše da bi je pljusnuo. Ne znam jesam li ga nazvao lažovom, ali on to jeste. Biblija ovako definište roditeljsku ljubav: Ko štedi šibu, mrzi sina svoga; a ko ga ljubi, kažnjava ga na vreme (Poslovice 13:24). Laodikiji je, takođe, bilo potrebno da čuje ovaj duhovni princip.
Potrebno je da svoje oči pomažu pomašću sa neba da bi mogli da vide svoje stanje i pokaju se. U poruci Sardu smo videli da je bilo nužno da se probude da bi se pokajali. Hrišćanin koji spava je Hrišćanin koji živi u zabludi; mora biti probuđen na jedan grub način da bi bio revan i pokajao se. Prema definiciji reči revnost u Grčkom rečniku, ova crkva mora imati topla osećanja da bi se pokajala, mora žudeti za pokajanjem, čeznuti za njim.

Hristos nije bio zadovoljan crkvom u Laodikiji; tamo nije bilo ničega što bi mogao da preporuči. Bilo joj je potrebno nešto potpuno drugačije od onoga što je imala. Umesto ovog svetskog zlata, trebalo joj je zlata u vatri žeženog. Umesto melema koji su proizvodili, bila im je potrebna pomast s neba. Odevni predmeti od fine vune nisu mogli pokriti Laodikijinu duhovnu golotinju. Bila im je potrebna bela haljina dobijena od Jagnjeta Božijeg.

Pre puno godina, napisao sam članak na temu činjenice da je, nakon što je izrekao poruku, Hrist stajao na vratima crkve i kucao. Naslovio sam ga: Da li me iko čuje? On nije u crkvi u Laodikiji, On je napolju. Toliko su zaneti bučnim aktivnostima, toliko predani svom programu da je sasvim jasno kako Ga crkva ne čuje, pa se On ponovo mora obratiti pojedincu. Ima li člana crkve koji čuje Njegov poziv? Ima li jednog koji može otvoriti vrata svog života i dopustiti Gospodu da uđe (stih 20)?

Ovo je, konačno, osveženje za dušu. Isus obećava predivno zajedništvo pojedincu crkve u Laodikiji. Njegova vernost Hristu mora biti veća od vernosti crkvi. Taj svim svojim srcem prepoznaje potrebu za ovako oštrom porukom od Gospoda. On ne brani svoju crkvu, ne vidi u njoj ništa što bi preporučio; stoga, on se u potpunosti slaže s Hristom. Ove ljude i danas možemo naći u sličnoj situaciji.
Isus voli zajedništvo za stolom, pa Ga tako nalazimo u evanđeljima. To je uzajamno, prijateljsko zajedništvo. Isus odatle uzima vernika, onog koji je u stanju da pobedi atmosferu mlakosti koja ga okružuje, i vodi ga na mesto večne pobede. JFB komentar glasi: Oni najniži mogu dohvatiti najviše mesto; najmanja iskricaa milosti može se razbuktati u moćan plamen ljubavi. Vodi ga na uzvišenije mesto: Daću da sedi sa mnom na mom prestolu. Razume se da on ne može sediti na tom prestolu kao neko ko ima jednaku vlast, ali s obzirom na zajedništvo s Ocem i Sinom, ima svoje mesto u Njegovom večnom kraljevstvu (stih 21). Zvuči previše dobro da bi bilo istinito, ali to je ono što On obećava: Sedeće kraj Hrista i Oca u nebeskim prostorima. Kako je lepo imati uši srca i biti u stanju čuti ovu poruku (stih 22).

………………………………..

U svetlu crkve o kojoj smo upravo govorili, prekršiću opšte pravilo da ne preporučujem Hrišćansku fikciju. Postoji film koji doslovno prebacuje čoveka iz devetnaestovekovnog u Hrišćanstvo 20. veka. Ako je tačno da svaka od sedam crkava predstavlja poseban period u istoriji crkve, onda je ovo vreme kada šesti svećnjak gubi svoje preimućstvo (premda nastavlja da postoji, ali s plamenom manjeg intenziteta), a sedmi postaje dominantna crkva.

Film Vremeplov prilično dobro predstavlja ovakvu promenu.
Živimo u vreme dominacije crkve iz Laodikije. Nastaviće da postoji kroz čitavu Veliku Nevolju, a potom će prestati da bude crkva. Verujem da će se pridružiti Vavilonskom sistemu, koji je nekakva mešavina religije, politike i finansijske moći. Mislim da je siva boja drugi način da se opiše stanje mlakosti. One oblasti koje nas sada zbunjuju i navode nas da se pitamo ‘Da li je ovo Hrišćanstvo?’ – one će postati crne.
Verujem i da živimo u vreme kada će pojedinci odgovoriti na Hristov poziv na vratima crkve. Da bi dobili bele haljine, njihove su oči uprte samo u Hrista i Njegovo delo na Kalvariji. Zbog Hrista će se odreći sebe samih. Odvojiće se od crkve u Laodikiji i pridružiće se mnogima koji, poput Gospoda, osećaju mučninu prema konvencionalnoj crkvi i željni su da hodaju u Svetom Duhu. Oni traže Hrista, da On bude Glava Svojoj crkvi, žude za jednostavnim zajedništvom u Duhu i spremaju se za Jagnjetovu svadbenu večeru.

Na kraju Starog Zaveta nalazi se jedna od najlepših Biblijskih slika. To je jedan od mojih omiljenih delova Pisma. Radi se o Malahijinom proroštvu o dolasku Jovana Krstitelja, za čim sledi proročanstvo o dolasku Samog Hrista: Evo, ja šaljem svog glasnika da put preda mnom pripravi. I doći će iznenada u svoj Hram Gospod kojeg tražite i glasnik saveza za kojim žudite. Evo ga, dolazi, kaže Gospod Nad Vojskama (Malahija 3:1). Prorok zatim opisuje opštu atmosferu u Izraelu svog vremena … to je vreme poslednjeg proroka Starog Zaveta. Zato ćemo mi sad blaženima nazivati ohole. I oni koji zlo čine, napreduju; premda Boga iskušavaju, ipak se izbavljaju (Malahija 3:15).

Baš u to vreme, na scenu stupaju sasvim drugačiji ljudi: Tada oni koji se boje Gospoda prozboriše jedan drugom, i Gospod prisluhnu i ču; i napisa se pred Njim knjiga spomenica za one koji se boje Gospoda i koji misle na Njegovo ime. ‘Da, Moji će biti’, govori Gospod Nad Vojskama, ‘u dan kad Ja pripravim svoje blago. I poštedeću ih kao što čovek poštedi sina svojega koji mu služi.’ Tada ćete se vratiti i videćete razliku između pravednog i opakog, između onog koji služi Bogu i onog koji mu ne služi (Malahija 3:16-18).
Kada se vreme Novog Zaveta bude približilo svom kraju, verujem da će i tada biti sličnih ljudi. Oni će čuti sasvim jasan glas s neba: Da, dolazim ubrzo (Otkrivenje 22:20).

Duh i Mlada upućivaće nespašenima poslednji poziv da dođu. Međutim, njihova najveća čežnja i preplavljujuća žudnja vidi se u njihovom odgovoru na Gospodnje obećanje da će se vratiti. Oni kažu: Amen! Da, dođi, Gospode Isuse!

 

Lowell Brueckner