POSLANICA KOLOŠANIMA

 

Komentar i Razmišljanja

Pastor: Jose Manuel Monjero Gomez

 

Uvod

Razmišljajuči o prvom delu stiha iz Poslanice Kološanima koji kaže: Umrtvite, dakle, svoje zemaljske udove (Kološani 3:5a), kao i o potrebi koju vidim u situacijama koje živimo, tu među nama, osetio sam se podstaknut da krenem proučavati ovu Poslanicu. Smatram neophodnim da podelim sa vama nekoliko stvari koje sam razumeo kroz sve to.

Jedno od pitanja ili problema koji se pojavljuju u ovoj knjizi naziva se: „Jeres Kološana.“ Pokušaćemo da razumemo u čemu se sastoji taj problem.

Smatra se da je mogući utemeljitelj crkve u ovom gradu bio apostol Pavle, iako sa druge strane, ima i mnogo onih koji tvrde da Pavle nikada nije lično posetio Kolos. Tu se nalazio njegov saradnik po imenu Epafrodit, verovatno pastor crkve u Kolosu, koji je obavestio Pavla o problemima koji su se pojavili na ovom mestu.

U ovom vremenu apostol Pavle se nalazio u zatvoru u Rimu, između 60. i 63. godine posle Hrista, a isto tako izgleda da se zajedno sa njim nalazio i Timotej i još nekolicina braće. Po svom dolasku u Rim, Epafrodit ih obaveštava o uticajima koji dolaze od Judeja, posredstvom Judejskog legalizma. Legalizam nosi u sebi ideju da se spasenje dobija na osnovu ispunjenja određenih propisa, propisa koji su uvedeni kao Božiji standard, po čijem ispunjenju čovek ima pravo da bude spašen i da se približi Bogu, ali u Bibliji vidimo da to jednostavno nije istina.

Spasenje nije po delima, nego je spasenje milost Božija koja se prima posredstvom vere. Legalizam je u stvari, jedna stara i moćna doktrina, koja se nalazi u ljudskoj prirodi. Čovek je sam po sebi sklon razmišljanju kako je prvo potrebno da ispuni određene zahteve, da uloži određeni napor, kako bi postao pogodan da bude spašen. Razumeti stvari na takav način je lako, zato što to onda zavisi o nama, jednostavno to svedemo na nešto što mi treba da učinimo.

Ali razumeti Božiju milost je nešto u potpunosti drugačije, zato što tu ništa ne zavisi o nama, već sve zavisi samo o Bogu. Ovo je pitanje vere i upravo zbog toga je sve to tako komplikovano za čoveka. Čovek lakše razume stvari koje može učiniti sam po sebi, a mnogo teže mu je da zavisi o drugome i o onome šta taj drugi treba da napravi. U ovom slučaju, taj drugi je sam Bog.

Druga doktrina koja je uticala na crkvu u Kolosu bilo je verovanje koje su imali gnostici. Gnostici prave razliku između materijalnog i duhovnog, na način da veruju da materijalno sadrži sve što je zlo i da Bog nema nikakve veze sa materijom. Oni veruju da se u duhovnom nalazi sve što je ispravno.  Uvereni su da je način na koji čovek dospeva do onog što je duhovno, način na koji se čovek približava Bogu, posredstvom znanja, razumevanja; ili rečeno drugačije, oni veruju u „uzvišenu spoznaju“. Gnostici smatraju da takva vrsta razumevanja, koje je ključno u spoznaji Boga, nije dostupno svima. Iako možemo pomenuti još mnogo toga što ima veze sa gnosticima i sa njihovim uverenjima, ostaćemo pri tome da su se ove doktrine, na neki način, uvukle među vernike u Kolosu.

U poslanici Kološanima uviđamo da se pojavio nekakav oblik slavljena anđela, neka vrsta asketizma, to jest, celi niz uticaja, doktrina, religija koji su počeli iskrivljavati i izobličavati istinsko Hrišćanstvo. Kolos je bio multietnički grad i tu su živeli ljudi iz različitih kultura i regija, a svaki od njih sa sobom je donosio svoja učenja, svoje razumevanje, religiozne običaje i to je verovatno prouzročilo ovaj ambijent „konfuzije i komplikovanih situacija“ među njima.

Kada je Epafrodit stigao u Rim da bi to izneo pred Pavla, i sam se našao u zatvoru. Zato su morali da pošalju čoveka po imenu Tihik, koji im je na kraju odneo ovo pismo. Poslanica Kološanima nije jedina poslanica koja je Pavle zapisao u zatvoru. Za to vreme napisao je i poslanice Filipljanima, Efescima i Filimonu. Uzimajući u obzir celokupnu situaciju u Kolosima, kao zaključak svega toga, nameće se pitanje: Koja je pozadina ove poslanice? Koja je njena glavna tema?

Ovih dana sam dosta razmišljao o tome, kao i o tome koji je naš najveći i najhitniji problem. Za to vreme sam čitao poruke za sedam crkava iz knjige Otkrivenja, pokušavajuči uočiti kroz sve to probleme koje je moguće da imamo ovde i danas.

Pitanje je: „Koji je problem koji zahteva najveću hitnost?“ To pitanje u slučaju crkve u Kolosu može da izazove određene diskusije, zato što je svaka od njihovih situacija, sama po sebi, bila jako specifična.

Ali, i ovde kod nas postoje mnoge i specifične vrste problema. Imamo ljude koji nisu Hrišćani i imaju jedan problem, a to je da budu uvereni od Svetog Duha u svoj greh.

Tu se nalaze i oni koji ne znaju da li su spašeni ili nisu.

Tu su i oni koji su na samom početku, kao i oni koji su malo zreliji.

Isto tako, tu su i oni koji imaju probleme, svaki svoje vrste.

Nalazimo i one koje prolaze kroz kušnje; koji imaju lične probleme, kao i one koji imaju porodične probleme, one koji imaju sudske probleme i oni koji imaju društvene probleme.

Izgleda, da su to situacije koje treba posmatrati posebno, svaku za sebe, i kao da svaka situacija zahteva svoju hitnost.

Ali šta nalazimo u Poslanici Kološanima? Šta je ono što nam objavljuje Pavle na jedan poseban način u ovoj poslanici? Nalazimo da nam Pavle predstavlja kako je Hristos dovoljan, objavljuje da nam nije potreban Hristos plus još nešto, jer je On dovoljan. Ono što nam je zaista potrebno, to je Hristos.

U ovoj poslanici vidimo da nam je predstavljena Hristova vrhovna vlast; Njegovo najuzvišenije mesto; nema drugog poput Njega; Njegova prekomerna moć i Njegova punina. Vidimo da je Hristos, zapravo, u ovoj poslanici uzvišen na jedan izvanredan način.

Posle onoga što je čuo od Epafrodita, vezano za te komplikacije i konflikte, gde jedni misle na jedan način, drugi su zabludeli i obožavaju anđele; a neki su se našli pod uticajem različitih propisa i lažnih naučavanja; Pavle ne započima da daje odgovor na svaku situaciju posebno, niti on razjašnjava sva pitanja oko različitih doktrina, sa namerom da obori te doktrine. Ono šta on čini jeste da uzvisuje Hrista; govori im o Hristu; On je dovoljan i On je neuporediv:

On je slika Boga nevidljivog, prvorođenac svakog stvorenja. Jer u njemu je sve stvoreno, što je na nebesima i što je na zemlji, vidljivo i nevidljivo, bilo prestolja bilo gospodstva bilo poglavarstva bilo vlasti – sve je po njemu i za njega stvoreno (Kološanima 1:15-16).

Možemo da vidimo još puno stihova poput ovog u Poslanici Kološanima. Hristos je uzvišen preko svake mere.

Hristos je propovedan u ovoj poslanici i za one koji ne veruju; On je odgovor; On je taj koji te može promeniti, On je taj koji ti može oprostiti. Za one koji su na početku – Hrist je taj, posredstvom koga tvoj život može da bude posvećen, posredstvom koga tvoj život može biti korišćen za neverovatne stvari. Ova poslanica nam govori o Hristovoj slavi.

Oni koji žele da imaju službu, koji žele imati jednu odgovornost, koji žele nadgledništvo, nalaze da ih ova Poslanica podučava: Što god činite, činite iz sve duše, kao da je za Boga, a ne za ljude (Kološani 3:23).

 

Poglavlje 1:1-3

Čitamo stih 1: Pavle, Božijom voljom apostol Hrista Isusa, i brat Timotej.

Ovde možemo primetiti da je nekad, onaj ko bi pisao pismo, pre svega napisanog stavio svoje ime, a ne kao danas gde onaj koji se potpisuje, svoje ime stavlja na kraju. Pavle sebe predstavlja kao Apostol Hrista Isusa, a sama reč “apostol” znači – poslanik, ili bolje rečeno – predstavnik; kao da se sam Hristos nalazi među njima i da im propoveda.

Jednu stvar koju ovde svakako moramo primetiti jeste da Pavle, nalazeći se na hiljade kilometara daleko od njih, u jednom Rimskom zatvoru, sa autoritetom, tretira probleme u toj crkvi. Pavle ne iznosi pred njih svoje lično gledište, niti neki svoj način koji mu se čini ispravnim za rešavanje njihovih situacija. On im na neki način govori: “Ja, koji sam poslanik Hristov … koji sam primio ovaj zadatak … koji sam pozvan da objavim evanđelje paganima,”  da to što će im objaviti nema nikakve veze sa tim, na koji način on lično vidi stvari, već ima veze sa Hristovim načinom. On ima ulogu ambasadora (poslanika), koji kada se nalazi u nekoj stranoj zemlji ne iznosi svoje lično mišljenje, nego kao da sam predsednik te zemlje iznosi svoje mišljenje.

Pavle iznosi ovo na taj način, da bi primatelji mogli shvatiti da je to pitanje, “autoriteta” … “ovde dolazi Kralj Kraljeva” … “Reč samog Kralja Nad Kraljevima, Gospodara Nad Gospodarima,” kako bi tretirala problem koji postoji na tom mestu.

 

Stihovi 2-3: Svetima u Kolosima i vernoj braći u Hristu. Milost vam i mir od Boga, Oca našega, i Gospoda Isusa Hristosa. Zahvaljujemo Bogu i Ocu Gospoda našeg Isusa Hrista uvek za vas moleći.

Objasnili smo kakva je bila situacija među vernicima koji su živeli na ovom mestu. Ovde se Pavle obraća svetima i vernima, Hrišćanima u Kolosima, objašnjavajući šta je ono što žive na pogrešan način, otvarajući tako vrata za stvari koji nisu ispravne i zdrave.

Kada se obraća svetima, to ne znači da govori o ljudima koji imaju jedan visok nivo moralnosti, koji se sastoji od besprigovornog načina života niti je to neka njihova osobina. Reč sveti nalazimo u Bibliji i ona se uglavnom odnosi na poziciju. Na primer, ako pogledamo predmete koji su se nalazile u Šatoru sastanka; ti predmeri su bili sveti. Šta nam se time želi kazati? To su bili predmeti ili nameštaj, koji u sebi nisu imali nikakve moralne osobine … to su jednostavno stvari koji nemaju nikakvu sposobnost ni razmišljanja niti delovanja. Nemaju ni dušu, ni duha; ali šta je sa njima? Ti predmeti su odvojeni za posebnu upotrebu i to je ono što Pavle ovde govori; “vi, koji ste odvojeni za nešto posebno.” Ovde se to odnosi na ljude koji su izabrani od Boga za “jednu posebnu upotrebu” u Njegovom delu. Čovek može čeznuti za time da bude svet, da ga Bog odvoji za posebnu namenu, sa posebnom svrhom.

Govori se: svetoj i vernoj braći. Verni su bili, kao što nam i sama reč to prenosi, ljudi od poverenja, osobe u koje se može imati poverenje. Ovde se nalazi jedna od glavnih tema, ne samo u Poslanici Kološanima, nego i u celokupnoj doktrini Novog Zaveta, u svim Pavlovim podučavanjima.

Suština ove doktrine je u tome: Svetoj i vernoj braći u Hristu. U Hristu – je nešto što Pavle ponavlja iznova i iznova, a to je temeljno pitanje u Hrišćanskoj doktrini. Potrebno je da razumemo šta znači biti “u Hristu.”

Da li ste ikada razmišljali šta to znači? Trebamo to razumeti na ispravan način: “Kako mi može biti oprošteno? Kako da budem posvećen? Kako da se promenim? Odgovor na ta, kako i na većinu naših pitanja i problema koje imamo nalazi se u ove dve reči: “u Hristu.”

Smatram potrebnim, da pre nego nastavimo dalje, pogledamo nekoliko stihova iz kojih ćemo bolje razumeti šta znači biti “u Hristu”; ili koje i kakve posledice to donosi u naš život; ili šta taj novi položaj čini našim životima.

U I Korinćanima 15:22 čitamo: Kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti. Ovde nam govori o nadi u večni život, o vaskrsenju iz mrtvih, govori o životu koji dolazi kao posledica toga da smo “u Hristu”. Govori nam o punini života koji imamo, ali ne zbog činjenica da čitamo Reč Božiju ili zbog naših napora, nego samo zato što smo “u Hristu”.

Pitanje koje sada razmatramo je od izuzetne važnosti, a još jedan stih koji ima veze sa tim jesu Rimljani 6:23: Jer plata za greh je smrt, a Božiji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, našem Gospodu. Večni život imamo zbog naše pozicije “u Hristu”.

Filipljani 4:7: I Božiji mir, koji prevazilazi svako razumevanje, čuvaće vaša srca i vaše misli u Hristu Isusu. Mir ne bi imao nikakav efekat na naše živote, niti bi sačuvao naša srca i naše misli, ne bismo mogli da imamo čisto srce, niti da bude očišćen naš um ukoliko nismo “u Hristu”.

U istom poglavlju Filipljani 4:19 nam kaže: A moj Bog će, po bogatstvu svoje slave u Hristu Isusu, zadovoljiti svaku vašu potrebu. Gde se nalazi sve što nam je potrebno? Odgovor je: “u Hristu.” Ni u jednom drugom; nigde drugde.

U I Korinćanima 1:2 čitamo: Božijoj crkvi u Korintu, posvećenima u Hristu Isusu, pozvanima da budu sveti, sa svima koji na svakom mestu prizivaju ime našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je i njihov i naš. Posvećeni smo “u Hristu.”

U II Korinćanima 1:20 kaže: Koliko god da ima Božijih obećanja u Njemu (Hristu) su: DA. Zato kroz Njega i govorimo AMIN, Bogu na slavu. Ispunjenje svih Božijih obećanja nalazimo “u Hristu.”

U Efescima 2:6 nalazimo: S Njim nas je vaskrsao i posadio na nebesima u Hristu Isusu. Vaskrsao nas je zajedno sa Njim i na taj način sedimo na nebesima „u Hristu.“

II Korinćanima 5:17 kaže: Ako je dakle neko u Hristu, novo je stvorenje: staro je prošlo, evo, novo je nastalo. Čovek je novo stvorenje tako što je “u Hristu”.

U Efescima 1:7: U Njemu imamo imamo otkupljenje njegovom krvlju, oproštenje prestupa po bogatstvu Njegove milosti. „U Hristu“ imamo otkupljenje i oproštenje naših greha.

II Korinćanima 5:21 nam kaže: Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u Njemu budemo Božija pravednost. Učinjeni smo pravednošću Božijom, ne zbog nečeg što smo mi učinili, niti zbog naših napora ili truda, niti zbog naše pravednosti, niti zbog naše discipline, nego zato što smo „u Njemu.“

U Rimljanima 8:38-39 kaže: Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu. Naša potpuna sigurnost da nećemo biti odvojeni, niti pomereni, niti će uticati bilo šta na nas je “u Hristu”.

Pročitaćemo Efescima 1:4: U Njemu nas je izabrao pre postanka sveta, da pred Njim budemo sveti i bez mane. U ljubavi … Ako smo izabrani, to znači da smo izabrani “u Njemu,” a to nam objašnjava i gde nastaju problemi oko doktrine Kalvinizma i Arminijanizma.

U II Timoteju 1:9 nam kaže: Koji nas je spasao i svetim pozivom pozvao – ne zbog naših dela, nego zbog svog nauma i milosti. Ta milost nam je data u Hristu Isusu pre postanka sveta. O ovome je potrebno da duboko razmišljamo, jer nećemo zastajati da objašnjavamo šta to znači, već bi želeo da možemo uvideti kako se i naš poziv, i naše spasenje nalaze “u Hristu” i to nije ljudska stvar.

Verujem da smo naveli dovoljno primera da bi mogli dobro razumeti doktrinu o kojoj govorimo; sve što je na našu korist jeste tako zbog same pozicije koju vernik ima “u Hristu”.

Sada se neki sigurno pitaju: “Na koji način ja mogu biti u Hristu?” Tu stvar možemo sagledati iz dva dela; jedan deo je onaj koji pripada Bogu, kao što to možemo da vidimo u I Korinćanima 1:30: A od Njega je to da ste vi u Hristu Isusu, koji je za nas postao mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje. Vidimo kako je to delo Božije milosti i milosrđa Božijeg, da bi uopšte imali tu mogućnost da se nađemo u Hristu. Možemo to želeti i moliti za to, ali to jeste Božije delo. Ali ima i drugi deo, koji malo više ima veze sa nama i to možemo uvideti u Efescima 3:17: Da se Hristos kroz veru, nastani u vašim srcima. Vidimo da je posredstvom vere, ali delo je Božije. Bog je taj koji nam daje tu mogućnost da smo u Hristu, da Hristos ne bude za nas samo istorijska ličnost, neko o kome smo slušali ili ga se sećamo samo vezano za određeni datum u godini. Dakle, primamo to posredstvom vere. Tu suštinu, srž Novozavetne doktrine, a to je pozicija “U Hristu.”

Zato je najvažnije pitanje koje čovek može sebi da postavi: “Kako je mogu da budem u Hristu?” Jer u Hristu čovek ima oprost, posvećen je, poseduje sva obećanja, nalazi odgovor na pitanja koja ima i samo u Hristu radost čoveka je potpuna, jer Hristos je taj koji čini sve to mogućim.

“Kako je mogu da budem u Hristu?” Kao što smo već naglasili, delo je Božije i sve se dešava verom. Moramo to imati u vidu, moramo duboko razmišljati o tome, jer temelj svega što će Pavle da izloži u ovoj poslanici jeste u tome – “u Hristu”. Uviđamo da su oni – sveta i verna braća – zato što su “u Hristu”.

Nastavlja stihovima 2b-3: milost vam i mir od Boga, našeg Oca. Uvek  zahvaljujemo Bogu, Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista, kad se za vas molimo.

Rekli smo da se Pavle nalazio u zatvoru u Rimu i u zatvoru je napisao poslanice Filipljanima, Efescima, Filimonu i Kološanima. Na određeni način, on je iz daljine služio podučavanjem, napasao je stado, pomagao im da upravljaju savetujući i pazeći na zdravu nauku vernika ove crkve. Postojali su određeni poslanici, koji su mu donosili pisma i obaveštavali ga o tome šta se događalo na tim mestima. Jedan od ovih poslanika je bio Tihik, a on je trebao da vrati natrag i odgovor koji im je Pavle poslao putem ove poslanice.

U odgovoru je zapisano i naglašeno da postoje stvari koje nije objavio samo njima, nego i celom svetu (stih 6), a kada govori o celom svetu, to se odnosi na celi poznati svet u ono vreme. Svet koji je tada bio poznat bilo je Rimsko carstvo, čijim prostranstvima se kretao Pavle. Tom svetu je bilo propovedano Evanđelje. Najverovatnije je i u Rimu mogao da sretne ljude koji su imali priliku da čuju Reč i na nekom drugom mestu – u Aziji na primer, kuda je prethodno Pavle prošao.

Vreme koje je provodio u zatvoru, nije provodio tako da se žali na svoju situaciju, već je služio crkvama, koristeći vreme na najbolji način i kao što vidimo u stihu 3, u tome je bio bez prestanka: Uvek … kad se za vas molimo.

Smatra se da Pavle nikad nije bio u Kolosima i nije lično poznavao većinu ljudi koji su tamo živeli, ali to nije bila prepreka za Pavla da nosi jedan teret, jednu duhovnu brigu za crkvu u Kolosu. On je provodio vreme moleći za njih, ali ne samo ponekad, nego – uvek (u nekim drugim prevodima koristi se izraz bez prestanka). Značenje ove reči ne naglašava da se to odvija 24 sata – u svakom trenutku – nego da je uvek imao tu brigu, taj teret za njih, kao nešto što je prisutno stalno i ne nestaje. To nije molitva koja je trajala samo jedan dan, nego je stalno bila prisutna. Za neke je to teško razumeti, ali kada si čovek koji služi, koji je u stvarima vezanim za Carstvo Božije, ti razumeš šta znači to da uvek moliš, da ne prestaješ da budeš u tome, ne napušta tvoje misli, jer postoji jedna briga, jedan teret. Ti si čovek koji traži odgovore; koji traži u Božijim obećanjima, tražiš zato što si “u Hristu” i veruješ da ti Bog može pomoći da razrešiš probleme na koje nailaziš.

Pavle nije to radio samo za Kološane, nego i za sve druge, a ja, … razmišljajući o tome, nalazim veliki mir i utehu u samoj činjenici da znam da neko moli za mene i moju porodicu, u tome kada me neki brat nazove ili mi kaže da moli za mene. Jer ono što je meni toliko puta potrebno, nije neka reč, već da nebesa prime moje vapaje, prošnje i molbe preko pravednika koji imaju brigu u svojim srcima i zazivaju Božiju pomoć za moj život … koliko mi je samo to potrebno! To je mnogo više od same rečenicu: “moli za mene!,” to je jako ozbiljna stvar.

Ja lično verujem da je to veoma ozbiljno pitanje, da među nama bude što više ljudi koji bi ovo shvatili ozbiljno, sa brigom i teretom u svojim srcima, da služe svetima u molitvi, u situacijama i problemima koje ima puno ljudi. Verujem da upravo to može biti, jedna od najboljih službi u crkvi; da među nama bude ljudi koji su spremni da se obavežu, koji su spremni uzeti na sebe tu odgovornost. Takva molitva postala bi aktivnost crkve od najveće koristi. Na primer, zamisli da znaš da se nalaziš na Pavlovoj molitvenoj listi … je li tako da to zvuči ohrabrujuće! Ili ti misliš da je to samo način na koji se Hrišćani izražavaju? Nije tako, znaj da jedan pravednik nosi u svome duhu jedan teret za tebe! Kološani, u ovom slučaju, treba da su zahvalni što je Bog stavio tu brigu u jednu osobu poput Pavla. Potrebno nam je da možemo upoznati i razumeti sve što smo zadobili, sve što je na našu korist, zbog našeg novog položaja “u Hristu”.

Na početku poslanice, Pavle sebe predstavlja kao – apostola Hrista Isusa – neko ko je poslan od Hrista. I ko je onaj ko je apostol, koji je poslan od Isusa Hrista? Ja lično ne verujem da danas postoje apostoli, zato što su oni bili ljudi poslani direktno od samog Isusa. Bili su svedoci Njegove smrti, očevici Vaskrslog Isusa. Upravo to je razlog zašto ne verujem da danas postoji ovakva vrsta ljudi; iako je moguće da imaju sličnu službu, koja može biti slična apostolstvu, ali ja lično nikog ne bi nazvao apostolom.

Kada Pavle naglašava da je neko ko je “poslan”, ne govori u smislu da je to jedna titula, nego da je to čovek koji uvek moli za one kojima je poslan. Neko ko je poslan, ne dolazi sa stavom: “Evo me, ja sam onaj koji je ovde glavni!”, nego je Pavle želeo izraziti da dolazi kao čovek koji nosi teret i brigu za njih, koji uvek moli i zahvaljuje Bogu za njihove živote. To je pravo značenje reči “poslan.”

Nama se može desiti da ponekad pomislimo, kako je potrebno staviti do znanja, “udariti šakom u sto” i reči “evo mene … ja sam odgovoran … ja sam taj koji ovde ima autoritet.” Istina je da Pavle govori sa pozicije autoriteta, ali to čini na sledeći način; Uvek zahvaljujemo, kad se za vas molimo. Kako bi samo bilo dobro, da svi mi možemo da se zateknemo na molitvenoj listi koju imaju osobe kao što je bio Pavle. Dobro bi bilo da i mi postanemo ljudi koji imaju takvu listu, takvu brigu za druge.

 

Stih 4: Jer smo čuli za vašu veru u Hristu Isusu i za ljubav koju gajite prema svima svetima. Ovde kaže jer smo čuli, i šta su tačno čuli, koje su to stvari u pitanju? Pominje dve stvari vezane za vernike u Kolosima, a prva od njih je bila, čuli smo za vašu veru u Hristu, i druga je, za ljubav koju gajite prema svima svetima.

Moramo razumeti da vera o kojoj ovde čitamo, nije samo verovanje u nešto što nismo videli i nismo razumeli, nego da je naša vera utemeljena na istinskim i realnim Božijim delima. To je razlika od svih ostalih religija, jer većina njih nisu utemeljene na realnim činjenicama. Mi danas živimo u 2018 godini posle Hrista! Ako uopšte postoji neki događaj, koji je obeležio istoriju velike većine današnjeg sveta, pogotovo zapadnog sveta, to onda nije ni Drugi Svetski rat, ni Aleksandar Veliki, nije niko od Rimskih careva, već je to Hristovo rođenje i ono što se dogodilo sa Njim. Naša vera je utemeljena na onome što se dogodilo sa Njim, na stvarnim događajima i stvarnim delima, i to nam ne opisuje samo Biblija, nego i svi poznati istoričari, koji su živeli u Hristovom vremenu, poput Herodota, Josifa Flavija i još nekih. Njihovi su zapisi temeljni, da bi razumeli niz istorijskih događaja, ne samo svetskih, nego i onih koji su se desili u Judeji, a posebno u Jerusalimu. O smrti i vaskrsnuću Isusa Hrista. Poreklo naše vere, koja osim prošlosti, ima svoju sadašnjost i budućnost, temelji se na onom što se doslovno dogodilo sa Hristom.

Posle toga kaže: za ljubav koju gajite prema svima svetima, a koja se očituje u odnosima u crkvi. Kao što smo rekli, Pavla su obaveštavali o situacijama i problemima, ali isto tako je mogao čuti i o njihovoj veri i o ljubavi koju su imali među sobom. Rečeno na drugi način; vesti koje su dolazile do njega bile su o tome kakvi su njihovi odnosi. Ljubav koju su imali prema izabranicima Božijim – to su bile vesti koji su stizale do Pavla.

Razmišljajući o tome možemo sebi postaviti neka pitanja poput: „Koje su vesti, koji drugi primaju o nama?“ Kada neko od nas mora otići negde, kakav izveštaj daje o nama?“ Kakve stvari bi trebalo da slušaju ljudi, da bi znali da se među nama dešavaju nadprirodne stvari?“

Kako bi bilo dobro da naučimo od primera Kološana kako da budemo crkva koja je poznata po tome što je sastavljena od ljudi punih vere, od ljudi koji uvek mole, da smo poznati kao crkva koja voli svete; da nas se prepoznaje po ljubavi koju imamo među sobom.

Sa svim tim što nabrajam, ne želim da kažem da smo mi crkva puna konfliktnih situacija, puna nepodnošljivosti jedan prema drugom i da mi ne molimo, već naglašavam stvari koje i Pavle ističe u svom pozdravu Kološanima: „… zahvaljujem Bogu … molim za vas … čuo sam o onom što je među vama … o veri u Hrista … vi ste crkva koja veruje i crkva koja voli.“

Moja želja je da to bude poruka koju prenosimo!

 

Stih 5: Ta vera i ljubav dolaze od nade koja je za vas spremljena na nebesima, a za koju ste već čuli u Reči istine – Evanđelju. Prva Poslanica Korinćanima u poglavlju 13 govori o veri, nadi i ljubavi i da je najveća među njima ljubav. Nije to jedino mesto na  kojem Pavle zajedno nabraja ova tri termina. On pokazuje ove tri stvari kao jedno temeljno jedinstvo u životu vernika i kao stvari koji govore o identitetu crkve. Jedna crkva mora da bude prepoznata po svojoj veri, po svojoj ljubavi i po nadi koju ima.

Potrebno je da bude očigledna ljubav među njima i da imaju jednu živu nadu u Drugom Hristovom Dolasku. To se treba videti, zato što je utemeljena na nečem što se istinski dogodilo, na onom što je Hristos učinio. U Pavlovom pozdravu vidimo da su stvari koji on nabraja pokazatelji identiteta crkve u Kolosu. Ako nemamo ispravnu nadu, nećemo moći da imamo ni veru, ni ljubav. Ovde Pavle to naglašava: Ta vera i ljubav dolaze od nade koja je za vas spremljena na nebesima, a za koju ste već čuli u Reči istine – Evanđelju.

Najveću potrebu i jedini način na koji možemo ohrabriti ljude jeste – suočiti ih sa Reči Božijom – jer to je zadatak crkve. Služba koju imaju pastori se sastoji u tome – da izlože Reč Božiju.

Ja znam da ne mogu uveriti nikoga svojom sposobnošću i ne mogu naterati nikoga da živi ono što je ispravno, ali mogu izlagati Reč i da Reč bude ta, koja posredstvom delovanje Duha uverava čoveka o njegovoj potrebi. Da u Reči čovek može da uvidi svoje probleme. Zapravo to je ono što činimo posredstvom izlaganja ove poslanice. Govorimo o crkvi koja prolazi kroz teškoće; napadaju je različite doktrine, uvlače se i donose ozbiljne zablude među vernicima.

Šta je ono što čini Pavle kao odgovor na ove probleme? On propoveda Evanđelje i uzdiže osobu Isusa Hrista … jer šta drugo opšte možemo učiniti. Moja molitva je da nam Bog pomogne da to činimo na ispravan način i da našim rečima i pomazanjem koje jeste na našim životima uzvisujemo Hrista.

Mi nikada nećemo moći u potpunosti, našim rečima, iskazati sve što Hristos jeste, Njegovu uzvišenost i Njegovo prvenstvo u svemu. Iako smo ograničeni u našim sposobnostima da ga uzvisujemo takvog kakav On jeste, možemo izlagati ono što govori Njegova Reč, jer to je najpribližnije što možemo učiniti da bi propovedali i uzvisivali osobu Isusa Hrista … jer Hristos je odgovor.

 

Stih 6: Koje vam je došlo. Ono po celom svetu donosi plodove i raste, baš kao i među vama od onog dana kad ste čuli za Božiju milost i istinski je spoznali.

Evanđelje je došlo do svih nas i slušamo Reč Evanđelja. Jesmo li počeli upoznavati milost Božiju? Da li je Evanđelje počelo da donosi plod u nama? Ono što Bog donosi u našim životima posredstvom Svoje Reči jeste plodonosno i pomaže nam da rastemo. Ako smo takvi ljudi koji suočavaju svoje živote sa Njegovom Reči i tražimo da Reč ispita, usmeri i da nam ukaže kakvi trebamo da budemo pred Njim, kao rezultat tog suočavanja naš će život doneti plod u čistoti, kao što je doneo u tolike živote ljudi kroz istoriju Hrišćanstva.

Ali ako se Reč Božija pretvori u nešto što je izvan nas – nešto što ponekad čitamo, okupljamo se i tako dalje – ali nismo u toj misli u kojoj je bio Pavle, “u Hristu,” ostaćeš samo posmatrač, jer samo “u Hristu,” naši životi imaće i donosiće plod.

 

Pastor: Jose Manuel Monjero Gomez

Reto Barcelona

Prevod i obrada sa Španskog: www.potragazabogom.com