Crkva u Filadelfiji

 

Otkrivenje 3:7-13

  1. I anđelu crkve u Filadelfiji napiši: Ovo govori Sveti, Istiniti, Onaj koji ima ključ Davidov, Onaj koji otvara i niko ne zatvara, i zatvara i niko ne otvara:
  2. Znam tvoja dela. Evo, dadoh da su pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti. Jer malene si snage, a očuvao si moju reč i nisi se odrekao mog imena.
  3. Evo, daću da oni iz sinagoge Sotonine – koji govore za sebe da su Judeji, a nisu, nego lažu – evo, učiniću da oni dođu i poklone se pred nogama tvojim i spoznaju da te ja zavoleh.
  4. Budući da si očuvao reč o mojoj postojanosti, i ja ću očuvati tebe od časa iskušenja koji će doći na sav svet da se iskušaju oni što prebivaju na zemlji.
  5. Evo, dolazim ubrzo. Drži što imaš, da ti niko ne uzme venca.
  6. Onog koji pobeđuje učiniću stubom u hramu Boga svojega i odande van više neće izaći; i na nj ću napisati ime Boga svojega i ime grada Boga svojega, novog Jerusalima, koji silazi s neba od Boga mojega, i ime moje novo.
  7. Ko ima uho, neka čuje šta Duh govori crkvama.

Istorija Filadelfije

Pre nego što razmotrimo istoriju Filadelfije, poruku tamošnjoj crkvi i šta je ona značila za istoriju crkve, želim da napišem nešto o stvarima koje nosim u srcu. Koliko jutros, dok sam posmatrao našu unuku Džesiku dok je pevala savremenu božićnu pesmu Noel, dotakao me jedan jednostavan stih: Dođite da vidite šta je Bog učinio! Da, pogledajte novorođenče u jaslama, u pećini za životinje, pogledajte taj Vitlejemski luksuz. Pogledajte to sićušno telo, Nekoga koga svet nije video nikada pre. Nešto što je samo Bog mogao da učini: Evo, devica je trudna i rodiće sina, i daće mu ime Emanuil (Isaija 7:14).

Odmah nakon toga, otvorio sam svoju Bibliju, Isaija 64, da se pripremim za snimanje radio emisije u kojoj dajem studio ovog nadahnutog proroka. Nedelju dana ranije, izučavali smo stihove proglavlja 63: A sada su naši neprijatelji izgazili Tvoje svetilište. Postadosmo kao oni kojima nikada nisi vladao, koji nisu Tvojim imenom nazvani (Isaija 63:18, 19).

Sada, prorok očajnički vapi: O, kad bi razdro nebesa da siđeš, gore bi se zatresle od prisustva Tvoga – kao kad oganj zapali suvo granje, kao kad oganj vodu zakuha – da ime svoje obznaniš svojim protivnicima, da zadrhte narodi od prisustva Tvoga (Isaija 64:1, 2). To je poziv na probuđenje, za posetu zemlji s neba, za dane nebeske na zemlji. Kad sam završio, poslao sam poruku tehničaru u radio stanici: Pedro, čini mi se da je reč za crkvu danas: probuđenje. Barem je to ono što ja osećam.

Grad bratske ljubavi; to je značenje imena Filadelfija. Podigao ga je Eumenes II, kralj Pergama, 189. godine pre Hrista. Ime mu je dao u znak ljubavi prema svom bratu i nasledniku, Atalusu II, koji je zbog svoje lojalnosti imao nadimak Filadelfos, što znači onaj koji voli svog brata. Naslednik je predao kraljevstvo svojim rimskim saveznicima, 133. godine pre Hrista. Spojivši ga s Jonijom, Rimljani su, 129. godine pre Hrista, od pergamskom kraljevstva napravili pokrajinu u Aziji. Filadelfija se nalazi iznad plodne ravnice kraj antičke reke Herm, nekih 30 milja jugoistočno od Sarda.

U ranoj istoriji grada, u njega su se doselile jevrejske porodice, koje su u vreme apostola tamo bile već dobro utemeljene. Filadelfija je bila pod administrativnom upravom Sarda, a 17. godine nove ere, pogođena je razornim zemljotresom. Rim je čak oslobodio plaćanja poreza. U znak zahvalnosti, Filadelfija je uspostavila kult obožavanja Cezara, a na kovanicama iz tog vremena bilo je ugravirano čistač hrama.

Hrišćanstvo je imalo moćan efekat na grad. Ignacije je poslao pismo crkvi u tom gradu, koji je i posetio pre svoje mučeničke smrti u Rimu. Ipak, jasno je da nisu svi bili obraćeni, barem u šestom veku. Zbog njenih festivala i hramova, Filadelfiju su zvali mala Atina. Oko 600. godine, u gradu je podignuta Bazilika Svetog Jovana, čiji su ostaci vidljivi i danas. Tokom nekoliko vekova, Filadelfiji je u spevalo da se odupre Otomanskom carstvu; to je bio slučaj sve do 1390, kada su svi drugi gradovi Male Azije već bili pokoreni. Sve što je do danas ostalo iz Jovanovog vremena jeste mali rimski teatar. Na mestu nekadašnjeg grada danas se nalazi Alašehir, grad koji, prema popisu iz 1990, ima 36.649 stanovnika i 45 džamija.

Otvorena vrata koja se ne pomeraju

Prvi detalj koji se mora razmotriti u proučavanju bilo koje crkve, iz prošlosti ili sadašnjosti, jeste njen odnos s Hristom; studiranje mora ići iz Njegovog, a ne iz čovekovog ugla. Upravo to imamo na početku svake od sedam poruka crkvama. U Filadelfiji, On je Sveti, Istiniti, Onaj koji ima ključ Davidov, Onaj koji otvara i zatvara sa autoritetom koji niko i ništa ne može dovesti u pitanje.

Prvo, On je Sveti, Onaj kojeg je Bog odvoji na potpuno jedinstven način. Od ove tačke, mogli bismo izučavati Pavlovu poslanicu Kološanima ili Poslanicu Jevrejima ili bilo koji drugi deo Pisama. Ograničićemo se na nekoliko komentara iz Kološana.

On je slika Boga nevidljivoga, prvorođenac svakoga stvorenja (Kološanima 1:15). Ovo prvorođenac ukazuje na položaj/rang, a ne na vreme; kao kada bi pisalo: prvorođenac iznad svakog stvorenja. On je iznad svega što je ikada stvoreno, verna slika Boga, jednak Ocu i Svetom Duhu. Rekao je: Ko je video mene, video je Oca (Jovan 14:9).

I on je pre svega i sve u njemu postoji (Kološanima 1:17). On je postojao pre nego što je bilo šta stvoreno, i stvorio je sve što je stvoreno (16). Šta atom drži celovitim? Nauka nema odgovor na ovo pitanje, jer nema naučnog objašnjenja ili razloga da se objašnjava šta čitavo stvaranje održava celovitim. Biblija nam, međutim, objavljuje da je On taj božanski lepak, Ono što sprečava kosmički haos. Na kraju, On će olabaviti stisak i nebo i zemlja će proći.

On je glava telu, crkvi i nema čoveka koji može zauzeti Njegovo mesto, čak ni na neki ograničen način. On je prvorođeni od mrtvih, što opet ukazuje na Njegov rang; On je onaj koji osigurava uskrsnuće svakog vernika. Jer je bilo nemoguće da ga smrt zadrži (Dela apostolska 2:24). Da sam u svemu ima prvenstvo (Kološanima 1:18), što znači da ima preimućstvo nad svim. Ovo sažima poziciju Onoga koji je svet, odvojen i jedinstven po Sebi, nad svime. On je Sveti i Glava Filadelfiji, tako da: Ko će ih osuditi? Zar Hristos Isus, koji je umro, štaviše i vaskrsao, koji je Bogu zdesna i zauzima se za nas? Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi (Rimljanima 8:34, 35).

Dalje, On je Istiniti. On je utelovljenje sve istine. Rekao je: Ja sam istina (Jovan 14:6). On je punina istine, u meri da nema razloga da se gleda u bilo kom drugom pravcu. On je autentičan i nije mu pridodato ništa sintetičko. Vraćamo se Kološanima, gde Pavle iznosi sjajan, nadahnuti zaključak: U kojem su sva blaga mudrosti i znanja … Pazite da vas ko ne zarobi mudrovanjem i praznim pričama zasnovanim na ljudskom predanju, na stihijama sveta, a ne na Hristu (Kološanima 2:3, 8). Crkva u Filadelfiji je celovita i samodovoljna u Hristu.

On ima Davidov ključ (stih 7). Ovo je zasnovano na Isaijinom proroštvu, koje Hrist sa slobodom citira, kao reč autoriteta, jer radi se o nadahnutoj reči Svetog Duha. U Isaijino vreme, upravitelj palate, Ševna, imao je najviši položaj pred kraljem, ali je bio sklonjen s tog mesta; u skladu s Božijim izborom, zamenio ga je Elijakim. Na njegova pleća staviću ključ Davidove vladarske kuće – ono što on otvori, niko neće zatvoriti; ono što on zatvori, niko neće otvoriti (Isaija 22:22).

Citiraću svoj komentar Isaijine knjige: Još jednom, nakon uznesenja i slave, Isus dokazuje da Njegovo učenje nije Njegovo, već Očevo. Crkva sa malo snage, koja se ipak drži Njegove Reči, dobija otvorena vrata. Kako snažan primer nam daje Isaija! Eljakim je nalik Hristu; Filadelfija je sledila Hristove korake.

Bilo da se radi o pojedincu ili crkvi, neka nam Gospod da privilegiju da budemo Njegova verna predstava. Oče, neka Hrist živi u nama s Njegovim osobinama. Daj nam svetosti, odnosno, izdvoji nas za Sebe i učini da hodamo u čistoti. Učini nas istinitim, odnosno, vernim i iskrenim, bez ijedne licemerne kosti u našem telu. Dopusti da prođemo kroz vrata koja si otvorio i da time postanemo uključeni u večne stvari (stih 22).

Nema razočarenja u stihu 23; stvar postaje sve bolja. Zabiću ga kao klin u čvrsto mesto; biće presto slave svojoj porodici. Svemoćna ruka Božija zabiće klin! Možete biti sigurni da će klin ostati na svom mestu, jer zavisi od moći Svemoćnoga. Pisac Poslanice Jevrejima govori o velikom spasenju. Nemojte mu obarati cenu ili ga oslabljivati stavljajući ga u ruke čoveka. Petar zaključuje da je klin pričvršćen za nasledstvo koje ne propada, ne kvari se i ne vene. Ono se na nebesima čuva za vas, koje Božija sila, kroz veru, čuva za spasenje, spremno da se otkrije u poslednje vreme (I Petrova 1:4-5).

Stih 24 nastavlja da određuje ovu Filadelfija poziciju, položaj koji daje Bog. Na ovaj klin možete okačiti koliki god teret hoćete; on će čvrsto stajati na svom mestu. Teret je ono što je Pavle nazvao težinom slave (II Korinćanima 4:17) u Očevoj kući, u zemlji koja se ni sa čim ne može porediti. Otac na njega kači sva bogatstva Svoje kuće, sve male sudove, od činija do krčaga. Slava u večnosti, u kojoj ne postoji vreme, postoji samo za od Boga pozvane Eljakime. Njegov otac ga je smestio tamo, u gradu koji je Avraam zamišljao, Novom Jerusalimu, gradu koji je Bog sagradio.

Na kraju poglavlja, u stihu 25, Gospod ponovo govori o Ševni: Popustiće klin koji je zabijen u čvrsto mesto. Služba na koju postavlja čovek je nestabilna i slaba; iako je smeštena na čvrsto mesto, to nije učinila ruka Svemoćnog. Ustupiće mesto, slomiće se i pasti. Sve što zavisi od nje biće osujećeno. To je reč Gospodnja, koja nam prenosi poruku o budućnosti onoga što je postavljeno od čoveka i onoga što je postavljeno od Boga.

U svojoj suverenost, Bog je Crkvu bratske ljubavi smestio unutar grada bratske ljubavi, što sve ukazuje na viši oblik ljubavi od sekularne. Filadelfija verovatno nije velika crkva, ali je dovoljno slaba da zavisi od Boga. U Njega upiru pogled da dobiju snagu, njihova su dela učinjena u sili Svetog Duha. To ih stavlja u poziciju sa koje je nemoguće izneveriti. Zato čuvaju Njegovu reč i verni su Njegovom imenu. Traže Njegovo vođstvo da bi našli otvorena vrata i to ih vodi u pravcu večne volje Božije (stih 8).

Otvorena vrata ukazuju na mogućnost uspešne službe (videti Dela Apostolska 14:27; I Korinćanima 16:9; II Korinćanima 2:12; Kološanima 4:3). Pravi Božiji sluga zna da, uprkos otporu, vrata koja Bog otvori ne mogu da se zatvore. Mnoge hrišćane zadržava to što gledaju i slušaju prepreke koje im se nađu na putu.

Protivljenje opet dolazi iz religioznog sveta Jevreja. Isus savršeno prepoznaje i veoma jasno vidi objekt njihovog obožavanja. To uopšte nije Božije delo; nadahnuti su od neprijatelja. Kako On vidi crkve i organizacije koje se protive probuđenju, izlivanju Svetog Duha i manifestaciji Njegovih darova? Pavle je uvideo da biti istinski Jevrejin ne znači biti to samo po krvi: Nisu deca tela ta Božija deca, nego se deca obećanja računaju u potomstvo. Nije, dakle, do onoga koji hoće ni do onoga koji trći, nego do Boga koji se smiluje (Rimljanima 9: 8, 16).

Isti se princip važi i za istinske hrišćane. Nije denominacija crkve ono što određuje autentičnost pojedinačnih lidera ili laika, već Božiji poziv, Njegova milost i ljubav prema njima. Ko mene ljubi, ljubiće ga moj Otac; i ja ću ljubiti njega i u njemu se očitovati … pa će ga ljubiti moj Otac. I k njemu ćemo doći i kod njega se nastaniti (Jovan 14:21, 23). Božije odobravanje biće toliko očigledno da će to primetiti i neprijatelji (stih 9; videti Filipljanje 2:10-11). Bog će se pobrinuti za neprijatelje, ali crkva mora da se usredsredi na čuvanje Njegove reči.

Sačuvani od iskušenja za sav svet

Što se mene tiče, ima veoma malo prostora za sumnju da se čas iskušenja koji ima doći na sav svet, iz stiha 10, odnosi na Veliku Nevolju, o čemu je On govorio u Mateju 24:15-21. Danilo je, takođe, pisao o tome u Danilo 12:1, dok je Jeremija prorokovao: Jao! Jer velik je ovaj dan, sličnog mu ne bȋ. I to je vreme nevolje za Jakova, ali će se spasiti od nje (Jeremija 30:7). Proučićemo ovaj dan nevolje za Jakova u poglavlju 12.

Warren Wiersbe komentariše: Ovo sigurno upućuje na Veliku nevolju … vreme nevolje za Jakova. Ne radi se o nekakvom iskušenju lokalnog tipa, jer uključuje one što prebivaju na zemlji. Jamieson Fausset Brown dodaje: Reč moje postojanosti koja uči strpljivom čekanju na moj dolazak… Zato, u Otkrivenju 3:11, sledi: Evo, dolazim ubrzo. Čas iskušenja je doslovno to – iskušenje – bolna kušnja koja će doći: vreme Velike nevolje pre Hristovog drugog dolaska. John MacArthur slično kaže: Ovaj period se opisuje u poglavljima 6-19. Druga polovina naziva se Velika nevolja.

Pred sobom imamo jedan od najvećih dokaza da Isus, govoreći grupi od sedam crkava u Maloj Aziji, ukazuje na nešto više od toga – na crkvu u poslednjim vremenima. Reč od, u izrazu očuvati tebe od, na grčkom glasi ek, i radi se o prefiksu sadržanom u reči ekklesia, što znači crkva. To od znači iz nečega, nešto što nije u nečemu; u slučaju crkve označava one koji su pozvani od sveta. To znači da crkva poslednjeg dana neće biti zadržana u nevolji, već će biti pozvana iz nje.

Zatim ćemo mi živi, preostali (I Solunjanima 4:17). Pavle kaže mi preostali, a Pavle je, ipak, umro. Kako da objasnimo ovo? Pavle u Duhu govori crkvi poslednjeg vremena. U stihu 11, Hrist govori upravo toj crkvi, čega će u Otkrivenju biti još. Zapravo se isti jezik koristi i u evanđeljima, a ovde smo upravo citirali reči apostola Pavla upućene ljudima poslednjih vremena. To je proroštvo onima kojima će, toga dana, biti potrebna i koji će primiti proročku reč; dok se olujni oblaci Nevolje budu formirali na horizontu, oni će čuti: Evo, dolazim ubrzo.

Kao što smo već videli, Hrist ne zapoveda neverovatna postignuća, već jednostavnu vernost. U svetlu budućih događaja koje smo razmatrali, ovaj venac može biti kraljevska kruna kraljice crkve: Ako ustrajemo, s Njim ćemo i kraljevati, obećao je Pavle Timoteju (II Timoteju 2:12). Četiri bića i 24 starešine oko Hristovog prestola pali su ničice, pevajući: Kraljevaćemo na zemlji (Otkrivenje 5:10). U Otkrivenju 20:4, Jovan predviđa da će se to dogoditi: I videh prestolja, i sedoše na njih, i dade im se sud. Uopšte nema kritike na račun ove crkve, što je veoma značajno, jer On ovde govori o nečem tako mračnom kao što su poslednji dani.

Učimo da na kraju svake poruke crkvama potražimo reč namenjenu pojedinačnom članu. Ova reč je za onog koji pobeđuje. Naučili smo da nema razloga da pojedinac potone zajedno s brodom (ako potone crkva). Sada učimo da pobeda crkve nije nužno pobeda svakog člana. On mora da pobedi! To je pojedinačna odgovornost (stih 12).

Onima koji u ovom svetu ne mogu da pronađu sigurnost ili stabilnost, obećana je sigurnost neba. Onaj koji svoje pouzdanje stavlja u Svemogućeg Boga i u potpunosti se prepušta Njegovoj brizi biće poput stuba u hramu Božijem. Poistovetiće se s Bogom i nosiće Njegovo ime (pogledajte komentar na 2:17). Otkrivenje 22:4 kaže: Ime će im njegovo biti na čelima. Njegovo prebivalište je Novi Jerusalim, o čemu će govoriti počev od 21:2: Jer naša je domovina na nebesima, odakle iščekujemo i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista (Filipljanima 3:20). On će ceo pripadati Hristu; kada je o Hristovom novom imenu reč, o tome možemo samo da spekulišemo, budući da se ono čuva do vremena novog neba i nove zemlje.

Član crkve u Filadelfiji blagosloven je time da je odmah po svom novom rođenju počeo učiti šta znači slušati reči Svetog Duga (stih 13). To je relativno mala crkva, koja se oslanjala na snagu i poduku Duha. Ona služi u Duhu i prolazi na kroz vrata koja je otvorio Božiji Duh. U Božijoj volji su pronašli izobilje korisnog.

……………………………….

Pošto je poruka Filadelfiji u toj meri okrenuta budućoj crkvi, već smo posvetili nekoliko pasusa toj temi; poruka se ne tiče samo crkve, nego i pojedinca. Ovde ćemo dodati još nekoliko detalja, koji se tiču mesta filadelfijske crkve u istoriji crkve. Filadelfija se oporavila od mrtvila prethodnog perioda, čiji je predstavnik crkva u Sardu. U svojoj slabosti, okrenula se Bogu za snagu, u čemu se ogleda njena snaga. To je probuđena crkva (nanovo oživljena) crkva probuđenja.

Crkva u Sardu, kao i Ševna, državni služebenik iz vremena Ezekije, nije bila vredna Davidovog ključa. Hrist ima ključ i otvara vrata crkvi koju predstavlja Filadelfija. Duhovni ljudi unutar anabaptističkog pokreta, oštro progonjeni od reformista i katolika, pronosili su svetlost sedam svećnjaka. Kasnije su nazvani baptistima; iz njih su se formirali i menoniti. Oni su verovali u razdvajanje crkve i države.

Probuđenja su bila karakteristična za ovaj period crkve; on počinje s John Wesley-em i George Whitefield-om i ide do Charles Finny-a i D. L. Moody-a. Počeo je sredinom 18. veka. To je period kada je Bog podigao male, beznačajne ljude da koriste silu Duha Svetog.

Moravska crkva je primer oživljene crkve. Probuđenje je počelo učenjem obraćenog katoličkog sveštenika Jana Husa, kojeg je katolička crkva pogubila 1415, nekih sto godina pre Reformacije. Svakako je bio preteča Reformacije, tokom koje je njegovo ime često pominjano. Njegovi sledbenici ustanovili su crkvu u Bohemiji, crkvu koja je bila izvan katoličke crkve.

Uspevalo im je da kao pokret opstanu do 1722, kada su utočište pronašli u Nemačkoj, na zemlji grofa Nikolausa Ludviga Zizendorfa. Bog je u Zizendorfu već imao spremnog slugu, nanovorođenog u Hristu. On je dočekao izbeglice, Husove sledbenike u Moraviji, s kojima je počeo da traži Boga za delo Svetog Duha. Započeli su molitveni lanac – molitve su trajale 24 časa dnevno – koji je čuven po tome što je, na dalekom istoku Nemačke, trajao punih sto godina; ova crkva poznata je i kao Herrnhut, odnosno Božija straža. 13 avgusta 1727. godine, Sveti Duh izlio se na vernike dok su obožavali u luteranskoj crkvi koju je izgradila Zizendorfova baka. Imao sam privilegiju da pre više godina posetim ovo mesto; Leonard Ravenhill mi je predložio da napravim fotografije. Delovanje Duha donelo je ljubav Filadelfije vernicima koji su prethodno bili ozbiljno podeljeni doktrinarnim neslaganjima. Herrnhut je, mogli bismo reći, postao Grad bratske ljubavi. Crkva je probuđena, Gospod joj je otvorio vrata sveta, tako da su se Herrnhutovi misionari raširili po svetu. Time je započeo suvremeni misionarski pokret, o čemu bi se dosta moglo reći, ali ovde nema prostora da šire pišem na tu temu. Molim vas da sami proučite ovu zanimljivu i važnu priču.

Preko Moravaca, John Wesley je nanovorođen; zajedno s Goerge Whitefield-om doneo je probuđenje u Englesku, odakle se ono proširilo na Ameriku. (Obratite pažnju na to kako Božiji plan metodično napreduje bez supervizije od strane čoveka). William Carey otplovio je, 1793, u Indiju, što je otvorilo vrata Kini, Japanu, Koreji, Africi i ostrvima. U Americi, probuđenje se nastavilo kroz Jonathan Edwards-a. Kasnije je Bog na istoku Amerike u velikoj meri koristio advokata pripravnika Charles Finney-a. D. L. Moody, prilično neobrazovan prodavac cipela, zapalio je Ameriku i prešao Atlantik da probudi Englesku. Crkve u Tijatiri, Sardu i Filadelfiji i dalje postoje, s tim što je dobar deo svetlosti i sile Filadelfijinog svećnjaka izgubljen. Istovremeno, nastala je još jedna crkva, sedmi svećnjak, koju ćemo izučavati u narednom članku.

Lowell Brueckner