Crkva u Sardu

  1. I anđelu crkve u Sardu napiši: Ovo govori Onaj koji ima sedam duhova Božijih i sedam zvezda: Znam tvoja dela; imaš ime da živiš, a mrtav si.
  2. Budan budi i utvrdi ostatak koji samo što ne umre; jer ne nađoh tvoja dela savršenima pred Bogom.
  3. Spomeni se dakle kako si primio i čuo – i drži, i pokaj se. Ne budeš li dakle budan, doći ću na te kao kradljivac, a nećeš znati u koji ću čas doći na te.
  4. Imaš i u Sardu nekoliko imena što ne okaljaše haljine svoje; i hodaće sa mnom u belini, jer su dostojni.
  5. Onaj koji pobeđuje, taj će biti odeven u bele haljine. I njegovo ime neću izbrisati iz Knjige života i priznaću ime njegovo pred Ocem svojim i pred anđelima njegovim.
  6. Ko ima uho, neka čuje šta Duh govori crkvama.

Naučili smo da se Tijatira nalazila na severnoj granici teritorije koja se nazivala Lidija i koja je u davnim vremenima bila važno i prosperitetno kraljevstvo. Sada idemo 30 milja jugoistočno odatle, do grada Sarda. Sard ima veoma dugu istoriju, koja počinje otprilike u vreme pada Asirije; preživeo je Vavilon i Persiju, ali su ga Grci spalili do temelja. Nekada je bio glavni grad Lidije i prvi u svetu je počeo kovanje zlatnog i srebrnog novca.

Aleksandar veliki ponovo je izgradio Artemidin (Dijanin) hram, koji se može videti i danas. Sard je postao deo Rimskog carstva 129. godine pre Hrista; zahvaljujući tome što je bio smešten na putu koji povezuje Mediteran i Istok, bio je jedan od najbogatijih gradova. Ležao je na 500 metara iznad čvorišta u kojem se ukrštalo pet glavnih puteva, na bezmalo nesavladivom mestu, ali je zapravo ubrzano gubio svoju reputaciju. Rimljani su popravili Artemidin hram i koristili ga za obožavanje Cezara. Hram, međutim, nikada nije kompletno završen. Današnji Sart, sa oko pet hiljada stanovnika, nalazi se samo milju od ruševina koje su ostale iza nekadašnjeg Sarda. U gradu nema nijednog Hrišćanina. Neka suvereni Bog, još jednom, u sili vodi pokretanja u Maloj Aziji!

Isus se po drugi put crkvi predstavlja kao Onaj koji ima sedam zvezda. Prethodna crkva kojoj se ovako predstavio bila je ona u Efesu. Podsetio je Efes na nužnost Svog Prisustva, vođtsva i odnosa ljubavi, što mora biti temelj svake crkve. Njihovi lideri, mada revnosni, preuzeli su na sebe odgovornost i funkcionisali prema sopstvenim zamislima i standardima istine i pravednosti. Nisu uzimali direktna uputstva od Glave crkve.

Na sličan način, i Sard kao da je zaboravio da Hrist mora biti Gospodar crkvenim liderima  i da Otac ima za cilj da ih saobrazi slici Svoga Sina. Crkva nije crkva zato što je uspešna i prosperitetna. Istinska crkva daje primat kvalitetu nad kvantitetom i teži Božanskoj svetosti.

Bili su nemarni u traženju Hrista kao Onog koji crkvama daruje Duha života. On je Onaj koji verniku daje Svetog Duha i krsti ga Duhom. Iz tog razloga, Sard je u smrtnim patnjama; više je mrtav nego živ. Voda života je isušena iz njegove strukture, sve što je ostalo je suvi leš. Očajnički mu je potreban Duh života. Crkvene aktivnosti ne mogu jednoj crkvi udahnuti život i snagu. Ako Njegov narod ne traži Hrista i ne preklinje Ga u molitvi da izlije Svoga Duha na njih, oni ne mogu da prežive.

Gospod nema ništa dobro da poruči Sardu, niti pominje lažnu doktrinu među njima. U njima jednostavno nema života. Ako imaju ime, znači da su imali slavu, reputaciju da su imali život, nešto poput grada koji živi po svom imenu i prošloj slavi (stih 1). Ne silom ni snagom, već Duhom mojim, kaže Gospod Nad Vojskama (Zaharija 4:6). Hrist, Pomazanik ima samo jedan metod ili program za Svoju  crkvu – hod u Svetom Duhu.

Sve drugo donosi smrt, a Stari Zavet pokazuje da smrt rađa smrt. Bilo je puno zakona koji su se odnosili na smrt i Njegove sveštenike, ali je i narod uopšte morao izbegavati mrtva tela životinja i ljudi. Isus je došao na zemlju da donese život. Jovan završava svoje evanđelje, iznoseći ključnu svrhu evanđelja: Ovi su zapisani da uzverujete: Isus je Hristos, Sin Božiji, te da verujući imate život u imenu njegovom (Jovan 20:31). Kada je Isus izašao iz groba, smrt je umrla i On drži ključeve smrti. Život je oličenje Hrišćanstva.

U prvom poglavlju sam napisao da je Jovan, moguće, imao na umu Isaiju 11:2 kada je pisao o sedmostrukom Duhu: Duh Božiji… mudrosti i umnosti… saveta i sile … spoznaje i straha Gospodnjeg; sedmoro u jednom. Jovan je pozajmio termin sedam duhova od samog Hrista koji ovde kaže: Onaj koji ima sedam duhova Božijih. Onda moramo ovo prihvatiti kao najbolji mogući opis Svetog Duha; dok se obraća grupi od sedam crkava. To je opis Njegove sedmostruke punine.

Molim vas, obratite pažnju na ove komentare Vorena Vajersbija: Još uvek slušamo šta Sveti Duh ima da kaže crkvama; naime, u istoj meri u kojoj pripadaju prvom veku, ove Hristove poruke pripadaju i današnjici. Crkve su ljudi, a ljudska priroda se nije promenila. Ne smemo na ova pisma gledati kao na nešto iz drevnih vremena. Naprotiv, ona su ogledala u kojima vidimo sebe. Obratite, isto tako, pažnju na njegov citat Vensa Havnera: Duhovne službe često prolaze kroz četiri faze: čovek, pokret, mašina, na kraju spomenik.

Prvi savet koji dobijaju od Gospoda jeste da se probude. Te su reči prevashodno namenjene nadglednicima, biskupima – stražarima crkve. Prvi korak na putu probuđenja je budnost za istinsko stanje crkve. Pavle je upozoravao Hrišćane da treba da budu budni: Čas je već da se probudimo … Otreznite se čestito … Probudi se, ti što spavaš, i ustani iz mrtvih (Rimljanima 13:11; I Korinćanima 15:34; Efescima 5:14).

Zabluda je duhovna uspavanost, a jedini način da se neko probudi iz takvog sna jeste da bude otvoren za realno sagledavanje situacije. Ovo nije prijatna poruka i puno puta biva odbačena. Ako neko ukaže na oblast u potrebi, unutar jedne grupe ili pokreta, naići će na opravdavanje od strane članstva i upućivanje na oblasti za koje oni smatraju da su u njima jaki. Bilo bi bolje da ne isključujemo alarm i da ne leškarimo na prevarnom krevetu duhovnog samozadovoljstva.

A. W. Tozer je o Judejskim liderima iz Hristovog vremena rekao: Ukoriti ih značilo je uvrediti ih. Bili su nedodirljivi u tom pogledu. Bilo bi sasvim u redu primeniti na fariseje, sadukeje i učitelje zakona ovaj princip prekora: Imaš ime da živiš, a mrtav si; dokle god je ovo poruka crkvi prvog veka. Tozer nastavlja: Ako neko zamišlja da se ovde igramo rečima, neka priđe nasumice izabranom crkvenom lideru i ukaže mu na slabosti i grehe njegove organizacije. Takvog će se brzo otarasati, a ukoliko se usudi da istraje, biće suočen sa izveštajima i statistikama koje dokazuju da je potpuno u krivu.

Šest tvrdnji u smeru probuđenja u Sardu

S obzirom da proširuje ovaj poziv na budnost, Gospod, bez ikakve sumnje, ima na umu dobrobit crkve u Sardu. Savetuje ih da utvrde ostatak koji samo što ne umre. Nudi nadu – ako prihvate i razumeju savet. Nema rasprave sa procenom koja dođe od Sina Božijeg. Aposolutno je precizan kada govori o nesavršenosti njihovih dela pred Njegovim Bogom (stih 2). Njihova dela zasigurno nisu kompletna, jer nisu učinjena u sili Svetog Duha i veri. Jakov nam, govoreći o Avramu, daje jedno uputstvo u vezi s delima Božijim: Vidiš li da je vera delovala zajedno s njegovim delima i delima se vera usavršila (Jakovljeva 2:22). Dela učinjena poseduju dodir s neba; ne mogu se objasniti ničim manjim do kao nešto natprirodno.

Sledeći korak koji Isus pominje je sećanje. Doktrina sećanja je od velike važnosti za jednog Hrišćanina. I ovde je potrebno delovanje Svetog Duha. On će … i podsetiti vas na sve što vam rekoh (Jovan 14:26). Petar je posebno svestan potrebe za ovom milošću: Zato neću biti nemaran i uvek ću vas podsećati na to … da vas budim podsećanjem … da se toga uvek možete sećati … podsećanjem budim vaš zdrav razum (II Petrova 1:12, 13, 15; 3:1). Ne može biti sumnje u vezi s tim da je i memorisanje Pisma deo onoga što Sveti Duh radi u verniku. Velika je stvar držati u umu stihove iz Pisama, pamtiti ih i imati duhovno pamćenje na koje se možete osloniti.

Sledeći savet je da brzo poslušaju. Kada smo govorili o crkvi u Tijatiri, naučili smo nešto o vrednosti istrajnog i vernog koračanja napred. Nema puno glamura u vernosti, ali Gospod nju veoma ceni. Na kraju, Gospod zahteva pokajanje. Hrišćanski život nije samo život vere, već i stalnog pokajanja. Oni koji hodaju u svetlosti su oni koji mogu videti potrebu za stalnim pokajanjem. Na ovo o čemu razmišljamo, možemo primeniti princip iz I Jovanove 1:5-10, koji kulminira izjavom: Kažemo li da nismo zgrešili, Njega pravimo lažljivcem i reči Njegove nema u nama (I Jovanova 1:10).

Ne može se izračunati vrednost saveta koji dolazi od Samoga Hrista. Sažmimo to na sledeći način: 1) Probudi se iz udobnog, ali i prevarnog duhovnog stanja. 2) Prodrmaj se; ustani iz kreveta! Počni se očajnički kretati u pravcu Svetog Duha i pravednosti. Kažem očajnički, jer to je pitanje života i smrti. 3) Stani s delima čoveka, koja su privremena, čini potpuna, večna dela Božija. 4) Posveti vreme razmišljanju o prošlim danima, kada je bilo života, sile i ljubavi. 5) Nauči hodati i funkcionisati u Duhu. Ostani u tome! 6) Pokaj se, ne samo za ono što se popularno smatra grehom, već se okreni i od mrtvih dela i tradicija.

Da Svom narodu dođe kao kradljivac, Hristu to nije omiljen pristup (stih 3). On s njima hoće odnos prijateljstva i stalnog zajeništva. Više vas ne zovem slugama, jer sluga ne zna šta radi njegov gospodar. Vas pak nazvah prijateljima, jer vam obznanih sve što sam čuo od svoga Oca (Jovan 15:15). Pogledajte kako je Pavle podučavao Solunjane o danu Gospodnjem: Ta i sami dobro znate da dan Gospodnji tako dolazi kao kradljivac u noći … Ali vi, braćo, niste u tami, da bi vas onaj dan kao kradljivac mogao zaskočiti (I Solunjanima 5:2, 4). Kako se samo učenja Jovana i Pavla poklapaju s Hristovom porukom Sardu. Postoje smrt i tama na jednoj, odnosno život i svetlost na drugoj strani. Izaberi svetlo i istinu.

U Sardu, smrt je izrodila smrt i mnogi su joj podlegli. Isus se takvima već obratio, a sada Svoju pažnju fokusira na manjinu onih u kojima još ima duhovnog života. Oni koji rade u sardskoj fabrici prediva razumeće Njegovu izjavu o hodanju belim, neukaljanim haljinama. Oni koji žele da hodaju s Hristom, moraju izabrati da hodaju čisti. On nosi belu haljinu koja seže do stopala, a Njegovi učenici moraju u potpunosti ignorisati trendove sveta. Ne smeju se upoređivati sa okruženjem, već im pogled treba biti uprt u Njega koji se nikada ne menja. Kako vi možete verovati kad primate slavu jedni od drugih, a slavu koja dolazi od jedinoga Boga ne tražite (Jovan 5:44). Jedini koji su vredni hodanja s Njim jesu oni koji su, nepodeljena uma, pod njegovim jarmom (stih 4).

Postoji gledište prema kojem Knjiga života postoji od početka vremena i sadrži imena svih živih, dobrih i zlih. Čini se da i psalmista ima takav stav (Psalam 69:28). Dok ima života, ima nade; međutim, kada nevernici umru, njihova se imena brišu. Do vremena Velikog Belog Prestola – Suda – Knjiga će sadržati samo imena vernika. Imena nekoliko pobednika iz Sarda, nekoliko onih koji su odneli pobedu nad prilagođavanjem svetu, neće biti zbrisana. Oni su pobednici i nad stanjem svoje crkve, nisu se prilagodili njenim praksama koje vode u smrt.

Ponovo, Isus se pojedincu obraća na kraju. Isus će priznati njegovo ime pred Svojim Ocem nebeskim i pred anđelima. Koliko je tebi bitno da imaš nebesku, a ne zemaljsku slavu? Srce koje traži pohvalu s neba biće izabrano iz gomile i dobiće Božansko priznanje. Onda, neka sportisti i glumci, poslovni ljudi i političari dobiju hvalu sada. Neka imena najboljih među njima budu zapisana u istorijskim knjigama, da ih čitaju buduće generacije. Jagnjetova knjiga života ostaće za večnost, a imena upisanih zapisana su neizbrisivim mastilom (stih 5). Moramo spoznati vrednost onoga što je večno.

U mrtvoj crkvi, tek je nekolicina onih koji imaju uši srca. Poruka crkvi u Sardu, od početka do kraja, tiče se životne nužnosti da jedna istinska crkva ima Svetog Duha i da hoda u Njemu. Biblija, uključujući Otkrivenje, napisana je za takve. To je najzavidnija karakteristika u ljudskom životu; sposobnost da se čuju reči s neba koje dolaze od proslavljenog Hrista (stih 6).

…………………………………….

  1. oktobra 1517, Martin Luter zakucao je svojih 95 teza na vratima crkve u Vitenbergu, Nemačka. Od tog dana, Reformacija je postala zvanična i javna. Doktrinarno, to je bio korak u dobrom pravcu; time je uspostavljeno pet „samo“: 1) Samo Pismo, 2) Samo Vera, 3) Samo Milost, 4) Samo Hristos 5) Samo na slavu Božiju. Svaka od ovih tačaka bila je od suštinskog značaja za istinsko Hrišćanstvo; sem toga, očigledno se radilo o velikom doktrinarnom povratku veri Novog Zaveta. Svakako je bio u pitanju pokret koji je ohrabrio javnost da čita Pisma.

Reformatori, naročito Martin Luter, imali su u vidu reformu katoličke crkve. Nazivali su se protestantima  zbog svog protesta protiv zloupotreba od strane katolicizma i manipulacija Rima, te njegove autoritarnosti u odnosu na obične ljude. Protestantizam se borio protiv tvrdnje da se spasenje postiže delima, što je bila sama srž katoličke crkve i ključna motivacija njenog članstva.

Praktično gledano, daleko od toga da je Reformacija bila čisto duhovni pokret. Bilo je u njemu puno toga političkog i nastavljao je poziciju da se Kraljevstvo Božije može uspostaviti na zemlji. Reformisti su, dakle, bili postmilenijalisti. U ključnoj doktrini, podržavali su ono zbog čega su dobili ime koje su imali. U velikoj meri, međutim, naprosto se radilo o promeni religije, koja je u velikoj meri izmenila politički svet; čak je dovela do podela u nekim zemljama. Za ogromnu većinu, milost je značila dozvolu za greh, a vera je postala intelektualno slaganje s određenim tačkama doktrine. Oni koji su iskusili pravi život Novog Zaveta bili su, nažalost, u manjini.

Pokret je nastavio da se drži mnogih rimokatoličkih tradicija, a nakon što je napravio prve velike doktrinarne korake i doživeo veliki uspeh širom zapadnog sveta, uspavao se i odbio da napreduje. Poput crkve u Sardu, njihova dela nisu bila kompletna. Prihvatili su rimokatoličko krštenje, i sami krštavajući bebe. Nastavilo se jedinstvo crkve i države, tako da je crkva bila uprljana svetom. Crkva je bila vidljiva, spoljna institucija, otvorena za čitavo društvo; manjim delom, radilo se o istinskim vernicima, dok većina nije bila regenerisana. Drugim rečima, to nije bio odvojeni narod.

Reformisti su bili bez tolerancije prema drugačijim uverenjima, baš kao i katolici, i mnogi su fizički, do smrti, progonili one koji se nisu slagali s njima. Posebno su bili nasilni prema onima koji su nastojali da „prošire“ Hrista i izvan granica reformatorske doktrine. Hiljade istinskih vernika umrlo je mučeničkom smrću. Mnogi reformatori su bili antisemitski raspoloženi, uključujući samog Lutera.

Sada verovatno možemo uvideti da poruka Sardu odgovara periodu od 1517. do 1750 i da crkva u Sardu nije uspela da bude pravi evangelistički pokret. U smislu Hristovog svedočanstva, period Tijatire je u potpunosti izgubio svoje mesto. Zauzela ga je manjina iz Sarda, dok je većina imala ime da živi, a u stvari su bili duhovno mrtvi. U priličnoj meri su bili nadahnuti političkim žarom, a ne ljubavlju kroz Svetog Duha.

Do danas, Sard preživljava u reformisanim crkvama, gde su vernici u velikoj manjini. I izvan reformisane crkve postojao je rastući broj progonjenih; oni ne samo što su postajali brojni, već su bili i duhovno živi. Oni će imati svoje mesto u narednom periodu istorije crkve.

 

Lowell Brueckner