Crkva u Tijatiri

18 I anđelu crkve u Tijatiri napiši: ‘Ovo govori Sin Božiji, Onaj kojemu su oči kao plamen ognjeni a noge mu nalik bronzi ulaštenoj:

19 Znam tvoja dela i ljubav i službu i veru i postojanost tvoju, i dela tvoja – poslednja koja su i veća od prvih.

20 Ali imam malo protiv tebe što dopuštaš ženi Jezavelji, koja sebe naziva proročicom, naučavati i zavoditi moje sluge da počine blud i pojedu idolima žrtvovano.

21 I dadoh joj vremena da se pokaje od bludnosti svoje, i ne pokaja se.

22 Evo, nju ja bacam u postelju, a one koji s njom preljubu čine u nevolju veliku, ako se ne pokaju od dela svojih.

23 I decu ću njenu smrću pobiti; i znaće sve crkve da sam ja Onaj koji istražuje bubrege i srca; i daću svakom od vas prema delima vašim.

24 A vama i ostalima u Tijatiri koji ne drže ovaj nauk i koji ne upoznaše dubina Sotoninih, kako govore, kažem: Neću na vas stavljati drugo breme;

25 nego što imate, zadržite dok ne dođem.

26 A onom koji pobeđuje i koji bude do kraja držao dela moja, daću vlast nad narodima;

27 i vladaće nad njima štapom gvozdenim, razbiće se kao posude glinene – kao što i ja primih od Oca svoga.

28 I daću mu zvezdu Danicu.

29 Ko ima uho, neka čuje šta Duh govori crkvama.’

Kratka Istorija Tijatire

 Interesantno je zabeležeti da je Homer Aziji pripisao mali deo teritorije Lidije. Kasnije se za to ime počela vezivati velika teritorija; danas, ono označava čitav kontinent istočno od Evrope. Gospod Isus nastavlja sa slanjem poruka crkvama u Maloj Aziji, krećući se u pravcu kazaljke na satu i idući ka Tijatiri. Tijatira se nalazi 38 milja jugoistočno od Pergama i 32 milje severno od Sarda. To je granica Lidije i Mizije, manjih teritorija unutar Male Azije, 35 milja od Egejskog mora. To je najmanja od sedam crkava.

U Knjizi proroka Danila izučavali smo carstvo Seleukije, kojeg su zvali kralj severa. Ono je obuhvatalo Vavilon i Siriju, kao i druge teritorije, protežući se do Male Azije. Seleukije I Nikanor, bio je jedan od četvorice generala Aleksandra Velikog koji su ga nasledili. Seleukija je obnovio Tijatiru kao vojnu utvrdu, a Rimljani su zauzeli grad 132. godine pre Hrista.

Akhisar, što u prevodu znači „Beli Zamak,“ moderan grad sa oko 25.000 stanovnika, izgrađen je na mestu drevnog grada. I dalje je poslovno-trgovački centar regiona u kojem se nalazi, jer je smešten na putu koji vodi do Pergama, Smirne i Efesa. Tijatira je bila poznata po svojoj proizvodnji i trgovini tekstilom, posebno purpurnom  tkaninom, koja je bila skupa i vezivala se za bogatstvo. U gradu nije bilo velikih hramova posvećenih bogovima ili Cezaru. Apolon je bio glavno božanstvo, zajedno sa Artemidom (Dijanom) i Asklepijem (bogom koji isceljuje).

Tijatiru su naseljavali Makedonci, što nas vodi do zanimljivog razvoja događaja u Novom Zavetu. Kada je Sveti Duh odveo Pavlove saradnike u Filipe, oni su na obali reke našli mesto na kojem su se žene sastajale da mole. Među njima je bila i neka žena imenom Lidija, prodavačica purpura iz grada Tijatire, pobožna žena. Njoj Gospod otvori srce te se priklonila onome što je govorio Pavle (Dela apostolska 16:14). Lidija je verovatno u svom rodnom gradu ovladala trgovinom, dok je u Filipima boravila privremeno; to je, moguće, bio grad njenih makedonskih predaka. Pošto je Lidija bilo ime teritorije koja okružuje Tijatiru, ono mora da je bilo popularno. Njen boravak u Filipima bi mogao biti jedan od nekoliko razloga iz kojeg je Sveti Duh uputio Pavla i njegove saradnike u Makedoniju. Kasnije su Pavle i Sila zatvoreni, a nakon što su oslobođeni, pre nego su napustili grad, posetili su Lidiju.

Nešto kasnije, Pavle se nastanio u Efesu, a evanđelje se širilo čitavom Malom Azijom. Bilo bi zanimljivo razmišljati o tome nije li se Lidija vratila u svoj rodni grad i da li to ima veze s činjenicoma da je u Tijatiri crkva uspostavljena veoma rano. U Bibliji, međutim, nema izveštaja o tome. Ako ste poput mene, onda žudite da saznate još detalja o životima takvih ljudi i pitate se, isto tako, da li je Jovan poznavao Lidiju.

Hrist hvali i kudi Tijatiru

 U Tijatiri se nalazila statua glavnog boga Apolona. Isus podseća Svoju crkvu da mu nema ravnog, da je Gospodar gospodara, da su Njegova stopala od uglačane bronze daleko iznad Apolona. Ovo je jedino mesto u Otkrivenju, gde On Sebe naziva Sin Božiji (stih 18). On je jednak Ocu, nije ništa manji od Oca, On je Onaj koji jeste koji beše i koji dolazi. On mora biti priznat kao Alfa i Omega … Svemogući (1:4, 8).

Njegova poruka ovoj crkvi je duža od bilo koje upućene grupi od sedam crkava. Ponoviću komentare iz prvog poglavlja: Oči Onoga kojega proučavamo u ovoj apokaliptičnoj knjizi su kao plamen ognjeni (stih 14). Oni prodiru do najvećih dubina čovekovog bića. Iskorenjuju i otkrivaju tajne ljudskog srca. Oni su nebeski detektori koji čuvaju Nebo od duhovnih kidnapera. Nebo mora biti bezbedno od svega što ga može zagaditi ili iskvariti. Hrist iznosi greh na svetlo – đavo ga skriva.

Isus je rekao: Da nisam došao i govorio im, ne bi imali greha. No, sada nemaju izgovor za svoj greh (Jovan 15:22). Ognjene oči su evidentne u evanđeljima. One su prozrele preljubništvo žene na izvoru, koja je otišla govoreći: Dođite da vidite čoveka koji mi je rekao sve što sam učinila (Jovan 4:29). Isus je podsetio jadnika iz Vitezde (Jovan 5) na njegov greh, upozorivši ga da ostavi svoj greh, kao što je to učinio i u slučaju žene uhvaćene u činu preljube (Jovan 8).

Hristov vid savršeno prodire. Ništa se ne događa iza scene, bez Njegovog znanja. Gospod je odveo Jezekilja ispod hrama kako bi mogao da vidi šta narodni vladari čine kada niko ne vidi (Jezekilj 8:7-12). On je Jelisiju otkrio planove koje je kralj skovao u svojim odajama (II Carevima 6:12).

Hristove plamteće oči i sada prodiru kroz površno ispovedanje Hrišćanstva i idu ravno do misli, nakana i osećaja svakog pojedinca. Ili ćemo sada obratiti pažnju na Njegov plamteći pogled, ili ćemo se s tim suočiti kada On bude seo u sudačku stolicu. Nemojte dopustiti nekakvom demonu da vam se ulaguje, da vas ljupko gleda i da vam da izgovor za greh, sebičnost ili pobunu!

U Jovanovom viđenju, Isusove noge su užarene u nebeskoj peći (stih 15). Predato mu je da sudi. Otisci od klinova na Njegovim nogama su oznake autoriteta da zgazi Svoje neprijatelje: I gazi on vinsku muljaču gneva i srdžbe Boga Svemogućega (19:15). Gospod Isus doći će na zemlju sa Svojim anđelima da uzvrati osvetom onima koji se ne pokaravaju evanđelju Gospoda našega Isusa Hrista (II Solunjanima 1:8).

Daleko je od istine pretpostavka da su sve nevolje koje dođu u život jednog vernika Božija osuda zbog njegove neposlušnosti, pobune ili drugog greha. Postoji puno razloga za patnju i samo Bog zna koji bi razlozi mogli biti u pitanju.

Jednako je neistina reći da Bog nikada nije izvor nevolja koje se sruče na Njegov narod. Bog je obavestio Korinćane da im je Bog sudio zato što nisu prosuđivali sami sebe: Zbog toga su među vama mnogi slabi i bolesni, i snivaju mnogi … A kad nas sudi Gospod, kažnjava nas da ne budemo sa svetom osuđeni (I Korinćanima 11:30-32). Gospod će suditi svome narodu, kaže pisac Poslanice Jevrejima; Strašno je upasti u ruke Boga živoga (Jevrejima 10:30-31).

Jedna od potreba današnje crkve jeste probuđenje straha Božijeg. Malo je onih koji vide Hrista onako kako Ga je Jovan video i često Ga uzimaju olako. Dobar deo onoga što je napisano u Novom Zavetu stoji kako bi nas potaklo ili pobudilo u nama strah. Bojmo se, dakle, opominje pisac Poslanice Jevrejima i upozorava: Kako li ćemo umaći mi zanemarimo li toliko spasenje? (Jevrejima 4:1; 2:3). Đavolji etar, koji uspavljuje i daje lažnu sigurnost u mlakosti, to mora biti prodrmano! Mnogima je potrebno otkrivenje ognjene vreline Božijeg gneva u Isusovim klinovima probijenim nogama, kako bi mogli da služe kako je Bogu ugodno, sa strahopoštovanjem i bogobojaznošću. Jer naš je Bog oganj koji proždire (Jevrejima 12:28-29).

Isus u Tijatiri vidi jednu crkvu, kao što i danas vidi samo jednu crkvu na određenom lokalitetu. Ljudi mogu deliti crkvu na puno frakcija, ali jedina koju Hrist priznaje jeste ona koju je On uspostavio na zemlji. Nije On utemeljio denominacije; u vreme rane crkve nije postojala nijedna, tako da na ovom mestu imamo širok dijapazon vernika. Ima onih koji vole Boga, verno služe, strpljivi su i istrajni dok rastu u pobožnosti i korisnosti. Gospod Isus najpre hvali ovu divnu Božiju decu (19).

Tu je, zatim, žena-učitelj koja ima svoje sledbenike i čiji se uticaj oseća u čitavoj crkvi. Nemam sumnji u vezi s tim da se doslovno radi o ženi, iako sumnjam da je njeno doslovno ime Jezavelja. Hrist je nazvao tim imenom zbog karaktera njene „službe“. Dva stara rukopisa je predstavljaju kao tvoja žena Jezavelja, a ne sa ta žena Jezavelja, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da se radi o ženi anđela ove crkve. U tom slučaju, ona je na uticajnoj poziciji, kao što je bila i Ahavova žena Jezavelja. Jezavelja je bila princeza Fenikije, potomak okrutnih vladara, i bila je fanatični obožavalac Vaala. Pismo o Ahavu govori krajnje negativno: Kao da mu je bilo malo hodati u gresima Jerovama, sina Nevatovog, nego još uze za ženu Jezavelju, kćer Etbaala, kralja sidonskog; i ode te stane služiti Vaalu i klanjati mu se (I Carevima 16:31). Preko njenog potomstva, obožavanje Vaala zahvatilo je i konzervativnije kraljevstvo Jude. (Za potpuniju istoriju Jezavelje i njene dece, čitajte I Carevima, poglavlja 18, 19 i 21; II Carevima 9; II Letopisa, poglavlja 21-23)

Novozavetna Jezavelja ima sve njene ozloglašene karakteristike. Ona je samoproglašena proročica i javno podučava. Njena doktrina kompromisa otvara vrata nemoralu i idolopoklonosstvu (stih 20). Svedočanstvo onih koji su oslobođeni demonizma jeste da ih je seksualni promiskuitet vodio u obožavanje Sotone. Pogreška crkve u Tijatiri, kao i one u Pergamu, jeste njihovo tolerisanje greha i zla. Oni koji na toleranciju gledaju kao na znak Hrišćanske zrelosti, trebalo bi da razmotre svoj mentalitet.

Luteranski pastor David R. Barnhart piše: Oni koji su želeli imati poslovne odnose i trgovati s Tijatirom, morali su da pripadaju trgovačkom esnafu. Njihovi sastanci podrazumevali su društvena i religiozna okupljanja, gde se obedovalo i gde su prinošene žrtve različitim bogovima. Obroci su se sastojali od mesa žrtvovanog bogovima, a seksualni nemoral bio je nešto uobičajeno. Kako je bilo jako malo tolerancije za one koji nisu učestvovali u sastancima esnafa, to je verovatno postao ključni problem Hrišćana, koji su morali trgovati da bi zaradili za život i ostati verni Gospodu.

Moguće je da je žena, koja je u Isusovom pismu nazvana Jezavelja, nastojala da ubedi vernike u Tijatiri da mogu pripadati esnafu i, istovremeno, ostati verni Hristu. Verovatno je o učešću u idolopokloničkim gozbama esnafa razmišljala kao o nužnom prilagođavanju kulturi. U svakom slučaju, crkva u Tijatiri razvila je pragmatičnu teologiju prilagođavanja, koju su ova lažna učiteljica i njeni sledbenici samo pojačavali.

Hrišćani u Tijatiri nisu imali izgovora. Koliko će više Bog držati odgovornim današnje crkve, kada nastoje da opravdaju greh ili sankcionišu zlo kroz zvaničnu politiku crkve? Denominacije i kongregacije koje svoja učenja i prakse temelje na mišljenju većine, a ne na Pismu, odgovaraće Bogu. Kakvu vrednost imaju izjave i saopštenja ako se ne slažu s jasnim Biblijskim podukama?

Da li vidite opasnosti koje proističu iz današnjeg prenaglašavanja pripreme za karijeru ili praktičnog uspeha u karijeri? Hrišćani bi morali da vode računa o lakoći s kojom prave kompromise kako bi postigli profesionalni uspeh. Isus zato od samog početka evanđelja podučava da se čak i stvari povezane s osnovnim životnim potrebama moraju staviti u ruke Gospoda. Na prvom mestu bi trebalo da tražimo Njeogovo kraljevstvo, čak i kada smo suočeni s progonstvima i mučeništvom: Ne bojte se onih koji ubijaju telo … Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao … Ne tražite šta ćete pojesti ili šta ćete popiti; i ne uznemirujte se! Jer sve to traže pagani ovog sveta, a Otac vaš zna da vam je to potrebno. Nego tražite kraljevstvo Božije, a ovo će vam se sve nadodati (Luka 12:4, 5, 29-31).

Kada je o pokajanju reč, postoji i element tajminga; u Božijim plamtećim očima, postoji punina greha (stih 21). U Avramovo vreme, taj dan, kada je reč o Amorejcima, još nije bio došao: Jer mera bezakonja amorejskog još nije puna (Postanak 15:16). Danilo je rekao Valtasaru: Izmeren si na vagi i pokazalo se da si suviše lak (Danilo 5:27). Isus je ukorio učitelje zakona i fariseje: Dopunite i vi meru otaca svojih … da dođe na vas sva pravedna krv prolivena na zemlji (Matej 23:32, 35). Do pokajanja treba da dođe pre nego što nastupi to vreme, ili će posledice biti katastrofalne!

Ova ponosna učiteljica odbija da se pokaje, pa Bog upozorava njene učenike na nevolju i smrt (sith 22). Njena postelja greha postaće krevet bolesti i smrti. Kada dođe do progona, pred njim padaju ne samo istinski, već i samo nominalni Hrišćani. Oni su ponekada jedini uzrok i jedine žrtve progonstava. Hrist uverava Tijatiru da stiže sud protiv kuće Božije (I Petrova 4:17). Pavle piše Korinćanima da im je, zbog njihove sebičnosti, sud već stigao: Zbog toga su među vama mnogi slabi i bolesni, i spavaju mnogi. Jer kad bismo sami sebe prosuđivali, ne bismo bili suđeni (I Korinćanima 11:30-31).

Strah je došao na Jerusalimsku crkvu kada su stradali Ananija i Sapfira; tako će Azijske crkve naučiti lekciju iz primera Tijatire. Njihovo poimanje Hrista će se popraviti, kada On pokaže koliko duboko prodiru Njegove oči poput plamtećeg ognja i kakve su posledice Njegovih uglačanih stopala. One prodiru  dublje od onoga što se vidi spolja i istražuju principe koji upravljaju životom; odnosno, ispituju bubrege i srca. Bog se ne sme uzimati olako. Bojim se da su današnje crkve, u velikoj meri, izgubile strah od Boga. Bezbrižni smo jer uopšte ne uzimamo u obzir mogućnost Božijeg gneva i discipline kojom on rezultira (stih 23). Bolje je da ne idemo u korak s opštim trendom i poimanjem Hrista, koje je tako rašireno u ovo naše vreme. Hajde da naučimo lekciju iz primera Tijatire.

Vidimo u ovoj crkvi dve različite grupe ljudi; Jezavelju i njene učenike i ostale (stih 24). Između njih postoji oštra podela, i ta podela je nužna. Veliki lider engleske crkve iz 19. veka J. C. Ryle napisao je knjigu Upozorenja crkvi. Istinu je smatrao važnijom od jedinstva ili mira: Mir bez istine je lažni mir; to je demonski mir … Lažno učenje i jeres – to je još gore od podele. Ako se ljudi odvoje od učenja koje je nesumnjivo lažno i nije u skladu s Pismima, oni treba da budu pohvaljeni, a ne ukoreni … Jedinstvo koje se postiže žrtvovanjem istine, ništa ne vredi. Postoji nešto što je čak i gore od kontroverze: tolerisati, dozvoliti ili dopustiti lažno učenje bez protesta i uklanjanja.

S obzirom da je Jezaveljina doktrina poučavala da je za Hrišćane dopušteno da budu u svetskim poslovima i esnafima, moguće da je, po tom učenju, došlo i do uvlačenja nekih grčkih filozofa u veru. Budite obazrivi prema novim učenjima koja teže da budu dublja i šira od Pisama. Verovatno su preostali istinski učenici nazivali Jezaveljino učenje sotonske dubine.

U stihovima 25 i 26, Hrist pominje Svoj dolazak po crkvu: dok ne dođem do kraja. Postoji velika vrednost, ali i prilično poteškoća da se održi prvobitni nivo Hrišćanstva. Juda je opominjao: Imao sam potrebu napisati vam kako bih vas podstakao da se borite za veru koja je jednom zauvek predana svetima (Judina 3). Neka Bog blagoslovi one koji trče strpljivo i nepokolebljivo (3:11; Jevrejima 10:23). Pobediti znači održati veru, istinu i ljubav prvobitnog Hrišćanstva (stih 26). Pazite da ne upadnete u zamku ekskluzivnosti i težnje ka uzvišenoj, lažnoj poziciji postignuća. Pripremite se za trčanje maratona, ne za sprint.

Isus je govorio Jezavelji i onima oko nje, onima koji su tolerisali njeno učenje (stih 20-23), ostatku crkve (stih 24) i, na kraju, pojedincu (stih 26-28). Vernost će pojedinačnom Hrišćaninu dati poziciju autoriteta u Hristovom hiljadugodišnjem kraljevanju zemljom (20:4).

Njegovu vladavinu karakterisaće štap gvozdeni, koji će nepogrešivo saseći svako seme pobune koje proklija. Milenijumsko kraljevstvo uključivaće ljude koji nisu predani Hristu, ali će svako njihovo nepravedno delo biti suđeno bez izuzetka (stih 27). Obećanje vlasti došlo je s Hristovih usana i sigurno je kao i Očevo obećanje Njemu.

Najbolje je sačuvao za kraj! Najveći nebeski blagoslov jeste Osoba Samoga Hrista. Radost usled obasjanosti svetlom zvezde Danice nadilazi bilo kakvu poziciju moći (stih 28; 22:16). Jedna sekularna pesma, popularna u prethodnoj generaciju, imala je stihove Ode moj razlog življenja Ode moje  najveće blago. Hrišćanin peva nešto drugačije: On je moj razlog življenja … On je moje najveće blago. Građanin sveta gubi; Hrišćanin dobija! On je tako saobražen Hristu da On postaje njegov posed. On nam daje Zvezdu jutarnju.

Džon Vesli je rekao: Ti, o Isuse, Ti si zvezda jutarnja! Daj mi Sebe i neću tražiti sunca. Samo Tebe, Tebe koji jesi sunce. Uvek je jutro onome koga ta zvezda osvetljava. Nema noći za takvoga. Neka ova poruka ima pun i savršen efekat; zato je čujte u Svetom Duhu, Onome koji nas uči nebeskim mudrostima (stih 29).

……………………………..

Kada je reč o kompromisu i pogreškama, crkva u Tijatiri otišla je još korak dalje od one u Pergamu. Jezavelja i njeni sledbenici ne bi trebalo da imaju udela u Hristovoj crkvi, a tamo se, ipak, našlo mesta za njih. Đavo zaposeda svaku nebranjenu teritoriju. On ne kuca na vrata; on ih otvara nogom i ulazi na silu. Budite uvereni da se Jezaveljina deca mogu roditi u bilo kom periodu u istoriji crkve, do kraja vremena, zahtevajući članstvo.

Ako hoćemo tačne datume za period u istoriji crkve koji bi mogla predstavljati crkva u Tijatiri, onda možemo reći da se radi o mračnim vremenima, od 607. do 1517 godine. Kompromis i tolerancija karakteristični za period crkve u Pergamu doveli su do perioda Tijatire, gde su lažno učenje, nemoral i idolopoklonstvo postali dominantni. Nominalni Hrišćani, koji su preko Konstantnina u velikom broju nahrupili u crkvu, bili su samozadovoljni  i tragali su za udobonom pozicijom unutar Hrišćanstva. Nisu hteli protivljenje sveta, pa su nastojali stopiti Hrišćanstvo sa svetom.

U Bibliji se duhovna preljuba često predstavlja kao žena. Prorok Jezekilj u tom svetlu prikazuje i Izrael i Judu (Jezekilj 16:15-58; poglavlje 23). Dalje u Knjizi Otkrivenja, učimo o bludnici Vavilonu, koja mami i zavodi (poglavlja 17 i 18). Među Isusovim usporedbama u Mateju 13 nalazi se i ona o ženi koja meša kavasac u testo evanđelja; u mojoj glavi, to je opis Jezavelje.

Ona nije bila samo zavodnica, već i manipulativna i autoritarna. Kombinovala je karakteristike Valaama (doktrina infiltracije) s odlikama nikolaita (doktrina autoritarnosti). Tu nastupaju rimokatolička i grčka pravoslavna crkva, obe potpuno utemeljene na početku sedmog veka, prva sa svojom doktrinom o Bogorodici, a druga sa obožavanjem svetaca – ništa drugo do sotonske dubine. Iz toga su nastali misa, kao i fotografije i slike pred kojima zabludeli ljudi padaju na kolena i obožavaju. Odatle su došli krstaški ratovi i inkvizicija. Dobro je poznata činjenica da katolička crkva kombinuje svoja učenja s paganskim tradicijama. Njen nemoral traje do današnjeg dana – silom oplođene žene i zloupotreba nebrojeno dece – često stižući do medija.

Jezavelja je bila samoproklamovana proročica, a katolička crkva se hvali svojim velikim autoritetom. Ima brojne pristalice i političku podršku, ali s neba ne dobija apsolutno ništa. Jezavelja je bila i okrutna i zavodljiva. Historija nas uči da je katolička crkva spalila ogroman broj Hrišćana na lomači. Ona drži duše umrlih u čistilištu, a duše beba u limbu i tako zavlači ruku u džepove živih srodnika. Tvrdi da joj pripada apostolstvo, prisvaja Petra kao svog prvog papu, daje strahovitu moć svojim sveštenicima i odriče spasenje svakome izvan vatikanske jazbine. Kao što mi je Leonard Rejvenhil rekao: Kada je u manjini, ona je jagnje; u jednakosti je lisica, a kada je u većini, ona je vuk.

Rim je na prvom mestu, pretiče Jezavelju u pogledu idolopoklonstva; na vrhu je među kršiteljima prve i druge zapovesti. Pretvorio je Mariju u boginju, suotkupitelja i posrednika. Svetost je učinila nečim što se može zaslužiti, umesto da to bude nešto dato – rezultat Hristovog dela na krstu. U svakom slučaju, katolička crkva postala je dostojno Jezaveljino dete. Ova crkva je u toj meri otpadnička da je ne treba posmatrati kao crkvu. Druga istinska crkva zauzima njeno mesto u istoriji. Na kraju doba crkve, Tijatira neće biti uzneta, već će ući u Veliku nevolju.

 

Lowell Brueckner