Otkrivenje 2:8-11

Crkva u Smirni

  1. Anđelu crkve u Smirni napiši: ‘Ovo govori Prvi i Poslednji, Onaj koji beše mrtav i ožive.
  2. Znam tvoja dela i nevolju i siromaštvo – a bogat si – i huljenje onih koji sebe nazivaju Judejima, a nisu, nego su sinagoga Sotonina.
  3. Ništa se ne boj onoga što ti je trpeti! Evo, neke će od vas đavo baciti u tamnicu da budete iskušani; i imaćete nevolju deset dana. Budi veran do smrti, i daću ti venac života.
  4. Ko ima uho, neka čuja šta Duh govori crkvama! Onome koji pobeđuje neće nauditi druga smrt.

Istorija Smirne i Polikarpa

Isus počinje govoreći Efesu, najuglednijoj i dominantnoj crkvi tog perioda u Maloj Aziji. Druga crkva kojoj se obraća je Smirna. Nalazi se 35 milja severno od Efesa, blago prema istoku. Primetićete da se On kreće onim grubim krugom, koji čini ovih sedam crkava, kako smo već opisali.

Iz sasvim praktičnih razloga, Smirnu je, u trećem veku pre Hrista, podigao jedan od generala Aleksandra Velikog, Lizimah. Kontrolisao je Trakiju, oblast koja bi danas uključivala severoistok Grčke, Bugarsku i zapadnu Tursku. Rimljani su je kasnije koristili kao Luku na Egejskom moru, a u vreme apostola, broj stanovnika iznosio je oko 100.000. Između samog grada i luke postojao je javni trg, a njegov najistaknutiji deo bila je statua Zevsa, rimskog Jupitera – vrhovnog božanstva. Drugi po veličini grad u Turskoj, moderni Izmir, stoji na tom drevnom mestu; do danas, arheolozi su iskopali samo nekoliko lokaliteta. Rimski vodovod, teatar i agora, odnosno javni trg, stoje u ruševinama. Izmir je i dalje glavna morska luka u Turskoj.

Nakon što je tri meseca propovedao u Jevrejskoj sinagogi, apostol Pavle je, zbog protivljenja, bio primoran da, u periodu od naredne dve godine, delovanje nastavi u Tiranovoj školi. Za to vreme su, kaže nam Biblija, svi žitelji Azije, i Judeji i Grci, čuli reč Gospoda Isusa (Dela apostolska 19:10). Razum nam kaže da je crkva u Smirni rođena u to vreme. Apostolova služba je, očigledno, privlačila ljude iz čitave oblasti, jer Biblija dalje kaže: Bog je preko Pavlovih ruku činio neobična čuda. Tako su čak i maramice i kecelje koje je on dotakao odnošene bolesnima, i oni su bili izlečeni od svojih bolesti, a zli duhovi su izlazili iz njih (Dela apostolska 19:11-12).

Kada se istina evanđelja objavi Rečju Božijom, Gospod propovedanje uvek potvrdi natprirodnom moći. Demonski duhovi koji su delovali kroz idolopoklonički Rimski panteon trpeli su poraze, a ljudi su bivali oslobođeni. Rimska religija i Judaizam su, tih dana, na neki čudan način, delili postelju; mada, površinski gledano, dijametralno suprotstavljeni jedno drugom, na duhovnom planu bili su ujedinjeni, tako da su hrišćani trpeli progonstva i od Judeja (Dela apostolska 4:25-27). Vekovima je tamo živeo veliki broj Jevreja, tako da i u današnjem Izmiru postoji nekoliko sinagoga.

Grčka reč smyrna znači onaj koji proizvodi mirtu. Mirta se dobija iz malog trnovitog drveta, koje se mora probosti da bi pustilo smolu. Vekovima se koristila kao parfem, tamjan i lek. Odgovarajuća Hebrejska reč je smurna, a u njenom korenu je termin gorko, i bila je jedan od sastojaka u ulju za pomazanje sveštenika. Setićete se da su mudraci doneli smirnu na poklon bebi Isusu. Uz to, koristila se za balzamovanje mrtvaca; Nikodim je doneo smirnu na grob u kojem je sahranjen Isus (Jovan 19:39). Nije teško uočiti simbolički značaj smirne u Hristovom životu. Kao što je L. E. Maxwell (1895-1984) naslovio svoju knjigu, On je Rođen Raspet. Grad Smirna je zaista i bio proizvođač mirte, imajući u vidu mučeništvo hrišćana iz tog grada.

Ova informacija nas vodi ka poruci koju je Isus izrekao Jovanu, koji je potom tu informaciju zapisao glasniku crkve. Polikarp, dobar prijatelj apostola Jovana, bio je taj glasnik. Postao je hrišćanin još kao dete, a negde 155. godine, umro je mučeničkom smrću – živ je spaljen u 86. godini života. Njegova mučenička smrt je dobro dokumentovana. Sem Jovana, poznavao je još dosta hrišćana prve generacije, verovatno i druge apostole, živeći i propovedajući njihovu veru i učenje. I danas postoji jedno Polikarpovo pismo; iz njega možemo videti da je imao malo formalnog obrazovanja, da je bio skroman i direktan. Suprotstavljao se ranom gnostičkom pokretu, koji i Jovan pominje u svojim poslanicama.

Polikarp je otvorio vrata vojnicima koji su došli da ga vode na suđenje. Njih je predvodio lokalni rimski prokonzul, koji je pretio da će ga živog spaliti na lomači. Polikarp je uzvratio da će ta vatra kratko trajati, dok se oganj suda, „koji se čuva za bezbožne“, ne može ugasiti. Dok su ga vojnici klinovima pričvršćivali za lomaču, zaustavio ih je, rekavši: „Onaj koji mi daje da podnesem vatru, učiniće i da mogu ostati miran na lomači, bez mera obezbeđenja koje želite postići klinovima“. Glasno je molio dok je vatra gorela. Jedan očevidace je zapisao da „to nije bilo spaljivanje mesa, već pečenje hleba ili zlato i srebro u peći pročišćeno“.

Smirna, severno od Efesa

Hristova poruka crkvi

Hristos započinje svoju poruku, kao što to čini u svih sedam slučajeva, predstavljajući Sebe onakvim kakvog smo Ga videli u prvom poglavlju. Podsetićemo se da je On proslavljeni Hristos koji se otkriva grupi od sedam crkava, kao i crkvi kroz istoriju. Ja sam Prvi i Poslenji, i Živi; i bejah mrtav, a evo, živ sam u u veke vekova (1:17,18). Ovo govori Reč (Logos), koja od početka beše kod Boga i koja beše Bog (Jovan 1:1).

On je taj kojeg Smirna mora da vidi i čuje, kao i Polikarp, koji je Njegovu reč držao iznad onoga što kaže rimski prokonzul. On je taj koji je govorio o ognju neugasivom (Marko 9:43, 48). Njegova Reč mora imati prioritet nad svim ostalim, ne samo zbog pretnje neugasivim ognjem, već i zbog toga što ona verniku donosi mir i utehu. Ona je iznad svake pretnje koja dolazi od ljudi (Jevrejima 13:5,6), ona je poslednja sudska instanca. On daje pobedu nad smrću i zatvara vrata pakla kako bi zaštitio Svoje ovce. Oni nikada neće iskusiti oganj (stih 8).

Dopustite mi da citiram nešto iz komentara koje sam imao povodom Njegove objave iz poglavlja 1: Ne boj se, rekao je, Ja sam Prvi i Poslednji (1:18). Koji se boje Hrista ne moraju se bojati nikog drugog. On je pre svih i biće posle svih. On je iznad svega, tako da nema moći koja nas može dotaći; On je ispod, tako da nas nikakva snaga pakla ne može dohvatiti. Okružuje nas poput vatrenog zida, tako da ništa ne može prodreti unutra. On je Živi: Poslednji Adam – duh životvorni (I Korinćanima 15:45). On se vratio iz mrtvih kao živi dokaz da je pobedio smrt i pakao. On ima ključeve i oni se nikada neće okrenuti protiv Njegovih. Ko osuđuje? Hristos koji je umro, štaviše i uskrsnuo, on je i zdesna Bogu, on se zauzima za nas (Rimljanima 8:34). Sada On drži ključeve glavnih neprijatelja čovečanstva, smrti i pakla, i nikada neće dopustiti da se ti ključevi pokrenu kako bi se nanelo zlo Njegovima.

Hrišćani Smirne nisu bili među njenim istaknutim žiteljima. Videli smo da je njihov glasnik bio jednostavan i ne puno školovan, kao što je to slučaj i s Jovanom, učiteljem njihovog lidera. Jovan je bio ribar, a eksperti za Grčki jezik kažu da su njegov rečnik i stil bili jednostavni. Njihov Gospod i Gospodar bio je tesar iz Nazareta u Galileji. Među Korinćanima, Pavle je podučavao: Nema mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo uglednih (I Korinćanima 1:26).

Hristovi učenici u Smirni bili su siromašni. Bili su, međutim, bogati u Svetom Duhu u mudrosti; On ih je školovao i podučavao ih putevima Božijim. U intelektualnom smislu, oni nisu bili nemarni ili lenji, već su bili predani poznavanju Reči Božije i životu u skladu s njom. Pavle nastavlja: Nego govorimo mudrost Božiju, u tajni, skrivenu … onu koju niko od poglavara ovog sveta nije upoznao (I Korinćanima 2:7-8).

Njihovi prognitelji bili su uglavnom Jevreji, i imali su uticaja među gradskim zvaničnicima. Vidimo jedinstvo među Jevrejima, za koje Isus kaže da su sinagoga Sotonina, i paganima koji su pod kontrolom cartstva tame (stih 9). Predstavljanje Boga i Njegovog Hrista među njima dolazi pod udar zlih reči i dela.

Iz ovog primera možemo naučiti da Isus ne daje garancije u pogledu opasnosti ili nevolja, ali one, kako svedoči Polikarp, ne mogu trajno nauditi verniku. Siguran sam da su u poslednjim danima njegovog života, Polikarpu bile bliske reči koje je njegov Gospodar uputio preko njegovog prijatelja Jovana: Ne boj se! Ja sam Prvi i Poslednji. Čujmo, još jednom, Polikarpovo svedočanstvo: „Onaj koji mi daje da podnesem vatru, učiniće i da mogu ostati miran na lomači, bez mera obezbeđenja koje želite postići klinovima“. Isus je obećao da će, u bliskoj budućnosti, iskusiti najgore od onog što bi im đavo mogao poslati.

Đavo je taj koji će neke od vas baciti u tamnicu. Sud dolazi od neprijatelja, koji se, delujući u skladu sa svojom destruktivnom prirodom, služi svim svojim natprirodnim lukavstvima i snagom da bi apsolutno uništio pojedinca i crkvu. On, međutim, nema nad tim ništa veću kontrolu od one koju čovek ima nad otkucajima svoga srca. Lopov ne dolazi, osim da ukrade i zakolje i uništi (Jovan 10:10), ali će biti ograničen pod suverenom kontrolom. Priča o Jovu uči nas osnovnim Biblijskim principima u pogledu kušnji (vidi Jovan 1:6-2:7).

Božije namere, u tome što dopušta kušnje, potpuno su suprotne Sotoninim. Ja dođoh da imaju život i da ga imaju u izobilju, rekao je Isus, i to će se pokazati istinitim u najtežim suđenjima i kušnjama. Dragocena je u očima Gospodnjim smrt vernih njegovih (Psalam 116:15). U nekim slučajevima, kao nebeski Otac, Bog može dopustiti da hrišćanin bude kažnjen za svoj greh i neposluh. To je jasan Biblijski zaključak i ne može se poreći, ni po Starom ni po Novom zavetu. U nekim drugim slučajevima, Gospod će dozvoliti kušnje kako bi ispravio defekte u karakteru jednog hrišćanina, koje nije moguće tretirati na neki drugi način. Nekada se to striktno primenjuje u Njegovom opštem delu posvećenja i usavršavanja svakog vernika. Petar veoma jasno uči da je prokušanost poput zlata koje se u vatri kuša kako bi se pročistilo (I Petrova 1:7).

Bog ne kuša da bi proverio hoće li vernik ostati veran; On već zna odgovor na to pitanje. Hrišćanin, međutim, na taj način može uvideti svoje stanje pred Bogom i naučiti da se čvršće pouzdaje u Boga: Zato neka i oni koji po volji Božijoj trpe, čineći dobro povere svoje duše Njemu kao vernom Stvoritelju (I Petrova 4:19).

Kao što znate, postoj bezbroj tumačenja deset dana nevolje. Oni koji vole lične interpretacije pokazaće pred ovakvim iskazom koje su boje. Hoću da kažem da se mogu okrenuti na puno različitih strana, što oni koji žele biti studenti Biblije i čine. Mislim da ću vam izneti bezbedan, Biblijski zaključak. U Bibliji, broj deset označava neodređeni vremenski period; u ovom slučaju, njime su označeni dani, a ne godine ili meseci. Radi se o nekoj vrsti uzrečice, kao kada bismo rekli uskoro (proverite i Postanak 24:55; I Samuilova 25:38; Danilo 1:12, 14).

S obzirom na kontekst Gospodnje poruke, iskaz nam daje nekakav utisa, kao da se radi o relativno kratkom vremenskom periodu. To se uklapa u Njegov uslov vernosti u pogledu fizičke smrti s nagradom u vidu venca večnog života. Tako podučava i Pavle: Jer neznatnost naše trenutne nevolje donosi nam još obilnije večno breme slave (II Korinćanima 4:17). Obratite pažnju na poređenja koja uljučuju neuporedivo… svetlost i tama, trenutno i večno, nevolja i slava.

Stručnjaci za Grčki jezik kažu da venac života ukazuje na kraljevsku krunu, pre nego na pobednički venac. Neko je izneo ovakvu misao: Mučeništvo ne donosi večni život, donosi krunu. Večni život se dobija po milosti, kroz veru (stih 10). Nastavljajući do sledećeg stiha, stižemo do opšteg zaključka koji se odnosi na svih sedam crkava i crkvu svih vremena. Slušajte Duhom. To je jedini način da se spozna duhovna istina.

Izazov svakom pojedinačnom verniku, pre nego crkvi kao telu jeste: Onome koji pobeđuje neće nauditi druga smrt. Druga smrt je sinonim za jezero ognjeno – mesto o kojem ćemo govoriti pri kraju knjige. Uskrsli sveti (20:4) oživeli su hiljadu godina pre ostalih mrtvih (20:5). Gospod obećava blagoslov za one koji budu imali učešća u prvom uskrsnuću: Nad njima druga smrt nema vlasti (20:6). Zatim, u 20:14, druga smrt dobija definiciju ognjenog jezera. Isto tako, u 21:8, nakon što iznese listu različitih vrsta grešnika, Bog objavljuje da će im kraj biti u jezeru što gori ognjem i sumporom; to je druga smrt. Negativna reč ili kritika nisu upućeni protiv crkve u Smirni.

………………………………….

deo Agora, Smirna

Još jednom ću se osvrnuti na teoriju da nam broj sedam sugeriše kako se Isusove poruke za ovih sedam crkava odnose na kompletnu crkvu u periodu milosti. Nju čine oni koje je pozvao Pastir Božiji i izgrađuje se kroz Hristovo delo i plan: Sagradiću crkvu (Matej 16:18). Niko ne može da dizajnira takvo umetničko delo. To je delo Božije ljubavi, s obzirom da u njemu nastaje mlada s kojom će se On venčati na nebu, nakon uznesenja. Otkupljeni hrišćani mogu biti Hristovi saradnici, ali On je jedini arhitetkta. Kao što je crkva u Efesu bila dominantna u periodu druge generacije hrišćana ili u postapostolskom periodu, od 70. do 170. godine, tako će crkva u Smirni predstavljati dominantnu crkvu u narednom periodu.

Podsećam vas da Smirna znači onaj koji proizvodi mirtu – reč koja u korenu sadrži reč gorčina i sastojak je pomasti koja se vezuje za smrt. Verujem da je ovo bilo proroštvo za crkvu u periodu od 170. do 340. godine, što je vremensko razdoblje koje sledi za efeškim periodom. Izučavali smo i Polikarpovo stradanje, a progon će se nastaviti i pojačavati sve do najgoreg i najžešćeg, koje će uslediti za vreme Cezara Dioklecijana. Nedugo po Konstantinovom „obraćenju“ dolazi do odmora od najgoreg progona. Crkva tada ulazi u novi period, sledeći koji ćemo izučavati … vreme crkve u Pergamu.

Možda ima crkava koje predstavljaju svih sedam, nezavisno od istorijskog perioda, ali mi se bavimo dominantnom manifestacijom, koja može predstavljati sveukupnu crkvu u svim vremenima. Tu i tamo, pojedinačne crkve mogu biti u različitim uslovima. Vidimo da je Gospod usmerio pažnju prema pojedinačnoj crkvi kako bi mogao da pripremi njen duhovni život za vreme koje dolazi i kako bi, ukoliko je to neophodno, mogao da je izuzme od suda koji će možda doći na crkvu kao celinu.

Na taj način, pojedinačna crkva, za vreme svog postojanja, može ostati izvan opšteg suda. Hajde da u ovim poslednjim danima ostanemo izvan onoga što vidimo kao jedno jadno opšte stanje crkve.

 

Lowell Brueckner