POSLANICA GALAĆANIMA

Nekonformistički Apostol

(Nekonformist je osoba koja odbija da se saobražava sa ustaljenim pravilima ponašanja ili razmišljanja; U Engleskoj crkvenoj istoriji ta reč se odnosi na protestante koji se nisu saobražavali ‘konformisali’ sa vodstvom i pravilima utvrđene Engleske Crkve; neki od poznatijih nekonformista su: Matthew Henry i Isaac Watts) – (beleška prevodioca)

Poglavlje 1:11-24

Stihovi 11-12: Želim da znate, braćo, da evanđelje koje sam propovedao nije ljudsko. Jer ja ga nisam primio ili naučio od nekog čoveka, nego preko otkrivenja Isusa Hrista.

Zašto je ovako velika i strahovita apostolova zabrinutost da Galaćani razumeju da on nije poslan ni od jednog čoveka, niti je poučen od čoveka? On mora da je duboko svestan izuzetne opasnosti instrumentalizacije i manipulacije od strane ljudi koji mogu da uđu i da izvrše uticaj na crkvu. To se dešavalo u ovim novim crkvama i to je potencijalno fatalno za živote onih koji su zavedeni od strane tih ljudi.

Iz svog prošlog iskustva Pavle je jako dobro bio upoznat sa načinima Jevrejskih rabina. Primetite reč sada u stihu 10 … Da li ja to sada hoću da se umilim ljudima ili Bogu? U svojoj nekadašnjoj religiji, on je tragao za odobrenjem od ljudi, ali sada sa tim ambicijama je završeno. Pre, on je tragao za odobravanjem ljudi, jer je njegov autoritet dolazio od ljudi i njegovo napredovanje zavisilo je o odobravanju od ljudi.

Zac Poonen, koji je osobno bio u raljama sekte u Norveškoj napravio je sledeću primedbu razmatrajući tu svoju situaciju: Najveća bitka u Hrišćanskom životu nije borba protiv gneva, niti borba protiv prljavih misli. Već je to borba protiv vlastite želje da se postigne odobravanje od ljudi. To je područje gde je potrebno da odlučimo da živimo samo pred licem Božijim, ukoliko želimo da ostanemo slobodni.

Pouzdajem se u to da će svako ko čita ova nadahnuta poglavlja apostola Pavla i uvidi posledice, za koje nas on uverava da čekaju Galaćane, primeniti ove istine na slične situacije u ovom našem vremenu, ukoliko smo svesni postojanja takvih situacija. Takav mora da primi moćan dodir i susret Duha Svetog na svoju dušu kako bi osetio svu ozbiljnost i težinu ovakve prevare. Potom bi trebao započeti sa uklanjanjem spona koje vežu njegovu dušu i sa pomaganjem da se oslobode i drugi, kroz lek koji daju Pisma, a koji Pavle predstavlja ovim ljudima.

Ljudi koji žude za liderstvom, ali su slabi u razumevanju punine naučavanja Pisama i oslanjaju se na nekakva ekstra-Pisma ‘otkrivenja’, podučavali su i podučavaju pogrešne koncepte i pogrešne doktrine. Najveći neprijatelj takvima, koji voze po svom vlastitom rasporedu, su ozbiljni i predani učenici Biblije. Ljudi koji se protive teologiji, ne čine to zato jer nemaju teologiju već zato što istinska teologija protureči njihovim jadnim teologijama.

Ne postoji nikakva legitimna lična vizija, niti sistem, niti program van onoga šta podučava Reč Božija. Ima samo jedno evanđelje koje treba da se propoveda i samo jedna svrha i cilj da se iznese i to je ono koje nam je predao Hrist Isus. Dužnost svakog koji je pozvan od Boga je da propoveda evanđelje, da hrani stado i da ispravlja i disciplinuje one koji sagreše i zastrane od istine.

To je razlog zašto Pavle tako snažno upozorava na ljude i na njihova ‘evanđelja’, i to je razlog zašto su njegovi zapisi ostali do danas, jer se to iskrivljavanje i izopačavanje nastavlja i dalje. Pavlovo evanđelje je jednostavno razlaganje plana Božijeg koji je otkriven u Pismima. Pavlovo otkrivenje dolazi u svetlu onoga šta je zabeleženo od Postanka do Malahije, potom sledi život i naučavanje Mesije koji je došao ispunjavajući proroštva Starog Zaveta. Isus je rekao da će posle Njegova odlaska, Duh Sveti doći i podučavati učenike. Rekao je da će Duh istine graditi na Hristovoj reči: On će me proslaviti, jer će od moga uzimati i vama najavljivati.

Zasigurno u manjem stepenu nego što je to slučaj kod apostola, istinski obraćenici imaju instinktivno shvatanje istine, čak i pre nego sednu na prvi Biblijski čas. To ide zajedno u paketu sa novorođenjem. Takvi imaju neutaživu glad za Rečju Božijom i reaguju na učenje o veri i milosti. Ovo prosvetljenje će se pojačavati i cvetati pod vernim izlaganjem Reči Božije, ali može da bude i zastrto slušanjem nepomazanih ljudskih ideja i zamisli. Jednostavni Baptistički propovednik, Vance Havner se našalio; ‘Kada naiđeš na istinskog obraćenika pokušaj da ga držiš podalje od starijih Hrišćana’. To jeste rečeno polu-šaljivo, ali Pavle bi sigurno znao šta je Vance mislio. Galaćanima je nanesena ozbiljna šteta od ‘starijih Hrišćana’.

Stihovi 13-14: Čuli ste, naime, o mom nekadašnjem načinu života u judaizmu – da sam preko svake mere progonio Božiju crkvu i uništavao je. U judaizmu sam nadmašio većinu svojih vršnjaka iz svog naroda, jer sam se preterano revnosno držao predanja svojih praotaca.

Pavle nam iznosi jako lično izlaganje o tome kako je napredovao u Judaizmu, gde je njegov cilj bio da ugodi ljudima i da zadobije njihovo odobravanje. Njegova gorljivost i njegova služba bili su usmereni ka tome da se drži predanja svojih praotaca. ‘Praočevi’ o kojima on govori nisu Biblijski praoci, već se radi o praocima farizejskog judaizma. On je, ustalom, bio sin Fariseja (Dela 23:6; 26:5). To je ono čemu je on služio sa velikim predanjem. On se jako brzo uspinjao unutar sistema, nadmašivši druge, upravo zbog svog fanatičnog predanja. To je bila tajna njegovog napredovanja, i to je bio u potpunosti protivan smer od onog u kojem se sada kretao unutar poziva Božijeg. Njegov jedini cilj u propovedanju evanđelja je sada da bude sluga Hristov i da ugodi Njemu.

Nekada je mislio da služeći Judaizmu, služi i ugađa Bogu, ali to je bila prevara jer se uistinu slepo suprostavljao delu Božijem, progoneći crkvu i pokušavajući da je potpuno uništi. To nije završilo sa Savlom iz Tarsa, jer gde god se pojavi Božije pokretanje možete da računate na snažno protivljenje. Istorija probuđenja jasno pokazuje da otpor Božijem pokretanju uvek sa sobom povlači i protivljenje, jer vatra probuđenja ozbiljna je pretnja ‘status qou’ (težnji da stvari ostanu nepromenjene). Šta god snažnije Duh Božiji deluje, veća je pretnja ustaljenim ljudskim sistemima, a samim time će biti i veći otpor prema Božijem pokretanju.

Uočio sam to u svakom pokretu probuđenja, čak sam i lično svedočio tom fenomenu u svojoj mladosti. Duž čitavog područja gde smo živeli, pastori i Biblijski učitelji, uključujući i mog oca, koji su bili u izvršnim komitetima svojih denominacijskih okruga, bili su prisiljeni dati ostavke na svoje položaje. Ti ljudi su bili predani da slede smer koji im je pokazivao Duh Sveti i upravo to ih je učinilo potpuno beskorisnim u ljudskim šemama i planovima. I u slučajevima u kojima sam ja lično bio uključen video sam, više puta, plamenove koji su obećavali, a onda su bili ugašeni od onih koji su gorljivo i ljubomorno čuvali svoje vlastite sistemske parametre.

Stihovi 15-17 (ovde neću citirati ESV prevod ‘English Standard Version’, koji sam do sada stalno koristio, zato što, po mom mišljenju, odstupa od doslovnog prevoda i slabi, čak možda čini manjkavim sam tekst. Ovde ću koristiti KJV prevod – ‘King James Version’): Ali, kada se svidelo Onome koji me još od utrobe moje majke odvojio i pozvao svojom milošću da otkrije svog Sina u meni – da ga propovedam među Paganima, nisam se posavetovao sa telom i krvi; niti sam otišao u Jerusalim onima koji su pre mene bili apostoli; nego sam odmah otišao u Arabiju, pa se opet vratio u Damask.

Kazati ‘Bog me odvojio pre rođenja’ (tako kaže moja ESV verzija) jeste tačno, jer, Da, Božiji izbor Pavla desio se pre njegovog rođenja, kao i kod Isaije (Isaija 2:22) i Jeremije (Jeremija 1:5). Međutim, u izjavi, koji me još od utrobe moje majke odvojio, imam nekako osećaj duhovnog abortusa, pored toga što je odabran. Gospod će da ga odseće od svega što bi Pavle mogao poželeti da bude, po ljudsku govoreći, a njegov život će u potpunosti biti predan Hristu. To je na neki način predgovor, ja tako mislim, Pavlovoj moćnoj tvrdnji u 2:20: Raspet sam s Hristom. Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos.

Bilo je to delo Božije milosti, delo postignuto izvan dosega Pavlovih napora, tamo na putu za Damask. U potpunosti je bio zatečen, a njegov život krenuo je u sasvim drugom pravcu. Hrist mu je poklonio spasenje i on je postao Hrišćanin. Tad je zadobio moć koja je daleko nadilazila njegovu snagu i njegove sposobnosti, jer je bio milošću Božijom ispunjen Duhom Svetim.

Pored toga što kaže da mu se otkrio Sin Božiji, ne kaže samo meni, niti kroz mene, već koristi izraz da otkrije svog Sina u meni. Pavle je video Hrista koji prebiva u njemu, još snažnije od svetla koje ga je obasjalo na putu za Damask, a to svetlo je bilo snažnije od sunca. Još čudesnije je bilo da vidi stvarnost tog veličanstvenog Svetla koje prebiva u njemu.

Pavle je bio odrezan od svojih zemaljskih ambicija, rođen u utrobi stare prirode, vođen i nošen ka ispunjenju egoističkom moći. On je sanjao velike snove i uložio svoju ljudsku volju da ih nekako ispuni. Imao je najbolje učitelje, odrastao je pored nogu Gamaliela i tamo je otpočeo njegov uspon ka vrhu Jevrejskog društva. Ništa i niko nije mogao da stane pred njim i zaustavi ga u pokušaju da ostvari svoje ciljeve … osim Kralja kraljeva i Gospodara nad gospodarima. Božija volja je uvek, ne samo iznad, već se uvek i protivi paloj ljudskoj prirodi … čak i onda kada ta priroda izgleda kao da ima pobožne želje. Pavle je želeo da bude uključen u Božiji posao, ali bio je potpuno u krivu o tome šta treba da radi. Volja Božija bila je da propoveda ne-Jevrejskim narodima.

Stavljam pred vas ovu priču, koju je napisao Warren Wiersbe, o Charles Spurgeon-u: U vreme kada je Charles Haddon Spurgeon bio mlad propovednik, njegov otac, Velečasni John Spurgeon smatrao je da njegov sin treba da ide na koledž kako bi napredovao u životu. Dogovorio je da se susretne sa Dr. Joseph Angus-om upravnikom Stepney College-a u Londonu. Trebalo je da se sastanak održi u Macmillan domu na Cambridge-u i Spurgeon se pojavio tamo u dogovoreno vreme. Čekao je dva sata, ali poštovani doktor nije se pojavio. Kada se Spurgeon napokon počeo raspitivati gde je taj čovek otkrio je da ga je Dr. Angus čekao u nekoj drugoj sobi i da više nije mogao da čeka jer je imao dogovoren drugi sastanak. Razočaran, Spurgeon je krenuo na dogovorenu propoved. Dok je išao prema tamo, jasno je čuo glas koji mu govori; a ti za sebe tražiš nešto posebno. Nemoj! (Jeremija 45:5). Od tog trenutka, Spurgeon je bio odlučan da čini i živi volju Božiju za slavu Božiju.

Mnogo bolje mi zvuči, nisam se posavetovao sa telom i krvi, nego, ‘ne posavetovavši se ni sa kim’ (kako opet kaže moja ESV verzija). Razumem ja da se ovde u suštini govori jedna te ista stvar, ali postoji moć koja može da oslabi kada se udaljimo od originalnog jezika. Postoji snažan kontrast ovde između susreta sa Svemogućim Bogom, Stvoriteljem neba i zemlje i savetovanja sa jednostavno stvorenjem od krvi i mesa. Pavlovo zaslepljujuće iskustvo u prisustvu Božijem, sa Sinom, razbilo ga je i pokvarilo za bilo šta što bi se moglo postići kroz posudu koja ima samo dah u nozdrvama (Isaija 2:22). Nakon susreta koji je Pavle imao, želja da se Božije meša sa ljudskim, bez obzira na položaj i status čoveka, bilo bi ne samo razočarenje za Pavla, nego i uvreda za Hrista.

Kada čujem svedočanstva, koja veliku važnost pridaju ljudskim uputstvima i ljudskim institucijama, pitam se da li su ti ljudi koji svedoče ikada uistinu sreli Hrista. Komandni centar u Jerusalimu značio je jako malo za onoga koji je čuo glas direktno sa neba, a njegovo savetovanje sa apostolima bilo je jednostavno razgovor sa sudrugovima koji su isto tako samo ljudi. Kakvu važnost sve to ima za čoveka čije uši još zvone od Velikog Glasa poput trube (Otkrivenje 1:10)? Čini se da je Bog tako nestvaran za prosečnog Hrišćanina XXI veka. Pavle je otišao u Arabiju, a potom natrag u Damask, žudeći jedino za tim da čuje ponovo Njegov glas!

Stihovi 18-24: Onda nakon tri godine uzađoh u Jerusalim da se raspitam za Petra, pa ostadoh kod njega petnaest dana. No ne videh nikog drugog od apostolā osim Jakova, brata Gospodinova. A što vam, evo, pred Bogom pišem, ne lažem. Zatim dođoh u krajeve sirijske i kilikijske. Osobno pak bejah nepoznat judejskim crkvama koje su u Hristu, već su samo čuli: ‘Onaj koji nas je nekoć progonio sada evanđeljem navešćuje veru koju je nekad pustošio’ i slavili su Boga zbog mene.

Nakon šta je tri godine hodao sa Hristom i bio podučavan od Duha Svetog, Pavle je proveo dve nedelje u Jerusalimu. Očigledno je, on nije imao potrebu da mu originalni apostoli pokažu kako program funkcioniše. Sećam se da sam čitao o Isusovim ljudima u komunističkoj Kini na koje vlast nikako nije mogla upreti prstom. Jedan od tih, izgledao je kao da on tu nešto vodi, pronašli su ga kako tovarnom masti maže neku osovinu. Kada su ga upitali, gde im je zapovedništvo smešteno, on je upro prstom ka nebu. Posredstvom progona i tiranije, ti Hrišćani vratili su se korenima Tesara iz Galileje i njegovih sledbenika.

Duhovni život je isušen iz Galatije. Učitelji, koji su pristigli, već su ljude doveli u stanje u kojem nisu mogli dokučiti jednostavnu realnost podučanja od Boga lično. Pavle je morao da se zaklinje njima da ne laže o tome da ga je sam Gospod pripremio za službu. Galaćani su postali duhovno obesnaženi od ovih lažnih proroka, koji su uspeli da zaguše njihov ličan odnos sa Gospodom. Stigli su do tačke u kojoj su se saobražavali sa religijama nadahnutim ljudskom moći, u kojima ideja o tome da niste pripremani u Jerusalimu i da niste imali direktan kontakt sa apostolima je jednostavno neverovatna! Nekonformizam je za njih bio potpuna nepoznanica. Sumnjali su da bilo ko može da propoveda i da poučava bez da ga upute u to drugi ljudi. Koji je razmer proizvedene štete prouzrokovane mešanjem ljudi u delo Duha Svetog, koji dovodi individualno Hrišćane u ličan odnos sa Bogom? Mislim da se to ne da izračunati, ni proceniti.

Sirija i Kilikija bile su jako važno područje u Pavlovom životu i njegova služba se počela upravo onde uistinu razvijati i rasti. Njegov dom je bio u Tarsu u Kilikiji i tamo ga je Varnava pronašao i odande ga doveo u Antiohiju, u Siriji (Dela 11:25-26). Crkva, koja se formirala u Antiohiji, kako nam je rečeno u Delima 11:19-22, rasla je pod Varnavinom službom. Nakon što je Pavle doveden tamo, zajedno su služili godinu dana i podučavali prilično veliku tamošnju zajednicu. Do poglavlja 13, Antiohija je zamenila Jerusalim, u onoj meri u kojem govorimo o kretanjima Božijim, jer je postala centar za misije koje su se pokretale i rasle po Rimskim provincijama, po Maloj Aziji i po Europi. Varnava i Pavle imali su izuzetno važnu ulogu u Antiohijskoj crkvi, sarađujući zajedno sa ključnim Hrišćanskim prorocima i učiteljima, Simeonom, Lukijem i Manainom (Dela 13:1).

Pre ovoga, kao što smo to već naučili, Pavle, koji je već bio utvrđen u evanđelju i doktrini Novog Zaveta, otišao je da provede dve nedelje sa Petrom i Jakovom, vodećim apostolima u Jerusalimu. Nije video nijednog drugog lidera. Izvan Jerusalima, vodeće crkve bile su u Judeji i Pavle kaže da ih nikada nije posetio i da im je bio stranac. Naravno, Savle, progonitelj, bio je ozloglašen i poznat tamo i svi su čuli za njegovo obraćenje. Bila je to velika vest u Judeji, veliki blagoslov za vernike i razlog za mnogo radosti. Ne samo da su proslavljali Boga jer se okrutan neprijatelj obratio, već je upravo ova radikalna transformacija bila čudesna demonstracija moći Božije milosti.

 

Lowell Brueckner