POSLANICA GALAĆANIMA

Natjecatelji ili Braća?

Poglavlje 2:1-10

Potom, nakon četrnaest godina, opet uzađoh u Jerusalim s Varnavom, a povedoh sa sobom i Tita. A uzađoh po objavi i izložih im, a posebno uglednicima, evanđelje što ga propovedam među Paganima, da ne bih možda trčao ili da nisam trčao uzalud.

Pitam se zašto se Pavle toliko fokusira na Jerusalim i gotovo da ga omalovažava? Odgovor je očigledan. Galaćani su isuviše okupirani Jerusalimskom crkvom i njenim liderima. Oni na sve to gledaju kao na idealan model Hrišćanstva i kao na fontanu duhovnosti za sve druge crkve. Većina njih, zato jer su Pagani, koji žive veoma udaljeni od Izraela, nemaju nikakve prirodne razloge za ovakvu vrstu fokusiranosti prema jednom od gradova Izraela.

Da nije ovo preterano naglašavanje došlo među njih kroz otkrivenje Svetog Duha? To zasigurno nije bio slučaj, jer On ne radi tako da odabere fizičko mesto i objavi za to mesto da je središte Hrišćanskih instrukcija i svakog primera. Duh Sveti nas uvek usmerava ka Hristu i ka Njegovom krstu. On će nas odvesti u nadahnuta Pisma i učiti nas da pristupamo pred tron Božiji u molitvi. On će se brinuti da primimo duhovne blagoslove u nebeskim prostorima.

Ne, ovo podučavanje nije nešto čemu su Galaćani bili privučeni zbog svoje prirode, a zasigurno nema ničeg nebeskog u tome, već se radi o nečem neprirodnom šta je trebalo da posluži interesima onih koji su to učenje doneli. Judaisti iz Jerusalima došli su sa namerom da odvrate pažnju Galaćana od milosti i da njihovu pažnju usmere na dela. Jednostavnim jezikom rečeno, Galaćanima je ispran mozak.

Pavle se usudio da im objasni i izloži da barem što se njega tiće, Jerusalim ne igra nikakvu istaknutu ulogu u Božijim interesima u Galatiji. Pre nego se ovo poglavlje završi videćemo Pavla kako ozbiljno kritikuje Petra, koji je izvanredan i najuticajniji Jevrejski lider. Pavle je prisiljen da to uradi da bi probudio ljude iz pogrešnog naučavanja u koje su upali. Razlog zašto je ova Poslanica zapisana u vašim Biblijama je taj što se slične situacije događaju tokom čitave istorije crkve.

Varnava i Tito prate Pavla na ovom putovanju. Tito je verovatno sa njima da bi bio primer i svedočanstvo Jerusalimskoj crkvi o duhovnom delu koje se desilo među Paganima. Verovatno je ovo povezano sa događajima iz Dela 15, jer se tretira isti problem koji Pavle nastavlja da rešava i u ovoj Poslanici. Međutim, iako je ostanak u Jerusalimu bio koristan za pronalaženje rešenja , Pavle nije razmišljao da je to suštinski važno. On tamo nije išao da bi zadobio podršku apostola i starešina u Jerusalimu. On je išao tamo zbog otkrivenja koje je primio od Gospoda i koje je isto tako moglo da ga uputi da povede Tita sa sobom.

Albert Barnes nam ovo potvrđuje: Svakako treba upamtiti da izjava koju Pavle daje ima nameru i tako je izrečena da pokaže da on nije primio evanđelje od bilo kog ljudskog bića. On je međutim jako pažljiv da nam kaže da je uzišao u Jerusalim po izričitoj zapovesti Božijoj, ali nije uzišao da primi uputstva od apostola koja su se ticala njegovog rada.

Pavle nam je već pokazao, bez ikakve sumnje, da postoji samo jedno evanđelje. Međutim, za apostola Pagana, evanđelje kao da je bila još bolja vest među ne-Jevrejima, nego što je bila među Jevrejima. Jer ne-Jevreji su: odvojeni od Hrista, otuđeni od građanstva Izraelskoga i stranci savezima obećanja, nade nemajući i bez Boga na ovom svetu (Efescima 2:12). Mi smo poput one žene Sirofeničanke, nemamo prava niti da pristupimo Mesiji Izraela, osim samo kroz veru (Marko 7:24-30).

Nešto što je bilo jako drugačije u Pavlovom naučavanju, kada se uporedi sa naučavanjem koje je bilo uobičajeno među Jevrejima, je to da je on isključivao svaki oblik Jevrejskog ceremonijalizma. Neka nam to bude lekcija kada posmatramo trendove u ovim našim danima gde se ne-Jevreji vraćaju proslavljanju Jevrejskih dana svetkovanja. Herbert W. Armstrong učio je svoje prevarene sledbenike da usvoje ove običaje, uključujući proslavljanje Šabata svake sedmice, a tome je dodao i laž kako su Evropljani i Amerikanci izgubljena plemena Izraela. Svi ovi ne-nadahnuti koncepti proizlaze iz izopačenih umova.

Privatno, Pavle je razgovarao sa nekolicinom lidera u Jerusalimu o vratima koja je Gospod otvorio Paganima, iako su oni već znali ovo kroz Petrovu službu u Kesariji. Pavle je bio jako pažljiv, sa kim priča, i izbegavao je javne rasprave, jer je znao za ove Judaističke elmente koji su bili prisutni i ugrožavali su crkvu. Nije želeo da oni pomisle kako je njegova služba uzaludna i želeo je da ovo putovanje bude u potpunosti uspešno.

Stihovi 3-6: Ali ni Tit, koji beše sa mnom, premda je Grk, nije bio prisiljen da se obreže, nego zbog uljeza, lažne braće koja se uvukoše da vrebaju našu slobodu koju imamo u Hristu Isusu da bi nas učinili robovima. Njima ni načas nismo popustili i podložili se, da bi istina evanđelja ostala kod vas. A od onih koji slove da su nešto, kakvi god da su nekoć bili, meni to ništa ne znači – Bog ne gleda na lice čovekovo – meni naime ti uglednici ništa nisu dometnuli.

Vođstvo u Jerusalimu imalo je potpuno jasno razumevanje Evanđelja i znali su da ono jeste, delo milosti, za sve ljude. Paganin, Tito, seo je sa njima kao jednak u veri, a oni od njega nisu zahtevali da se obreže. Međutim, jednom kada je započela ova diskusija sa celokupnim telom, stranka ‘verujućih’ fariseja protestovala je i insistirala je da se Hrišćani Pagani moraju obrezati i zahtevala je da moraju da se drže Mojsijeva Zakona (Dela 15:5). Ovaj ogranak već je razaslao svoje svoje predstavnike da šire svoj kukolj po Antiohiji (Dela 15:1), a neće dugo proći pre nego što se presele zapadnije u Malu Aziju. Kasnije nam izgleda kao da se Pavle sudarao sa njima posvuda (vidi 2. Korinćanima 11:13,26).

Možemo da znamo, sledeći Pavlovo argumentiranje kroz Poslanicu, kakvi su bili ti ljudi i šta su izjavljivali da veruju. Oni su lagali i pokušavali su da diskredituju Pavlovo naučavanje i njegove preporuke. Nalazimo popriličnu neiskrenost među ovim ogrankom ‘vernika’. Izveštaj o njima nam govori su uvedeni tajno i da su se ušuljali … a to opet izvlači sledeće pitanje … Ko ih je uveo? Jevreji koji su u Antiohiju, rekli su da su iz Judeje, tako da ne mora biti da su svi iz Jerusalima, već je moguće i da su iz okolnih crkava. Godinama posle Jakov je rekao Pavlu: Vidiš, brate, kolike su hiljade Jevreja uzverovale; i svi su revnitelji Zakona. Uverio je Pavla da uzme četiri Jevreja pod zavetom, da se očisti zajedno sa njima i da obrije glavu (Dela 21:20-24). Vidi se Jerusalimsko nastojanje da se zadrže ceremonijalni zakoni.

Neiskrenost koja karakteriše ovu lažnu ‘braću’ vidljiva je i u tome što su oni pronašli način da se tajno ušuljaju na tu konferenciju koja se odigrala između Pavla i Jerusalimskih apostola. Ti ljudi su bili špijuni. Prouzročili su ozbiljne probleme: A posle mnoge rasprave … (Dela 15:7), koja je potrajala sve dok Petar nije još jednom izložio svoje iskustvo koje je imao na samom početku sa Kornelijevim kućanstvom i sa izlivanjem Duha koje se dogodilo nad njima. Ponovno je potvrdio da je spasenje i za Jevreje i za Pagane delo milosti.

Tom prilikom, Petar je pomenuo jaram (Dela 15:10) koji se pokušava staviti na Pagane od farisejske strane, a Pavle ovde ponovno ukazuje na njihovu nameru da porobe. Oni pokušavaju da porobe vernike pod zakon, za svoju korist i za korist njihove stranke i sistema. Religije koje su proizvod čoveka uvek se mogu prepoznati upravo po ovom obliku porobljavanja. Ropstvo je jako lična osobina đavla, a svrha istinskog evanđelja je da raskine lance.

Pavle, Varnava i Jerusalimsko vođstvo nisu niti pokušali da postignu kompromis kako bi sačuvali jedinstvo. Promena u samo jednom paragrafu evanđelja Hristovog bila bi pogubna za njihovu budućnost. Njihove misli bile su sa laičkim vernicima između Pagana i sa očuvanjem evanđelja sve do kraja vremena, a to uključuje i ovaj XXI vek. Sačuvali su priliku da služe Gospoda slobodno i da razviju jako ličan svakodevan i živ odnos sa Njim.

Iznad svega, njihova briga bila je da pobeda istine; da bi istina evanđelja ostala sačuvana za vas, i da bude u skladu sa istinom; jer nikakva laž nije od istine (1. Jovanova 2:21). Braća u Hristu složiće se sa principom koji sledi: Odanost u svojoj suštini mora da bude predana istini, ne ljudima, ni stranci, ni pokretu. Jedna mala laž prlja istinu i ne može da bude tolerisana među ljudima koji pripadaju Bogu!

Želim malo da istaknem nedostatak profesionalizma i ne davanje važnosti položaju unutar rane crkve, a to možemo da uočimo kroz sledeće izraze; koji su se doimali uticajnima (stih 2), i; koji su važili da su neko (stih 6). Naravno da mora da bude pastora, nadglednika i starešina (sve je to ista služba) u Božijem narodu i te ljude treba da se uvažava i poštuje, ali nema ni govora o nekakvoj superiornosti. Svi oni su braća i poseban autoritet od Boga dan je nekima od njih, tako da se doimaju uticajnima. Sve ovo je usklađeno sa Hristovim učenjem u evanđeljima, u kojima On utemeljuje princip, kao što Pavle kaže; Bog ne gleda ko je ko.

Kada Pavle nastavlja i kaže da njemu vođstvo u Jerusalimu ne znači ništa, on ne izjavljuje grubo i osorno; Baš me briga za njih, jer ih ja ne trebam. On nikako ne izražava nepoštovanje, već se i dalje drži glavne misli, koju predstavlja od samog početka ove Poslanice. Njegovo apostolstvo ne zavisi o njima, niti oni menjaju na bilo koji način ono šta on jeste i ono šta treba da čini. Nijedan čovek ne može da doda, niti da oduzme, od Božanskog poziva upućenog Pavlu.

Stihovi 7-10: Nego, naprotiv, videvši da mi je povereno evanđelje za neobrezane, kao Petru za obrezane, (jer Onaj koji je bio na delu u Petrovu apostolstvu među obrezanima, bio je na delu i u meni među Paganima) i prepoznavši milost koja mi je data, Jakov i Kifa i Jovan, za koje se smatralo da su stubovi, meni i Varnavi dadoše desnice zajedništva: mi neka idemo među Pagane, a oni među obrezane. Samo neka se sećamo siromahā; to je ono što sam se i trudio činiti.

Prilikom ovog susreta nije bilo nikakvog polaganja ruku, jer bi to bio znak podložnosti telu starešinstva od strane kandidata za službu, već samo i jednostavno rukovanje među jednakima. Dobra braća u Hristu prepoznaju Božiji poziv i u iskrenom i istinskom zajedništvu nema mesta za zavist i takmičenje. Tamo gde braća zajedno žive, Gospod će podizati onoga koga On hoće. Ako je Bog taj koji poziva, tada je Bog taj koji određuje granice i ograničenja službe i tada ni jedan istinski zajedničar u službi neće ni pokušati da uvodi smanjenja ili ograničenja. Ništa drugo i ne treba da se kaže kada se jednom ustanovi da je Gospod taj koji ima kontrolu. Dogovoreno je; Gospod hoće Petra među Jevrejima, a Pavla među Paganima. Jakov, Kifa i Jovan, (uočite opet izraz; za koje se smatralo da su stubovi) jer su istinske sluge Božije, ispunjeni i vođeni Duhom Svetim, dovedeni su u slaganje i zajedništvo sa Pavlom i Varnavom.

Vođstvo u Jerusalimu je bilo posebno osetljivo na humanitarnu službu, a Pavle je delio ovu zabrinutost sa njima. Zato što je tema pred nama dozvolite mi da prokomentarišem malo na temu šta jeste i šta nije istinsko Hrišćansko sažaljenje. Pre svega, treba da prepoznamo da ljudi po svojoj prirodi mogu da snažno saosećaju sa drugima bez da su rođeni odozgo. Ima ljudi koji su puni sažaljenja za druge od svog rođenja i svet nam daje jako puno primera o tim dobrim ljudima. Zapravo, društvo gotovo uvek aplaudira humanitarnim naporima. Pogreška je misliti da su te stvari u suštini duhovne, kada zapravo mogu u sebi da nose jako puno ružnog ponosa.

Jednom sam čuo priču o jednom čoveku u nekom gradu, i taj čovek je bio poznat po ljubavi prema svom bližnjem. Bila je to ljubav puna samo-požrtvovanja. Taj čovek bi doveo svojoj kući beskućnika i dao mu da spava u svom krevetu. Desilo bi se da isprazni svoj novčanik da bi nekom jadniku platio račune, i to da ponekad ne ruča jer je svoj ručak dao nekom prosjaku. Tog čoveka su hvalila svaka usta toga grada, a često se dešavalo i da se njegovo ime pojavi u lokalnim novinama.

Onda je u grad došao stranac, i gle, ovaj stranac bio je još velikodušniji od ovog prvog, sa još više želje da da od svoga, kako bi pomogao komšiji i olakšao breme najsiromašnijih. Ubrzo je i on zadobio pažnju javnosti i javnost je počela da zaboravlja na onog prvog, koji je tako dugo bio na izvanrednom glasu zbog svojih dobročinstava. Taj prvi humanitarac je isto čuo za ovog novog i nastojao je da ga izbegne po svaku cenu. I ovaj drugi se ponašao na isti način prema prvom, ako bi ga negde ugledao, prešao bi na drugu stranu ulice. Mogli bi da nastavljamo sa ovom pričom, ali mislim da smo dovoljno naučili.

Šta ovde nije u redu? Pavle je rekao: Ako i sav svoj imetak razdam, ako i telo svoje predam da se sažeže, a ljubavi nemam … Samo malo Pavle! Ja sam negde čuo da ljubav nije nešto što osećamo, već je to nešto što činimo. Imetak razdam … telo svoje predam … zar to nije ljubav? Ali apostol piše o ljubavi Božijoj, kao o suprotnosti ljudskoj ljubavi. On nastavlja: ljubav ne zavidi; ljubav se ne hvasta, ne uzoholjuje se (1. Korinćanima 13:3-4). Ovo je mesto na kojem se vidi koliko onoj dvojici iz prethodne priče zapravo fali.

Jovan je rekao: U ovome je ljubav (istinska ljubav, ljubav Božija): ne da mi uzljubismo Boga, nego da On uzljubi nas i posla Sina svojega kao pomirnicu za grehe naše (1. Jovanova 4:10). Idemo samo na trenutak u evanđelje i uporedimo ljubav koju ima žena sa alabastrenom posudom punom pomasti sa ljubavlju Isusovih učenika. Znate priču; ona je izlila, sve iz posude, na Isusa. Učenici su ljutito reagovali; Ta ova se pomast mogla skupo prodati i dati siromasima (Matej 26:6-9). Ovome, ja ću samo nadodati završetak Isusove Veliko Sveštenićke molitve Svom Ocu: … da ljubav kojom Me uzljubi bude u njima – i Ja u njima (Jovan 17:26).

Ljubav Gospodnja nije ljudska ljubav, zapravo, potpuno je drugačija od ljudske ljubavi. Njegova ljubav će nas motivisati, pre svega, da volimo Boga i da sve činimo na Njegovu slavu. Pokrenuće nas da činimo dobro bližnjima, i to tako da nam je prioritet komšijina duša koja je večna ispred njegovih prolaznih potreba. Ljubav Božija u nama će raditi da ga dovede u poziciju u kojoj će moći da da slavu Bogu, izmirujući ga sa Bogom.

Ovakva motivacija dolazi iznutra kroz delo Duha Svetog, koji će da vodi Svoju posudu koja daje plod za Njega i davaće mu moć da to živi. Da li Duh Sveti radi na način da olakša patnje sirotinje? Naravno, ali uvek sa namerom da im pomogne na mnogo uzvišeniji način. Četiri stvari uvek karakterišu delo i rad Duha Svetog. Sve šta On čini; duhovno je, nebesko je, natprirodno je i večno je. Jedino istinsko dobro koje se može učiniti za siromaha je da mu se da ono šta će ga odvesti u nebo. Samo neka se sećamo siromahā, – ‘Da’, kaže Pavle – to je ono što sam se i trudio činiti.

.

 

Lowell Brueckner