POSLANICA GALAĆANIMA

Pavle kori Petra

Poglavlje 2:11-14

A kada Petar dođe u Antiohiju, u lice mu se suprotstavih, jer je zavredio osudu. Naime, pre nego dođoše neki od Jakova, jeo je s Paganima. A kad oni dođoše, počeo je da se povlači i da se odvaja plašeći se onih iz obrezanja. A u pretvaranju mu se pridružiše i ostali Judeji, tako da je i Varnava bio zaveden njihovom dvoličnošću. Ali kad sam video da ne hode prȁvo, po istini evanđelja, rekoh Petru pred svima: Ako ti, koji si Judejin, živiš Paganski a ne po Judejskim običajima, što siliš Pagane da žive po Judejskim običajima?

Ovo je jedan od pasusa u Bibliji koji nam daje snažno i jasno otkrivenje o tome da se položaju koji je čovek zauzimao u ranoj crkvi nije pridavala velika važnost, a sa druge strane je i svedočanstvo o odanosti rane crkve Reči Božijoj. Pavle pokušava, pričajući ovu priču, da ukloni od Galaćana lažnu i idolatrijsku sliku koju su oni dobili o Jerusalimskoj crkvi. Van svake sumnje, Petar je Pavlu bio starešina u veri, a njegovo iskustvo u Hrišćanstvu datiralo je doslovno od samog početka. Ukoliko se opšte može reći da je postojao bilo kakav ljudski instrument koji je korišten u uspostavljanju vere na zemlji, do ovog trenutka o kojem govorimo, ta odlika bi se trebala pripisati Petru. Petar je bio taj koji je govorio na dan Pedesetnice. Petrova senka je bila ta koja bi dotakla bolesnike po ulicama i oni bi ozdravljali.

Pa ipak, Pavle ne okleva ni sekunde da mu se suprostavi u lice. Zašto? jer je zavredio osudu … u pretvaranju … Njegovo ponašanje je bilo pogrešno i čineći to šta je radio, sagrešio je: nije bilo dileme oko toga. Nigde u Novom Zavetu nam nije data niti naznaka da je Pavle preterao. Ako se to učinilo Galaćanima, ili ako se tako nama čini, to je zato što oni nisu razumeli, jednako kao što ni mi ne razumemo Biblijske načine. Ja jednostavno posvuda u Bibliji, od Davida do Ezekije vidim isti način na koji se tretira greh ili loše ponašanje bilo kakve vrste. Pavle je Titu dao jasna uputstva: Kori ih strogo (Titu 1:13). Veliki procenat onoga što danas čujemo o ponašanju i podložnosti prema liderima nije Biblijska istina.

Stavljajući ovaj dokument, ne samo pred Galaćane, nego i pred čitav svet, da li Pavle ogovara i kleveta Petra na ovaj način? Neki bi rekli; ‘Pavle, molim te, u redu je da ukazuješ i razotkrivaš doktrinalne pogreške, ali izostavi ljude iz toga. Barem ih nemoj imenovati.’ Ništa od toga, Pavle ima pred sobom pozitivan cilj, jer izlaganjem Petra i njegovog greha on budi Galaćane, tako da mogu da uvide, da ne samo da su krivi za isti greh, već da oni i dalje nastavljaju da se kreću u tom grehu. Njihov greh je da se boje čoveka i da slede ljude u njihovim samo-stvorenim religijama. Promeniti svoje ponašanje onako kako diktiraju okolnosti; to se u ovim našim danima naziva situation ethicsPavle ovde pominje čak i Hrišćanske Jevreje koji su u tom primeru sledili Petra i pri tome imenuje i svog saputnika Varnavu.

Ne samo da je Pavle ukorio starešinu, već je on to učinio pred svima, javno. Govoreći posebno o starešinama, Pavle je uputio mladog Timoteja da nastavi sa ovom praksom: Protiv starešine ne primaj optužbe, osim uz dvojicu ili trojicu svedoka. One koji greše, pred svima kori, da i drugi imaju straha (1. Timoteju 5:19-20). Upravo kroz ovo podučavanje Pavle namerava da transformiše Galaćanski strah od ljudi u istinski strah od Boga. On želi da oni postanu potpuno i bolno svesni svog trenutnog stanja. Prevareni su i u ozbiljnom su problemu!

Možda mi čak ne znamo ništa o Judaizmu, ali imamo itekako iskustva kada govorimo o strahu o ljudi. Slične situacije se dešavaju i danas, uvek sa novim detaljima i okolnostima, strah od čoveka i nagrade kojima ljudi druge nagrađuju i koje im nude i dalje ostaju kao sam koren problema koji iz toga izrastaju. Jako se retko vidi da se ovi problemi rešavaju duboko i temeljito. Isuviše sam puta gledao ljude koji suočivši se sa promašajima i pogreškama među liderstvom, isprva podignu uzbunu. Tada prebace u nižu brzinu, na brzinu se oporave i ohrabre sami sebe kako je vreme da ponovno ubrzaju, usput se odvajajući od greha. Ovo nikada neće da funkcioniše!

Takvi bi morali da skrenu u boks i da se potpuno zaustave, da svoje duhovne izgovore ubace u vožnju unatrag i to sve dok se ne stigne do mesta gde je greh počinjen … čak ako to znači da treba da se vrate sve do navodnog obraćenja! Sa te tačke mora da se dobro okrenu oko sebe da vide koliko je njihova života i svakodnevne prakse utemeljeno u Bibliji. Šta god da izlazi iz okvira Biblije, za to je potrebno da se ispovedi i da se pokaje, pre nego se može postići bilo kakav stvarni napredak.

Pre nekoliko godina napisao sam članak po imenu. ‘Biblija stavlja čoveka na njegovo mesto’, i tamo sam citirao čuveni autoritet po pitanju religije i sektaštva, George Erdely: U samom početku Hrišćanske crkve … nisu postojali ti posebni delikatni lideri, koji se uvrede, kada god se dovede u pitanje ono šta oni čine. Razgovori su bili otvoreni, direktni i iskreni i postojala je sloboda da se jasno govori. Istina iz Pisama bila je maksimalni autoritet i svako, uključujući i apostole, podlagao se tom autoritetu. Moramo da budemo pažljivi sa onima koji ne slede ovo pravilo, jer uistinu je klasičan znak da se organizacija pretvara u sektu kada, u praksi, lideri počnu da se smatraju većim autoritetom od Biblije. Čuveni univerzitetski profesor objasnio je ovu činjenicu jako dobro u svojoj knjizi ‘A Study Concerning the Sects’: Siguran znak da se nalazimo u sekti je kada maksimalni autoritet u duhovnim pitanjima počiva na nećem drugom, a ne na Svetom Pismu.

Strah od čoveka postavlja zamku, no ko se uzda u Gospoda, biće siguran. (Poslovice 29:25). Pavle naziva te koji su došli iz Jerusalima pod Jakovljevim autoritetom, stranka obrezanih. Petar, Varnava i drugi Jevrejski Hrišćani promenili su svoje ponašanje u prisustvu tih ljudi. Strah od ljudi gura u suprotnom pravcu od onog pravca u kojem se čovek kreće po veri u Boga (vidi Jevreje 13:5,6). Strah od ljudi postavlja zamku koja čini da ljudi koji upadnu u nju postanu žrtve služenja ljudima i tamo ostaju u ropstvu ljudskih službi. Bojati se Boga znači biti slobodan od straha od ljudi i to donosi sigurnost i slobodu. Sve do ovog trenutka u kojem se nalaze ovi ljudi u Poslanici, svi oni su uživali slobodu u Hristu zajedno sa novoobraćenim Paganima. Ova promena se nije dala opravdati i bila je licemerna. Pokušajte da zamislite koliko su samo ti Paganski vernici bili zbunjeni i uvređeni.

Petar i ostali Jevreji delovali su po jednoj potpuno pogrešnoj laži, ne hode prȁvo (na Grčkom, ne idu ukorak), kreću se suprotno pravoj istini evanđelja. Postali su nečasni i prevarni. Zbog visokog položaja kojeg je Petar zauzimao, ostavljen je snažan utisak na Pagane da treba da prektikuju Judaizam … to jest, praksa o odvajanju koje treba da nastupi između Jevreja i Pagana. Zaključak svega ovoga bi bio: Ako Petar još uvek praktikuje Judaizam, sada kada je Hrišćanin, onda i mi to treba da praktikujemo, da bismo se tako odvojili od ljudi ovoga sveta. To ih je postavilo u poziciju da počnu da slušaju nauk o obrezanju, a sve kako bi živeli odvojen Hrišćanski život. Upravo to je znak koji je Jevreja činio različitim od ostatka sveta. Varnava, koji je delovao među ljudima u Antiohiji, sa time što je krenuo za Petrom, uz druge Jevreje, dodao je strahovitu težinu ovoj pogrešci.

Poglavlje 2:15-21

Mi, po rođenju Judeji, a ne grešnici iz Paganstva, znajući da se čovek ne opravdava po delima Zakona, nego verom u Isusa Hrista, i mi u Hrista Isusa poverovasmo da se opravdamo po veri u Hrista, a ne po delima Zakona, jer se po delima Zakona nijedno telo neće opravdati. Ako li se, tražeći da se opravdamo u Hristu, i sami nađosmo grešnima, je li onda Hristos sluga greha? Nipošto! Jer ako ponovno gradim ono što sam srušio, sama sebe pokazujem kao prestupnika. Po Zakonu naime ja Zakonu umreh da Bogu oživim. S Hristom sam raspet – živim, ali ne više ja, nego Hristos živi u meni. A što sada živim u telu, živim verom u Sina Božijega koji me uzljubi i predade sama sebe za mene. Ne dokidam milost Božiju! Jer ako pravednost dolazi po Zakonu, onda je Hristos uzalud umro.

Šta bi se dogodilo sa budućnošću crkve da Pavle nije zauzeo tako čvrsto stajalište u odbrani evanđelja? Šta da je legalistička stranka od Jakova nadvladala toga dana i da su iz Antiohije počele da idu misije po celom svetu? Gde bi mi danas bili? Pavle nastavlja sa ukorom prema ovim Jevrejskim posetiocima Antiohije i podseća ih na čistu istinu evanđelja. Jezikom Jevreja on govori o njihovoj tobožnjoj superiornosti kada sebe posmatraju kao narod Božiji koji sledi Njegove zakone. Oni su oduvek sve izvan Jevrejskog kruga smatrali grešnicima.

Potom im govori kao Hrišćanima, koji poznaju tvrdnje evanđelja, koje naučava da se nijedan Jevrej, niti ijedan Paganin neće opravdati vršeći zakon. Svi su sagrešili i svi su odvojeni od slave Božije. Opravdanje dolazi kada se svoje pouzdanje stavi u Onoga koji je bezgrešan, u Jedinog koji je savršeno ispunio Zakon. Bez Hrista izgubljen je i Jevrej i Paganin. Stoga svaki treba da preda sebe Hristu u punini vere i pouzdanja, ostavljajući svaku nadu u sopstveno opravdanje kroz svoje pokušaje da se drži zakona. Moraju se pouzdati u savršenstvo Hristovo, kako bi pred Bogom postali pravedni, prekriveni Njegovom pravednošću. Nijedno ljudsko biće nikada se nije opravdalo na neki drugi način.

Ono što se desilo u Antiohiji nikako nije bilo tek usputno pitanje i Pavle sada pokazuje svu težinu tog problema. Na saboru u Jerusalimu, Petar je postavio sledeće pitanje: Što dakle sada iskušavate Boga stavljajući učenicima na vrat jaram kojega ni oci naši ni mi ne mogosmo da nosimo? On je video kako je Gospod stavio svoj pečat odobravanja na Pagane, koji poverovaše, bez dela zakona, radi njihove vere u evanđelje. Bez da je pokazao bilo kakvu razliku, On je izlio Svog Duha na Pagane, baš kao što je izlio Svog Duha na Jevreje. Petar je uvideo, kada su Judaisti zahtevali da Pagani treba da drže zakon, da je to uvreda za Gospoda, koji ih je zapečatio Svojim Duhom. Petar je jako učinkovito raskidao lance judaističkog legalizma. Svojim delovanjem u Antiohiji počeo je da iznova stavlja te lance.

Pavle je uvideo da Petar protivreči svojim sopstvenim tvrdnjama o spasenju koje je samo u Hristu. Njegova legalistička potreba da zakonom popuni razdvajanje između Jevreja i Pagana, kao efekt ostavila je utisak da je Hrist njega i dalje ostavio pod grehom i da će neko buduće pomirenje biti postignuto pridržavanjem zakona. Ako to jeste tako onda Petar ponovno gradi ono šta je već jednom srušio i pokazuje se prestupnikom. To je barem dojam koji se stavljao pred Paganske vernike. Je li ovo ozbiljno? Ovo je izuzetno ozbiljno. On, zapravo, poništava milost Božiju u spasenju, pokazujući da još moramo da se držimo zakona, kako bi bili spašeni. Ovo je negiranje svega što je Gospod poklonio njemu.

U sledećem poglavlju, Pavle će podučavati da zakon ima svoju svrhu, a ta je da nas dovede u Hrista (3:24). Zakon Gospodnji određuje šta jeste, a šta nije greh: po Zakonu je naime samo spoznaja greha (Rimljani 3:20). (Ovo je i razlog zašto je zakon Božiji suštinski važan i neophodan za evangelizaciju; da bi pokazao pojedincu da je grešnik; nema drugog standarda da se to napravi). Upravo zato što nismo držali zakon, krivi smo pred Bogom, a kazna je smrt. Stoga, Ja sam zakonu umro. Ili moram da umrem pod zakonom, ili umirem zakonu saobražavajući se tvrdnji evanđelja vere. Samo tako mogu da živim pred Gospodom.

Prokletstvo zakona vodi nas ka Hristovom krstu. Ono šta Pavle tvrdi u stihu 20 nije teorija, već se radi o duhovnoj realnosti. Ukoliko idem na krst, tamo ću videti sebe raspetog zajedno sa Hristom. Ja se saobražavam sa Njegovom smrću. On je uzeo moju smrtnu kaznu i zato što se ja saobražavam sa Njim u smrti i ja sam umro. Kako onda mogu da se držim zakona kad sam mrtav? Warren Wiersbe je komentarisao: Vratiti se natrag Mojsiju znači vratiti se na groblje! Pavlov život je završio tamo na krstu, baš kao i naš, ukoliko smo krenuli na put krsta! Pa kako onda da i dalje živimo? To je Hristov život u našem telu.

S Hristom sam raspet – živim, ali ne više ja, nego Hristos živi u meni. što sada živim u telu, živim verom u Sina Božijega koji me uzljubi i predade sama sebe za mene.

U ovom tekstu, ja tako verujem, pogreška je reći da živim verom u Sina Božijega. Kontekst nam kaže da smo umrli i da Hrist živi u nama. Stoga ne možemo da živimo našom verom, već Njegovom verom. Isusovo učenje u evanđelju po Jovanu čini ovu istinu tako očiglednom: … mir vam svoj dajem … da radost moja ostane u vama … Ostanite u ljubavi mojoj … (Jovan 14:27; 15:9,11), tako da bi trebalo da piše živim verom Sina Božijega.

Tamo gde nam Marko 11:22 zapoveda, Imajte veru u Boga, bilo bi jednako dobro prevesti, Imajte veru od Boga. Ovde se radi o Jevrejskom izrazu kada se govori o veri u superlativu … o najvećoj veri. Ljudska vera ne može da spase; vera koja spašava mora da dođe od Boga. Ovo je od životne važnosti! Velika je razlika između humanističkog, lažnog spasenja i istinskog dela Božijeg. Dakle, vera dolazi slušanjem poruke, a poruka po reči Božijoj (Rimljanima 10:17). Vera dolazi samo od Boga i dolazi samo kroz reč Božiju.

Nije moguće mešati milost i zakon. Legalista ne može da bude Hrišćanin. Pavle nam ovde govori da držanje zakona poništava milost. Ono šta je Petar uradio je govorilo: Milost nije dovoljna. Treba nam i zakon. Pavle nadahnut otkrivenjem Duha Svetog kaže: Jer ako pravednost dolazi po Zakonu, onda je Hristos uzalud umro.

 

Lowell Brueckner