Moj komentar Poslanice Galatima završavam sa ovim člankom. Nadam se da Vam je bio od koristi …

 

DUHOVNA OSOBA

Galatima 6:1-18

 

1  Braćo, ako se čovek i zatekne u kakvu prestupu, vi duhovni ispravljajte takva u duhu blagosti. A pazi na samoga sebe da i ti ne budeš iskušan.

2  Nosite bremena jedni drugih, i tako ispunite zakon Hristov!

3  Jer misli li neko da je nešto, premda nije ništa, sam sebe vara.

4  A svako neka ispituje svoje delo pa će onda u samome sebi imati hvalu, a ne u drugomu.

5  Jer svako će nositi svoje breme.

6  A ko se poučava u Reči, neka sva dobra deli s onim koji poučava.

7  Ne varajte se, Bog se ne da izrugivati! Jer što god čovek seje, to će i da žanje.

8  Jer ko seje u telo svoje, iz tela će da žanje raspadljivost; a tko seje u Duh, iz Duha će da žanje život večni.

9  A u činjenju dobra ne posustajmo, jer ćemo u svoje vreme da žanjemo ako ne klonemo.

10  Zato dakle dok imamo vremena, činimo dobro svima, a poglavito onima koji su domaći u veri.

Bog je Bog obnove. Da li da ovaj termin obnova, ili restauracija, nazovemo ‘druga šansa’? Meni najdraži primer Božije voljnosti i želje da obnovi jeste primer Samsona, nakon šta je on napravio onako bedan kompromis sa stranom ženom o svom Nazieratu, njegova kosa, kosa saveza, obrijana je sa njegove glave i on je zatočen, oči su mu iskopane, a on je prisiljen da okreće mlin. Stih koji sledi posle toga tera mi suze na oči, a u moje srce stavlja nadu: Ali kosa na glavi poče mu rasti nakon što je bila obrijana (Sudije 16:22). Ne može jednostavnije, ali ja volim ovaj stih jer nam otkriva prirodu Samsonovog Boga. Duh Sveti hoće da nam prenese činjenicu da je On Bog obnove. Dužnost duhovnog Hrišćanina jeste da obnovi braću koja su pala i da to učini u duhu blagosti.

Čitava istorija Izraela jeste svedočanstvo Božijeg strpljenja u tretiranju sa njihovim padovima i sa svojevoljom. Sam Bog nam daje ovu izjavu: Potražiću izgubljenu i dovesti natrag prognanu (Jezekilj 34:16). Ovo je razlog koji se nalazi iza činjenice da je Hristos došao u ovaj svet, i stoga, ovo je i razlog zašto Evanđelje treba da se propoveda i da se primi. Isus je objavio: Nego idite i naučite što znači: Milosrđe hoću, a ne žrtvu. Ta nisam došao pozvati pravednike, nego grešnike na pokajanje (Matej 19:13). Naravno da se o temi obnove može dati još mnogo primera i da se o toj temi može citirati jako mnogo stihova.

Bio sam pomalo iznenađen proučavajući primer Natana, proroka, koji je tretirao sa Kraljem Davidom. Ovaj primer nam pokazuje sredstvo po kojem se obnova dešava. Bog ne dopušta obnovu bez spoznanja greha, greha koji je uostalom i učinio da osoba zastrani. Pod mudrim vodstvom Duha Svetoga, Natan je izuzetno snažno privukao Davidovu pažnju izvodeći zaključak: Ti si taj čovek! (vidi II Samuilova 12:1-14). David je ispovedio: Zgrešio sam Gospodu, a Psalam 51 pokazuje nam dubinu žaljenja i pokajanja: Moj greh je uvek preda mnom (Psalam 51:3). Natan mu je sa blagošću potvrdio: A Gospod je maknuo tvoj greh; nećeš umreti. Natan je bio Davidov istinski prijatelj.

Niko ne može da pruži stvarnu i učinkovitu pomoć bratu, ili prijatelju, bez mudrosti od Duha Svetoga. To je duhovna osoba … neko ko je pun Božijeg Duha, ko je sposoban da sledi Njegovo vodstvo … i može da obnovi. To, takav radi sa najvećom mogućom blagošću i poniznošću, jer duhovna osoba je isto tako neko ko je svestan sopstvenih slabosti i ranjivosti. On zna da je on mogao da bude taj prestupnik, baš poput osobe koja je pala. Pretpostavljam da su mnogi rekli nešto slično onome što sam pročitao pre mnogo godina; D.L.Moody i jedan njegov pratilac, idući ulicom naišli su na pijanca, a Moody je izneo sledeću primedbu: Eno, da me milost Božija nije pronašla, ja sam taj čovek.

Isti duh se odnosi i na to da se nose tereti jedni drugima. Duhovna osoba uviđa mogućnost da se čovek nađe pod nepodnošljivim opterećenjem, i to baš pod takvim teretom kakvog na primer nosi moj bližnji. Nema garancija da bolest, finansijske katastrofe, ili nešto još tragičnije, neki duhovni test, neće da zadesi duhovnu osobu. Stoga, on, pruža svoju ruku onome koji posrće pod svojim teretom. Čak je i Isus, dok je išao prema Kalvariji, trebao pomoć Šimuna Cirenca da ponese Njegov krst. To je uzajamna obaveza unutar Carstva Hristovog, i to je još jedan od zakona srca. Hrišćanin voljno daje sebe i pomaže drugom da napreduje.

Verovatno je jedno od najviše uznemirujućih područja, kada govorimo o ponosu, kada „neko misli da je nešto, a nije ništa“. Ponos je dovoljno ružan i kada neko ima da se nećim hvali, ali jeste izuzetno uznemirujuće kada imamo osobu koja se samo-zavarava, koja precenjuje vlastitu mudrost, spoznaju i duhovnost. Takva osoba misli za sebe da je itekako sposobna da bude nad situacijama, a uistinu, nema sa čim. Duhovni ponos ne pogađa samo pojedince, već i telo Hrišćana, poput, na primer, crkve u Laodikeji: Ne trebam ništa (Otkrivenje 3:17). Oni su za sebe mislili da im ne treba pomoć izvana, a uistinu, bili su najslabiji, najpotrebitiji i najbedniji u očima Hristovim. Bog mrzi ovakav stav.

Kada govorimo o ovakvoj situaciji, stih četiri je jako zanimljiv i može da bude od pomoći. Apostol poziva vernike na iskrenu procenu sopstvenog stanja. To se može napraviti samo u Duhu, i to može da napravi samo neko ko je voljan da ponizi sebe i da bude u potpunosti iskren. To je osoba koja stoji pred otvorenom Biblijom, voljna da proučava Reč, i potom, u iskrenoj molitvi da gleda na sebe sa istom ozbiljnošću sa kojom će jednog dana stati ispred Hrista. Ukoliko je takav iskren i ponizan dobiće tačnu procenu od Duha Svetog. Zanimljivo je da će se takva osoba moći radovati, ukoliko vidi da je bio koristan. Nema ništa loše u iskrenom zadovoljstvu time šta je osoba veran sluga. Ukoliko ti, prijatelju moj, preispitujući se, nađeš sebe da si takav, raduj se u poniznosti u tome. Govoreći u ovom kontekstu, osoba može da prepozna svoju pojedinačnu korisnost, a ne samo onu koja dolazi od toga šta pripada dobroj ekipi, jer; će onda u samome sebi imati hvalu. Primetite hvalu koju su imali Korinćani: Ja sam Pavlov, A ja Apolosov, A ja Kifin (I Korinćanima 1:12).

U Engleskom prevodu koji ja koristim (reč je o ESV – English Standard Version; op. prev.) stih 2 preveden je kao breme, a stih 5 kao teret. Ovo ‘breme’ govori o tome da osoba tone pod težinom. U stihu 5, Pavle nastavlja svoju misao iz stiha 4, u kojem je svako ohrabren da gleda lično na svoju Hrišćansku službu. Ova reč i znači zadatak, ili služba. Većina komentara, koje ja čitam, povezuje ovaj stih, u manjem ili većem stepenu, sa Hristovom Sudačkom Stolicom. Svako će sam stajati toga dana i svako će Bogu za sebe dati račun (Rimljani 14:12).

Jako važan deo Hrišćanskog življenja jeste sposobnost da se uočavaju prioriteti, kao i da se stvari stave na svoje mesto. Religiozni ljudi u vremenu Hrista imali su ozbiljne nedostatke u ovom području življenja; cedite komarca, a gutate kamilu (Matej 23:24). U stihu 6, Pavle govori o vrednosti koju ima istinsko podučavanje Reči Božije, kao i o ispravnom načinu da se takvo podučavanje ceni i uvažava.

Potom, on započima da govori o beskompromisnom zakonu setve i žetve … ono šta čovek seje, to će i da žanje. On ovo primenjuje na prethodnu temu borbe tela protiv Duha i stavlja sve to zajedno u kontekst ovih stihova, usmeravajući nas na konačni sud pred Hristom. Neko može da prevari ljude svojim životom, ali Bog se ne da ismejavati. Pokušati Njemu služiti na jedan telesni način, ismejavanje je Njegovog Svetog Veličanstva. Ovo se može povezati sa temom koju Pavle razvija tokom cele Poslanice … o ulasku pod Zakon kao o pokušaju da se ugodi Bogu i da se nekako postigne spasenje, kao i o bilo kom drugom pokušaju da se telom služi u Božijoj službi.

Telesna služba, na duge staze, uvek je udovoljavanje samom sebi, i to je sejanje iskvarenosti, posle čega uvek sledi žetva te iste iskvarenosti. To znači hraniti svoj ego, slaviti svoje sposobnosti, i to ne traje dugo, iako među ljudima može biti ocenjeno kao uspešno. Telo je određeno za uništenje, a ista je sudbina i dela koje telo proizvede.

Ono što je učinjeno kroz Duh uvek je večno, tako i osoba, koja hoda u Duhu, donosiće plod koji traje. Stoga, u činjenju dobra ne posustajmo, jer ćemo u svoje vreme da žanjemo ako ne klonemo. Istinsko duhovno seme nije samo trajno, ono je potpuno sigurno. Neko može da proživi život bez da vidi rezultate, ali ako je sejao u Duhu, žetva će jednog dana doći. Neko može da živi i da umre, bez da iskusi žetvu, ali u konačnici, videće Hristov osmeh i čuti će reči: Dobro, slugo valjani i verni! Nad malim si bio veran, nad mnogim ću te postaviti! Uđi u radost gospodara svoga (Matej 25:23). Večne nagrade nisu za nestrpljive, zato nam pisac Jevreja savetuje: Ta postojanosti vam treba, da biste, izvršivši volju Božiju, zadobili obećano (Jevrejima 10:36).

Jedini način da se usadi dobro u život jedne osobe je kroz Duha; Zato dakle dok imamo vremena, činimo dobro svima, a poglavito onima koji su domaći u veri. Razmišljam o Rahavi, i o dobru koje je ona učinila Izraelskim uhodama … Izraelci su u njenom vremenu bili domaći u veri. Bog joj je pružio priliku i ona je ušla, verom. Nisu to bila dela učinjena u samopravednosti, pokušaj da se učini nešto dobro i da se tako ugodi Bogu. Od trenutka kada je delo započeto u njenom srcu, pa do vremena kada je sakrila uhode; od trenutka kada je pronašla svoje mesto u Izraelu, pa do vremena kada je postala ljudski predak samog Mesije; i sve do ovog vremena, vremena u kojem uživa i raduje se u prisustvu Božijem; od početka do kraja, sve je delo Duha.

11  Gledajte kolikim vam slovima napisah svojom rukom.

12  Svi koji se hoće napraviti važni telom, tȋ vas sile da se obrežete, samo da zbog krsta Hristova ne bi bili progonjeni.

13  Jer oni koji se obrezuju ni sami Zakon ne drže, ali hoće da se vi obrezujete da bi se vašim telom pohvalili.

14  A meni se ničim nije hvaliti osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, po kojem je svet meni razapet i ja svetu.

15 Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego – novo stvorenje.

16  A na sve koji po ovom pravilu budu živeli, i na Izrael Božji – na njih mir i milosrđe.

17  Ubuduće neka mi niko ne stvara neprilike, jer ja belege Gospoda Isusa na telu svome nosim.

18  Milost Gospoda našega Isusa Hristosa s duhom vašim, braćo! Amin.

Općenito govoreći, Pavle je diktirao svoje Poslanice, a neko drugi ih je zapisivao za njega; Pavle bi potom stavio svoj potpis. Tertije pominje sebe kao pisca na kraju Poslanice Rimljanima (Rimljani 16:22). Međutim, u ovom slučaju, verovatno da bi pokazao svoju ličnu brigu za Galaćane, kao i zbog kritika upućenih njemu od strane Judaizerskih protivnika, sam je napisao Poslanicu. Neki veruju da je sam napisao samo ove poslednje stihove, i veruju da ova „velika slova“ nalazimo tu zbog njegovog problema sa vidom. On je pisao o slabosti tela, u 4:13, a u stihu 15 se čini da ta slabost ima veze sa njegovim očima.

Apostol još jednom pokazuje da je učenje o obrezanju, i pridržavanje Zakona Mojsijevog zapravo jako zgodan kompromis sa celokupnim Judaističkim sistemom (5:11). Na ovaj način, lažni učitelji izbegavaju progonstva od strane Jevreja. Uvek ima propovednika i učitelja koji ljudima govore ono što ljudi žele da čuju. Takvi svoj rad čine zbog sebičnih razloga i tragaju za uspehom na štetu istine, za takav rad indikativne su fraze u stihovima 12 i 13; Svi koji se hoće napraviti važni telom; kao i; da bi se vašim telom pohvalili. Primetićete, kao i u slučaju svih učitelja u kultovima, da se radi o diktatorsko nastrojenim osobama; vas sile da se obrežete.

Stih 14, u kojem Pavle kaže da se ne hvali ničim osim krstom, izuzetno je značajan. Istinsko propovedanje o krstu bilo je, i jeste, jako nepopularna poruka. Takvo propovedanje ne samo da predstavlja jedini put u spasenje, već i jedini način za ispravni Hrišćanski život. To je tema o Božijoj snazi koja se očituje kroz slabosti, i o životu koji se zadobiva kroz smrt. Oni koji žive po telu nikada neće želeti ova merila, ali Pavle, podučen od Duha Svetoga, vidi slavu ove poruke.

Ovde, po treći put, Pavle uči o potrebi poistovećivanja sa krstom. Ne samo da je krst zamenska žrtva, već krst zauvek preobražava onoga koji istinski veruje. Ovog puta, Pavle govori o krstu u odnosu na ovaj svet. Upravo zbog krsta  je svet meni razapet i ja svetu. To je još jedno suprostavljanje onima koji vole da vide poruku slobode u ovoj Poslanici, ali odbijaju da uvide da je krst taj koji stoji na putu u slobodu. Krst razapinje svet u životu Hrišćanina. On nije slobodan da učestvuje u stvarima od ovog sveta, on je oslobođen od tih stvari. Svet nije ono šta njega privlači, kao što čoveka ne privlači pogled na nekog ko je raspet. Primetite takođe da ni Pavle nije privlačan svetu. Već smo videli razloge u poglavlju 4. Pavle nije posedovao, niti lične karakteristike, niti poruku, koju bi svet tražio.

Stih 15 u sebi sadrži ključnu istinu onoga šta je sama suština Hrišćanstva: Novo rođenje, rađanje nove prirode, to je pravilo i zakon. Nikakav izvanjski čin, niti znak, nikada ne može da bude dovoljan da obeleži život vernika; vernik se mora roditi nanovo (Jovan 3:3)! Novi um i novo srce prebivaju u istinskom Hrišćaninu i on želi, i ispunjava ciljeve Božije. Hrišćanstvo mora da bude religija srca, koja se slobodno izražava kroz novu prirodu.

Pavle je rezervisao svoj blagoslov za ovakvu vrstu ljudi, a ne za sve koji se kreću vanjštinom Hrišćanstva. Malo ih je koji pronalaze ovaj put, jer na širokom putu su stvari koje ugađaju zemaljskom čoveku, i to je put kojim većina ide. Apostol je tretirao sa Judaizmom, a sada nam pokazuje ko je istinski Jevrej. Izrael Božiji su oni koji su se rvali sa Gospodom i preobraženi su iz Jakova u Izraela. Pavle ovde ne misli da je Bog odbacio prirodni Izrael iz Svog plana, to nikako. On nam daje potpuno jasno učenje o njihovom konačnom spasenju u Rimljanima, poglavlja 9 do 11.

Pavle je fizički na sebi imao znakove svog razapinjanja. Ostali su ožiljci, kao posledica njegove vernosti jednoj nepopularnoj poruci o krstu (vidi II Korinćanima 6:4-5 i 11:23-33). Sve te tvrde stvari koje je proživeo služili su da se omekša njegov duh. On je komunicirao sa svojom Galacijskom braćom od svog srca ka njihovom. On je, iznad svega, zabrinut za dobro njihovih duhova, a njegov blagoslov znači da se kreće baš u tom pravcu. Pavle pozna vrednost duše i duha, i to je ono šta njega motiviše da piše ovu Poslanicu. Duh Sveti nadahnuo ga je kako bi ove reči mogle da budu korisne i nama danas.

Zato ne posustajemo. Naprotiv, ako se naš izvanjski čovek i raspada, ipak se nutarnji obnavlja iz dana u dan. Jer neznatnost naše časovite nevolje donosi nam još obilnije večno breme slave; nama koji ne gledamo na vidljivo, nego na nevidljivo; jer vidljivo je prolazno, a nevidljivo je večno
(II Korinćanima 4:16-18). 

 

Lowell Brueckner