ROBOVI I SLOBODNI

 

Galatima 4:17-20

 

17  Oni drugi se veoma trude oko vas, ali ne radi dobra. Žele da vas odvoje, kako biste se vi trudili oko njih.

18  Dobro je uvek se truditi oko dobra, a ne samo dok sam ja prisutan među vama.

19  Deco moja, koju ponovno u trudovima rađam dok se Hristos ne oblikuje u vama!

20  Hteo bih da sam sada s vama, da drugačije s vama razgovaram, jer sam u nedoumici zbog vas.

Pavle je upravo govorio o svom odnosu sa Galaćanima, o samom početku tog odnosa, kada je tek bio stigao među njih. S njegove strane, on opšte nije imao nameru da poseti taj kraj, ali njegova bolest bila je Božije sredstvo da ga obaveže da se on tu zaustavi. Njihov međusobni odnos postao je duboko ukorenjen u ljubavi Božijoj koja nadilazi razumevanje.

Nije se radilo o prirodnoj ljubavi, jer se očitavala u stvarima koje su po svojoj prirodi odbojne. Oni su voleli Pavla, unatoč njegovom fizičkom stanju u kojem je stigao kod njih i primili su ga kao Hristovog glasnika. I koja je bila njegova poruka? Bila je to poruka krsta, Judejima sablazan, a Grcima ludost (I Korinćanima 1:23). Ovo upućuje na nešto natprirodno i nezemaljsko. Više od svega, njihov odnos je bio utemeljen na večnoj istini.

Sada počima da govori o novom odnosu, o odnosu koji je nastao između lažnih Judaističkih učitelja i crkava u Galatiji. Volja Božija nije se ispunila kroz taj odnos, niti je nešto dobro proizašlo iz toga. Oni su privučeni i prevareni kroz načine koje su naučili od sveta, a to su načini tela. Okrenuli su se od duhovnih, nebeskih puteva i načina.

Karakteristika lažnih sekti jeste da se koncentrišu na vernike, a ne na Pagane koji nikada nisu čuli Evanđelje. Pavle razotkriva njihove metode delovanja. Pre svega kaže; „oni se mnogo trude oko vas“. Oni opskrbljavaju hranom sam ponos tela, čineći da se Galati osećaju dobro zbog samih sebe. Koriste šemu samo-važnosti, laskaju svojim studentima, kao suprotnost Pavlovom načinu da studentima uvek govori istinu.

Drugo, pokušavaju ih izolirati, „žele da vas odvoje“, i ovo je princip ekskluzivnosti. Oni žele da odseku svoje učenike od bilo kojeg drugog uticaja, tako da ih mogu u potpunosti indoktrinirati u svoje načine i u svoja viđenja stvari. Kao rezultat; i ovo je sada treći korak u njihovoj prevarnoj igri; jeste da prisutnost tih lažnih učitelja postane stvar od najveće važnosti u životima prevarenih, „kako biste se vi trudili oko njih“.

U današnje vreme, ovo je metod koji funkcioniše u kultovima. Oni obezvređuju druge crkve i ponašaju se kao da su oni jedini istinski Hrišćani, ili barem, kao da su najbolji od svih. Učenje iz drugih izvora, druge literature i zapisa, nešto je što se nikako ne preporuča, čak se i direktno zabranjuje. Oni vode ljude u to da zavise od njih, i videli smo, ovo je Pavlova glavna briga od samog početka Poslanice; Galaćani su gledali u ljude, umesto da gledaju u Boga.

Pisma kažu o Pavlu i Varnavi, kada govore o njihovom ostajanju u Galatiji da su ih poverili Gospodu u koga su verovali (Dela 14:23). Maksimalno vreme koje je Pavle proveo na bilo kom mestu bilo je tri godine. Ta zaručih vas s jednim mužem (II Korinćanima 11:2), objavljuje on. Njegov put je itekako proizlazio iz onoga što je činio, predstavio je vernicima Hrista i produžio dalje putem koji je išao.

Pavle je već pokazao da ima jako dobar razlog za naglašavanje važnosti odnosa prema drugima. Ja već nekoliko dana razmišljam o rečima koje opisuju Lazara, iz Evanđelja po Jovanu: Gospode, bolestan je onaj koga ljubiš, kao i o Isusovim rečima koje je rekao učenicima: Naš prijatelj Lazar je zaspao (Jovan 11:3, 11). Imati mnogo ljudi, ili bolje rečeno, imati ljude koji veruju u svom životu, ljude koji su ti važni, predivan je deo istinskog Hrišćanskog življenja.

Ima jedna stara poslovica koja kaže: „daleko od očiju, daleko od srca“, ali kada govorimo o istinskom odnosu ima jedan drugi izraz; „Razdvojenost čini da srce raste u nežnosti i naklonosti“. Ovo je osećaj srca koji Pavle želi da vidi kod Galaćana, jer to je ono šta on ima u svom srcu. Ljubav Božija može samo „da raste u nežnosti i naklonosti“ kada su Hrišćani razdvojeni.

Samo srce ispunjeno ljubavlju može da kaže sledeću rečenicu: Deco moja. Pavle ih voli ljubavlju Gospodnjom i njegova ljubav sada pati. Neko je napomenuo, govoreći o Pavlovoj poruci Efescima: Ne žalostite Duha Svetog od Boga, da samo ljubav može da prouzroči žalost. Gnev može da izraste među neprijateljima, kao i među prijateljima, ali žalost je očitovanje ljubavi.

Pavle je ražalošćen do tačke „porođajnih muka i bolova“. On radi u saradnji sa Duhom Svetim i u njemu je isto stanje srca, isti motivi. Bog je u teskobi, tako da je i Pavle u teskobi. Warren Wiersbe komentariše nešto sa čime se moja supruga i ja zasigurno slažemo da je istina; „Izgleda da mi roditelji nikako ne možemo da nadrastemo potrebu za našom decom. Kada su mali, pune su nam ruke njih, a kada odrastu,onda su naša srca ispunjena njima. Sećam se da je moja majka znala reći: Kada su mali, gaze nam po prstima; a kada odrastu, gaze nam po srcu.“

Galaćani su promašili i vratili se natrag ka starim putevima legalizma i u njihovom življenju Hristos se nije očitovao kroz njihove živote. Pavle je želeo da može biti kod njih, da priča sa njima licem u lice, i da može da odgovara na pitanja koja nastaju u njihovom srcu. Sada, kada je razotkrio svoje osećaje, on kreće ka doktrinalnom podučavanju, i to uvek mora da dolazi iz Pisama. On se vraća u Postanak.

21  Kažite mi, vi koji želite biti pod Zakonom, zar Zakona ne čujete?

22  Ta pisano je da je Avraam imao dva sina, jednoga od ropkinje i jednoga od slobodne. 

23  Ali onaj od ropkinje rođen je po telu, a onaj od slobodne po obećanju.

24  To je slikovito. Te žene su naime dva Saveza: jedan s gore Sinaj, koji rađa za ropstvo – to je Agara.

25  Jer Agara je gora Sinaj, u Arabiji, a odgovara sadašnjem Jerusalimu jer robuje zajedno s decom svojom.

26  No onaj gore Jerusalim jest slobodna – to je majka sviju nas.

27  Pisano je naime: Proveseli se, nerotkinjo, ti koja ne rađaš, razdri se i zavapi, ti koja nemaš trudove! Jer napuštena mnogo više dece ima negoli ona koja ima muža.

28  A mi smo, braćo, po Isaku, deca obećanja.

29  Ali kao što je onda onaj po telu rođeni progonio onoga po Duhu rođenoga, tako je i sada.

30  A što kaže Pismo? Izbaci ropkinju i sina njezina, jer sin ropkinje nije baštinik sa sinom slobodne.

31  Tako, braćo, nismo deca ropkinje, nego slobodne.

Pred nama je drugo poglavlje u životu patrijarha Avraama, a tiče se njegova dva sina, Išmaila i Isaka. Isak je Sarin prirodni sin, kojeg je rodila u starosti. Išmail je sin Sarine robinje Agare. Još jednom, Pavle će da suprostavi ropstvo i slobodu i ide u priču iz Petoknjižja, u Pet Knjiga Mojsijevih, koje se nazivaju i Zakon, jer uče o njemu. On će sada poučavati moćnu istinu sa dva moćna izvora.

Ove dve duhovne sile zauzimaju strašno uporište u životima ljudi. To su sile ropstva i slobode, tela protiv duha, saveza sa Gore Sinaj protiv Nebeskog Jerusalima, i prirodnih načina nasuprot obećanja Božijih, koja su prva došla u život Avraama i Sare. Nema ničeg šta može da se uporedi sa tom moći koja čini da se dogodi ono šta je izgledalo nemoguće, koja oblikuje budućnost i proizvodi ono šta ostaje za večnost.

Koliko smo puta, kroz Pisma, svedočili toj moći obećanja i videli je na delu? Još važnije je da je to povezano sa dolaskom Mesije i sa Njegovim Carstvom, i to nadvladava svako protivljenje, bilo ono prirodno ili duhovno. Evo kako anđeo odgovara devici Mariji, kada ga ona upita; Kako će to biti? On kaže: Jer Bogu ništa nije nemoguće! (Luka 1:34, 37).

Planovi čoveka i ljudska sposobnost uvek se bore protiv obećanja Božijih. Iako se ovo dvoje ne može ni uporediti, mi ovde imamo Galaćane kako prihvataju ovo prvo umesto ovog drugog, pokazujući nam neverovatnu moć i pažnju koju čovek moža da da onome što je konačno, umesto da ceni ono bekonačno. To se dogodilo Sari i Avraamu. Bog im je govorio o nemogućem; Sara će u devedestoj godini začeti i roditi sina. Ovaj par supružnika razvio je plan kojim se to moglo ispuniti kroz ljudske mogućnosti i sredstva.

Nešto pre u ovoj priči Bog je dao Svoje obećanje Avraamu. Kada je Avraam odbio svetovnu ponudu kralja Sodome, Bog ga je doveo u kontakt sa kraljem Salema, koji ga je blagoslovio duhovnim blagoslovima. Bog je učinio nebeski savez sa Avraamom, direktno iz nebeskog Jerusalima, koji je gore i koji je slobodan. To Pavle uči.

Nebeski Jerusalim izvor je svake slobode i svako dete koje je rođeno odozgo jeste slobodno. Gora Sinaj dolazi na pozornicu vekovima posle i proizvodi decu ropstva (Sa ovim primerom Pavle gleda u Knjigu Izlaska). Pavle ovde podučava da nije fizički Jerusalim naša majka crkva, kao što su to Judaizeri tvrdili. To je u srcu onih koji su ropski vezani za zemaljske izvore i hrane se umovanjem tela, koji su učinili Jerusalimsku crkvu simbolom ropstva zakonu. Takvi žive u senci Gore Sinaj.

Mi ovde ne govorimo toliko o mestima i o ljudima, već više o određenim duhovima i o mentalitetu koji teži ka tome da se zanosi vanjštinom. To znači da žive po elementima, po principima ovoga sveta. Ovakvi ljudi svoje uživanje pronalaze u postignućima tela. Nasuprot tome, ona koja ne može prirodno da rodi raduje se u natprirodnom delu Božijem.

Još jednom, Pavle citira Stari Zavet, ovaj put iz Knjige Proroka Isaije, poglavlje 54. Odlomak nam oslikava onoga koji je rođen slobodan, koji je potekao od nje, koja nema vidljivog, ‘svetskog’,  supruga koji se može pokazati. Ona nema poveznica sa prirodnim Jerusalimom (vidi ponovo Galatima 1:17-20), sa gradom kroz koji se naglašava izvanjska religija sa svojim fizičkim obeležjima. Ona je zavisna o svom nebeskom Suprugu da iznese neobjašnjiv porođaj, kojeg prati prekrasna sloboda. Hrišćani bi trebalo da prepoznaju jedan drugog u duhu nebeskog Jerusalima, a ne po izvanjskim obeležjima.

Poput Isaije koji je govorio i pisao o Ostatku, ne samo Ostatku u njegovom vremenu, već kroz celu istoriju, Pavle svoj komentar posebno adresira svakom slobodno-rođenom u Galatiji. Njegovo učenje se može primeniti i na ovce ovog našeg vremena. Ima danas zasigurno mnogo duhovnih robova i ovde, kao i onda u Galatiji, ali za takve Reč Božija ne donosi utehu. Jedina reč koja se može uputiti njime jeste „pokaj se!“ Pavlova istinska braća borila su se pod napadom ovih invazionih snaga zakona koji se dogodio među njima i morali su da se vrate sa Gore Sinaj u pustinji, u Obećanu Zemlju punog Evanđelja istine i istinskih principa.

Šta da se čini sa ovim ropskim sinovima koji se rode unutar sistema? To su ljudi koji najlakše usvoje izvanjske crkvene programe i jako dobro mogu da funkcionišu unutar njih, čak nije retkost da budu i među najproduktivnijim članovima u delu. Oni su lojalni i verni su sistemu, ali ne pokazuju znakove istinskog života sa neba.

Pavle je ovde jasan u potpunosti, sin ropkinje nije baštinik sa sinom slobodne. Ovo je donelo veliku bol za Avraama, jer on je voleo Išmaila. Proveo je sa njim 13 godina pre nego se Isak opšte rodio. Jednom je vapio pred Gospodom: O, neka Išmail poživi pred tobom! (Postanak 17:18). To ne može da bude. Neka on nasledi ono šta njega najviše zanima, ono što je prolazno i zemaljsko, ali njegova neregenerisana priroda neće mu dozvoliti da učestvuje u nebeskom okruženju slobode.

Biblija nam jako jasno kaže da Isak i Išmail ne mogu da žive zajedno u miru i beskorisno je opšte pokušavati ih dovesti u jedinstvo. Jedino istinsko jedinstvo Novog Zaveta jeste jedinsvo Duha (Efescima 4:3), ili jedinstvo vere (Efescima 4:13). Pokušavati postići bilo šta izvan vere, ili Duha, znači raditi u frustrirajućim nemogućnostima. Treba naime među vama biti i podelā (Grčka reč ovde prevedena je, Jeresi), da se oni koji su prokušani očituju među vama (I Korinćanima 11:19).

Isak i Išmail će se na kraju sami udaljiti jedan od drugoga. Od nas izađoše, ali nisu bili od nas. Jer da su bili od nas, ostali bi s nama. Ali oni izađoše kako bi postalo očigledno da nisu svi od nas (I Jovanova 2:19). Ovo je istina u svakoj grupi vernika, bez obzira na mesto, i bez obzira na vreme. Ovo se dešavalo među Galaćanima; ovo se dešava među nama.

Lowell Brueckner