AZBUKA OVOG SVETA

Poslanica Galatima 4:1-16

1 A velim: dokle god je baštinik malodoban, ništa se ne razlikuje od roba, premda je gospodar svega,

2 nego je pod starateljima i upraviteljima sve do dana koji je odredio otac.

3 Tako i mi, dok smo bili malodobni, robovasmo elementima sveta.

4 A kada dođe punina vremena, odasla Bog Sina svoga – rođena od žene, rođena pod Zakonom,

5 da otkupi one pod Zakonom, kako bismo primili posinjenje.

6 A budući da ste sinovi, odasla Bog u srca vaša Duha Sina Svoga koji viče: ‘Abba! Oče!’

7 Tako više nisi rob, nego sin; ako pak sin, onda i baštinik Božiji po Hristu.

Pavle nastavlja sa ilustracijom staratelja nad detetom. Običaj među dobro stoječim Rimljanima i Grcima poslužio mu je da pokaže svrhu zakona i svrhu vere. Ovo nam isto tako pokazuje da duhovni naslednik pripada Ocu, čak i pre vremena u kojem poveruje. Njegov staratelj ima deo u njegovom životu, zakon radi svoje delo kroz njega i dovodi dete do tačke da uvidi da je grešnik bez nade. Kroz vreme, takav dođe do trenutka zrelosti, to jest, do vremena u kojem ispravnije razume kada i gde je ušao u svoju baštinu.

Primetićete da je otac takođe odredio i datum „obraćenja” od onog koji živi ropstvo, u onog koji je sin i naslednik. Razumeti ovu ilustraciju znači razumeti puteve Božije kada On dovodi Svoje u Evanđelje. Ne postoji legitimni način da pogrešno protumačimo zaključak koji izvodi Pavle kako bi ga uskladili sa nekom drugom doktrinom, jer on potpuno jasno kaže „tako i mi”; svaki vernik prolazi kroz sličan duhovni proces.

Evo i duhovne paralele: Mi započinjemo naše živote u ovom svetu kao robovi koji su pod vlašću roba, i nema tu velike razlike između staratelja i deteta za koje se staratelj brine. Mi se učimo putevima ropstva. Bili smo robovi greha i bili smo porobljeni od „elemenata, od počela ovoga sveta”. Ta počela su azbuka sistema ovog sveta, temeljni zakoni po kojima funkcioniše ovaj svet, uključujući i njegov religiozni sistem. To su putevi ovog sveta i oni nikada nisu putevi Duha Božijeg.

Warren Wiersbe komentariše: Nekih petnaest vekova Izrael je proveo u obdaništu i u osnovnoj školi, učeći „duhovnu azbuku”, kako bi mogli da budu spremni kada Hristos dođe. Tad će da dobiju potpuno otkrivenje, jer Isus Hrist je „Alfa i Omega” (Otkrivenje 22:13, sve od A do Z), On sadrži celokupnu azbuku Božijeg otkrivenja čoveku. On je poslednja Reč Božija (Jevrejima 1:1-3). 

Galaćani su krenuli unatrag, vratili su se u duhovnu nezrelost, kao šta to čine svi Hrišćani koji su dovučeni pod zakon. Jako cenim ove komentare, isto su od Wiersbe-a: Jedna od tragedija legalizma jeste da on daje privid duhovne zrelosti, a zapravo, u stvarnosti, vodi vernika unatrag u „drugo detinjstvo” Hrišćanskog iskustva. Hrišćani iz Galatije, kao i većina vernika, želeli su da rastu i da napreduju za Hrista: ali oni su upravo polazili u pogrešnom pravcu. Njihovo iskustvo nije toliko različito od iskustva onih Hrišćana danas koji se uključe u različite legalističke pokrete, nadajući se da će postati bolji Hrišćani. Njihovi motivi možda i jesu ispravni, ali njihovi načini su potpuno pogrešni.

Knjiga o Ruti daje nam odličan primer, a utemeljen je na Starozavetnom zakonu o otkupljenju i o nasledstvu. Ruta je bila sudbinski određena da postane supruga Vooza, ali postojao je tu jedan zakonski problem. Postojao je bliži „otkupitelj” koji je bio obavezan da deluje u korist prvog supruga Rute, u korist Mahlona, i da za njega podigne naslednika. Potencijalni otkupitelj rekao je Voozu pred svedocima, Ja to ne mogu da otkupim (Ruta 4:6). Potom Vooz ulazi u to i ispunja zakon za Rutu i ona je slobodna da postane njegova supruga.

Učimo iz Pavlove doktrine, da kada smo bili pod zakonom, on je bio nemoćan da nas otkupi. On piše: Jer što je bilo nemoguće Zakonu, u čemu je po telu bio nemoćan, Bog je učinio poslavši Sina svoga u obličju grešnog tela, te za greh osudio greh u telu da se pravednost Zakona ispuni u nama koji ne hodimo po telu, nego po Duhu (Rimljani 8:3-4).

Pavle pokazuje svoju doktrinalnu doslednost potvrđujući nam ovde potpuno istu stvar. U Svom suvereno određenom vremenu, Bog je poslao Svog Sina sa svime šta je bilo potrebno da bi ispunio Njegove ciljeve. On je rođen od žene; On je morao da postane čovek kako bi otkupio čoveka. On je rođen pod zakonom, i ispunio je zakon savršeno, on je jedini koji je bio savršeno pravedan držeći se zakona. On je mogao da nas otkupi jer nije imao Svoga greha za koji je trebalo da plati. Baš poput Vooza, ja bih dodao, On je sledio zakon Duha, a ne tela. Zakon Božiji ne može savršeno da se ispuni sve dok ne funkcioniše usklađen sa diktatom srca. Ja ovde govorim o savršenom zakonu slobode (Jakovljeva 1:25). Hristos je delovao u skladu sa zakonom ljubavi. Konačno, kao Bog u telu, On je bio moćan da otkupi.

Mi smo posvojeni u porodicu Božiju kad smo već odrasli i ušli smo u celu baštinu koju je Bog namenio Svojim sinovima. Bog uvek ide daleko iznad potrebnog u Svojoj preobilnoj velikodušnosti. Nema ničeg na ovom svetu šta bi moglo da se uporedi sa tim. Mi imamo dvostruki ulaz u porodicu Božiju: po posinjenju, i po rođenju. Usvojeni smo, kada smo rođeni nanovo, i sva Njegova obećanja pripadaju nam od dana našeg rođenja.

Isus nas je učio da molimo, Oče naš, ali sam Isus se molio, Abba Oče (Marko 14:36), Oče moj (Matej 26:39,41). Setimo se, obećanje Avraamu, bilo je od Oca za njegovog Potomka. Pavle nas dovodi u obećanje, pokazujući nam ga u jednini i čineći ga ličnim, „Abba Oče”, „Oče moj”. Svaki Hrišćanin ima direktan odnos sa Ocem, bez ikog, osim Sina, koji stoji između. Prijatelji moji, Protestanti i Evangelisti, krećete se natrag pod Rimo-Katoličanstvo kada se oslanjate, na bilo koji način, na ljudske sveštenike, a stanje nije ništa bolje zato što ga nazivate pastorom. U ovoj Poslanici učimo da biti zavisan o ljudima jeste izopačenje Evanđelja i jeste uvreda za Boga. Šta dalje od nas sa svakim izopačenim oblikom ljudskog patrijarhata.

Svaki Hrišćanin, koji zavisi o čoveku, koji gleda na čoveka kao posrednika, i koji ide čoveku, umesto da u molitvi ide direktno Bogu, još uvek je rob, a ne sin. Ako je osoba rođena nanovo, on je posvojen u porodicu Božiju, i on je baštinik Onoga koji poseduje sve. Kroz ličnu molitvu, takav dolazi pred Oca koji ga voli, i zadobija svoje nasledstvo.

8 Ali tada, dok još niste znali Boga, služili ste bogovima koji to po svojoj prirodi nisu.

9 No sada, kad ste Boga upoznali – ili bolje, kad je Bog upoznao vas – kako se opet vraćate nemoćnim i bednim počelima sveta kojima opet iznova hoćete da robujete?

10 Dane držite, i mesece, i vremena, i godine.

11 Bojim se za vas da se nisam možda uzalud trudio oko vas!

12 Postanite, braćo, molim vas, kao ja, jer i ja postadoh kao vi. Ničim me niste povredili.

13 A znate da sam vam zbog slabosti tela prvi put navestio evanđelje.

14 I moju kušnju, koja beše u telu mom, niste prezreli ni odbacili, nego me kao anđela Božijega primiste, kao Hrista Isusa.

15 Šta dakle beše vaše blaženstvo? Ta svedočim vam: kad bi bilo moguće, oči biste svoje iskopali i dali ih meni.

16 Tako? Postadoh li vam neprijatelj istinu vam govoreći?

Apostol se obraća onima koji su nekoć bili Pagani, koji nisu znali ništa o istinskom Bogu i bili su zakopani u idolopoklonstvo. Idolopoklonstvo je deo „počela ovoga sveta”, ali sva ta počela donose ropstvo. Celokupno carstvo tame jeste jedna realnost robovanja koja ne zna ništa o slobodi. To je upravljano izopačenim, neprirodnim religijama, koje su brutalne i okrutne.

Tek sam pre nekoliko godina sam ‘otkrio’ stih 9, iako sam ga čitao nekih 55-60 godina pre toga. Verujem da je ovo otkriće primer za to šta označava Grčka reč rema. Karizmate uče da je to neka vrsta izvan Biblijskog otkrivenja za koju oni isto smatraju da je reč od Boga i ponekad menjaju tok svojih života i to bitno, u poslušnosti tome. Ja mislim da je to izuzetno opasno i video sam posledice koje proizlaze iz takve doktrine. Bog nam uistinu može govoriti na različite načine, ali to nikada ne sme biti postavljeno u istu razinu sa Pismima. Ja verujem da je rema, deo logosa, koja je potpuna, otkrivena Reč Božija. Rema nam dolazi lično, u posebnim trenucima našeg života, kada je to potrebno, i čini da delovi logosa ožive za nas.

Uvek sam mislio da je najveći deo Hrišćanskog življenja naša spoznaja Boga. Znam da se Isus molio Ocu, A ovo je večni život: da poznaju tebe, jedinog istinskog Boga, i onoga koga si poslao – Isusa Hrista (Jovan 17:3), otkrivajući nam pritom da je naša spoznaja Oca i Sina ono čime smo zakačeni za večni život. Kada smo spašeni, srećemo Boga lično i sve Ga više upoznajemo. Šta može biti veće od toga?

Pavle kaže da ima nešto veće, naznačavajući to u tekstu sa rečima, ili bolje. Najveća spoznaja u Hrišćanstvu jeste znati da Bog poznaje tebe! Nešto slično ovome Pavle podučava u I Korinćanima 8:3, No ako neko ljubi Boga, toga On poznaje. Prvo je spoznat od Boga, potom ljubi Boga. Ovo je isti redosled koji možemo da vidimo kod žene koja je pomazala Isusa. Prvo joj je bilo oprošteno, i zbog toga, ona je zavolela Njega. Ovo se vidi jako jasno u kontekstu oko Luke 7:47.

Zakej se popeo na drvo, zbog želje da upozna Hrista, ali pre nego Ga je sreo, Isus je zazvao njega, Zakej. Savle iz Tarza bio je neprijatelj Hristov, bez želje da Ga upozna, kada je bio savladan svetlom sa neba i čuo glas kako ga zove, Savle, Savle … Isus nas je naučio, dok se molio Ocu, da Njegovi učenici pripadaju Ocu i da ih je On dao Sinu.

Još jednom Pavle govori nemoćnim i bednim počelima ovog religioznog sveta, koja nemaju nikakve veze sa Hrišćanstvom. Judaizeri, potpomognuti sa lokalnom Jevrejskom družinom vernika, podučavali su crkve po Galatiji da obdržavaju Jevrejske blagdane i religiozne dane. Ovo je suštinski bio problem koji se sve više vidi u završnom delu Poslanice Rimljanima. Pavle je podučavao da se bude tolerantan i strpljiv prema onima, posebno prema Jevrejima, koji su savesno nastavljali praktikovanje Šabata, blagdana, i zakona vezanih za hranu.

U ranoj crkvi, kao i tokom istorije crkve, Hrišćani su se sastajali u Nedelju, u prvi dan sedmice, kako bi proslavili Gospodnje vasksenje. Gospod je na taj dan ustao iz mrtvih, Pentakost se dogodio na taj dan, i Gospod se uvek pojavljivao Svojim učenicima, po vaskrsenju, na taj dan. (Bez da ulazim u detalje oko ove teme, jednostavno ću za vas ostaviti nekoliko stihova da razmišljate o njima … Luka 23:56; 24:1, 4, 5, 6; Jovan 20:19, 26; Dela 20:7; I Korinćanima 16:2). Rani Hrišćani su nazvali ovaj dan, danom Gospodnjim (Otkrivenje 1:10). Ovog dana su u Hrišćanstvu, isto tako, tradicionalno proslavljani, i Božić i Vaskrs.

Izuzetno je važan, kada govorimo o ovom pitanju, stav koji imamo prema ovim blagdanima, a ključna reč koju ja koristim jeste „proslaviti”. Zdravo je proslaviti ove dane, ali je ropski ako ih se pridržavamo sa legalističkim žarom. Bog je gledao na ovo u Starom Zavetu: Ako ti … subotu nazoveš ugodom, svetim danom Gospodu u čast … tada ćeš se nauživati u Gospodu … (Isaija 58:13,14).

Pavle s ljubavlju apelira na Galaćane na ličnom nivou, nazivajući ih braćom. Strah ga je da bi njegov rad tu, na predstavljanju i privođenju njih u Evanđelje, mogao da bude uzaludan. Da li je ta slabost tela koja je zadržala Pavla u Galatiji, protivno njegovim namerama, razlog zašto su oni mogli da čuju njegovu poruku?

On je postao poput Paganina, živeći slobodno među njima, bez okova svojih Jevrejskih običaja. On je želeo da ih vrati u tu slobodu.

Na početku, radosni zbog dobre vesti, oni su u potpunosti prihvatili Pavla, koji očigledno nije bio baš privlačna osoba. Onaj, koji propoveda krst, mora da živi raspet život, čak i sa svojom pojavom i sa svojom osobnosti. Bog će, po Svom Duhu, koristiti čak i ono što bi u uobičajenim okolnostima oteralo mnoštvo, da privuče to mnoštvo. Isus je rekao da će privuči ljude ka krstu, a to je krajnje odbojna scena, teško je i zamisliti koliko je odbojna. Nema tu lepog lica, skupe odeće, niti ljudskih talenata koje treba da se izlažu. Leonard Ravenhill je često znao da kaže: „Nema potrebe da reklamiraš požar!” Nema te vatre koja više privlači pažnju publike od vatre Duha Svetog. Mojsije je privučen ka vatri! Taj princip je gotovo zaboravljen u ovom XXI veku.

U očima sveta, Pavlovo stanje prizivalo bi prezir i ismejavanje, ali oči vere vide anđela, glasnika koji nosi poruku od Boga. On je došao u Hristovo ime i tako je i primljen. Ne samo da su ga primili, oni su ga i voleli, i to do tačke da bi dali svoje zdravlje da poprave njegovu slabost tela. Sada je pitanje; ‘Šta se desilo? Gde i kada je to blagosloveno stanje u srcima Galaćana počelo da bledi i da nestaje?’

Postepeno, oni su počeli da veruju u laž, a istina, njima više nije bila dragocena.

E da, svet ima veliki problem sa istinom, i kada se crkva vrati počelima sveta, onda usput nasledi i mržnju ovog sveta prema istini. To je bio problem Izraela, od vremena proroka, pa sve do Hrista. Lažni proroci su bili hvaljeni, a nositelji istine bili su progonjeni i ubijani. Međutim, Isus je rekao, Ja sam istina, pokazujući nam koliko je Gospod poštuje. Ništa nije važnije Bogu od istine; On je voli više nego što voli duše ljudi. Ja mislim da su stihovi iz Pisama koji slede zadivljujući i zapanjujući: … jer nisu prihvatili ljubav prema istini da bi se spasili. I zbog toga će Bog da im pošalje delotvornu zabludu da poveruju laži, da budu osuđeni svi koji nisu poverovali istini, nego su sebi ugodili u nepravednosti (II Solunjanima 2:10-12).

Lowell Brueckner