AVRAAMOVO POTOMSTVO

Poslanica Galatima 3:15-29

15 Braćo, po ljudsku govorim: čak i ljudski overovljen savez niko ne poništava niti mu što nadodaje.

16 A obećanja su izrečena Avraamu i potomku njegovu. Ne kaže: ‘i potomcima’, kao o mnogima, nego kao o jednomu: I potomku tvomu, to jest Hristu.

17 A ovo kažem: Saveza, od pre od Boga overovljenog u Hristu, ne dokida Zakon koji je nastao četiri stotine i trideset godina posle, i ne poništava obećanje.

18 Jer ako je baština od Zakona, nije više od obećanja. A Avraama je Bog po obećanju obdario.

Jedan od glavnih zaključaka, koja ja uvek nastojim jasno istaknuti u Biblijskim studijama jeste da osoba ne može da razume Pavlove poslanice ukoliko nije student Starog Zaveta. Neki od vas su možda čuli da je Novi Zavet za Hrišćansku eru, a da je Stari Zavet manje važan za nas danas. Želim pokazati da su te tvrdnje laž, i to bez imalo straha da ću proturečiti bilo kojem uvaženom autoritetu u području Biblije.

Pitanje koje ja često stavljam pred one koji me slušaju je sledeće: ukoliko Stari Zavet nije bio namenjen nama, kome je onda bio namenjen? Sve što je Avraam znao od Pisama bilo je nešto malo više od stvaranja, potopa i Vavilonske kule. Mojsije je znao o Josifovom upravljanju Egiptom, o formiranju Jevrejske nacije, o njihovom izbavljenju iz ropstva, i o njihovom lutanju pustinjom. David nije znao ništa o pisanju malih i velikih proroka, a Isaija nije poznavao istoriju Vavilonskog ropstva. Jeremija nikada nije čitao o povratku iz tog ropstva u njihovu zemlju, niti o ponovnoj izgradnji Hrama i grada Jerusalima. Jezekilj je isto propustio ova dešavanja, baš kao i pisanja poslednjih proroka, kao na primer Malahije.

Pavle jasno odgovara na moje pitanje: a napisano je za upozorenje nama do kojih stigoše krajevi vremenā (I Korinćanima 10:11), i: Jer sve što je nekoć napisano, nama je za pouku napisano da po postojanosti i utesi Pisama imamo nadu (Rimljanima 15:4). Proučite i ove tekstove: Rimljani 4:23-24; I Korinćanima 9:9-10; II Timoteju 3:16-17.

Pavlovo propovedanje, pisanje i njegova doktrina čvrsto je sagrađena na Spisima Starog Zaveta. Više o tome nalazimo u stihovima 15 i 16. Ovo je jako zanimljiv odlomak u kome Pavle piše o posebnom potomku Avraamovom. Iako se ono zapisano u Postanku često odnosi na telesne izdanke, ili potomstvo Avraamovo, nikada se ne odnosi na sve. Na primer, obećanje nije za Jišmaela, niti je za Avraamovo potomstvo sa njegovom priležnicom. Ono ne uključuje njegovog unuka Esava, a ponekad, odnosi se posebno na njegovo duhovno seme, na one koji su od vere.

U Postanku 3:15, kada Biblija govori o semenu žene, govori se zapravo o jednom Čoveku, koji će da dođe i da zdrobi glavu zmije. Pavle je uvideo da Avraam u sebi nosi posebno Seme, koje je prelazilo sa naraštaja na naraštaj, sve dok se nije začelo u utrobi device Marije. Pavle je video po otkrivenju Duha Svetoga da je taj potomak Hristos.

Apostol objašnjava da legalan, među ljudima sačinjen savez, jednom overen, ne može da bude promenjen u budućnosti, tako da mu se doda, ili oduzme nešto. Obećanje Božije Avraamu i njegovom Semenu bezgranično više obavezuje. Potvrđeno je od strane Božanskog autoriteta 430 godina pre nego je nastao Zakon preko Mojsija. Jevreji su tvrdili da je Zakon promenio sve, a Judaizeri su se slagali sa njima. Ako se ne obrezujete po običaju Mojsijevu, ne možete da se spasete (Dela 15:1). Pavle objavljuje da ukoliko se savez među ljudima ne može legalno izmeniti, onda se zasigurno Reč Božija ne može ispraviti, niti poništiti. Ona ostaje nedirnuta iznad zakona i nastavlja da živi i danas.

Evanđelje je propovedano Avraamu. Ono što je u pitanju u ovim stihovima jeste blagoslov spasenja, koji je dat Avraamu, jer je verovao Bogu. Taj blagoslov je isto tako dat svima koji su od vere Avraamove. Judaizeri su insistirali da se vernik mora držati zakona, ali apostol, pozvan i poslan od Boga, a ne od čoveka, uverava svakog vernika da to nije tako. Pavle ne želi da ima ništa sa dvostrukim faktorima spasenja. Onaj koji ubacuje zakon, objavljuje da je spasenje verom delomično i nepotpuno. Pavle izjavljuje da ukoliko ono dolazi po zakonu na bilo koji način, onda više ne dolazi po obećanju. Judaizerima ne može da bude dozvoljeno da napadnu celovitost Božijeg obećanja.

19 Čemu onda Zakon? Pridodan je zbog prestupa dok ne dođe Potomak kojem je obećanje namenjeno; postavljen je po anđelima rukom posrednika.

20 Posrednika pak nema za jednoga, a Bog je jedan.

21 Zar je dakle Zakon protiv obećanja Božijih? Nipošto! Jer da je dan Zakon koji bi mogao oživiti, pravednost bi doista dolazila od Zakona.

22 Ali je Pismo sve zatvorilo pod greh, da se obećanje po veri u Isusa Hrista dade onima koji veruju.

23 A pre dolaska vere pod Zakonom smo bili čuvani, zatvoreni za veru koja se imala objaviti.

24 Tako nam je Zakon bio nadzirateljem sve do Hrista, da se po veri opravdamo.

25 A otkako je došla vera, više nismo pod nadzirateljem.

26 Svi ste naime sinovi Božiji, po veri, u Hristu Isusu.

27 Jer koji ste god u Hrista kršteni, Hristom se zaodenuste.

28 Nema više: ni Jevrej ni Grk, nema: ni rob ni slobodnjak, nema: ni muško ni žensko – jer svi ste vi jedno u Hristu Isusu.

29 Ako li ste vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo i baštinici po obećanju.

Pavle nas podučava da je zakon dobar i mi nikada sebi ne bi smo smeli da dozvolimo da mislimo drugačije. Uostalom, to je zakon od Boga. Samo davanje zakona donelo je veliki strah Mojsiju i Izraelcima. Isus je pojačao zakon, pokazujući da on ide iznad onoga šta su sama počinjena dela, već da razotkriva stanje ljudskog srca, njegove misli i namere. Zakon je svet, i zapoved je sveta i pravedna i dobra (Rimljanima 7:12). A znamo da je Zakon dobar (I Timoteju 1:8). Zakon se ne takmiči sa obećanjem: svaki od njih ima svoju svrhu. Judaizeri su ti koji to nisu ispravno razumeli, i zato im je on uzrokovao smetnje.

Pavle postavlja pitanje na koje je odgovor očigledan: Koja je onda svrha zakona? U prethodnim studijama naučili smo jednu važnu svrhu. Po Zakonu je naime spoznaja greha (Rimljanima 3:20). On je jedini apsolutni autoritet o tome šta jeste greh i šta nije greh. Warren Wiersbe komentariše; Zakon je ogledalo koje nam pomaže da vidimo svoja prljava lica, ali svoje lice nećete oprati sa ogledalom. Mi ne usmeravamo grešnika na njegovo stanje kao na dokaz za njegov greh govoreći mu: „Pogledaj kako jadnim životom ti živiš! Vidi samo koliko patiš, i koliku patnju priređuješ drugima!” Ne! Morate ga usmeriti na zakon Božiji i reći mu, „Ovo je ono što kaže Bog da trebaš, ili da ne trebaš činiti. Nisi bio poslušan i stoga si kriv pred beskrajno svetim Bogom. Ti imaš problem sa Bogom!”

Pavle ovde kaže da je zakon dodan zbog prestupa. On naglašava ovaj zaključak kada govori Timoteju: Zakon nije za pravednika postavljen, nego za bezakonike i nepokornike, bezbožnike i grešnike, nesvete i svetovne, ocoubice i materoubice, ljudomorce, bludnike, mužoljube, trgovce ljudima, lažove, krivokletnike i ako ima šta drugo šta se protivi zdravom nauku (I Timoteju 1:9-10).

Više od samog saveza sa Avraamom, obećanje je prvenstveno upućeno njegovom Potomku. To je obećanje koje je Otac uputio Sinu. Postoji jedna jedinstvenost unutar obećanja: ono je u potpunosti Božansko. Zakon je, sa druge strane, došao preko posrednika. Anđeli su uključeni, a isporučen je preko Mojsija, stoga su tu uključeni i ljudski i anđeoski elementi. Pavle nas uči da je obećanje to koje je superiorno, obećanje je nadmoćno.

Nema nikakvog proturečja između obećanja i zakona. Oboje rade zajedno da bi nosili svrhu i plan Božiji. Zakon ne čini grešnika pravednim, već mu pokazuje njegov greh i osuđuje ga. Obećanje daje pravednost i život onome koji veruje, onome koji svo svoje pouzdanje stavlja u suverenu Reč Božiju.

Puno nastojanje iz Pisama, kada se prvo daje obećanje, pa se onda nadodaje zakon, jeste da se pokaže i Jevreju i Paganinu, da iako su svi zatočenici greha, ipak postoji život i blagoslov koji se čuvaju za onoga koji veruje. Zatočenog zakon drži unutar četiri zida zatvora. Nastavlja objašnjavajući običaj koji će i Pagani da razumeju … staratelj deteta. Dobro vaspitana deca Rima ili Grčke bila su poverena robovima za svoj odgoj, zaštitu i disciplinovanje. Otac je detetu dao život, ali rob je taj koji ga je čuvao u odgajanju. Jevreju, kaže Pavle, da zakon treba da pripremi naciju za Hristov dolazak.

Čuvar je privremen i nesavršen. On drži grešnika u proveri i štiti ga od samog njega i njegove prave prirode. Čuva ga da ovaj ne uništi samog sebe, pokazujući mu potpunu iskvarenost njegove prirode. Iako ga usmerava i disciplinuje, on ga ne sprečava da greši.

Nasuprot tome, vera je savršen način za život i pravednost. Ona oslobađa od greha, a grešnik koji je oslobođen više nije pod starateljem, pod čuvarom, a to je zakon. Učinjeni smo sinovima Božijim, sa novom prirodom koja je kompatibilna sa Njegovom prirodom. Novi život dolazi zajedno sa ugrađenom unutarnjom željom za svetosti.

Sth 27 ne govori nam o krštenju vodom, već o tome šta krštenje predstavlja. Ta u jednom smo Duhu svi mi u jedno telo kršteni, bilo Judeji ili Grci (I Korinćanima 12:13). Duh Sveti nas uranja u telo Hristovo. Ovo nas vraća natrag u poglavlje 2, stih 20: S Hristom sam razapet … nego Hristos živi u meni. Ovo je Hrišćanski život i Hrišćanska pravednost, to jest, da Hristos dođe i živi unutra onoga koji veruje: A ovo je to svedočanstvo: Bog je nama dao život večni, i taj je život u Njegovu Sinu. Ko ima Sina Božijega, ima život (I Jovanova 5:11,12).

Hrišćanin mora dobro da upamti da su njegova rasa i nacionalnost od sekundarnog značaja, kao i njegov društveni status. Karakteristika koja nadilazi sve u njegovom životu jeste to da je on Hrišćanin, a svi sinovi Božiji njegova su braća. Hristos živi u njemu i Hristos živi u svakom verniku. U ovom našem vremenu, ne samo rasne barijere, već i društvene barijere i ekonomske barijere, kao i denominacijske barijere moraju da budu slomljene. Naravno, ja govorim samo o jedinstvu istinskih vernika Biblije, koji se pouzdaju samo u Hrista i koji jesu rođeni nanovo.

Pavle zaključuje u stihu 29. Obećanje je dato Semenu, koji je Hristos, i ako pripadaš Njemu, ulaziš u obećanje i sin si Avraamov po veri. Ti si baštinik Božiji i subaštinik Hristov.

Da li ti pripadaš Njemu? Da li je pouzdanje sve tvoje pravednosti samo u Njemu, ili još uvek visiš o predstavi sopstvenog samopouzdanja? Da li si se u potpunosti predao Njegovom Gospodstvu i da li si ti Njegovo vlasništvo, tako da više nisi svoj? Jesi li stavio svrhu svog života u Njegove ruke tako da On može slobodno da te koristi da ispuni večne i nebeske planove?

Želim završiti ovu studiju sa pitanjem koje možda sebi postavljaš kada razmišljaš o svetima Starog Zaveta. Kažemo da je Evanđelje bilo propovedano Avraamu i znamo da ima samo jedno Evanđelje … Evanđelje Isusa Hrista. Da li je Avraam znao za Hristovu žrtvu? Odgovor je da zasigurno jeste, baš kao šta su to znali i Adam i Eva, Avelj i svi vernici Starog Zaveta, koji su gradili oltare i u iskrenosti prinosili jagnjad. Oni su gledali verom unapred u Jagnje Božije koje odnosi greh sveta (Jovan 1:29). Avraam se itekako protegnuo iznad svoje ljudske i prirodne spoznaje kada je rekao Isaku; Bog će sebi provideti jagnje (Postanak 22:8).

David je video do detalja Hristosa ostavljenog na krstu, Njegove probodene ruke i probodene noge. Video je vojnike kako bacaju kocke za Njegovu haljinu, ali video Ga je i vaskrslog kako stoji usred Svoje braće (Psalam 22). Isaija je znao da On ispunja volju Svog Oca kada je prorokovao: A on beše proboden zbog naših prestupa, satrt zbog naših bezakonja; na njemu beše kazna – radi našega mira, i njegovim ranama mi smo isceljeni (Isaija 53:5).

Lowell Brueckner