POGLAVLJE 5

BOŽIJE OTKRIVENJE

Istorijski gledano, dva smera putem kojih je Bog započeo otkrivenje samog Sebe su određeni kao opšte otkrivenje i posebno otkrivenje. Opšte otkrivenje podrazumeva sve šta je Bog otkrio u svetu koji nas okružuje, pa i ono šta je otkriveno čoveku, dok posebno otkrivenje uključuje razne metode koje je On koristio da bi preneo Svoju poruku u onome šta je kodirano u Bibliji. Opšte otkrivenje je ponekad određena prirodna teologija, a posebno otkrivenje je otkrivena teologija. Ali, naravno da je ono šta je otkriveno u prirodi isto tako otkrivena teologija. Neki teolozi koriste klasifikaciju prelapsario (pre čovekovog pada) za opšte otkrivenje i postlapsariao ili soteriološko (vezano za spasenje) za posebno otkrivenje. Ali oba otkrivenja, i opšte i posebno su od Boga i po Bogu.

U ovom poglavlju u najvećoj meri razmatraćemo opšte otkrivenje, ostavljajući druge vidove doktrine o otkrivenju za lll deo. Opšte otkrivenje nas snabdeva dokazima o Božijem postojanju. S druge strane, posebno otkrivenje nastupa sa Božijim postojanjem kao činjenicom.

I. KARAKTERISTIKE PRIRODNOG OTKRIVENJA

Opšte otkrivenje je upravo ono što sama reč kaže – opšte. Opšte je po onome šta zahvata, to jest, zahvata svaku osobu (Matej 5:45; Dela 14:17). Opšte je u svojoj geografiji, to jest, obuhvata celokupnu zemlju (Psalam 19:2). Opšte je u svojoj metodologiji, to jest, koristi univerzalna sredstva (metode), kao što su sunčeva toplota (stihovi 4-6) i čovekova savest (Rimljanima 2:14-15).  Jednostavno zbog toga što to jeste otkrivenje koje utiče na sve osobe svuda gde se nalaze i svuda gde su živele, ono može svima da donese svetlost i istinu ili, ukoliko se odbaci, donosi osudu.

II. PUTEVI OPŠTEG OTKRIVENJA

Opšte otkrivenje na različite načine dolazi do čoveka.

 

A. Putem stvorenog

1. Potvrđenost. Jednostavno potvrđena, ova linija argumentovanja (kosmološki argument o Božijem postojanju) poučava da je svemir koji nas okružuje posledica, koja je usledila iz tačno određenog uzroka.

2. Pretpostavke. Ova linija argumentovanja proizilazi iz tri pretpostavke: (a) svaka posledica ima svoj uzrok; (b) postojanje jedne posledice zavisi od uzroka kojim je prouzrokovana; i (c) priroda ne može da stvori samu sebe.

3. Razvoj. Ako nešto sada postoji (svet-kosmos), znači da je, ili postao iz ničega ili je stvoreno iz nečega što bi treblo da je večno. Ovo večno iz druge opcije, mogao bi biti kosmos, da je večan, ili slučajnost, kao večni princip, ili Bog koji je večno Biće.

Reći da se svemir stvorio iz nićeg, značilo bi da se samostvorio. Ovo je logično protivrečje, jer da bi nešto bilo samostvoreno treba istovremeno na isti način da postoji i da ne postoji. Uz to, samostvorenje se nikada nije naučnim putem ni sagledavalo ni dokazalo. Teorija Stalnog Stanja podržava kao drugačiju tačku gledišta teoriju o večnoj materiji, poučavajući da se materija stalno stvara u blizini centra svemira i da biva uništena u spoljašnjem opsegu svemirskog prostora. Ali, ne postoje dokazi koji bi odbranili ovu teoriju, jer, kad bi bila tačna, opovrgla bi zakon o održanju mase i energije.

Dali se zakon o uzroku i posledici može primeniti za Boga? Da nije i On možda posledica koja zahteva određeni uzrok? Odgovor je ne, jer Bog nije posledica (posledica je nešto što zahteva određeni uzrok), On je večan.

Ako kosmos nije proizveo sam sebe, tada mora da postoji nešto večno koje ga je prouzročilo. Jedno od mišljenja je da je sam kosmički proces večan, ali to je mišljenje koje nije podržano. Bolje rečeno, skoro svi podržavaju mišljenje da je svemir imao svoj početak, od kada je prošao određeni vremenski period.

Drugo mišljenje je da postoji večni princip uzroka ili slepa inteligencija. Verovati u to zahteva veliku količinu vere. Matematičkim se putem može prikazati da ono što danas vidimo u svemiru nije moglo da se proizvede putem slučaja. Pa i da su se tako mogle proizvesti molekule, atomi i svemirska „materija“, zar bi takav neživi princip mogao proizvesti psihički i duhovni aspekt života?

Treće mišljenje je teističko; to jest, da je večno Biće koje je načinilo svemir sam Bog. To ne znači da svemir otkriva sve karakterne detalje tog večnog Bića, ali postoji živo Biće, moćno i inteligentno, koje je stvorilo svemir. Živo, jer ono što nema života, ne može da proizvede život. Moćno, s obzirom na samu prirodu stvorenog. Inteligentno, s obzirom na red i uređenost kosmosa, nešto što slučajnost ne bi mogla da proizvede.

4. Pismo. Dva ključna odeljka iz Pisma pokazuju da putem onog što je stvoreno primamo otkrivenje.

a. Psalam 19:1-6. U ovom psalmu je David napisao (1) stalnu prirodu otkrivenja putem stvorenog (stihovi 1-2). Glagoli izražavaju trajnu radnju, ukazujući na to da nebesa, nebesko prostranstvo, dan i noć stalno objavljuju slavu Božiju. On je isto tako napisao da (2) je svemir centar ili sfera tog otkrivenja: nebo i zemlja (stih 4), (3) ovo otkrivenje, iako nije verbalno, po svom karakteru je vrlo jasno (stih 3), i (4) dospeva do svakog mesta i svake osobe (stihovi 4-6). Ono prekriva celu zemlju i dostupno je svakoj osobi. Večina osoba može da vidi sunce i ciklus dana i noći, pa čak i slepe osobe mogu da osete sunčevu toplotu (stih 6). Ovo otkrivenje bi trebalo proizvesti pitanja u ljudskim umovima: „Odakle dolazi ta toplota?“, „Ko je načinio sunce?“ (5) Isto tako, ovo otkrivenje u sebi sadrži dva pojma. Govori nam o slavi Božijoj i o veličini Božijoj.

b. Rimljanima 1:18-32. Ovaj ključni deo svoj naglasak ima na otkrivenju gneva Božijeg, jer čovečanstvo odbacuje ono što se putem stvorenog može saznati o Njemu.

(1) Otkrivenje Njegovog gneva (stih 18). Božiji gnev se otkriva protiv svih koji sputavaju istinu i čine ono šta je bezbožno. Načini na koje se Božiji gnev otkriva na ličnom planu u životu pojedinca su nabrojani u stihovima 24-32.

(2) Razlozi zbog kojih dolazi Njegov gnev (stihovi 19-23). Dva su razloga za to: o Bogu se nešto može spoznati, ali umesto da prihvate tu istinu, ljudi su odbacili i iskrivili otkrivenje. „Ono što je stvoreno“ (stih 20), kosmos, jasno otkriva (i to je tako od samog početka stvaranja pa sve do danas) moć Božiju i Njegovu božansku prirodu. Drugim rečima, celokupno čovečanstvo, kada posmatra svemir koji ga okružuje treba da prepozna da postoji jedno uzvišeno Biće. Ali umesto toga, čovečanstvo odbacuje tu istinu i čini sebi idole nad kojima ima autoritet.

(3) Posledice Njegovog gneva (stihovi 23-32). Pošto je čovečanstvo odbacilo opšte otkrivenje, Bog ih je prepustio (stihovi 24, 26, 28). Neki veruju da to znači jedno „popustljivo“ predavanje osoba od strane Boga, da bi pretrpeli zaslužene posledice svoga greha. Ali, u stihovima 24, 26 i 28 glagol je u aktivu. Drugi tumače ovaj glagol u smislu oduzimanja, to jest, Bog je lišio čoveka delovanja Svoje opšte milosti. Drugi pak osećaju da je to pozitivan i osuđujući čin putem kojeg Bog osobe predaje sudu. To uključuje oduzimajući smisao, koji je aktivniji od „popustljivog“ gledišta. U isto vreme osobe su odgovorne za svoja grešna dela (Efescima 4:19 koristi isti glagol). Čovek je pravedno osuđen jer ne prihvata ono šta mu Bog putem stvorenog o Sebi govori.

Norman Geisler je izneo novo izlaganje kosmološkog argumenta na sledeći način (Philosophy of Religion [Grand Rapids: Zondervan, 1981], str. 190-208).

(a) Neko ograničeno i promenljivo biće postoji. Poricanje toga proizilazi iz poricanja koje čini postojeće biće, tako da je takvo poricanje samo po sebi osuđeno na propast.

(b) Prisustvo postojanja svakog promenljivog i ograničenog bića je izazvano drugim bićem. Moć koja dovodi do postojanja može da bude realizovana samo putem postojanja koje je nadilazi.

(c) Ne može postojati beskrajni povraćaj prouzrokovanja nekog bića.

(d) U tom smislu, postoji primarni (prvi) Uzrok prisutnog postojanja tih bića.

(e) Taj prvi Uzrok treba da je beskonačan, potreban, večan, jednostavan, čist i jedini.

(f) Upoređujući Biće koje ova linija argumentacije potvrđuje, sa Bogom iz Pisama, dolazimo do zaključka da su identični.

KOSMOLOŠKI ARGUMENT

UZROK POSLEDICA
Mogućnost # 1 Ništa Svet
Mogućnost # 2 Večno:

a. Večna materija

b. Večna slučajnost

c. Večni Bog

 

Svet

B. Putem organizovanosti

1. Potvrda. Svrha, uređenost, stvaralaštvo koje posmatramo u svetu, zahtevaju svog dizajnera. Najpopoularnije predstavljanje ovog teološkog argumenta se našlo u Natural Theology od Williama Paley-a (1802), gde se nalazi njegova ilustracija koja govori o tome da uređenost mehanizma u časovniku zahteva svog časovničara. Na isti način, uređenost sveta zahteva nekog ko će to da isplanira.

2. Razvoj. Da bi bio što svrsishodniji, teološki se argument treba fokusirati na što šire vidove stvaralaštva u prirodi, više nego na detalje. Navešćemo jednu islustraciju od Buswell-a (A Sy-stematic Theology of the Christian Religion, [Grand Rapids: Zondervan, 1962], p. 87), činjeni-ca da ne postoje dve iste snežne pahulje pruža mnogo manje dokaza o Božijoj svrsi i kreiranju sveta, nego važnost koju zauzima sneg u smeni godišnjih doba i davanju vlažnosti zemlji. Sem toga, određene vrste u prirodi, krivicom lošeg postupanja, za nas nemaju nikakvog smisla. Ali, opšta slika ukazuje na red i usklađenost. Slučajnošću se nikada ne bi mogla proizvesti toliko kompletna organizovanost kakvu posmatramo u svetu.

3. Pismo. Psalam 19:2 objavljuje da je svet dokaz Stvoriteljevog znanja. Kada su stanovnici Listre krenuli da prinesu žrtve Pavlu i Varnavi, verujući da su njih dvojica bogovi, Pavle ih je sprečio koristeći teološki argument o postojanju istinitog Boga (Dela 14:15-18). Svet prikazu-je smene godišnjih doba i kišu koja nam je poklonjena da bi čovečanstvo imalo hrane i veselja. Pavle je rekao da taj poredak u prirodi služi kao svedočanstvo o postojanju živog i istinitog Boga.

 

C. Čovek

1. Potvrda. Kako je moguće objasniti da čovek, moralno, inteligentno i živo biće, može da postoji bez jednog moralnog, inteligentnog i živog Boga?

2. Razvoj. Ovaj se argument o Božijem postojanju, nazvan antropološkim, ponekad razdvaja na različite načine. Buswell na primer, razdvaja antropološki (Bog je stvorio čoveka po obličju svome) i moralni argument (kako se proizvelo poimanje dobra i zla) (Systematic Theology, str. 90-1). Dale Moody The Word of Truth [Grand Rapids: Eerdmans, 1981], str. 83-4) razdvaja ovaj temeljni argument na četiri dela: moralni argument, prisutnost uma, potpuna ličnost (tj. duša), i religiozna svest. Moj dojam je da su sva ova razdvajanja samo vidovi temeljnog antropološkog argumenta, jer sva imaju veze sa čovekom. Tako da, kakva god da je čovekova uloga ili njegovo iskustvo koje se naglašava, i dalje je to ljudska uloga i u potpunosti pripada antropološkom argumentu.

Različite ljudske uloge i sve one zajedno, zahtevaju određena objašnjenja s obzirom na njegov postanak, pouzdano ukazujući u prilog postojanja moralnog, inteligentnog i živog bića koje je moglo da stvori čoveka. Materijalne, nežive i nesvesne snage teško su mogle da stvore čoveka. Evolucija ne može da stvori dušu, savest ili religiozne instinkte. Beživotni idoli ne mogu da proizvedu živa bića.

3. Pismo. Psalmista je izjavio: „Koji je uho stvorio zar ne čuje? Zar ne vidi koji je oko načinio?“ (Psalam 94-9). Drugim rečima, živo i inteligentno stvorenje ukazuje u prilog živog i intelige-ntnog Stvoritelja.

Na Aeropagu je Pavle uložio istu misao. Argument da, ako smo potomstvo Božije, tada Bog ne može biti zlatni ili srebreni idol kojeg je to isto potomstvo načinilo (Dela 17:28-29). On treba da je živ i inteligentan, baš kao i njegovo potomstvo.

 

D. Biće

Ontološki argument (tj. argument utemeljen na proučavanju „bića“) je predstavljen na različite načine po Anselmu, Descartes-u, i drugima, bio potvrđen od jednih (Hegel) i odbačen od drugih (Kant).

1. Potvrda. Argument se razvija ovako: (a) imamo poimanje Najsavršenijeg Bića; (b) poimanje Najsavršenijeg Bića uključuje postojanje, pošto jedno Biće, na drugi način savršeno, koje ne postoji ne bi bilo toliko savršeno kao što je savršeno Biće koje postoji; (c) na taj način, pošto se poimanje postojanja primenilo u poimanju Najsavršenijeg Bića, to Najsavršenije Biće mora da postoji.

2. Rasprava. Dokle je god argument deduktivan, u njemu imamo induktivni aspekt. Odakle dolazi poimanje Boga? Nisu sva poimanja koja neke osobe mogu imati odgovarajuća za ontološku realnost. Ali, poimanja imaju uzroke i treba ih uvažavati. Poimanje o Zubić Vili postoji, ali ne potvrđuje stvarnost Zubić Vile. Međutim, poimanje se može uvažiti. Na sličan način postoji poimanje (ideja) o Bogu. Kako se ta ideja može razmatrati? To je induktivni aspekt argumenta. Suština je u tome da neteistička informacija ne može da objasni tu ideju.

III SADRŽAJ OPŠTEG OTKRIVENJA

Relevantni biblijski tekstovi nam autoritativno objavljuju ono šta možemo naučiti o opštem otkrivenju. To ne znači da će svi razumeti sve ili samo deo od tih stvari, ali to su one stvari koje je Bog preneo posredstvom različitih puteva opšteg otkrivenja:

1. Svoju slavu (Psalam 19:1)

2. Svoju moć da stvori svemir (stih 1)

3. Svoju superiornost (Rimljanima 1:20)

4. Svoju božansku prirodu (st. 20)

5. Svoju kontrolu da zbrinjava kroz prirodu (Dela 14:17)

6. Svoju dobrotu (Matej 5:45)

7. Svoju inteligenciju (Dela 17:29)

8. Svoje živuće postojanje (st. 28)

 

VREDNOST OPŠTEG OTKRIVENJA

Utvrđujući vrednost opšteg otkrivenja ljudi rizikuju da ga preterano uzvise ili da mu ne pridaju vrednost koju ima. Za neke se stiče dojam, u najmanju ruku da se putem opšteg otkrivenja pokazuje postojanje istinskog Boga iz Biblije. To izgleda kao da se opšte otkrivenje preterano uzvisuje. Drugi mu ne pridaju nikakvu vrednost, i to je neispravno, jer Biblija odražava korišćenje tih argumenata. Koja je dakle, njena vlastita vrednost?

 

A. Uzvisiti Božiju milost

To da Bog ne povlači svoju milost posle prvog buntovništva ili bilo kojeg narednog, je samo po sebi milost. To da nije prestao da komunicira sa čovečanstvom nakon što se ono udaljilo od Njega, jeste čudesno. To da i dalje kroz opšte otkrivenje obezbeđuje sredstva putem kojih osobe mogu spoznati nešto o istinitom Bogu, to uzvisuje Njegovu stalnu milost. Neki su pozitivno afektirani i pokazuju znakove moralnosti i često traže još istine.

 

B. Podržati pojam teizma

Preterano je reći da ovi argumenti Božijeg postojanja pokazuju da Bog iz Biblije postoji. Iako se neke istine o Bogu otkrivaju putem opšteg otkrivenja, mnoge od važnih stvari nikada neće biti otkrivene na taj način. Ali, znakovi pitanja izazvani opštim otkrivenjem i odgovori koje ono daje, podržavaju pobornike teizma protiv, na primer, ateizma, agnosticizma, ili teorije evolucije.

 

C. Pravedno osuditi one koji odbacuju opšte otkrivenje

Ove linije zabilješki dovode neregenerisane muškarce i žene u položaj odgovornosti pred tim da moraju da daju neki odgovor. Božije je nastojanje da osobe mogu da uvide da jedno mehaničko, ateističko, neracinalno objašnjenje nije adekvatno da objasni jedan izvanredno harmoničan svet i različite ljudske aspekte. Čovečanstvo treba da da odgovor, prepoznava-jući da iza svega toga treba da postoji jedno živo Biće, moćno, inteligentno, nadljudsko.

Ako ljudi ne izvrše to minimalno, ali krucijalno priznanje, i umesto toga zađu na svoje puteve i ponude neko drugo objašnjenje, tada je pravedno ako ih Bog odbaci i ne nudi im više istine. Odbacivanje onoga što se otkriva u opštem otkrivenju biće dovoljno da se pravedno osudi. Ali, to ne uključuje da je prihvatanje opšteg otkrivenja dovoljno da donese večno spasenje. Nije tako, jer jednostavno ne uključuje otkrivenje otkupiteljske smrti Sina Božijega.

Ako ovo što sam rekao izgleda kao da se uspostavlja dvostruki kriterij, neka bude tako. Nema nićeg suštinski lošeg u tome da postoje dva kriterija, dokle god su oba pravedna. I u ovom slučaju oba jesu takva. Ne bi bilo pravedno da opšte otkrivenje spašava, kad je Bog, još pre postanka sveta predvideo Jagnje da bude zaklano zbog greha. Dati spasenje usprkos Jagnjetu, bilo bi nepravedno. Ali, ne osuditi one koji odbacuju, u bilo kojoj tačci u kojoj se odvija odbacivanje, bilo bi nepravedno za jednog svetog Boga. Tako da, odbacivanje istina koje donosi opšte otkrivenje donosi pravednu osudu u bilo kojem i u svim slučajevima kada se odbacuje.

Ako jedan brižni student ode kod svog kolege studenta kojem treba hiljadu dolara da bi mogao platiti svoj nastavak studija, i sa iskrenim interesovanjem koje karakteriše ljubav mu ponudi deset dolara (što je bilo sve što je posedovao); i njegova je novčanica prezirno bačena na pod praćena podrugljivim komentarom: „Kakva mi je pomoć ta sitnica?“, kakvu obavezu ima student da obezbedi dodatnu pomoć svojem kolegi sa studija? Kad bi se potom odjednom desilo da može da doprinese sa hiljadu dolara, dali bi ga neko smatrao nepravednim kad bi on to dao drugom studentu u potrebi? Prihvatiti poklon od deset dolara neće „spasiti“ osobu kojoj treba hiljadu; ali odbiti to doneće osudu. Ne bi trebali zaboraviti da je večina osoba koje su živele, nadmeno odbacilo otkrivenje Božije kroz prirodu, namerno ga zamenivši svojim bogovima. Oni su sami sebe osudili, i kad ih Bog odbacuje, On to pravedno čini.