Charles C. Ryrie

TEMELJNA TEOLOGIJA

 

POGLAVLJE 3

PITANJE AUTORITETA

 Na autoritetu se zasniva osnovni princip izučavanja teologije. Ma koliko da obuhvatimo razmišljanja svih koji deluju unutar opšteg pojma „Hrišćanske“ teologije, svi oni prepoznaju Božiji autoritet kao vrhovnu normu istine. Međutim, na Hrišćanskom polju je prisutna ogromna raznolikost u načinima kako se zamišlja i kako se izražava Božiji autoritet.

 

I AUTORITET U LIBERALIZMU

 Liberalizam je prepoznatljiv po subjektivizmu koji ga karakteriše, iako se sam pristup razlikuje od osobe do osobe. Reč Božija uključuje „svako delo Božije putem kojeg dolazi do komunikacije između Boga i čoveka“ (L. Harold de Wolf, The Case for Theology in Liberal Perspective [Philadelphia: Westminister, 1959]. Ta komunikacija dolazi posredstvom razuma, osećaja ili ljudske savesti.

 

A Razum

Razum je uvek zauzimao dominantan položaj u liberalnoj misli. Podrazumeva se da se unutar sfere razuma formiraju pojmovi na kojima se temelji međusobna komunikacija između dve osobe. Razum je putanja koja omogućava davanje i primanje istine, što evanđeoski Hrišćanin prepoznaje. Ali, liberalizam je uistinu od ljudskog razuma načinio sudiju, a često postavlja razum i za samog stvoritelja istine. Razum samog sebe čini samostalnim, bez vlasti nekog višeg ili spoljašnjeg autoriteta nad sobom, ali razum je surovo ograničenim svojom prolaznošću i nepouzdanošću.

 

B Osećaji

 Schleiermacher (1768-1834) je razvio teologiju osećaja, kao reakciju protiv racionalizma. On je stavio težište na religiozno iskustvo, temeljeći religiju na osećajima ili utiscima. U stvari se teologija pretvorila u antropologiju ili psihologiju. Zbog toga je Karl Barth držao Schleiermacher-a utelovljenjem religioznog liberalizma.

 

C Savest

 Ova forma liberalizma kao temeljni autoritet ističe savest. Naša spoznaja je ograničena i nepouzdana, tako da temeljni moralni instinkti ljudske duše postaju temelj autoriteta. Immanuel Kant (1724-1804) je bio lider takvog načina razmišljanja. Još jednom se teologija pretvorila u antropologiju.

Kod liberalizma u svim svojim formama, ljudska priroda je na ovaj ili onaj način izvor religiozne istine. U skladu s tim, Biblija se smatra proizvodom ljudskog uma, svojevrsnom zbirkom misli koje čovek ima o Bogu, o sebi samom, i o ovom svetu. Ona prepričava istorijski razvoj religioznih iskustava i ljudskih verovanja, i nije, kao što veruju konzervativci, sačuvana zapisana poruka Boga koji sve nadilazi i koja vlada nad pravcem u kojem se sama istorija kreće.

 

II AUTORITET U NEOORTODOKSIJI

 Klasifikacija neoortodoksije ponekad se dovodila u vezu sa liberalizmom, a ponekad sa konzervatizmom. Uzrok ove konfuzije je, s jedne strane, prekid sa liberalizmom zbog insistiranja na činjenici da je Bog, a ne čovek, začetnik otkrivenja (na taj način se pokazuje sličnost sa konzervativnim); dok je s druge strane nastavljeno Biblijsko poučavnje s liberalne tačke gledišta (na taj način se pokazuje sličnost sa liberalizmom).

Autoritet u neoortodoksiji je utemeljen, barem na način kako je to izrazio Karl Barth (1886-1968), na Reči. Ali, Reč je prvenstveno Hrist. Biblija svedoči o Reči, i to na način koji je pogrešiv, i Hrišćansko ispovedanje je reč o Reči.

Suvereni Bog je preuzeo inicijativu da otkrije samog Sebe, koncentrišući se prvenstveno na otkrivenje u Hristu. Godine Hristovog života prikazuju sadržaj otkrivenja, i Njegova smrt je vrhunac otkrivenja. Biblija svedoči o Božijem otkrivenju, iako je tumačena putem svih kanona liberalizma. U skladu s tim Biblija nema apsolutni autoritet, nego samo instrumentalni autoritet, jer služi kao pogrešiv instrument putem kojeg se susrećemo sa Hristom, sa Rečju. I to je susret vere u tački „krize“ u kojem Bog samog sebe prenosi. To sačinjava apsolutnu istinu.

Iako neoortodoksija traži objektivnost u suverenoj Božijoj inicijativi, u isto vreme praktikuje subjektivnost u iskustvima susreta vere. Iako je Biblija uključena u ta iskustva, ne dozvoljava joj se da se putem nje o tome donosi konačni sud. Neoortodoksija pati od nedostatka objektivne spoljašnje norme autoriteta.

III AUTORITET U KONZERVATIZMU

 U konzervatizmu temelj autoriteta je spoljašni (nije u čoveku) i objektivan je.

 

A.Katolički konzervatizam

 U Rimokatolicizmu autoritet se u potpunosti oslanja na samu crkvu. Istina je da se Biblija veruje, ali crkva mora da je objašnjava. Nadalje, crkvene tradicije su izvor Božanske objave na istom nivou kao i Biblija. Ekumenski koncili i pape su povremeno davali izjave koje su smatrane nepogrešive, i u tom smislu, obavezujućim za članove crkve.

Istočna (Pravoslavna) crkva je slična po tome što i ona svoj autoritet temelji na tradiciji, na samoj crkvi, i na Bibliji. Iako evanđelisti odbacuju autoritativnost tradicije, treba prepoznati da autoritet u  katoličanstvu nije u čoveku, kao što je to slučaj sa poučavanjem liberalizama.

 

B.Konzervativni Protestantizam

 Reč „konzervativni” isključuje humanističke i subjektivne osnove liberalnog autoriteta, i reč „protestantizam“ isključuje crkvu kao temelj autoriteta. U tom smislu, složićemo se da je „ortodoksija grana hrišćanstva koja temelj religioznog autoriteta ograničava na Bibliju (Edward John Carnell, The Case for Ortodox Theology [Philadelphia: Westminster, 1969]. Pisma sadrže objektivno otkrivenje Boga i na taj način su temelj autoriteta za konzervativnog protestanta.

Bez sumnje, shvatanje otkrivenja Boga u Bibliji obuhvata korišćenje razumnih postupaka otkupljenog uma, pokoravanje veri u stvarima koje su neotkrivene ili neshvatljive, zavisnost o službi poučavanja Duha Svetoga, čistu savest pred Bogom i određeni uvid u istorijske lekcije.

Ponekad, u praksi, iako ne i u teoriji, može da se desi da konzervativci zanijekaju, i u principu na kraju i zanijekaju da je Biblija njihov jedini osnov autoriteta.

  1. U praksi, neke tradicije ili denominacije temelje svoj autoritet i na svom kredu i na Bibliji. Kreda mogu da proizvedu korisna ispovedanja istine; ali kreda nikada ne mogu da budu ovlašćena da prosuđuju istinu. Ispovedanja kreda uvek se moraju uzimati u obzir sa izvesnom dozom greške, sa verovatnom potrebom za revidiranjem, i sa podređenošću Biblijskom autoritetu.

  1. U praksi, neke grupe dozvoljavaju tradiciji i praktikovanju određenih stvari isti nivo autoriteta koji ima Biblija. Crkvi je upućena Božanska zapovest da uspostavi autoritativne smernice za svoje članove (Jevrejima 13:7, 17), iako su i one same po sebi sklone pogreškama; u potrebi su za periodičnim revizijama i uvek su podređene Biblijskom autoritetu.

  1. U praksi, neki konzervativci čine da religiozno iskustvo nosi u sebi podjednaki autoritet. Zdravo iskustvo je plod odanosti Biblijskom autoritetu, ali sva iskustva moraju biti vođena, upravljana i očuvana putem Biblije. Učiniti od iskustva normativ i autoritet znači počiniti istu grešku koju čini liberalizam kada umesto objektivnog kriterijuma postavlja subjektivni egzistencijalizam.

Promotri na šta upućuje ova tabela: kada se objektivni autoritet nadomešta, dovodi u kompromis, ili se napušta, teizam tada slabi ili je odbačen.

ORTODOKSNA NEOORTODOKSNA LIBERALNA VERUJU U:
X     OBJEKTIVNO
X X   NADNARAVNO
X X X TEIZAM