Charles C. Ryrie

TEMELJNA TEOLOGIJA

 2. POGLAVLJE

 

ODREĐENE PRETPOSTAVKE

 I. TEMELJNA

Svesno ili nesvesno, svaka osoba deluje na temelju određenih pretpostavki. Ateista, koji kaže da Bog ne postoji, veruje u tu temeljnu pretpostavku. I verujući to, gleda na svet, čovečanstvo i budućnost na način potpuno različit od onoga kako gleda jedan teista. Agnostik, ne samo da tvrdi da ne možemo da imamo spoznaju, nego i veruje u to kao u temeljnu tačku svog pogleda na svet i život. Njegov sistem potpuno propada pred činjenicom da možemo imati spoznaju o istinskom Bogu. Teista veruje da Bog postoji. On pruža potvrđujući dokaze u odbranu svog verovanja, ali iznad svega, on veruje.

Osoba koja veruje u Trojstvo veruje da Bog jeste Trojedan. To verovanje potiče iz Biblije. Na taj način, on isto tako veruje da je Biblija istinita.

Znači, ova vrsta pretpostavke je, u stvari odlučujuća pretpostavka. Ako Biblija nije istinita, onda je verovanje u Trojstvo pogrešno i Isus Hristos nije Onaj za kojeg se predstavljao. Do spoznaje o Trojstvu ili o Hristu se ne dolazi pomoću prirode ili pomoću ljudskog uma. I ne možemo biti sigurni da je ono što učimo iz Biblije o Trojednom Bogu tačno, ako ne verujemo da je izvor kojeg koristimo verodostojan. U tom smislu, verovanje da je Biblija istinita jeste temeljna pretpostavka. Ovaj deo će se kasnije kao celina obrađivati u temama o nadahnuću i „nepogrešivosti“.

 II. INTERPRETACIJSKE

Ako je naš izvor informacija od presudnog značaja za nas, u tom slučaju bi isto tako za nas trebao biti veoma važan način kako se odnosimo prema tom izvoru, i kako ga upotrebljavamo. Preciznost teologije zavisi o zdravoj egzegezi. Koliko je potrebno, na primer, proizvesti cigle pre nego započne građenje jedne zgrade, na isti način je potrebno obaviti egzogensko izučavanje pre nego započnemo razvijati sistematsku teologiju.

 A. Potreba za jasnom i celokupnom interpretacijom

Iako će se kompletna rasprava o hermeneutici pojaviti u Delu III ove knjige, već sada nam treba potvrditi važnost celokupne interpretacije, kao osnove za ispravnu egzegezu. Bog, kada nam je dao otkrivenje Sebe, hteo je da nam prenese, a ne da nam sakrije istinu. U skladu s tim, započinjemo Biblijsku interpretaciju s pretpostavkom korišćenja uobičajenih pravila interpretacije. Setite se da, kada se koriste simboli, usporedbe, tipovi, itd., isti zavise od doslovnog smisla, čak i za vlastito postojanje, i njihova interpretacija treba da bude uvek kontrolisana poimanjem činjenice da Bog komunicira na jedan normalan, jasan i doslovan način. Neuvažavanje toga rezultira istom vrstom konfuzne egzegeze, koja karakteriše artističke i srednjovekovne tumače.

B. Prednost Novog Zaveta 

Iako su Pisma u svojoj potpunosti nadahnuta i korisna, Novi Zavet, kao izvor doktrine, ima prednost. Otkrivenje Starog Zaveta je bilo pripremno i delimično, dok je otkrivenje Novog Zaveta bilo krajnje i potpuno. Na primer, doktrina o Trojstvu se, iako je prisutna u Starom Zavetu, otkriva tek u Novom Zavetu. Ili, pomislimo kolika samo različitost postoji u onome šta o ispaštanju, opravdanju i vaskrsenju uče Stari i Novi Zavet. Kad kažemo to, time ne umanjujemo učenje Starog Zaveta i ne sugerišemo da je manje nadahnut, ali tvrdimo da progresivno otkrivenje Boga u Starom Zavetu zauzima, hronološki gledano, prethodno mesto, i u tom smislu, teološki gledano, zauzima pripremni i nekompletni položaj. Teologija Starog Zaveta ima svoje mesto, ali je nepotpuna bez doprinosa istine Novog Zaveta.

C. Legitimitet testirajućih tekstova

Liberali i pripadnici Bartove teologije često su kritikovali konzervativce zato što su  koristili testirajuće tekstove za izvlačenje svojih zaključaka. I zašto su tako postupali sa njima? Jednostavno zato jer citiranje Biblijskih tekstova dovodi do konzervativnih, a ne do liberalnih zaključaka. Oni zastupaju stav da je to jedna metoda bez legitimiteta, koja ne potiče od izučavanja Biblije, ali to nije neispravnije od korištenja pomoćnih beleški u jednom pisanom delu nastalom izučavanjem Biblije.

Naravno, Biblijski tekstovi se moraju koristiti na prikladan način, ali to isto vredi i za pomoćne beleške. Trebale bi se koristiti da iskažu upravo ono što realno i znače; ne bi se trebale koristiti van konteksta; ne bi se trebale koristiti delimično onda kada bi celovito korištenje izmenilo značenje; a naročito, testirajući tekstovi iz Starog Zaveta se ne smeju koristiti da „na silu“ podržavaju istinu koja je kasnije otkrivena samo u Novom Zavetu.

 

III SISTEMATIZACIJSKE

 

A. Sistem je potreban

Razlika između egzegeze i teologije je u sistemu koji koriste. Egzegeza vrši analize; teologija usaglašava te analize. Egzegeza povezuje značenja tekstova; teologija usaglašava ta značenja.

Egzegeza nastoji predstaviti značenje istine; teolog nastoji predstaviti sistem istine. Teologija, bila Biblijska ili sistematska, ima za cilj sistematizaciju razmatranja biblijske pouke.

B. Ograničenja koja teološki sistem ima

U suštini, ograničenja teološkog sistema se trebaju podudarati sa ograničenjima Biblijskog otkrivenja. Unutar želje da predstave kompletan sistem, teolozi često pribegavaju zameni Biblijskih činjenica sa logikom ili sa uticajima koji možda nisu opravdani.

Logika i uticaji imaju svoja primerena mesta. Božije otkrivenje ima svoj red i smisao, tako da logika ima svoje primereno mesto u naučnom istraživanju tog otkrivenja. Kada se kombinovanjem reči stvaraju molitve, te molitve počinju imati uticaj, kojeg teolog treba da nastoji da shvati.

Ali, ako tako možemo reći, kada se koristi logika da bi se stvarala istina, tada teolog biva kriv što je svoj sistem odveo dalje od ograničenja Biblijske istine. To je ponekad motivisano željom da se daju odgovori na pitanja na koja Pisma ne daju odgovore. U takvim situacijama (i ima mnogo takvih ključnih u Bibliji) najbolji odgovor je šutnja, a ne domišljata logika, ni skoro nevidljivi uticaji, niti žudeći sentimentalizam. Područja koja su učestalo predmet te požude uključuju suverenitet i odgovornost, delokrug ispaštanja, spasenje umrlih beba, itd.

 IV: LIČNE

Trebamo biti u stanju da pretpostavimo određene faktore kod osobe koja izučava teologiju.

 A. Treba da veruje 

Naravno da nevernik može da piše i da izučava teologiju, ali vernik, s druge strane, poseduje dimenziju i perspektivu o istini Božijoj koju ni jedan neobraćeni ne može imati. Duh nas uči dubinama Božijim, i to iskustvo nevernik nema (I Korinćanima 2:10-16).

Vernici isto tako trebaju da imaju veru, jer neka područja Božijih otkrivenja se ne bi mogla u potpunosti razumeti pomoću naših ograničenih umova.

 B. Treba da misli

Na kraju, on treba da nastoji da misli na teološki način. To uključuje misliti na egzogenski način (da bi se shvatilo precizno, tačno značenje), misliti na sistematski način (da bi se podaci u celosti mogli povezati), misliti na kritički način (da bi se procenio prioritet povezanih dokaza), i misliti na sintetski način (da bi se pouke mogle kombinovati i predstaviti kao jedinstvena celina).

Teologija i egzegeza trebaju uvek uzajamno da nastupaju. Egzegeza ne pruža sve odgovore, tako da kada zvanično postoji više egzogenskih opcija, teologija odlučuje koja je od tih opcija prihvatljiva. Na primer, izgleda da određeni tekstovi govore o večnoj sigurnosti, a drugi ne; teološki sistem odlučuje jednu mogućnost. S druge strane, ni jedan teološki sistem ne sme da je toliko nefleksibilan, pa da ne bude otvoren za promenu ili za pročišćavanje koje donosi spoznaja koja dolazi od egzegeze.

 C. Treba da zavisi 

Intelekt sam po sebi ne stvara teologa. Ako verujemo u stvarnost službe podučavanja koju vrši Duh Sveti, tada će to sigurno biti jedan faktor u izučavanju teologije (Jovan 16:12-15). Planski sadržaj izučavanja Duha Svetoga obuhvata svu istinu, koncentrišući se posebno na otkrivenje samog Hristosa, koje se, naravno nalazi u Pismima. Da bi se to moglo doživeti, potreban je stav svesne zavisnosti o Duhu, koja se odražava u jednom razumu koji je ponizan i u marljivom izučavanju onoga što je Duh poučio druge kroz istoriju. Induktivno izučavanje Biblije je jedan koristan način izučavanja, ali ako je to isključivi način kako izučavamo Bibliju, to znači da odbacujemo rezultate rada drugih ljudi, dok stalno praktikovanje takvog načina izučavanja može da bude beskorisno ponavljanje onoga što su drugi već uradili.

 D. Treba da obožava

Izučavanje teologije nije samo akademski rad, iako u suštini jeste takvo. To je jedno iskustvo koje menja, uverava u krivice i greške, proširuje, izaziva, i na kraju vodi u duboko strahopoštovanje pred Bogom. Obožavanje znači prepoznavanje vrednosti objekta koji se obožava.

Kako može jedan smrtnik da prepusti svoj um izučavanju Boga, bez da se poveća prepoznavanje Njegove vrednosti?