Pregled Biblijske Doktrine

od

Charles Caldwell Ryrie

 

Reč Dovoljno Važna da se Započne sa Njom

Ovo je knjiga o Biblijskoj doktrini. Mogli bi pokušati da okolišamo i da je nazovemo nekim drugim imenom poput „Spoznaja Koja Ti je Potrebna“, ili „Istine za ovo Danas“. Ali zašto da to učinimo? Reč doktrina savršeno je dobra reč koja jednostavno znači „naučavanje“, a naučavanje još uvek nije ozloglašeno (iako studiranje i proučavanje kao da ponekad jesu na zlu glasu). Hajde da nazovemo ovu knjigu stoga imenom koje označava ono šta ona jeste – ovo je knjiga koja će pokušati da ti pomogne da razumeš šta Biblija naučava.

Neki možda misle kako bi bilo potrebno da unapred zatraže oprost za ovakvu knjigu. Pa ipak, imamo knjige poput „Učenje Kantovo“ (što je samo drugi način da se kaže Kantova doktrina) ili Razmišljanja Charles Darwina (što je drugi način da se označi Darwinova doktrina). Zašto da se izvinjavamo što istražujemo naučavanje Knjige koja je bila tu davno pre Kanta ili Darwina, koja se nalazi u opticaju daleko više nego bilo koja druga knjiga, i koja će biti tu kada sve druge knjige prestanu da se štampaju? Naše kolege i akademici ispravno razmišljaju da je važno da daju tečajeve iz psihologije, sociologije i opšte naobrazbe, na primer, pa ipak, sva ta područja izučavanja su relativno nova u ljudskoj istoriji. Zbog čega bi onda bilo ko trebalo da oseća nelagodu ili stid što proučava u Biblijskom polju koje je izdržalo testove koje je vreme donelo u svakom području podučavanja?

Je li to možda pokušaj da se studira nešto šta će uskoro biti u potpunosti zastarelo? Kao da se javljaju sumnje da je studiranje Biblije gubitak vremena budući je to knjiga kojoj je potreban ozbiljan update. Osoba koja to veruje treba samo da ode u Izrael i da sluša vođe kako citiraju Bibliju i pokazuju kako se ti citati ispunjavaju kroz događaje koji se u toj zemlji dešavaju danas. Čak je i Readers’ Digestu iz Augusta 1966, odštampao članak pod imenom „Bezvremenski Uvid Biblije“. Upravo je čudesno otkrivati kako često i sa kojih sve neočekivanih strana i područja ljudi dolaze i vraćaju se proučavanju Biblije. Studiranje Biblije je itekako savremeno i od izuzetno velike je važnosti.

Ono važno šta želim da naglasim sa naslovom ovog poglavlja je jednostavno sledeće: Svako ima nekakav temeljni autoritet koji postaje temelj načina na koji ta osoba razmišlja i deluje. Ponekad je taj temeljni autoritet kompleksan, jer je načinjen od više stvari; a ponekad su ljudi u neznanju o činjenici da opšte imaju nešto šta se naziva temeljni autoritet. Ali svako, bez izuzetka, ima takav temeljni autoritet. Navešćemo nekoliko primera da bi smo to ilustrirali.

Čovek koji veruje u neku ne-Hrišćansku religiju. Poput Hinduizma ili Islama, prihvata podučavanja te religije, uključujući postojeće spise. Ukoliko je on pravi učenik, on će tražiti da živi u skladu sa tim podučavanjima. On će, naravno, odbaciti u potpunosti Hrišćanstvo jednostavno zato šta je to učenje u potpunosti inkompatibilno sa onim šta je on prihvatio kao svoj temeljni autoritet.

Nadalje, osnovno načelo platforme ateizma je najjednostavnije rečeno da Bog ne postoji. Delujući unutar ovog područja razmišljanja, ateist ne želi da zna za bilo kakvo otkrivenje od nekog transcedentnog bića, niti on pokušava da traži svoj kodeks ponašanja i morala u autoritetu koji dolazi izvana. Ako je u krivu u svom temeljnom verovanju, čitav njegov doktrinalni sistem mora da bude promenjen. I upravo to radi, veruje, jer ne može dokazati da Bog ne postoji.

Agnosticizam izgleda kao da je nešto više od samo popularne forme ateizma koja se temelji na tome da Bog ne postoji, agnosticizam sve to malo mekša i ublažava potvrđujući činjenicu da osoba jednostavno ne može znati da li Bog postoji. Ovo temeljno verovanje je okvir delovanja unutar kojeg agnosticizam nastavlja da ordinira. Opet, celokupna teologija agnosticizma trebala bi da bude odbačena ukoliko postoji sposobnost i mogućnost da se to zna, ali, baš kao i ostali, agnostik veruje da nije moguće znati.

Ali, mi danas živimo u vremenu kada stvari nisu tako jednostavno crno-bele, a sistemi teologije ne daju se svrstati svaki u svoje gnezdo. Na primer, neoortodoksni temelj i autoritet je Hrist, što zvuči jako dobro sve dok ne počnete da istražujete koliko je ta zamisao uistinu suštinska. Bartijan (to je drugi naziv za neortodoksnost) kaže da je njegov autoritet Hrist, a ne Biblija, jer Biblija je knjiga koja ima pogrešaka. I kako je ta knjiga puna pogrešaka, (i ukoliko ta knjiga jeste naš jedini izvor informacija o Hristu), kako onda mi da znamo da je Hrist autoritet ukoliko sami ne odlučimo dodeliti Njemu autoritet, putem našeg rezonovanja, ili putem našeg verovanja? Krečući se unutar ovog hibridnog načina razmišljanja, Bartian jednostavno rečeno ide svojim vlastitim putem, propovedajući poput konzervativca, ali verujući sve ono šta liberalizam naučava kroz sve ove godine.

Autoritet liberalizma počiva na čoveku samom, posebno na moći čoveka da racionalizira i da razmišlja. Za liberala, Biblija je u potpunosti proizvod ljudskog razuma i stoga je sve ono šta ona sadrži samo ljudska misao o Bogu, o svetu, i o samome sebi. To je za njega historija razvoja ljudske religiozne misli, ali nikako nije transcedentna poruka Božija koji je prodro u istoriju čovečanstva izvana. Etička pravila, moral, su stoga proizvod naših umova. I dok jako velik broj liberala pristaje na uzvišene moralne norme koje su postavili neki od najbriljantnijih umova ljudske istorije, čak i one koje promiče taj Plemeniti Isus, temeljna pretpostavka liberalizma dopušta da svako uspostavi i utvrdi svoj vlastiti sistem moralnih normi (svoj etički kodeks).

Zapravo, to i jeste ono šta se dogodilo sa teologijom “Bog je mrtav”. Pa iako su neki od ovih “teologa” i dalje uključeni u “skidanje šešira” za Isusa, čovek je taj, ili zajednice ljudi su te koje postavljaju smernice za etičko vladanje i ponašanje. Oni podučavaju da ukoliko se Bog ponovno pojavi u mislima i u životu čovečanstva, On će to napraviti samo ukoliko Ga pustimo da neko vreme bude mrtav, i da prestanemo da pričamo o Njemu, i onda možemo očekivati da će Njegovo ponovno pojavljivanje biti na sasvim drugačiji način – na način koji će čovek već shvatiti kroz vreme. Stoga je ljudski um onaj koji je zasjeo u poziciju autoriteta u religiji. Kada se ovi moderni sistemi teologije združe sa evolucijskim verovanjima, temelj za humanistički autoritet je čvrsto postavljen.

Unutar Hrišćanske orbite teoloških sistema, Rimska Katolička Crkva, na primer, vidi sebe kao onu koja zaseda na vrhu religijskog autoriteta. Da bi se imala sigurnost treba da se veruje u Bibliju, ali Biblija treba da se tumači, i oni  kažu, treba da je tumači crkva. Na taj način crkva postaje konačni autoritet, a njene objave obavezuju i vežu njene članove.

Evangelističko Hrišćanstvo temelj svog religijskog autoriteta pronalazi unutar okvira Božijih otkrivenja. Možda vas iznenađuje šta nisam rekao da ga pronalazi u Bibliji. Bez sumnje to i čini, ali to je samo deo otkrivenja Božijih. Bog nam otkriva Sebe na različite načine i svi ti načini uključeni su u okvir koji postaje temelj autoriteta za Hrišćanina. Bog otkriva Sebe kroz prirodu, kroz protok ljudske istorije, kroz posebne događaje, poput na primer dela proviđenja, kroz čuda, kroz vizije koje su dane prorocima, itd; ali ono najbitnije i u najvećem delu Bog nam otkriva Sebe u Hristu i u Bibliji. Priroda nam govori određene stvari o Bogu, ali to i nije nešto puno. Studiranje istorije iz Hrišćanske perspektive uistinu donosi veliku dobrobit, ali to nije svrha, niti cilj ove knjige. Ono šta znamo o Hristu dobili smo iz Biblije, stoga, studiranje Biblije je najvažnije sredstvo i način po kojem Hrišćanin može da dođe do temeljnog autoriteta koji jeste otkrivenje Božije.

Primetili smo da svaki drugi sistem koji smo ispitali ima svoj temeljni autoritet i da svaki takav autoritet zahteva veliku meru vere. Stoga, u potpunosti je ispravno i vredno svakog poštovanja kazati, “Ja verujem”. Sada pripazite, ovo ne znači da osoba koja to kaže može da odloži svoj um na policu dok proučava i studira podučavanja svoje vere. Upravo suprotno. Podučavanja Biblije, iako jako jednostavna u svojim glavnim odrednicama, mogu da budu izuzetno duboka, kompleksna i za um jako zahtevna. Ali uvek, od uma se zahteva da se kreće unutar odrednica koje su utemeljene na autoritetu otkrivenja Božijih, uglavnom, ili gotovo u pravilu sačuvanih u Bibliji. Ukoliko takva osoba razmišlja da sada može da odloži svoj um i da ga više ne mora ni koristiti jer je sada prihvatio Bibliju, takav bi se trebao podsetiti da ponekad studiranje Biblije znači i zahteva poznanje Grčkog i Hebrejskog jezika, možda i još ponekog Semitskog jezika, poznanje razmišljanja velikih teoloških mislilaca iz prošlosti, poznanje poneke savremene teološke misli, poznanje istorije crkve i možda poznanje još poneke vezane i bliske teme. I kada takav počne da napreduje u svom učenju počet će da uviđa da Bog nije namenio da njegovo razmišljanje i intelektualna kretanja završe u ludačkoj košulji, već upravo suprotno, takvom počimaju da se otvaraju nova područja razmišljanja, za koja pre nije znao ni da postoje. Njegova perspektiva, način na koji takva osoba gleda na stvari, snažno se menja i po prvi put takva osoba počinje da razume i da gleda ovaj svet tako da sve dobija svoj smisao.

Ako neko ovo čita i ima određenih sumnji o tome da funkcioniše po ovako određenim autoritetima, neka ipak nastavi da čita i da prostudira sve ovo. Zar ne bi bilo fer dopustiti Bibliji da govori o svojim tvrdnjama pre nego šta donesemo bilo kakav sud o tome? Nije moguće doneti iskreni učiteljski sud ukoliko se prvo ne saslušaju dokazi. Tako da ukoliko se vaš temeljni autoritet još uvek nije do kraja formirao, hajde da pogledamo zajedno šta Biblija ima da kaže o samoj sebi.

U knjizi poput ove nije moguće izneti i ispisati svaku referencu koja podupire doktrinu koja se razlaže. Stoga će biti neophodno za onoga koji čita da sam potraži mnoge od ovih referenci. Neke knjige o Biblijskim doktrinama stavljaju celi niz referenci za svaku od različitih doktrinalnih tačaka. Nema ništa loše u tome, i ako ništa drugo, pokazuje da ima jako mnogo delova iz Pisama koja potvrđuju iznesenu doktrinu. Ali često se dešava da je čitatelj toliko zatrpan sa dugom listom stihova iz Pisama da na kraju ne pogleda ni jednog od njih. U ovoj knjizi se pojavljuje limitiran broj referenci i obično su navedene po svojoj važnosti. Nadam se da će te vi želeti da proverite različite delove iznesenih zaključaka i sami zaključiti da li se iznesene tvrdnje uistinu slažu sa onim šta Biblija kaže.

Pre nego krenemo na ovu studiju evo jedna reč za ohrabrenje. Božija namera je da ti razumeš šta Biblija podučava. Ovo ne znači da ćeš ti shvatiti sve njene istine već pri prvom čitanju, možda čak niti za vreme celog svog života, ali svakako znači da treba da očekuješ da primiš i naučiš izuzetno mnogo. Bog se izražava jezikom koji je On sam napravio da bi bio razumljiv i shvaćen u svom normalnom i očiglednom značenju u Svojoj knjizi. Tako bi ga trebalo i primati; ono šta kaže, to je ono šta hoće da kaže. Ako se pojave problemi, pažljivije gledaj u isti tekst i seti se takođe da je Gospod obećao da će i Duh Sveti da nam pomaže u razumevanju Njegovih istina.

No kada dođe On, Duh Istine, upućivaće vas u svu istinu, jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti šta god čuje i objavljivati vam ono šta dolazi. (Jovan 16:13 – NKJV)

A mi ne primismo duha sveta, nego Duha koji je od Boga, da bi smo znali šta nam je Bog podario. (1.Kor.2:12 – NKJV)

1 – Kakav je Bog?

USRED   eksplozije znanja u prošlih pola veka upravo je neverovatno koliki su zaboravili da je najveća spoznaja i znanje koje se može posedovati i primiti upravo spoznaja Boga. Pretpostavimo da dođe do otkrića stanovnika drugih planeta. Ovo nebi bila neka velika spoznaja upoređena sa poznanjem Onoga koji nastanjuje nebo. Činjenica da smo poslali čoveka na mesec nije toliko zadivljujuća kao kada bi poslali čoveka na nebo. Spoznaja Boga je bez ikakve sumnje najvažnija spoznaja i zahteva svaku moguću pažnju i napor.

Da li Bog postoji?

Tradicionalno, postoje dve linije, ili dva pravca argumentiranja koja se koriste da bi se demonstriralo Božije postojanje.

Prirodni (Naturalistički) Argumenti

Tradicionalni način dokaza je filozofski i može i ne mora da zadovolji osobu koja ne veruje. Ali argumenti idu otprilike ovako: prvi argument je onaj o uzroku i posledici i on nas jednostavno podseća da gde god da pogledamo u svet oko nas suočeni smo sa posledicom. Drugim rečima, prirodni svet je rezultat, ili posledica i to nas prisiljava da se suočimo sa pitanjem, šta je uzrok te vidljive posledice. Zapravo postoje dva moguća odgovora. Ili (1) ništa nije prouzrokovalo ovaj svet (ali neuzrokovano pojavljivanje nečega nikada nije uočeno), ili (2) nešto je uzrokovalo ovaj svet. To nešto može biti nekakav “večni kozmički proces”, ili je u pitanju slučajnost, ili neko možda zaključi da je Bog prouzročio ovaj svet. Pa iako svakako moramo priznati da ovo uzročno-posledično razmišljanje samo po sebi ne može biti dokaz da Bog Biblije postoji, ispravno je insistirati da je teistički odgovor mnogo manje kompleksan za verovanje nego bilo koji drugi. Potrebno je mnogo više vere da bi se verovalo da je evolucija, ili nekakva slepa inteligencija (šta god ovako kontradiktoran izraz opće značio) može da bude odgovorna za ovako zapetljan i složen svet u kojem živimo, nego šta nam treba da verujemo da je Bog taj koji je to učinio.

Drugi filozofski argument tiče se svrhe koje uočavamo u svetu. Drugim rečima, mi nismo samo suočeni sa svetom (prvi argument) već se čini da svet sam u sebi ima neku svrhu. Kako da gledamo na ovo? Ne-teistički odgovori su da se sve to događa iz slučajnosti i/ili kroz nasumičnu prirodnu selekciju (šta je opet iz slučajnosti). Pitanje koje koje se postavlja je: Da li može nasumično “slučajno” delovanje da rezultira visoko integriranom organizacijom koja je očigledna u svetu koji nas okružuje? Reći da to jeste moguće zahteva od onoga koji to kaže izuzetno veliku količinu vere. Bez sumnje je da Hrišćanski odgovor isto tako zahteva veru, ali ta vera nije ništa manje verovatna.

Treći argument se tiče prirode čoveka. Ljudska savest, prirodni moral, inteligencija, kao i mentalni kapaciteti moraju se uzeti u obzir i razmotriti na neki način. Ne-teistički odgovor je ponovno da je sve ovo pomenuto evoluiralo i taj odgovor nam predlaže uvelike elaborirana objašnjenja i razloge o tome kako se sve to odigralo. Tendencija danas je, čini se, da se na čoveka gleda kao na bioško, ili kao na organsko i kulturološko, ili kao na neko superorgansko stvorenje, a evoluiranje svih ovih aspekata dešava se kroz u potpunosti slučajnošću. Ali, da li ovo objašnjava savest, ili posezanje za verovanjem u neko više biće koje izgleda da je sveopšte (iako je strahovito defektno, barem u onom delu koji se odnosi na to kakvo to biće jeste)? Ili samo postojanje čoveka zapravo upučuje na postojanje ličnog Boga? Pavle je postavio sledeće pitanje filozofima iz Atene; Ako smo dakle rod Božiji, ne smemo smatrati da je božanstvo slično zlatu ili srebru ili kamenu – umetničkoj tvorevini i čovečjoj zamisli (Dela 17:29).

U vezi sa ovim antropološkim argumentima ponekad se ocrtava i moralni argument. Postavlja se pitanje, Otkuda je u ljudsku kuklturu došla zamisao o dobru i zlu, ispravnom i pogrešnom? Čovek izgleda da ima razumevanje o onom šta jeste poželjno kao suprotnost onome šta nije poželjno. Odakle se to pojavilo, i na kom to temelju čovek odlučuje šta treba da bude poželjno, a šta ne treba? Neki su spremni da tvrde da ljudsko prepoznavanje dobrog i potraga čoveka za moralnim idealom upućuju na postojanje Boga koji daje realnost celoj toj ideji. Drugi opet naglašavaju da etički sistemi koje su razvijeno od strane filozofa sadrže u sebi kontradikcije i paradokse ukoliko iz njih izostavimo Hrišćanski teizam, koji zastupa neophodnost teizma da bi ljudska zamisao o dobru i zlu bila zadovoljavajuče objašnjena. Na primer, humanista izjavljuje da on ne prihvata nikakav apsolutni standard, a onda već u sledečoj rečenici poučava da je potrebno da se čini ono bolje.

Četvrto područje argumentiranja izgleda da je mnogo sofisticiranije i dosta ga je teže za razumeti. Naziva se ontološki argument (ime dolazi od prezent participa Grčkog glagola “biti”). Ideja kaže da Bog jednostavno mora da postoji jer je rasprostranjena i uobičajena zamisao o najsavršenijem Biću, a ta zamisao u sebi uključuje postojanje takvog Bića. Razlog je jednostavno taj da biće, koje jeste savršeno, i postoji, nebi bilo tako savršeno kao biće koje jeste savršeno i nikada nije postojalo. Stoga, kako ovaj koncept postoji u umovima ljudi, tako savršeno Biće jednostavno mora da postoji. Ili da kažemo to malo drugačije; kako Bog jeste najuzvišenije Biće o kojem se opšte može razmišljati, Njega se ne može razumevati kao nekog ko ne postoji; jer ako bi se to moglo, onda bi isto tako postojala zamisao o biću većem od Boga koje postoji; I zato Bog mora da postoji. Mnogi, (uključujući tu i Immanuel Kant-a), ne doživljavaju ovaj argument kao da ima bilo kakvu vrednost. Ovo argumentiranje potiče iz XII veka, od Anselma.

Čovek mora da se suoči sa činjenicom da ovi filozofski argumenti sami po sebi ne dokazuju postojanje istinskog Boga. Ali nemojmo ih minimalizirati. Oni mogu biti iskorišteni da bi se utemeljile pretpostavke u korist postojanja Boga Biblije, i one proizvode sasvim dovoljnu količinu dokaza da smeste neregenerisanog čoveka pred odgovornost da ili prihvati dalju spoznaju koja dolazi od Boga ili da intelektualno odbaci ovo znanje i tako oslobodi Boga svake daljnje obaveze sa Njegove strane. Možda će te otkriti da koristeći ova polja argumentacije možete podstaknuti razmišljanje, ili čak otvoriti put za Evanđelje kod nekog kolege studenta ili kod svojih prijatelja.

Celokupan svet teističkog razmišljanja dospeo je pod izuzetno snažan napad zbog uspona i porasta mehanističkih nauka i njihovog preispitivanja mogučnosti da se čine čuda kao i zbog jako popularnog prihvatanja evolucije. O evoluciji ćemo diskutovati u poglavlju 7, ali reč o čudima nekako nam ovde dolazi na red.

Ukoliko se čudo definiše (kao što Hume to i čini) kao kršenje zakona prirode, tada, naravno, mogućnost da se čuda dogode postaje jako slaba i nikakva. Ali, ukoliko su čuda protivna onome šta mi znamo o zakonima prirode, onda mogućnost uvođenja novih čimbenika u poznate nam zakone prirode ne možemo da eliminišemo. Novi čudotvorni čimbenici ne protureče prirodi jer priroda nije samo-sadržavajuča celina; ona je samo deo sustava unutar sveukupne realnosti, a čuda se tada ne protureče, već su u skladu sa većim sistemom koji je natprirodan. Isto tako je istina da čuda, jako često priroda sama po sebi i svojim resursima, ne može da proizvede. Ukoliko osoba postulira postojanje Božije, čuda su itekako moguća. Ukoliko se tome nadoda postuliranje greha, spasenja i sva sila znakovlja koje nas okružuje, tada čuda izgledaju kao neophodna.

Hrišćanin ne gleda na čuda kao na lak način da se izvuče iz životnih poteškoča, već kao na izuzetno važan deo unutar zapleta priče o ovom svetu. Velika večina istoričara neće da priznaju postojanje čuda sve dok ne pokušaju sa svakim drugim lakše prihvatljivim objašnjenjem. Ali priznati malu verovatnost da se čudo desi u tačno određenom vremenu i mestu ne čini priču o celom tom čudu neistinitom, niti neverovatnom. Malo je verovatno da ćete baš vi biti milijuniti kupac koji će ući u prodavnicu i za to dobiti nekakvu nagradu, ali ukoliko se to desi, vaši prijatelji nebi trebalo da odbace mogućnost da vam poveruju iz razloga što je to jednostavno jako malo verovatno. Ova dimenzija natprirodnog suštinski je važna za Hrišćanstvo i jako je često uočavamo u istoriji. Budite jako pažljivi kada posmatrate određena čuda koja neće da se uklope u naturalističke teorije pripremljene za njih. Setite se isto tako da negirati čuda, zapravo znači i negirati uskrsnuće Hristovo, a to bi značilo da je naša vera potpuno prazna.

Biblijski Argumenti

Druga područje dokaza je ono šta nam prezentira sama Biblija, a ovo se jako jednostavno da sumirati. Često se kaže da Biblija ne pokušava da raspravlja ili da dokaže postojanje Božije; ona jednostavno uzima da je to tako celom svojom puninom. Jeste istina da već u početnim stihovima Biblije ona pretpostavlja Njegovo biće i ta pretpostavka, to uzimanje da to jeste tako provlači se i prevladava kroz svaku knjigu Biblije, ali nije to cela priča; to da se kaže da Biblija postojanje Božije jednostavno pretpostavlja i da nigde to ne pokušava da argumentira. Pogledajte Psalam 19 i primetite da David jasno kaže da je Bog objavio Svoje postojanje u svetu koji nas okružuje. Isaija govori ljudima koji su zastranili, i koji su počeli da proizvode i da se klanjaju idolima da promotre i da razmisle o svetu koji ih okružuje i da promisle mogu li idoli koje su napravili vlastitim rukama da oblikuju svet koji jeste. Odgovor je očigledno negativan. Potom im govori; Podignite uvis oči svoje i razvidite: ko je to stvorio? (Isaija 40:26). Apostol Pavle argumentira pred ne-hrišćanskim slušateljstvom to da kiša i promena godišnjih doba svedoče o postojanju Božijem (Dela 14:17). Tako da Biblija i argumentira i pretpostavlja postojanje Božije.

(nastaviće se … kako nastavljamo sa prevodom)

 

Prevod: Potraga za Bogom, 2017.