POGLAVLJE 5

HERMENEUTIKA DISPENZACIONALIZMA

Charles C. Ryrie

Hermeneutika je znanost koja definiše i uređuje principe interpretacije, odnosno tumačenja. Ovi principi vode i upravljaju svaki teološki sistem. Svakako bi trebalo da su određeni pre nego što se teologija sistematizuje, ali, u praksi, uglavnom je suprotno. Što se tiče većine ljudi, hermeneutika je poslednja stvar koju će oni savesno promišljati. Većina ljudi zna ponešto o doktrinama u koje veruju, ali jako malo ili ništa o hermeneutici na kojoj su te doktrine izgrađene. Principi interpretacije ili principi tumačenja su temeljni i svakako bi bilo dobro da budu uspostavljeni pre bilo kakvog pokušaja da se tumači Reč, tako da rezultat toga ne bude samo ispravno tumačenje, već i ispravan teološki sistem koji će izrasti iz takvog tumačenja.

 

SAVREMENO ISTRAŽIVANJE I RAZVOJ

Od prvog izdanja ove knjige, 1965, desila su se najmanje tri nova saznanja i razvoj u području hermeneutike.
1. Područje lingvistike pridonelo je razumevanju u odnosu na jezičku strukturu i opštu semantiku, što je pomoglo Biblijskim tumačenjima.
2. Došlo je do fokusiranja na doslovan pristup Spisima ili do fokusiranja na različite genres (rodove), koje pronalazimo u Spisima. (Genre: „rod“, „žanr“; kategorija umetničke, muzičke ili književne kompozicije, koju karakteriše određeni stil, forma ili sadržaj). Ovaj fokus je značajno proširen studijem komparativne književnosti drevnog Bliskog istoka i jednako tako studijem književnosti koja je nastala u periodu između Starog i Novog Zaveta ( intertestamental ) i književnosti Grčko-Rimskog perioda.
Ali, proučavanje ovih žanrova donosi i obećanja i zamke. Obećava bolje razumevanje istorijske i kulturne pozadine Biblije, što je opet sastavni deo istorijsko-gramatičke interpretacije. Ali jedna od zamki je tvrditi da „svaki žanr predstavlja istinu na svoj vlastiti način i stoga ima jedinstvene zahteve o načinu kako ga treba čitati“, a iz toga proizlazi „značenje ovisi o žanru“. Pisac tada objašnjava različitu listu hermeneutičkih principa za svaki od žanrova koji pronalazimo u Bibliji. Druga zamka je da se ne uzima u obzir pun značaj ozbiljnih ograničenja kada povlačimo paralelu između monoteizma Izraela i njegovih Bogom danih Pisama i politeizma drugih bliskoističnih religija i njihovih samo ljudskih dokumenata.
3. Pažnja se u poslednje vreme daje ulozi predrazumevanja kada osoba pristupa tumačenju. Ovo znači da mi u svoje tumačenje Spisa ne donosimo samo postavku interpretacijskih principa (hermeneutiku), već takođe i teološke pretpostavke, jednako kao i lične i kulturološke pretpostavke. Proces uzajamnog uključenja ova tri aspekta naziva se hermeneutička spirala – spiralno se krećemo od naših pretpostavki i hermeneutika do egzegeze (primenjene hermeneutike) Pisama i razvijanja naše teologije, a onda ponovo prolazimo kroz isti proces, nadajući se da će nam svaki sledeći ciklus pomoći u boljem razumevanju Božije Reči.

 

RAZLIČITA GLEDIŠTA

Istorijski, među evangelistima postoje dve temeljne i različite hermeneutičke pozicije: dispenzacionalizam i konvenantalizam (teologije saveza). U novije vreme, pojavila se i treća pozicija – progresivni dispenzacionalizam – koja na neki način predstavlja posredničku poziciju i koja ne deli u potpunosti hermeneutiku normativnog dispenzacionalizma.

 

POZICIJA DISPENZACIONALIZMA

Doslovna Hermenetiuka

Zagovornici dispenzacionalizma tvrde da su njihovi principi hermeneutike principi doslovne interpretacije. Ovo znači da se radi o interpretaciji koja svakoj reči daje isto značenje koje ta reč ima u svojoj normalnoj upotrebi, bez obzira da li se koristi u pisanju, govoru ili razmišljanju. Ponekad se ovaj princip naziva gramatičko-istorijskim tumačenjem, budući da je značenje svake reči određeno razmatranjem pozadine njenog gramatičko-istorijske upotrebe. Ovaj princip bi se takođe mogao nazvati normalno tumačenje, budući da je doslovno značenje reči normalni pristup njihovom razumevanju u svim jezicima. Mogao bi se nazvati i očiglednom interpretacijom, kako niko ne bi pogrešno razumeo da doslovna interpretacija isključuje stilske figure u govoru. Simboli, stilske figure, načini govora – sve to se tumači očigledno (onako kako jeste) u ovoj metodi, i ni na koji način ne protureči doslovnoj interpretaciji. Uostalom, samo postojanje bilo kakvog značenja jedne stilske figure zavisi od stvarnosti doslovnog značenja termina koji su uključeni. Figure često pojednostavljuju značenje, ali radi se o doslovnom, normalnom ili očiglednom značenju koje se prenosi čitatelju.
„Doslovnjak“ nije osoba koja negira stilske figure u govoru Biblije, niti to da se simboli koriste u proroštvima, niti takav čovek negira velike duhovne istine koje su postavljene u Bibliji; njegova pozicija je, jednostavno, da se proroštva trebaju tumačiti normalno (to jest, u skladu sa prihvaćenim zakonima jezika), kako se tumači i bilo koji drugi iskaz – ono što je očigledno figurativno, ima se tako i posmatrati.
Jako je mnogo razloga koje daju dispenzacionalisti kako bi podržali ovaj hermeneutički princip doslovnosti, princip očigledne ili normalne interpretacije. Barem tri od ovih razloga svakako su vredni da se u ovom trenutku napomenu.
Filozofski, svrha jezika samog po sebi zahteva doslovno tumačenje. Jezik je dan od Boga za svrhu da bi mogao da komunicira sa ljudskom vrstom. Kao što Gordon Clark kaže:
„Ako je Bog stvorio čoveka na svoju vlastitu razumsku sliku i opremio ga moći govora, tada bi svrha jezika, u stvari, glavna svrha jezika bila, otkrivenje istine čoveku i molitva čoveka prema Bogu. Unutar teističke filozofije, pojedinac nikako ne bi trebao reći da je jezik dizajniran u svrhu da opiše i razgovara o konačnim objektima ili našim osjećajno-iskustvenim doživljajima. Baš suprotno, jezik je dizajniran od Boga, što će reći da je od Boga stvoren čovek učinjen razumnim da bi mogao izraziti teološke istine.“
Ukoliko verujemo da jezik potiče od Boga, i ukoliko je glavna svrha tog porekla da se prenese Njegova poruka čovečanstvu, iz toga mora slediti da On, budući da je sveznajući i budući da je ljubav; On je proizveo jezik sasvim dovoljan da prenese sve ono što u svom srcu On želi reći ljudskoj rasi. Nadalje, iz ovog mora da sledi da bi On koristio jezik očekujući da ga ljudi razumeju u njegovoj doslovnoj formi, u njegovom normalnom i očiglednom smislu. Spisi se zato nikako ne bi trebali promatrati kao ilustracija nekakve posebne upotrebe jezika, na način da unutar interpretacije Pisama postoji neko dublje značenje reči koje tek treba da se vidi. Ukoliko smatramo da je jezik Božije stvaranje u svrhu predanja Njegove poruke, onda teist mora uvideti da je jezik sasvim dovoljan da obuhvati, unutar svojih pravila u korištenju, svrhu za koju ga je Bog namenio.
Drugi razlog zašto dispenzacionalisti veruju u doslovan princip je Biblijski: proroštva Starog Zaveta koja se tiču Prvog Hristovog dolaska, Njegovo rođenje, Njegovo odrastanje, Njegova služba, Njegova smrt, Njegovo vaskrsenje – sva ta proroštva doslovno su ispunjena. Ovo snažno argumentira za doslovnu metodu.
Treći razlog je logičan. Ukoliko osoba ne koristi jednostavan, normalan ili doslovan metod interpretacije, sva objektivnost se u potpunosti gubi. Kakvoj proveri bi se mogli podvrgnuti različite interpretacije koje je ljudski um u stanju da proizvede ako ne postoji objektivan standard kakav obezbeđuje princip doslovnosti. Doslovnost je logičan način.
Naravno da doslovna interpretacija nije ekskluzivno vlasništvo dispenzacionalista. Većina konzervativaca ne bi imala problema da se složi sa svim ovim što smo rekli. Šta je onda razlika između dispenzacionalističkog načina korišćenja hermeneutičkih principa i ne-dispenzacionalističkog načina? Razlika se nalazi u tvrdnji dispenzacionalista da korištenje ovog normalnog principa interpretacije mora biti dosledno u svakom studiranju Biblije. Dispenzacionalisti tvrde da ne-dispenzacionalisti ne koriste ovaj princip posvuda. Ne-dispenzacionalisti koriste doslovan princip u većini svojih tumačenja Spisa, ali ga menjaju u alegorije ili ga produhovljuju kada su u pitanju tumačenja proroštava. Dispenzacionalisti traže da se bude dosledan u korišćenju ovog principa i optužbe dispenzacionalista prema ne-dispenzacionalistima su u nedoslednosti u korišćenju ovog principa.
Primetite, na primer, nezgodu u koju bi se doveo pisac koji ne koristi dosledno princip doslovnosti. On shvata da neki insistiraju na doslovnom ispunjenju proroštava, dok drugi u njima vide samo simboličko značenje. On predlaže da se proročanstvu pristupa „sa aspekta ekvivalenata, analogije ili preklapanja.“ Kao primer primene ovog principa, on pominje oružja koja se navode u Ezekijelu 39 i kaže kako u budućem ratu neće biti upotrebljena baš ta oružja; koristiće se odgovarajuća oružja tog vremena. Pretpostavimo, međutim, da se ovaj princip ekvivalenata primeni na Miheja 5:2. Onda bi bilo koji mali grad u Palestini predstavljao zadovoljavajuće ispunjenje proroštva o tome gde će se Hrist roditi. Ako Biblija kaže „kao bojna kola“ ili „kao Betlehem“ (što ona ne čini), onda bi mogla da postoji izvesna sloboda u tumačenju. Ali, ukoliko specifični detalji, kada su dati kao specifični detalji, nisu protumačeni doslovno, onda nema kraja raznolikosti značenja jednog teksta.

 

Doslednost

Teoretski, važnost doslovnog principa nije upitna. Većina će se složiti da on uključuje očigledne postupke tumačenja. Pod jedan, značenje svake reči mora biti prostudirano. Ovo uključuje etimologiju (poreklo reči), njeno korišćenje, povijest i sadašnje značenje koje je proisteklo iz svega ovoga. Pod dva, gramatika; međusobni odnos reči mora biti analiziran. Pod tri, kontekst; trenutni i onaj udaljeni mora biti uzet u razmatranje, a to znači upoređivati Spise sa Spisima i isto tako proučavati trenutni kontekst. Svi ovi principi su jako dobro poznati i može ih se studirati i proučavati u bilo kojem standardnom tekstu hermeneutike.
Međutim, u praksi, teorija se često kompromitira ili prilagođava i u konačnici iskrivljuje. Amilenijalisti čine ovo u svom celokupnom pristupu eshatologiji (biblijska znanost koja proučava poslednja vremena). Na primer, Floyd Hamilton, amilenijalist, priznaje: „moramo biti iskreni i priznati da doslovno tumačenje starozavetnih proroštava upravo oslikava Mesijino zemaljsko kraljevanje na način na koji ga pre-milenijalisti oslikavaju. To je vrsta mesijanskog kraljevstva koje su Jevreji u vremenu Hrista iščekivali, i to upravo na temelju doslovne interpretacije kraljevstva kroz starozavetna obećanja.“
Priznavajući ovo, on sasvim prirodno dolazi do potpuno različite slike o kraljevstvu na temelju različite hermeneutike. On oseća, naravno, da je pronašao opravdane razloge za produhovljavanje koncepta kraljevstva, ali jako važno je primetiti da konačna slika koja proizlazi u njegovom načinu proističe iz principa hermeneutike koji nisu doslovni (jer, kako sam priznaje, ako bi pratio princip doslovnosti, bio bi pre-milenijalist). U amilenijalizmu nije teško videti promenu u odnosu na postupak doslovnosti.
U skorije vreme, Vern Poythress, zastupnik teologije saveza, napravio je razliku između eshatološkog i pre-eshatološkog ostvarenja proroštva, mada on tvrdi da su oba utemeljena na gramatičko-istorijskoj interpretaciji:
„Tvrdim da postoji jasan, čvrst, gramatičko-istorijski temelj za to da se eshatološka ispunjenja proroštava tumače na drugačijoj osnovi u odnosu na preeshatološka ispunjenja… Stoga, udaljava se od gramatičko-istorijsko interpretacije svako ko insistira na tome da (recimo) izrazi „dom Izraelov“ i „dom Judin“, iz Jeremije 31:31, s dogmatskom izvesnošću moraju biti tumačeni u svakodnevnom, biološkom smislu, u smislu da se pojam Izraelac u kratkoročnim predviđanjima koristi kao najlogičniji izraz.“
Samo nekoliko stihova dalje, u tom odlomku, Gospod povezuje sigurnost Njegovih obećanja „narodu“ sa utvrđenim poretkom sunca, meseca i zvezda. Zar ovo ne zahteva doslovno ili svakodnevno tumačenje značenja kuće Izraelove ili kuće Judine? Zar Poytressovo razlikovanje između preeshatološke interpretacije (koja je doslovna) i eshatološke interpretacije (koja nije doslovna) ne proističe iz njegovog teološkog okvira, a ne iz samog teksta kako on tvrdi?
Premilenijalisti, koji su ne-dispenzacionalisti, takođe čine kompromis u doslovnom principu. To se postiže onim što Daniel Fuller, predstavnik ove grupe, naziva „teološka interpretacija“: „U Teologiji Saveza postoji tendencija da se jednom odlomku pripiše značenje koje se ne bi moglo izvući samo na osnovu istorijskih i gramatičkih asocijacija. Ova faza interpretacije se naziva ’teološka interpretacija’“.
Ovo je baš fin komad priznanja; ovo, naime, znači da premilenijalista saveza, po svojoj sopstvenoj tvrdnji, nije dosledan doslovnjak. Da jeste, on bi morao biti dispenzacionalista, i Fuller čini se to zna! Primer ovog hibridnog doslovno-teološkog principa na delu dao je sam Fuller, a u vezi s obećanjima koje je Bog dao Abramu. On navodi (ispravno) kako dispenzacionalista razume da ova obećanja zahtevaju dva semena, fizičko i duhovno Abramovo seme. Primećuje da amilenijalista „umanjuje značaj fizičkog aspekta Abramovog semena, i to do mere da obećanja učinjena Abramovom fizičkom semenu više ne znače ono što je u njima izrečeno i tumače se isključivo u duhovnom smislu. Ova posrednička pozicija (pozicija premilenijaliste saveza) i dalje tvrdi da je postupak doslovnosti, koji takođe tumači teološki, imajući u vidu progresivno otkrivenje, osnovni hermeneutički pristup.
Dakle, nedispenzacionalista, po svom sopstvenom priznanju, nije dosledan doslovnjak, već mora da uvede novi hermeneutički princip („teološki“ metod) kako bi sistemu koji zagovara dao hermeneutičku osnovu. Moglo bi se posumnjati da su zaključci diktirali principe pomoću kojih će se do njih doći, što je optužba kojom se obično terete dispenzacionalisti.
Fullerov problem ogleda se u tome što, očigledno, njegov koncept progresivnog otkrivenja dopušta mogućnost da neko sledeće otkrivenje u potpunosti promeni značenje nečega što je prethodno otkriveno. Istina je da progresivno otkrivenje dodatno rasvetljava, ali može li ono potpuno da okrene stvar, do tačke da protivreči onome što je ranije otkriveno? Fullerov koncept to očigledno dopušta, ali princip doslovnog tumačenja, kada je utemeljen na razumnoj filozofiji svrhe jezika, ne daje takvu mogućnost. Novo otkrivenje ne može značiti protivrečno otkrivenje. Kasnije otkrivenje ne može da menja značenje ranijeg otkrivenja o istoj stvari. Ono može nešto da doda, može čak i da ga smeni, ali mu ne može protivrečiti. Reč ili pojam ne može da znači jednu stvar u Starom Zavetu, a da u Novom Zavetu zadobije suprotno značenje. Kada bi bilo tako, Biblija bi bila puna protivrečnosti, a Bog bi se morao smatrati nekim ko je varao proroke iz Starog Zaveta, kada im je otkrio nacionalno kraljevstvo, budući da je sve vreme znao kako će u kasnijem otkrivenju to potpuno izmeniti. Istinski koncept progresivnog otkrivenja je poput građevine: izvesno je da ono što će se nadograditi ne može da zameni temelj.
Uprkos ovoj manjkavosti, Fuller ipak poziva na „strpljivo istrajavanje na induktivnoj metodi u proučavanju Biblije“. Induktivni metod proučavanja Biblije nije ništa drugo do naučni metod; traži da se prvo prikupe sve činjenice, pa da se onda na osnovu njih izvlače opšti zaključci. Ovo je poziv vredan pažnje, budući da je takav pristup proučavanju Biblije jedini bezbedan. Ali, bilo bi u redu izvesti induktivne zaključke o osnovnim rečima „Izrael“ i „crkva“. Fuller bi onda puno lakše uvideo zašto dispenzacionalista veruje da Bog ima dva različita cilja – jedan za Izrael i drugi za crkvu. Kako je otkrivenje napredovalo, značenje ovih reči se nije menjalo, one i dalje znače dve različite stvari. „Teološki“ princip hermeneutike dopušta stapanje Izraela i crkve, dok istinsko progresivno otkrivenje to ne dopušta. Konačno, isti principi hermeneutike moraju se primenjivati na svako otkrivenje, nezavisno od vremena u kojem je dano.
Ako dalje pratimo predstavu o Izraelu i Crkvi, hermeneutika amilenijaliste dopušta mu da potpuno zamagli značenje ove dve reči u Novom Zavetu, i to do mere da sada crkva preuzima ispunjenje obećanja datih Izraelu. Po tom gledištu, pravi Izrael je crkva. Premilenijalista saveza se zaustavlja na pola puta. Crkva i Izrael su donekle spojene, ali u ovom vremenu nisu i potpuno stopljene (to dvoje ostaje različito u Milenijumu). Dispenzacionalista proučava reči Novog Zaveta, dolazi do toga da su oduvek značile nešto različito, i stoga zaključuje da Bog, kada je uvedena crkva, nije poništio obećanja data Izraelu, niti ih je preusmerio na crkvu. Zbog toga dispenzacionalista prepoznaje dva cilja Božija i insistira na razlici između Izraela i crkve. Sve ovo je izgrađeno na induktivnom izučavanju upotrebe dve reči, a ne na nekakvom okviru koji je nametnut Bibliji. Drugim rečima, zaključak je izgrađen doslednom upotrebom doslovnog, normalnog ili očiglednog metoda interpretacije, bez dodavanja bilo kojeg drugog principa, kojim bi bio dat značaj zaključcima utemeljenim na pretpostavkama.
Klasični dispenzacionalizam je rezultat dosledne primene osnovnog hermeneutičkog principa doslovne, normalne ili očigledne interpretacije. Nijedan drugi teološki sistem ne može da tvrdi ovako nešto.

 

POZICIJA NEDISPENZACIONALIZMA

Tumačenje proročanstva

Jedna od ključnih odlika nedispenzacionalističke hermeneutike je figurativno tumačenje proročanstava, a ponekad i neproročkih delova Pisma. Ova hermeneutika, koja se često naziva i „duhovna“, dopušta da određeni odlomak ima simboličko značenje. Kritikujući doslovnu hermeneutiku, Louis Berkhof kaže: „Teorija (premilenijalizma) se zasniva na doslovnoj interpretaciji Izraela i Kraljevstva Božijeg, što je potpuno neodrživo.“ Da bi podržao svoju duhovnu hermeneutiku, on navodi kako Novi Zavet „sadrži obilje naznaka o duhovnom ispunjenju obećanja datih Izraelu.“ Ovaj pristup naveo je nedispenzacionaliste da izjednače ili barem spoje Izrael i crkvu, što je, pak, rezultiralo poduhovljenjem još uvek neispunjenih blagoslova obećanih Izraelu, stavom da će ih sada ispuniti crkva.
Oswald Allis, istaknuti zastupnik teologije saveza i amilenijalizma i žestoki protivnik dispenzacionalizma, tvrdi u sličnom tonu:
„Jedna od najuočljivijih odlika premilenijalizma u bilo kom njegovom obliku jeste to što stavlja naglasak na doslovnu interpretaciju Pisma. Zagovornici premilenijalizma insistiraju na tome da je doslovna interpretacija Biblije jedino tačno tumačenje Biblije; oni optužuju „duhovnjake“ ili „alegoričare“ da Bibliju ne tumače doslovno u meri u kojoj oni to čine. Niko ovakvu optužbu nije izneo jasnije od dispenzacionalista.“
Prema njegovim rečima, spor između dispenzacionalista i nedispenzacionalista sastoji se u pitanju „istog stepena doslovnosti“ ili doslednosti u korišćenju doslovnog pristupa. Ovo se posebno odnosi na interpretaciju proročanstava. Dispenzacionalista tvrdi da svoj doslovni princip primenjuje na Pismo u celini, uključujći proroštva, dok ga nedispenzacionalista ne primenjuju u tumačenju proročanstava. Primenjuje ga na druge oblasti istine i to je jasno iz proste činjenice da u pogledu tih doktrina nema spora za nedispenzacionalistima. Sam Allis priznaje da „proroštva iz Starog Zaveta, ukoliko se tumače doslovno, ne mogu se posmatrati kao već ispunjena ili kao da je njihovo ispunjenje moguće u sadašnjem dobu.“
Naravno, postoje nedispenzacionalni premilenijalisti. Oni, poput amilenijalista, ne primenjuju dosledno princip doslovnog tumačenja. Primenjuju ga više nego amilenijalisti, ali manje nego dispenzacionalisti. Drugim rečima, prema poziciji nedispenzacionaliste, princip doslovnosti je dovoljan za tumačenje Pisma, izuzev proročanstava. Kada je o njima reč, mora se uvesti duhovni metod. Amilenijalista koristi ovaj princip u tumačenju proroštava u celini; premilenijalista saveza koristi ga samo delimično.
Prilično davno, George Peters je upozorio na opasnosti korišćenja duhovne metode u interpretaciji Pisma. Njegove reči su i dalje prikladne:
„Proroštva koja se odnose na Kraljevstvo Božije, uzeta onako kako ih danas tumači većina Hrišćana, predstavljaju najsnažniju polugu kojom se nevernici služe u protivljenju Hrišćanstvu. Nažalost, nevera je često logički ispravna. Upućuju na predviđanja koja se tiću Sina Davidovog, pokazujući da, ukoliko jezik uopšte ima legitimno značenje i reči mogu adekvatno da izraze ideju, oni nepogrešivo predviđaju obnovu Davidovog prestola i kraljevstva itd., a zatim trijumfalno objavljuju kako se to nije desilo (to čine Strauss, Baur, Renan, Parker itd.). Oni ismevaju očekivanja Jevreja, Simeona, Jovanovo propovedanje, Isusa i učenike, iščekivanje rane Crkve i spremno zaključuju, podržani sadašnjim uverenjem Crkve (uz malobrojne izuzetke) da ona nikada neće biti ispunjena; tvrde da su proroštva, temelj koji drži ono što je nadzidano, laž i proizvod ljudske mašte. Sretati se sa ovakvim primedbama je ponižavajuće za Reč i Razum; oni koji ih iznose odbacuju jasan gramatički smisao kao nepouzdan, a potom, da bi sačuvali verodostojnost Reči, insistiraju na tome da se proroštvima, prilikom njihovog tumačenja, mora dodati navodno duhovni smisao, smisao koji nije sadržan u jeziku, ali odgovara usvojenom religijskom sistemu. Neveri ne treba puno da opazi prednost koju joj ovakve tvrdnje daju; nevernici zlurado ističu kako ovakve promene drevnu veru čine neznalačkom, pokazuju da je rana Crkva zauzimala pogrešnu poziciju, a da je Biblija kjniga kojoj čovek, pod firmom duhovnosti, dodaje bilo koji smisao koji je neophodan da bi se ona odbranila.“
Nadovezujući se na savremeni fokus na žanr, nedispenzacionalisti ukazuju na široku upotrebu simbola i metafora u proroštvima i tvrde da to čitaocu govori kako dati materijal treba tumačiti simbolički. Na primer, Bruce Waltke, kritikujući Laddov premilenijalizam, piše: „primetite brojne simbole u stihu 1 (Otk 20): ’ključ’, ’bezdan’, ’lanac’, zatim ’aždaju’ u stihu 2, što je jedini protumačeni simbol. Ukoliko se ’ključ’, ’bezdan’, ’lanac’ itd, tumače simbolički, zašto bi broj 1.000 trebalo tumačiti doslovno, pogotovo ako se ima u vidu simbolička upotreba brojeva u apokalitpičnoj literaturi?“
Evo još jednog, skorijeg primera koji se tiče upotrebe simbolizma u proroštvima. „Ovo može da znači da se stihovi Matej 24:29 i Marko 13:24 ne odnose na doslovno uništenje fizičkih entiteta u svemiru, već na smenu i zbacivanje političkih entiteta i/ili duhovnih sila na zemlji.“
Nema sumnje da apokaliptična književnost koristi simbole, ali oni predstavljaju nešto stvarno. Štaviše, Apokalipsa je u svom najvećem delu sasvim jednostavna i jasna, a ponekad je značenje simbola objašnjeno u samom tekstu (Otk 1:20; 11:8; 12:5; 17:15; 20:2). Na drugim mestima, u tekstu stoji „nalik“, „kao“ ili „poput“, ukazujući na to da postoji stvarna podudarnost između onnoga što je Jovan video i stvarnosti koju je pokušavao da opiše. Ovo su sve korisna i uobičajena sredstva normalne komunikacije i ni na koji način ne zahtevaju napuštanje očiglednog tumačenja.
Korišćenje Starog Zaveta u Novom
Pojedini nedispenzacionalisti kritikuju dispenzacionalizam i hermeneutiku doslovnosti na osnovu svog razumevanja načina na koji su autori Novog Zaveta koristili Stari. Prema Berkhofu, „Uočljivo je da Novi Zavet, koji je ispunjenje Starog, ne sadrži ni naznaku o tome da će Isus ponovo uspostaviti teokratiju iz Starog Zaveta… s druge strane, sadrži obilje naznaka duhovnog ispunjenja obećanja datih Izraelu.“
Drugi se ne slažu sa gledištem kako se obećanja iz Starog Zaveta sada, u duhovnom obliku, ispunjavaju u okviru crkve; oni kažu da su ova obećanja stupila na snagu i počela da se ispunjavaju sada, u doba crkve, a da će njihovo uživanje uslediti u doba novog neba i nove zemlje (već jeste/još uvek nije koncept). Dok je polovina ovog gledišta istovetna onom što naučava progresivni dispenzacionalizam (recimo, obećanja su već stupila na snagu), druga polovina nije ista (zastupnici teologije saveza veruju da će se u njima uživati jedino u večnom stanju, dok progresivci kažu da će to biti slučaj u Milenijumu i večnom stanju).

 

Pretpostavka saveza milosti

Sasvim je očigledno da pretpostavka saveza milosti upravlja načinom na koji teolozi saveza pristupaju tekstovima i pitanjima uključenim u njihovu kritiku dispenzacionalizma. Van Gemeren jasno kaže: „Reformisani tumač pristupa prorocima iz ugla jedinstva saveza (milosti).“ Slično, Moises Silva piše: „Organsko jedinstvo Božijeg naroda kroz vekove je nešto što teologije saveza posebno naglašava. To, pak, značajno oblikuje naše razumevanje ekleziologije (uključujući pitanja upravljanja crkvom, krštenja itd.), hrišćanske upotrebe Starog Zaveta i puno druih stvari.“
Pitanja na koja se sve svodi su sledeća: (1) Da li je savez milosti naveden u Pismu? (2) Čak i ako jeste, da li on treba da upravlja hermeneutikom i teologijom? (3) Čak i ako postoji jedinstvo svih otkupljenih, da li to uklanja nejedinstvo Božijeg programa za Njegova stvorenja?

 

POZICIJA PROGRESIVNOG DISPENZACIONALIZMA

Njegov diskontinuitet u odnosu na normativni dispenzacionalizam

Jasno, progresivni dispenzacionalisti se distanciraju od dosledne upotrebe hermeneutike doslovnosti normativnog dispenzacionalizma time što uvode „komplementarnu hermeneutiku“. Govoreći o pitanjima o kojima teolozi saveza i progresivni dispenzacionalisti tek treba da se izjasne, Blaising i Bock kažu: „Konačno pitanje je hermeneutičko. Ne radi se o različitoj hermeneutici, već o raspravi na temu kako primeniti heremeneutiku koju delimo.“ Istu hermeneutiku dele zastupnici saveza i progresivci, a ne progresivni i normativni dispenzacionalisti, što dodatno govori o otklonu progresivaca u odnosu na klasične dispenzacionaliste. Ne dovodi se u pitanje da je dosledna upotreba hermeneutike doslovnosti ključna odlika normativnog dispenzacionalizma. To priznaju i nedispenzacionalisti i dispenzacionalisti. Prvo pravilo dispenzacionalizma jeste da se Biblija mora tumačiti doslovno.“
Progresivci se udaljavaju od hermeneutike doslovnosti normativnog dispenzacionalizma. Iako i dalje žele da budu pod kišobranom gramatičko-istorijske hermeneutike, oni (prema sopstvenim rečima) zastupaju ideje koje su „sofisticiranije u poređenju s praksom klasičnih dispenzacionalista…
„Štaviše, brojni dispenzacionalisti koji danas dosledno koriste gramatičko-istorijsku interpretaciju (u njenom razvijenom vidu) izmenili su neka od karakterističnih tumačenja ranijeg dispenzacionalizma. Doslovno tumačenje razvijalo se tako da je pokazalo kako neke stvari, za koje su raniji tumači smatrali da ih „jasno“ vide u Pismu, danas uopšte nisu tako jasno vidljive.“
Bruce Waltke ovo vidi kao temeljnu razliku: „Model već jeste-još uvek nije (progresivnog) dispenzacionalizma, koji ne zahteva apsolutno poklapanje između saveza i proročanstava Starog Zaveta i njihovog delimičnog ispunjenja u okviru crkve, potresa same temelje hermeneutike (normativnog) dispenzacionalizma, koji uključuje dosledno doslovno tumačenje Starog Zaveta, što je još jedan neizostavni deo sistema.“
Ovo udaljavanje otvara neka pitanja. (1) Da li progresivci, s obzirom da menjaju ili redefinišu princip doslovnosti, mogu istinski da tvrde kako imaju kontinuitet s tradicijom dispenzacionalizma? (2) Da li je kišobran doslovnosti dovoljno širok da pokrije i njihovu proširenu istorijsko-gramatičku hermeneutiku? (3) Da li je napredak ako se stvari iz Pisma danas ne vide jasno kao ranije? (4) Ukoliko hermeneutika doslovnosti normativnog dispenzacionalizma nije adekvatna za tumačenje Pisma, posebno njegovih proročkih i apokaliptičkih delova, šta se u tekućem radu progresivaca može desiti s drugim učenjima karakterističnim za dispenzacionalizam?

 

Komplementarna hermeneutika

Da bi dali hermeneutičku osnovu nekim svojim tumačenjima (na primer, Hrist je sada na Davidovom prestolu na nebu i na neki način nije moguće razlikovati Izrael i crkvu), progresivci su uveli nešto što nazivaju komplementarna hermeneutika. Ovo znači da „Novi Zavet donosi promenu i napredak; on nije jednostavno ponavljanje otkrivenja iz Starog Zaveta. Iako u njemu ima dopuna, time se ipak ne odbacuju stara obećanja. Poboljšanje ne ide na uštrb prvobitnog obećanja.“ Prva rečenica njihove definicije otvara vrata za njihov već jeste/još uvek nije pogled na Davidovo kraljevstvo. Poslednje dve rečenice ih čuvaju od toga da postanu amilenijalisti. U poglavlju 9 biće više reči o ovoj hermeneutici i još uvek neodređenim ograničenjima njene upotrebe.

 

REZULTATI DOSLOVNE INTERPRETACIJE

Ukoliko je doslovna interpretacija ispravan princip tumačenja, sledi da bi bilo ispravno primeniti ga na čitavo Pismo. Ovo je, kao što smo pokušali da pokažemo, razlog iz kojeg je pitanje doslednosti primene očigledne interpretacije tako važno. Nedoslovnjak je nepremilenijalist, manje određeni i manje dosledni doslovnjaci su premilenijalisti saveza i progresivni dispenzacionalisti, dosledni doslovnjak je dispenzacionalista.
Doslovna interpretacija rezultira time da se tekst Pisma prihvata doslovno. Utemeljena na filozofiji da je Bog stvorio jezik kako bi čoveku mogao da prenese svoju poruku i da je imao nameru da čovek tu poruku razume, doslovna interpretacija teži da tu poruku tumači jasno. U proroštvima Starog Zaveta, očigledna interpretacija uočava mnoga obećanja koja se, ukoliko se tumače doslovno, još uvek nisu ispunila. Amilenijalista kaže da se ona ni neće ispuniti doslovno, već da se ispunjavaju duhovno, u okviru crkve. Premilenijalista saveza, koji ne koristi dosledno princip doslovnosti u koji veruje, neka od ovih obećanja vidi kao doslovno ispunjena, a neka ne. Daniel Fuller iznosi neverovatno priznanje kada kaže da: „pitanje o tome koliko daleko se može ići u doslovnoj interpretaciji proroka Starog Zaveta i dalje je veoma složeno za ovog pisca.“ Priznanje iznenađuje još više ukoliko se ima u vidu da je izneto u poslednjem pasusu njegovog poglavlja u kojem iznosi zaključke. Dosledna primena doslovnog tumačenja bi rešila njegov problem, budući da bi mu Pismo govorilo na način na koji je govorilo prorocima – jasno i razumljivo.
Kako doslovna interpretacija rezultira time da se uzima da Pismo znači ono što i kaže, ona rezultira i prepoznavanjem razlika u Bibliji. Nijedan tumač Pisma ne poriče ovu činjenicu, ali je obim u kojem priznaje ove razlike dokaz dosledne upotrebe principa doslovne interpretacije. Ne radi se o tome da se Pismu nameće dvostrukost Božijeg plana, već je posredi činjenica da reč Izrael, u Novom Zavetu, ne znači crkva, i obrnuto. Dispenzacionalista, onda, prepoznaje različite Božije narode budući da sam tekst, kada se doslovno tumači, podržava takvu razliku.
Kada se tekst uzima u doslovnom značenju i istovremeno se prihvataju razlike do kojih je došlo u procesu otkrivenja, sve to vodi prepoznavanju činjenice da postoje različiti načini upravljanja sprovođenjem Božijeg plana. Drugim rečima, dosledno doslovnjaštvo je osnova dispenzacionalizma; budući da je princip dosledne doslovne interpretacije logičan i očigledan metod tumačenja, dispenzacionalizam je više nego opravdan. Dispenzacionalizam se može izbeći jedino prilagođavanjem ili dodavanjem nečega principu doslovne interpretacije. Doslovno razumevanje podrazumeva razlike; razlike vode dispenzacijama. Normalna interpretacija vodi jasnom razlikovanju reči, pojmova, naroda i modela upravljanja. Ovaj dosledni hermeneutički princip je temelj dispenzacionalizma.

 

UJEDINJUJUĆI PRINCIP BIBLIJE

Činjenica da dosledna primena principa doslovnosti otkriva razlike donela je optužbu da dispenzacionalizam ruši jedinstvo Biblije. Učeniji protivnici dispenzacionalizma ovako formulišu ovu optužbu: Dispenzacionalizam „nije u stanju da pokaže jedinstvo Biblije,“ ili „Biblija prestaje da bude samodovoljna.“ Na popularniji način, ova optužba se izražava na način na koji to čini T. A. Hegre:
„(Sotona) je razvio još izmenjeniji oblik dispenzacionalizma – tako mekan i umeren da ga je prihvatila većina fundamentalista. U stvari, fundamentalizam i umereni dispenzacionalizam su danas gotovo sinonimi. Ipak, verujemo da je u svojim nastojanjima fundamentalistički dispenzacionalizam opasan i štetan, jer nam otima dobar deo Biblije, posebno Hristove reči.“
U istom poglavlju (koje je „slučajno“ naslovljeno „Jesi li izgubio svoju Bibliju?“), Hegre imenuje destruktivni viši kriticizam kao dodatni primer Sotoninih napora da ljudima otme delove Biblije. Ovo je još jedan primer nefer napada na dispenzacionalizam – pomoću krivice na bazi povezivanja (dispenzacionalizma i višeg kriticizma). Iznenađujuće je da ovu nisku taktiku koristi ni manje ni više nego učeni džentlmen O. T. Allis, koji pravi isto poređenje između dispenzacionalizma i višeg kriticizma:
„Dispenzacionalizam deli istu temeljnu pogrešku višeg kriticizma. … Jednom rečju, uprkos svim razlikama koje postoje među njima, viši kriticizam i dispenzacionalizam su neverovatno slični u ovom pogledu. Viši kriticizam deli Pismo na dokumente koji se međusobno razlikuju ili protivreče jedan drugom. Dispenzacionalisti dele Bibliju na dispenzacije koje se međusobno razlikuju ili čak protivreče jedna drugoj.“
Jedva da je potrebno reći koliko je neopravdano ovakvo poređenje. Međutim, ova optužba, ma kako formulisana, svodi se na optužbu da dispenzacionalizam deli Bibliju na način da potpuno uništava njeno jedinstvo.
Nema sumnje da su dispenzacionalisti ostavili utisak o dispenzacijama kao odeljcima, nalik poštanskim šalterima, koji međusobno nisu povezani. Dispenzacionalisti su, međutim, isto tako puno toga imali da kažu o jedinstvu Biblije, tako da nedispenzacionalisti nemaju izgovora za to da priznaju samo jednu stranu onoga što dispenzacionalisti govore, izuzev da im izgovor bude to da prave strašilo, jer ga je lakše napadati. Dispenzacionalisti naglašavaju jedinstvo Pisma, hteli nedispenzacionalisti to da priznaju ili ne.
Scofield, koji u svojem uvodu za Scofield Reference Bible (a taj uvod je namenjen „DA SE PROČITA“) ni rečju ne pominje dispenzacije, ima dosta toga da kaže o jedinstvu Biblije:
„Prvo, Biblija je jedna knjiga. Sedam velikih markera potvrđuje ovo jedinstvo. (1) Od Postanka, Biblija svedoči o jednom Bogu. … (2) Biblija ima oblik jedne neprekinute priče. … (3) Biblija se usuđuje da iznese najneverovatnija predviđanja u pogledu budućnosti. … (4) Biblija je progresivno otkrivanje istine. … (5) Od početka do kraja, Biblija svedoči o jednom otkupljenju. (6) Od početka do kraja, Biblija ima jednu veliku temu – osobu i delo Hristovo. (7) Na kraju, ovi pisci, nekih 44 pisaca, koji su pisali tokom 20 vekova, proizveli su savršenu harmoniju doktrine progresivnog otkrivanja.“
Drugi dispenzacionalisti, kao što su Erich Sauer i W. Graham Scroggie (The Unfolding Drama of Redemption) snažno naglašavaju jedinstvo Biblije i ističu Božiji plan spasenja.
Jedinstvo i razlika nisu nužno protivrečni pojmovi. Primera je puno. Ljudsko telo nije nejedinstveno zbog toga što ruka i uho nisu jedno te isto. Jedinstvo građevine nije narušeno zbog toga što se mogu uočiti razlike između drveta i gvožđa upotrebljenih da bi se ona podigla. Štaviše, u procesu gradnje, svaki deo mora da sačeka pravo vreme, svoj red da postane deo celine koja nastaje. Jedinstvo gola koji postigne fudbalski tim nije narušeno time što mu prethodi nekoliko odvojenih, različitih pasova.“
Čak i u delovima teologije gde nedispenzacionalisti ne osporavaju dispenzacionaliste, oni priznaju da razlike ne znače nužno i nejedinstvo. „Konzervativni protivnici dispenzacionalizma nesumnjivo priznaju jedinstvo Trojstva; uprkos tome, ovi teolozi pažljivo nastoje da održe razliku između tri Osobe koje čine Boga! Ovo jedinstvo s razlikama prepoznaje se i u doktrini o suštinskom jedinstvu dve prirode u jednoj Osobi uskrslog Hrista!“ Čak i nedispenzacionalista ne misli kako je jedinstvo njegove propovedi narušeno time što je ona podeljena na segmente: „Istovetnost ne dovodi uvek do jedinstva niti razlike uvek vode nejedinstvu. Nije moguće zamisliti neverovatniju situaciju od slagalice čiji su delovi okrugli.“ Jedinstvo i razlika nisu nužno pojmovi koji ne idu zajedno. Oni se i te kako mogu međusobno dopunjavati, kao što u dispenzacionalizmu i jeste slučaj.
Iako dispenzacionalisti govore o jedinstvu Biblije, iako nedispenzacionalisti ne uspevaju da prepoznaju kako razlike mogu biti uključene u jedinstvo, optužba da dispenzacionalizam uništava jedinstvo Biblije i dalje stoji. Koje je to jedinstvo navodno uništeno? Po mišljenju nedispenzacionaliste, radi se o jedinstvu sveopšteg plana spasenja. Takozvani savez milosti je vodeća kategorija po kojoj se ima razumeti svo Pismo. Božija svrha u svetu je da otkupi; ljudi su bili, jesu i uvek će biti otkupljeni na isti način, u svim vremenima.
Bilo kakve razlike, koje teolog saveza priznaje, jednostavno su različiti aspekti sprovođenja ovog cilja, kojim upravlja savez milosti. „Sve u istoriji i životu podloženo je duhovnom otkupljenju,“ kaže jedan od zastupnika teologije saveza. U skorije vreme, Clarence Bass, protivnik dispenzacionalizma, navodi da je „crkva, kao otkupljeno telo Hristovo, jeste sažetak čitave strukture Božijeg plana na zemlji.“ Fuller jednako jasno govori o tome: „S jedne strane su oni koji Bibliju vide kao odvijanje Božijeg plana spasenja i koji se fokusiraju na Hristov krst. To je tradicionalno gledište koje zastupaju konzervativni elementi unutar glavnih denominacija.“
„Nema dispenzacionaliste koji umanjuje značaj Božijeg plana spasenja. Međutim, otvoreno je pitanje da li je to sva, pa čak i da li je to Njegova glavna namera. Dispenzacionalista vidi širu svrhu u Božijem planu za svet, a ta svrha je Njegova slava. Za dispenzacionalistu, slava Božija je vodeći princip i opšta svrha, a soteriološki program je glavno sredstvo koje se koristi za demonstraciju Njegove slave. Spasenje je deo, parče Božijeg programa, ali ne može se izjednačiti sa svrhom u celini. John F. Walvoord to sažeto iznosi:
„Svi događaji stvorenog sveta dizajnirani su da pokažu slavu Božiju. Greška koju čine teolozi saveza ogleda se u tome što različite aspekte Božijeg plana stapaju u jedan cilj – ispunjenje saveza milosti. Iz ugla logike, reč je o grešci redukcije – izdvajanju jednog aspekta celine kao elementa koji je određuje.“
Stoga, kao što je navedeno u poglavlju 1, ujedinjujući princip teologije saveza u praksi je soteriološki. Ujedinjujući princip normativnog dispenzacionalizma je doksološki, odnosno slava Božija; dispenzacije otkrivaju slavu Božiju, odnosno, On u njima manifestuje svoj karakter kroz različita pastirstva koja poverava čoveku.
U progresivnom dispenzacionalizmu, opšta svrha Božija pomerila se od doksološke prema Hristološkom. Ovo više odgovara naglasku progresivaca na pojmu mesijanskog i jedinstvenog pojma kraljevstva i Hristove sadašnje vladavine na nebu, na tronu Davidovom.
Neko bi mogao prigovoriti da se radi o jedva primetnim razlikama? Zar slava Božija, Božije delo otkupljenja i Hristološki/Mesijanski plan nisu praktično jedan te isti pojam? Nisu. Različiti naglasci koji proizilaze iz Hristološkog plana progresivaca biće razmatrani u poglavlju 9. Slava Božija pokazuje Bog onakvim kakav On jeste. Bog kao oganj koji proždire (Heb 12:29) otkriva i drugu stranu Božijeg karaktera, to da On sudi, što nije slika otkupljenja. Bez da ulazimo u sva pitanja koja se tiču spasenja u vreme važenja Mojsijevog zakona, prilično je jasno da je Bog, za vreme Zakona, imao i drugih ciljeva osim soterioloških. U suprotnom, kako bismo mogli razumeti iskaz apostola Pavla da je zakon bio „služba smrti“ i „služba osude“ (2. Kor 3:7, 9)? U najmanju se ruku može reći da ovo nisu opisi spasenja!
Kako znamo da slava Božija predstavlja nameru Božiju koja je iznad i izvan Njegove namere spasenja? Prvo, jasna tvrdnja iz Pisma objavljuje kako je i spasenje na slavu Božiju, što jednostavno znači da je otkupljenje jedno od sredstava u službi cilja – proslaviti Boga (Ef 1:6, 12, 14). U svoj svojoj čudesnosti, spasenje je samo jedna od strana slave Božije, tog dijamanta s puno aspekata. Drugo, svi teolozi, ma kakva bila njihova ubeđenja, shvataju da Bog ima plan za anđele. On ne podrazumeva spasenje, budući da ga izabrani anđeli neće iskusiti, a neizabrani ga ne mogu iskusiti. Stoga, Bog za anđele ima drugačiji program – drugačiju nameru – i taj program nije soteriološki. Treće, ukoliko je osoba premilenijalista (koji ne mora pripadati i nekom vidu dispenzacionalizma), ona razuma da, u programu kraljevstva, Bog ima cilj koji se, iako uključuje spasenje, ne ograničava na otkupljenje. Očigledno je da Bog za ovaj svet ima i drugih planova osim spasenja čovečanstva; međutim, posmatrajući stvari iz naše čoveku okrenute perspektive, skloni smo da to zaboravimo.
Poznato je da teolozi saveza jasno i glasno objavljuju kako je slava Božija glavna svrha Božija. Na primer, Charles Hodge kaže da je „krajnji uzrok svih Božijih planova Njegova slava.“ William G. T. Shedd je još određeniji: „Ni spasenje ni prokletstvo nisu konačni ciljevi, već sredstva za postizanje konačnog cilja: to je ispoljena slava Trojednog Boga.“
Međutim, teologija saveza pretvara plan spasenja u sredstvo koje obuhvata sva druga sredstva manifestacije slave Božije. Dakle, praktično posmatrano, teologija saveza koristi otkupljenje kao ujedinjujući princip. Nema sumnje da je ovo, delimično, posledica poduhovljavanja teksta Pisma – tako da u njemu nema ili ima tek nešto malo budućnosti za Izrael – čime se briše zaseban plan koji Bog ima za taj narod. Kada ne bi bilo ovog brisanja, teolog saveza bi mogao da uvidi kako će se slava Božija potpuno realizovati ne samo u spasenju, već i u jevrejskom narodu i kroz Njegov plan za anđele.
Bog ima različite načine da pokaže Svoju slavu; otkupljenje je jedan od tih načina – glavni, ali ne i jedini. Različiti načini upravljanja, sa pastirstvima koja imaju različite odgovornosti, nisu nekakvi međusobno potpuno odvojeni odeljci, već stupnjevi postepenog otkrivanja različitih načina na koje se očituje Božija slava. Dalje, iz ugla dispenzacionalizma, dispenzacije nisu samo sukcesivne već i progresivne manifestacije plana Božijeg. Čitav program dostiže vrhunac, ne u večnosti nego u istoriji, s dolaskom milenijumskog kraljevstva Hrista Gospoda. Milenijum je vrhunac istorije i veliki cilj Božijeg programa kroz vremena.
U skladu sa opštom tezom biblijskog teizma, u istorijskom procesu, ovaj cilj se postiže samo uz Božiju pomoć, budući da je pali čovek, lišen milosti Božije, bespomoćan u sukobu između dobra i zla. Jedinstvena odlika dispenzacionalizma jeste da ovaj konflikt ne podrazumeva manje ili više fiksnu snagu. Dispenzacionalizam na njega gleda više kao na konflikt koji raste do nivoa moćnog krešenda; tako se, istorijski i eksperimentalno, stalno na nov način, kroz nove dispenzacije, dokazuje čovekova vrhovna potreba za milošću kako bi bio u stanju da pristupi slavi Božijoj.
Kao nijedan drugi teološki sistem, dispenzacionalizam uviđa jedinstvo, raznolikost i progresivnost plana Božijeg za ovaj svet.

 

DODATAK: PROPOVED NA GORI

Kada je reč o dispenzacionalističkoj interpretaciji, jedna od omiljenih meta napada jeste ono što njeni protivnici smatraju dispenzaicionalističkim pogledom na Propoved na Gori. Jedan kritičar tvrdi da dispenzacionalisti podučavaju da „Propoved na Gori nije ni dužnost ni privilegija Crkve. Ne za sada.“ C. Norman Craus sledi „stranačku politiku“ i krivo predstavlja dispenzacionalizam, tvrdeću da su u njemu „Isusov život i naučavanja za Crkvu izgubljeni“. Poznavalac, cenjen od mnogih uključujući mene samog, ispravno sažima klasično dispenzacionalističko naučavanje o Propovedi, ali potom izvrće ono što je rekao, dodajući da dispenzacionalisti poučavaju kako Propoved „u međuvremenu, nema nikakve veze s Hrišćanima“ („u međuvremenu“ se odnosi na vreme do uspostavljanja kraljevstva).
Dispenzacionalističko učenje se hrišćanskoj javnosti predstavlja kao učenje koje ne samo što insistira na jedva primetnim razlikama – nož koji uzduž deli vlas na pola – već i odseca delove Biblije. Takva predstava navodi Hrišćane da odbace dispenzacionalizam. Kako Ladd to formuliše: „Sistem koji od Hrišćanina sklanja tako veliki deo Isusovog učenja mora u svojoj direktnoj primeni biti podvrgnut dubinskom ispitivanju.“
Zašto je Propoved na Gori postala centralna meta? Niko nikada dispenzacionalisti nije uputio kritiku zbog toga što poučava da se propisi o ishrani, navedeni u Mojsijevom zakonu, ne odnose na Hrišćanina. Propoved na Gori je drugačiji slučaj. Ona sadrži Zlatno Pravilo, Gospodnju Molitvu i druge omiljene pasuse. Sama pomisao da je moguće dovesti u pitanje njen direktan značaj za Hrišćanina neizbežno budi emocije, a ne doktrinu. Razume se, propisi o ishrani su jednako deo nadahnutog Pisma kao i Propoved na Gori; to je činjenica koju emocije lako previđaju.

 

RAZLIČITA GLEDIŠTA

TO JE PORUKA SPASENJA

Interesantno, ali i liberali i osvedočeni dispenzacionalisti prihvataju ovo gledište (iako je moguće da različito razumeju spasenje). Adolf Harnack (1851-1930), poznati nemački liberal, posmatra Propoved kao odnos dela-spasenje i kaže da se Isus u njoj kreće kroz „više oblasti ljudskih odnosa i pogrešaka, kako bi na svetlost izneo čovekove sklonosti i namere unutar svake od njih i na osnovu toga sudio njegovim delima, određujući mu nebo ili pakao.“ Slično gledište kaže da je „sasvim jasno da su bitni karakter i ponašanje. Spasenje dolazi onima koji se okreću s jednom mišlju, da obožavaju i potčinjavaju se Bogu, hodajući putem koji je otvorio Isus.“
John MacArthur Jr. se potrudio oko prigovora na pitanje koje sam postavio u prvom izdanju ove knjige: Gde je u Propovedi na Gori izneto hrišćansko evanđelje? Izneo je tvrdnju da je Propoved „čisto evanđelje, s pozivom koji je predstavljen jasnije nego ikada“. Tačno, govor sadrži više jasnih poziva, ali poziva na šta? Na veru u to da je Isus Hrist umro za naše grehe i ponovo ustao? To je nemoguće dokazati. Na pokajanje? Definitivno. Ko je trebalo da se pokaje? Jevreji kojima se obraćao. U vezi s čime je trebalo da se pokaju? Zbog svog nepoštovanja Božijeg zakona. Kojeg zakona? Mojsijevog zakona. Šta je cilj tog pokajanja? Ulazak u kraljevstvo nebesko, koje je bilo na dohvat ruke. Kako su ti ljudi razumeli kraljevstvo nebesko? Da je ono Mesijino, Davidovo kraljevstvo na zemlji, kraljevstvo u kojem će jevrejski narod imati istaknuto mesto.
Ovo kraljevstvo nije bilo Telo Hristovo, niti je samo po sebi bilo nebesko. To nije bilo kraljevstvo koje je odvojeno o svog konkretnog izraza u realnosti, a to bi, prema onome kako su prisutni razumeli Propoved, bilo Davidovo kraljevstvo na zemlji. Dobro sažimajući sve ovo, Mark Saucy kaže:
„Najpre, na početku svoje službe, Isus je Izraelcima objavio i ponudio obnovu Gospodnje vlasti u njihovoj zemlji; to bi donelo Njegov mir i pravednost, a oni bi kroz nju bili blagoslov ostatku sveta. Kraljevstvo o kojem je On govorio je fizičko, slavno i moćno, kraljevstvo u kojem se opaki moraju pokajati ili će osetiti njegov gnev.“
Ako je Propoved „čisto evanđelje“, zar u njoj nije predstavljeno dela-spasenje evanđelje?

 

TO JESTE PORUKA ZA CRKVU?

Ovo „za“ upućuje na tumačenje poruke na način da je ona obavezujuća za crkvu, i to ne samo u smislu primene principa iznetih u njoj, već u smislu doslovnog tumačenja reči. Na primer, D. Martyn Lloyd-Jones kaže da je Propoved „namenjena svim Hrišćanima. To je savršena slika života u Božijem kraljevstvu.“ On zatim opisuje Božije kraljevstvo kao „suštinski duhovno“, što je suprotnost „materijalističkoj“, „političkoj“ i „vojnoj“ koncepciji koju su držali Jevreji u Isusovo vreme.
Ukoliko je Propoved upućena direktno crkvi, biće teško, ako ne i nemoguće, interpretirati je u celosti, uz doslednu primenu principa doslovnosti. Na primer, George Ladd, koji veruje da Propoved na Gori predstavlja Božiji standard pravednosti u doba crkve, razrešava ovu interpretativnu dilemu upozorenjem protiv doslovnog razumevanja ovog učenja. Kao dokaz, on navodi činjenicu da ni Isus nije okrenuo drugi obraz (Jn 18:23); stoga, stih u Mateju 5:39 ne smemo razumeti u „krutoj doslovnosti“. Neko bi (u šali!) mogao primetiti da bi se „kruta doslovnost“ mogla nazvati i „mekana doslovnost“? Ako zakone iznete u Propovedi treba poštovati danas, ne znam nikoga ko ih dosledno tumači doslovno; nema ni govora o tome da ih neko doslovno i poštuje. Bankrotirali bi svaki biznismen i sve hrišćanske škole ako bi svakome dali ono što od njih traži (Mt 5:42). Svako ko tumači suočava se sa ovom dilemom: ako je „za“ crkvu, može li se Propoved dosledno interpretirati doslovno?
Nakon što sam, pripremajući se za seriju predavanja na ovu temu, pročitao brojne knjige o Propovedi, stekao sam utisak (i još uvek ga gajim) da Martyn Lloyd-Jones bolje od bilo kog drugog tumači i primenjuje Propoved služeći se principom dosledne doslovne interpretacije (iako on ne prihvata dispenzacione razlike).
Neki od onih koji prihvataju ovu interpretaciju Propovedi ističu da Jamesovo pismo sadrži barem petnaest aluzija na pouke iz nje. Stoga, zaključuju da Propoved jeste za crkvu. Šta ćemo, međutim, sa još najmanje petnaest drugih poduka u Propovedi, koje James ne pominje? Da li su i one, pa time sve pouke iz Propovedi, za crkvu. Recimo da istu logiku sledimo u pogledu Mojsijevog zakona. Znamo da Pavle u svojim poslanicama ponavlja devet od Deset zapovesti, plus zapovesti koje nisu deo Dekaloga. Da li to znači da Pavle čitav Mojsijev zakon čini obavezujućim za crkvu?
Drugi ističu činjenicu da je Matej svoje evanđelje napisao u vreme kada je crkva već bila potpuno uspostavljena; zašto bi u njega uključio Propoved ukoliko nije očekivao da crkva poštuje poduke iz nje? Imajte na umu da ne govorimo o primeni, već o interpretaciji; drugim rečima, treba da bude tumačena za crkvu, a ne jednostavno primenjena na crkvu. Ako je ovo neizbežna logika, hoćemo li i druga Hristova učenja koja je Matej zabeležio tumačiti kao da su za crkvu? Šta ćemo sa Matejom 10, posebno sa stihovima 5-10 i 34-36? Ili 15:26? Ili 19:21? Ili 24:20? Ako osoba ne prepoznaje dispenzacione razlike u evanđeljima, uključujći Propoved na Gori, u manjem ili većem stepenu će napustiti doslednu doslovnu interpretaciju.

PORUKA SE ODNOSI NA KRALJEVSTVO

Namerno sam upotrebio reči „se odnosi“, a ne „za“, kako bih pod ovaj naslov mogao da uključim nekoliko međusobno sličnih dispenzacionalističkih interpretacija koje Propoved dovode u odnos s nekim aspektima kraljevstva. Ponavljam, ovo se odnosi na interpretaciju, a ne na primenu; jer, svi dispenzacionalisti koje sam ikada pročitao kažu, čak insistiraju na tome da Propoved sadrži poduke čiji se principi primenjuju na crkvu.
Stoga, nema sumnje da je pogrešno reći kako ova dispenzacija/kraljevstvo interpretacija znači da Propoved „u međuvremenu (do dolaska kraljevstva), nema nikakve veze s Hrišćanima“. Prvo izdanje Scofield Reference Bible (1909) jasno navodi da se Propoved „jasno, može primeniti na moral jednog Hrišćanina.“ L. S. Chafer je suštinski rekao istu stvar: „Sekundarna primena na crkvu znači da se iz nje mogu izvući lekcije i principi.“ Postoji razlika između razumevanja Propovedi kao pravila za život (u tom slučaju, preporuke iz nje se moraju uzeti doslovno) i primene pouka i principa izvučenih iz nje. Postoje tri osnovna gledišta.
1. Propoved se odnosi samo na milenijumsko kraljevstvo. Ovo je gledište koje nedispenzacionalisti uopšteno povezuju s dispenzacionalizmom. To je očito bilo gledište prvog izdanja Scofieldove Biblije i Chafera. Drugim rečima, Propoved će postati pravilo za život kada na zemlji bude uspostavljeno Hristovo milenijumsko kraljevstvo. Ovakvo shvatanje uzima Propoved u njenom doslovnom značenju.
Nameće se jedno jednostavno pitanje povodom ovakvog stajališta: Ako će Propoved biti novo pravilo za život u milenijumskom kraljevstvu, kakvog će smisla imati molitva „Neka dođe carstvo tvoje“, budući da je ono već došlo (Mt 6:10)? Drugo pitanje glasi: Ako je Propoved za buduće kraljevstvo, kada će vladati pravednost, zašto će biti progonjenih (Mt 5:10)?
2. Odnosi se na bilo koje vreme u kojem se približilo Mesijino kraljevstvo. Dakle, to je detaljno objašnjenje Gospodnjeg poziva Izraelu da se pokaje. Vreme u kojem se kraljevstvo približilo uključuje vreme u kojem je Gospod to izrekao, kao i buduće vreme Velike Nevolje, kada će se približiti uspostava kraljevstva i Hristov drugi dolazak. Ovo gledište je podržano stihovima iz Propovedi u kojima se navešćuje dolazak kraljevstva (Mt 5:11-12, 44; 6:10; 7:15). Gledište koje ovo drži jedinom svrhom Propovedi oslabljeno je odeljcima koji zahtevaju poslušnost u kontekstu vladavine pravednosti (5:38-42). Ipak, ovo gledište bi takođe doslovno interpretiralo Propoved.
3. Odnosi se na vreme u kojem se kraljevstvo približilo (to znači, za vreme dok je naš Gospod hodao po zemlji i za vreme dolazeće Nevolje), kao i na vreme kada će milenijumsko kraljevstvo funkcionisati na zemlji. Ovo je kombinacija prethodna dva stajališta i dopušta doslovnu interpretaciju stihova koji najavljuju dolazak kraljevstva, kao i stihova koji se odnose na uslove njegovog uspostavljanja.

 

ZAKLJUČAK

Da sumiramo; šta je ono što dispenzacionalista (barem) kaže u pogledu Propovedi na Gori? Naveo bih četiri stvari: (1) Ona je detaljno objašnjenje toga šta je Gospod smatrao pokajanjem. Njome su Jevreji pozvani na unutrašnju promenu – promenu srca koje nije marilo za zahteve za uspostavljanje Mesijinog kraljevstva. Stoga, (2) Propoved se odnosi na bilo koje vreme u kojem se kraljevstvo približilo. Međutim, (3) odnosi se i na život u milenijumskom kraljevstvu. I (4) kao i svo Pismo, Propoved je primenjiva i korisna vernicima u ovom vremenu.
Dispenzacionalista prepoznaje značaj i primenu pouka iz Propovedi za današnje vernike, ma koliko nedispenzacionalisti želeli da to predstave drugačije. Dispenzacionalista, ipak, primarno ispunjenje Propovedi i puno pridržavanje njenih zakona povezuje s vremenom približavanja ili uspostavljanja Mesijinog kraljevstva. Uostalom, postoji puno drugih delova Pisma za koje će svaki konzervativni tumač reći da nisu direktno primenjivi na današnje vernike, ali ipak imaju značaj u današnje vreme. Dispenzacionalisti veruju da su gnev, požuda, razvog i ubistvo greh, i oni to veruju kako na osnovu Propovedi na Gori tako i na temelju drugih delova Pisma. Dispenzacionalisti veruju da su Zlatno Pravilo i Gospodnja molitva odlične smernice kojih se treba držati. Oni isto tako veruju da se potpuna, čvrsta, ne-prilagođena primena Propovedi na više načina odnosi na Mesijino kraljevstvo, ali ne umanjuju značaj Propovedi za buduće doba.
Ovo je suština dispenzacionalističke interpretacije Propovedi. Da li je ona tako strašna? Ako ništa drugo, drži se načela doslovne interpretacije; doslednost u pogledu hermeneutičkog principa je daleko važnija od odbrane teološkog sistema. Ova interpretacija ni na koji način ne zanemaruje značaj etičkih pouka iz Propovedi u današnjem vremenu, prepoznajući krajnju svrhu Propovedu.
Ostaje još par stvari. Jedna je sledeća: Na račun dispenzacionalista se obično stavlja optužba kako Propoved posmatraju kao čist zakon, bez evanđelja. Onima koji upućuju ovakvu optužbu, postavljamo sledeće pitanje: Gde je u propovedi izloženo evanđelje? Jedan od odgovora na ovo pitanje je sledeći: „Princip milosti dominira čitavim biblijskim otkrivenjem nakon pada.“ Ipak, nema izričitog izlaganje evanđelja u Propovedi.
Druga stvar je ovo: Dispenzacionalisti često ističu odsustvo crkve iz Propovedi. Oni su spremni da priznaju kako ovo ne dokazuje da Propoved nije primarno za crkvu, ali jeste veoma čudno da ovo, najkompletnije od svih Hristovih poučavanja, nijednom ne pominje Svetog Duha ili crkvu kao takvu ili molitvu u ime Hrista. Hrist je za vreme svoje službe na zemlji poučavao o ovim stvarima, ali ne i u Propovedi (Jn 14:16; 16:13; 24; Mt 16:18). Kada je reč o molitvi, Gospod je kasnije rekao da bi ona trebalo da bude upućena u Njegovo ime; važna je činjenica da Propoved to nigde ne otkriva. Ovo je ozbiljan propust ukoliko je Propoved „pravilo za dnevni život hrišćanskog vernika.“
Uobičajeni odgovor nedispenzacionaliste na ove tvrdnje glasi da Propoved mora biti dopunjena učenjem iz ostatka Novog Zaveta. Ovo dopunjavanje, čini se, uključuje neke bitne razlike, što baca senku sumnje na svaku interpretaciju koja Propoved postavlja kao pravilo života vernika.
Dakle, dispenzacionalna interpretacija Propovedi na Gori jednostavno pokušava da se dosledno drži principa doslovne, normalne ili očigledne interpretacije. To rezultira odsustvom pokušaja da se poduke iz Propovedi prvenstveno i potpuno usmere na vernika u ovom vremenu. Ali, ovakva interpretacja ni najmanje ne zanemaruje činjenicu da su etički principi Propovedi ne samo primenjivi već i obavezujući za današnje vernike. Može li se ovo uistinu nazvati „otkidanjem stranica iz Biblije“?

 

Prevod: Branko Gotovac, 2016