PRAVILO 2

Otkriti činjenice i istine predstavljene u određenom odeljku i tačno zabeležiti reči teksta

 

II Drugo pravilo tumačenja je da se otkriju činjenice i istine predstavljene u određenom odeljku i da se tačno zabeleže reči teksta.

A. Pažljivo zabeležite svaku iznetu tvrdnju i činjenicu iznetu u određenom odeljku.

1. Definicija činjenica: Činjenica je nešto učinjeno, realno, istinito (činjenice uvek obaraju teorije koje nisu u skladu s istinom).

2. Prikupiti činjenice pod sledećim naslovima:
a. Istorijske činjenice
b. Naučne činjenice
c. Fizičke činjenice
d. Duhovne činjenice

3. Klasifikovati činjenice koje su predstavljene u bilo kom tekstu Pisma po gramatičkim pravilima:
a. Analizirati svaku rečenicu svakog korišćenog dela Pisma.
b. Zabeležiti koja je vrsta rečenice upotrebljena.
c. Zabeležiti temu pasusa ili odeljka.
d. Zabeležiti da li je subjekat aktivan ili pasivan.
e. Ukoliko postoji, zabeležiti motiv za određeni akt.
f. Zabeležiti da li na nekoga utiče ono što je rečeno ili učinjeno.

 

B. Otkriti istine u svakom odeljku i analizirati ih u svetlu velikih i temeljnih principa istine koji rukovode čoveka u svakoj oblasti njegovog delovanja.

1. Fizički svet kontrolišu zakoni.

2. Um je kontrolisan neprekršivim zakonima i principima.

3. U oblasti etike i religije postoje istine i principi koji nisu fleksiblni.

4. Nepromenjivi principi i istina vladaju i u duhovnoj realnosti.

 

C. Tačno zabeležiti kako glasi tekst.

1. Reči su simboli pojmova.

2. Svaka reč i svaka grupa reči nosi određeno, specifično značenje. To posebno važi za Pismo, koje je dublje od bilo čega drugog napisano i koje je mnogo više od zapisa nadahnutih ljudi.

3. Analizirajte pravo značenje svake reči datog teksta.

 

D. Sledi ograničena primena ovog pravila:

1. Tekst; Postanak 1:1-2: U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bezlična i prazna, i tama beše nad površinom bezdana. A nad površinom voda lebdeo je Duh Božiji.

2. Analiza teksta:
a. U početku. Ova sintagma je priloški izraz, koji ukazuje na deo večnosti koji prethodi vremenu (vreme je počelo sa stvaranjem).
b. Bog je subjekat i aktivan je; On je nosilac radnje.
c. Glagol stvoriti znači učiniti da nešto počne da postoji; nešto što pre toga nije imalo oblik ili supstancu.
d. Nebo i zemlja čine objekat na koji je Bog delovao. (Ako bi se kretali brzionom od 30.000 kilometara na čas, Glenn i Carpenter bi više od 13.000 godina putovali do najbliže zvezde.
e. Imajući u vidu Isaiju 45:18, A zemlja beše bezlična i prazna može se shvatiti na sledeći način: Zemlja postade pusta i prazna.
f. I tama beše nad površinom bezdana ukazuje na to da je prvo postojala svetlost, ali da je posle neke katastrofe tama obavila zemlju.
g. U svetlu temeljnih Biblijskih istina, rečenica A nad površinom voda lebdeo je Duh Božiji, otkriva da se Treća Osoba Trojstva kretala ili da je lebdela nad vodama.

3. Vežba: Analizirati Psalam 2:1-3

___________________________________________________________________________

 

OBJAŠNJENJE

U prethodnom delu ove serije tekstova, izučavali smo nešto što sam nazvao Prvo pravilo u tumačenju Pisma. Ispitujući ovaj prvi korak, videli smo da osoba mora da razume ko je autor napisanog, vreme pisanja, priliku u kojoj je to napisano, njegov specifičan cilj za pisanje i vremena u kojima su živeli ljudi kojima se autor obraća. Kada neko raspolaže svim ovim podacima, po pravilu je u stanju da mnogo tačnije tumači izrečeno. Može jasnije da uhvati tok misli i da uvidi vezu između iskaza.

Sledeće pravilo tumačenja jezika, kada je o Pismu reč, moglo bi se formulisati na sledeći način: Drugi korak u tumačenju Pisma jeste otkrivanje činjenica i istina koje su predstavljene u određenom odeljku i tačno beleženje reči teksta. Nakon što je osoba izvukla sve što može iz podataka o autoru i onima kojima je poruka upućena, vremenima i dobima, okolnostima komunikacije, ona je u stanju da primeni drugo pravilo ili drugi korak interpretacije – u nastojanju da razume poruku koju je autor nameravao da prenese.

I Analiza pravila – prikupljanje i klasifikovanje činjenica i istina

Deo smo svega s čim se susrećemo. Život je lanac uzročnosti. Svaki konsekvens ima svoj antecedens (Svaka posledica ima svoj uzrok koji joj prethodi). U svetlu ovih aksiomatskih istina, moraju se prikupiti sve činjenice određenog teksta, moraju se ispravno klasifikovati, svaka činjenica mora biti stavljena u odnos sa onim činjenicama sa kojima je povezana, ukoliko postoji neka veza.

A. Prikupljanje činjenica i istina datog teksta

Nužno je da pažljivo zabeležimo svaku iznetu tvrdnju i svaku navedenu činjenicu, nezavisno od toga da li se radi o istorijskoj činjenici ili naučnoj istini ili principu.
Živimo u praktičnom svetu. Vizionar ima velikih poteškoća u toj atmosferi radnog dana u kakvoj mi živimo. Čovek mora biti s nogama na zemlji, čak i dok pokušava da razmišlja o nečemu ili da izgradi teoriju o određenoj stvari. Činjenice su činjenice – stvari koje su se uistinu dogodile. Činjenice uvek opovrgavaju teorije koje nisu u skladu s istinom. Kad god postoji sukob između teorija i činjenica, moramo odbaciti teorije i uhvatiti se činjenica.

U svakoj oblasti čovekovog delovanja postoje veliki i temeljni principi i istine. Fizičkim svetom upravljaju zakoni koje mu je postavio Sveznajući Stvoritelj. U sferi uma postoje slični principi, jednako neprekršivi i nepromenjivi kao i zakoni u oblasti materijalnog. Istine i principi postoje i na polju etike i religije. Takođe, nisu fleksibilni. Ne mogu se nekažnjeno skloniti u stranu. Na isti način, postoje principi i istine koji deluju u oblasti duhovnog. I oni su nepromenjivi.

U svetlu navedenih činjenica, dok čita Pismo, čovek bi trebalo da nastoji da prikupi svaku činjenicu i zabeleži svaki princip iznet u datom odeljku. Drugim rečima, rekao bih da su reči simboli za pojmove. Svaka reč ili grupa reči nosi određeno, specifično značenje. Ovo posebno važi za Pismo, koje je dublje od bilo čega drugog napisano i koje je mnogo više od zapisa nadahnutih ljudi. Bog je tu informaciju sačuvao za nas. Stoga bi trebalo da težimo da otkrijemo iznete činjenice i postavljene principe i istine.

 

B. Klasifikovanje istina i činjenica datog teksta

Klasifikacija istina i činjenica, predstavljenih u određenom tekstu Pisma, od ogromnog je značaja. Rečenica se sastoji iz različitih delova govora. Ima rečenica u kojima je upotrebljen svaki deo govora. U mnogima, isti deo govora se ponavlja. U dobro napisanom pasusu, svaka rečenica stoji u adekvatnom odnosu sa opštom idejom koja se iznosi u nekom delu dokumenta. Dok analiziramo rečenicu ili pasus, jako je važno da uočimo element vremena, ukoliko je naznačen. Važan je i tip korišćene rečenice: da li je izjavna, upitna ili zapovedna. Čitalac bi, isto tako, morao da uoči subjekat rečenice, teme, pasusa ili veće celine. Da li je subjekat rečenice nosilac radnje ili trpi radnju? Da li izrečeno, odnosno učinjeno ima posledice po nekoga? Otkrivene činjenice moraju biti stavljene u međusobni odnos i klasifikovane – kako one koje se tiču fizičkih pojava, tako i one koje deluju u psihološkoj ili duhovnoj sferi.

 

C. Precizno uočavanje jezika

Ako govorimo o prikupljanju i klasifikovanju činjenica i istina, nužna je analiza rečenice, pri čemu bi trebalo voditi računa o različitim delovima govora i njihovom međusobnom odnosu. Potreban je dodatni oprez: Osoba mora voditi računa o upotrebljenim rečima. Ukoliko je moguće, trebalo bi da zna izvorno značenje reči. Svaka reč rasvetljava određenu misao. Termini često bivaju izmenjeni upotrebom. Dopustite mi da u vezi s ovim napomenem kako je izrazito važno voditi računa o malim rečima. Često su jednako bitne kao i velike. S obzirom na to da su male, često ignorišemo kratke reči. One, međutim, ukazuju na tačan odnos među rečima. Veznici nisu ništa manje važni. Određene male reči određuju nijansu ili boju neke misli. Ovo posebno važi za Grčki jezik. Osoba, dakle, mora imati u vidu kako tačno glasi određeni pasus, ako iz određenog teksta hoće da izvuče ispravnu, definisanu, preciznu ideju.

 

II Primena ovog pravila

Nakon što smo analizirali princip uključen u pravilo o kojem govorimo, sada ga možemo primeniti na određene odeljke Pisma, uzete iz različitih delova Reči. Kao prvi primer, uzmimo Postanak 1:1-2:
U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bezlična i prazna, i tama beše nad površinom bezdana. A nad površinom voda lebdeo je Duh Božiji.

U skladu s drugim pravilom tumačenja, treba da otkrijemo činjenice i principe, ukoliko ih ima, sadržane u ovom iskazu. U stihu 1, koji predstavlja jedan od najdubljih iskaza u čitavoj Božijoj Reči, saznajemo više činjenica. Sintagma U početku je priloški izraz, koji ukazuje na deo večnosti koji prethodi vremenu.

Vreme je počelo sa stvaranjem univerzuma. Stoga, početak o kojem se ovde govori jeste deo večnosti koji prethodi stvaranju. U tom delu večnosti, Bog je postojao. On je Večan, Bog Večni. On je Uzrok svemu, a Sam nema uzroka. On nosi materijalni univerzum i vodi ga do velikog kraja. U njemu živimo, krećemo se, postojimo. Tomovi knjiga mogli bi se napisati o Svemogućem.
U ovom stihu nam je rečeno da je ovo svemoćno, samopostojeće Biće, koje znamo kao Boga, učinilo akt stvaranja. Ispitivanje ove reči otkriva činjenicu da ona znači učiniti da postoji nešto što nije imalo oblik i supstancu pre Njegovog čina stvaranja. Izučavanje Pisama pokazuje da za ovaj čin nije sposoban niko do Sveznajući, Svemogući Bog.

Prema stihu kojim se bavimo, ono što je stvorio jesu nebo i zemlja. Nebo podrazumeva sva nebeska tela u ogromnom svemiru. Moderni astronomski instrumenti omogućavaju da čovekovo vidno polje obuhvati prostranstva o kojima čovek ranije nije ni sanjao. Kada budu napravljeni još moćniji i efikasniji instrumenti i kada otrkijemo nove metode istraživanja svemira, naše ideje o univerzumu i naš pojam o svemogućem Bogu biće u velikoj meri obogaćeni. Mada nas zanimaju nebo i nebeska tela, prilično smo usredsređeni na zemlju na kojoj živimo. U ovom stihu, koji se na Hebrejskom jeziku sastoji od samo sedam reči, iznosi nam se duboka, veličanstvena tvrdnja o početku fizičkog sveta – sferi duhovnog sveta. Ovaj stih se bori protiv i pobija i politeizam, i panteizam, i materijalizam, i idealizam. U stvari, odbacuje sve moderne, ali lažne filozofske koncepcije porekla univerzuma, dajući nam najrazumnije, logično objašnjenje tog pitanja.

U drugom stihu, pažnja nam je usmerena na zemlju. Kaže nam se da je bila bezlična i prazna. Kada ovo čitamo i prisetimo se Isaije 45:18, gde se navodi da Bog koji sazda zemlju i načini … nije je pustu stvorio, zaključujemo da je očigledno, s obzirom da su Božija dela savršena, zemlja opustošena nakon što je stvorena. Stoga bi precizan prevod Postanka 1:2 sa Hebrejskom jezika glasio: I zemlja postade bezlična i prazna. Rečeno nam je i da tama beše nad površinom bezdana. Implikacija ove tvrdnje jeste da je prvobitno postojala svetlost, ali da je, nakon nekakve katastrofe, tama obavila zemlju.

Neko vreme nakon toga – ne znamo o koliko dugačkom ili kratkom periodu je reč – Duh Božiji kretao se ili lebdeo nad vodama. Ovde nam se ne kaže zašto je On to činio. Nije nam rečeno ni na koga se misli kada se kaže Duh Božiji. Kada, međutim, ovaj stih čitamo u svetlu koje na njega bacaju povezani odeljci, postaje nam jasno da se pod Duhom Božijim podrazumeva Treća Osoba Svetog Trojstva – Sveti Duh.

U primeni drugog pravila tumačenja na ovaj odeljak, zapravo analiziramo dve rečenice koje čine ova dva stiha. Posmatramo različite izraze, imenice, glagole, predloge i prideve. Isto tako, vodimo računa o značenju tih reči. Određujemo tačno i precizno značenje svakog termina. Čineći to, otkrivamo iznete činjenice i istine, stičući definisanu, određenu ideju o istini koju ovu termini prenose.

Primenom našeg principa na ove stihove, bio sam u mogućnosti da, na najkraći mogući način, ukažem na činjenice i istine iznete u ovim čudesnim izjavama. Obiman tekst bi mogao biti posvećen razmatranju ovog pasusa. Moja analiza je, međutim, dovoljna da pokaže značaj obraćanja pažnje na ono što je rečeno u određenom tekstu. Zato, kada čitamo neki pasus, postavimo sebi najpre sledeće pitanje: Šta tačno kaže ovaj tekst? Onda se možemo dati na otkrivanje njegovog značenja.

Sada ćemo se osvrnuti na drugačiji tip iskaza koje srećemo u Pismima. Postanak 1:1-2 je historijski iskaz. Pogledajmo sada jedan proročki iskaz: Zašto se razbesneše narodi i narodnosti ispraznosti snuju? Digoše se kraljevi zemaljski i vladari se udružiše zajedno protiv Gospoda i protiv Pomazanika njegovog. Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe užad njihovu! (Psalam 2:1-3).

Ako obratimo pažnju na ono što ovi stihovi govore, razumećemo da je psalmista, vođen Svetim Duhom, video dolazeći međunarodni ateistički, antisemitski, antihrišćanski, političko-religiozni savez.

Kontekst prvog pitanja, koje je doslovno, jeste sledeći: Zašto se narodi okupljaju s ljutnjom? Očigledno je da se okupljaju u besu. Možemo li ovo pitanje da shvatimo bukvalno? Jasno je da nije moguće da se milijarde ljudi na svetu okupe na bilo koji način. Međutim, prema stihu 2, delegati na ovoj konvenciji su vladari zemlje. Ovaj drugi stih nam omogućuje da razumemo prvi. Svrha ovog okupljanja je razmišljanje o onome što psalmista naziva ispraznošću – nečemu što mora propasti. Kada prepoznamo da je ovo predviđanje okupljanja na kojem su kraljevi i vladari zemlje delegati, možemo videti da se radi o međunarodnom skupu. Da se radi o ateističkom skupu jasno je iz činjenice da je usmeren protiv GOSPODA. Da je antisemitski vidi se po tome što je protiv GOSPODA, Boga koji Se otkrio Izraelu i koji, kroz čitav Stari Zavet, Sebe naziva Bogom Izraelovim. Da je antihrišćanski vidi se iz toga što je usmeren protiv Božijeg pomazanika, Njegovog Mesije.

Nakon rasprave, sledeća rezolucija biće stavljena na glasanje: Hajde da raskinemo njihove sveze (vezu GOSPODA i Mesije) i da zbacimo sa sebe užad njihovu. Ako išta znače, reči ovih stihova imaju značenje koje je iznad navedeno. Ništa više, ništa manje od toga. Dobro, svaka ideja se može dodatno pojasniti i svaka slika učiniti slikovitijom, ali ovo su temeljne zamisli citiranog pasusa.
Da li je ikada sazvan ovakav međunarodni skup, s namerom da se odstrani vera u Boga i Hrista? Svako ko išta zna o svetskoj istoriji, zna da bi odgovor na ovo pitanje bio negativan. Ovo predviđanje se nikada nije ostvarilo.

Neko mi je, međutim, ukazao na činjenicu da su ovi stihovi citirani u Delima apostolskim 4:25-26 i da su primenjeni na ono što su Pilat, Irod i Judejski sinedrion preduzeli protiv Gospoda Isusa Hrista. Ali, i dalje se ne radi o okupljanju. Govorimo o dva nebitna Rimska službenika, koji sarađuju s Judejskim sinedrionom protiv Hrista. Nema ni govora o rezoluciji – Hajde da raskinemo njihove sveze (vezu GOSPODA i Mesije) i da zbacimo sa sebe užad njihovu – ili o njenom izglasavanju. S obzirom da delovanje ovih Hristovih neprijatelja ne daje potpunu sliku onoga što je rečeno u citiranom odeljku, možemo reći da je njegova novozavetna primena tek delimično, ograničeno, nepotpuno ispunjenje proroštva. Štaviše, možemo biti sigurni da će se ostvariti doslovno – onako kako je zapisano. Stoga, dolazimo do zaključka da je ovaj odeljak zapravo proroštvo o budućem međunarodnom ateističkom, antisemitskom, antihrišćanskom, političko-religioznom savezu.

Otkrili smo činjenice koje su iznete u Psalmu 2:1-3, klasifikovali smo ih i obratili pažnju na to kako oni tačno glase. Razume se, nismo išli u opširno studiranje ovih stihova – što ovde i nije moguće, s obzirom na ograničenost prostora (u svojoj knjizi Mesija: Njegov Prvi Dolazak, šire raspravljam o ovom Psalmu).

Pogledajmo sada Jovana 1:1- 2: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Ona u početku beše u Boga.

Izraz kojim počinje stih 1, U početku, odmah podseća na Postanak 1:1. Ako čitamo treći i četvrti stih prve glave Jovanovog evanđelja, a potom ih poredimo s onim što govori Postanak 1:1, uvidećemo da ovaj izraz ima potpuno isto značenje u oba slučaja, odnosno da ukazuje na onaj deo večnosti koji prethodi vremenu.

Sledeće na šta treba da obratimo pažnju jeste glagolski oblik beše. Reč koja je upotrebljena u Grčkom ukazuje na trajanje u prošlosti; u ovom slučaju, govorimo o neograničenoj prošlosti.
Subjekat ove rečenice je Reč. Specifična upotreba ovog termina pokazuje da je iskorišćen u svom neuobičajenom značenju. Kada posmatramo i povezane pasuse, uviđamo da se odnosi na jednu od Osoba Trojednog Boga, to jest, na Sina. Da je ovo tumačenje ispravno, vidi se iz ostatka stiha: Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Predlog u ukazuje na lični odnos. Dakle, u pitanju je lični odnos, bliski odnos s Bogom. On, međutim, nije bio ni anđeo, ni heruvim, ni serafim; On je bio Božanske prirode, šta je naznačeno na kraju rečenice.

Da bi predupredio netačna, pogrešna stanovišta i da bi osigurao adekvatnost pojma, apostol je u drugom stihu naveo Ona u početku beše u Boga. Bio je u bliskom odnosu zajedništva s Bogom – od večnosti.

Mogli bismo uzeti svaku pojedinačnu reč, mogli bismo je mikroskopski istražiti; posmatrajući povezane pasuse, došli bismo do različitih nijansi misli koja je ovde predstavljena. I ovo što je do sada rečeno dovoljno je da se ilustruje značaj otkrivanja činjenica i istina iznetih u jednom pasusu Pisma, kao i izvlačenja tačno onog što taj pasus govori.

Drugim rečima, ovi primeri su dovoljni da se naglasi značaj drugog pravila ili drugog koraka u tumačenju Pisma.

 

David L. Cooper