PRAVILO 1

Otkriti Autora, Ljude kojima je Pismo upućeno, njihove živote i vreme

Poznavanje određenih pravila tumačenja i posmatranje tih pravila kroz proučavanje Pisama izuzetno je važno i od velike je pomoći za jasno razumevanje Božije Reči.

I. Prvo pravilo tumačenja jeste da se otkrije autor, ljudi kojima je tekst upućen, životi i vreme tih ljudi uključenih u poruku.

A. Otkriti Autora

1. Upoznati se sa njegovim kućnim životom, i u pozadini toga sa životom njegovih roditelja, njegovim roditeljskim nasleđem.
2. Upoznati se sa njegovim društvenim životom.
3. Upoznati se sa njegovim radnim, profesionalnim okruženjem.
4. Upoznati se sa njegovim generalnim životnim stajalištem.

 

B. Otkriti ljude ili cilj kome je poruka upućena

1. Otkriti kome ili čemu su upućene reči iz određenog teksta, ili o kome ili čemu govore.
a. Mojsije i Proroci govorili su direktno Izraelu, a njihovo stajalište je u pravilu bilo da su govorili sa zakonske tačke gledišta.
b. Pisci Novog Zaveta pisali su i govorili o Božijem opremanju i opskrbi u vođenju života i aktivnosti i Jevreja i Pagana, koja dolazi kroz milost i istinu koju je On poslao kroz Isusa Hrista.
c. Ono šta je govoreno Izraelu kao naciji ne znači nužno da se to može primeniti na Crkvu Božiju, i obratno. (Ono što su Mojsije i Proroci govorili Izraelu kao narodu ne bi trebalo da se primenjuje ni na koga drugoga, osim na Izrael. Ukoliko je u određenom odlomku uspostavljen neki temeljni princip, on se može primeniti na neki sličan slučaj, ali trebalo bi biti potpuno siguran da analogija, da sličnost postoji, pre nego uradimo samu primenu principa. Uporedi Jeremija 31:31 sa Jevrejima 8.
Knjiga Psalama izražava nacionalnu nadu Izraela i duhovni odnos Izraela sa Bogom. Međutim, postoje Psalmi koji su gotovo u potpunosti lične prirode – Psalam 1, 23, 25.
d. Iako su svi zapisali jedno i jedino Evanđelje, (Galatima 1:8-9), pisac svakog od četiri Evanđelja pisao je različitoj grupi ljudi:
– I. Matej je pisao Jevrejima
– II. Marko je pisao Rimljanima
– III. Luka je pisao Grcima
– IV. Jovan je pisao Gnosticima.
e. Izveštaj iz Dela Apostolskih je moguće napisan za samo jednu osobu, za Teofila, ali poruka knjige ima neprocenivu vrednost za Crkvu danas.
f. Postoje neki delovi iz Pisma koji nisu izgovoreni nepogrešivo od Duha Božijeg:
I. Bilo koji citat iz poglavlja 1-2 i poglavlja 38-42 iz Knjige o Jovu može se smatrati nadahnutim otkrivenjem od Boga, ali materijal koji pronalazimo u poglavljima 3-37 Knjige o Jovu ne bi trebalo uzdizati na nivo otkrivenja Božijeg. Ova poglavlja su jednostavno nadahnuti zapis o onome šta je čovek rekao i učinio (Knjiga o Jovu 38:2).

II. Ovo šta je rečeno za Knjigu o Jovu, uz dužno poštovanje, istina je i za Knjigu Propovednika, jer se radi o duhovnoj biografiji čoveka od 1:1 – 12:12.
2. Kao dodatak ovome, posebno bi trebalo primetiti da li su specifična obećanja, ili obećanje koje je dano u Pismima, učinjena tačno određenim ljudima, pod tačno određenim uslovima. (Jer svako može da stane pred Boga na istom temelju kao onaj kojem su obećanja dana i to tako da ustvrdi da je i sam primatelj istog obećanja jer Gospod ne gleda ko je ko.)

 

C. Otkriti život i doba ljudi koji su uključeni u taj slučaj.

1. Primetite duhovne uslove koji prevladavaju
2. Primetite političke, ekonomske i društvene uslove.
3. Primetite situaciju u svetu.
4. Obratite pažnju na zakone i običaje vremena jer oni čine da se ljudi menjaju i saobražavaju svoje življenje prema posebnim okolnostima, u posebnim vremenima – na primer;
a. New York zahteva zakone za upravljanje prometom na vodenim površinama. Arizona nema potrebe za takvim zakonima.
b. Jevreji proslavljaju Pashu; Hrišćani slave Vaskrs da bi se prisetili sa dužnim poštovanjem slobode koju im je Bog dao u vaskrsenju Hrista Isusa.

 

OBJAŠNJENJE

Važnost ovog segmenta videli smo i u našoj prvoj studiji zakona tumačenja. Većina naših nevolja i promašaja nastaje usled nesporazuma u pogledu onoga što su drugi rekli. Ovakvi nesporazumi uvek otvaraju prostor za to da se neko oseti povređenim, pa i za nevolju. Kada bismo precizno i jasno razumeli šta druga osoba govori, obećava i slično, izbegli bismo dosta problema i poteškoća. Isto važi i za njeno razumevanje namera i obećanja.
Kao što smo izneli u početnom studiju ove teme, prvi princip koji ćemo razmatrati mogao bi biti nazvan prvo pravilo tumačenja. Njegova definicija bi mogal da glasi: Prvi korak u tumačenju Pisma jeste da se utvrdi autor, zatim ljudi kojima je poruka upućena, kao i život i vremena uključenih ljudi.
Na prvi pogled, reklo bi se da je ovo pravilo toliko jednostavno da nema potrebe posebno ga obrazlagati. To je, međutim, površan stav. Jako mali broj ljudi se drži ovog pravila prilikom čitanja Biblije. Kad ovo kažem, govorim na osnovu posmatranja i kontakata s ljudima. U desetinama hiljada slučajeva uočavam da se Pismima pristupa uopšteno.
Da bih odmah izneo poentu, uzećemo pismo za primer. U kancelariju Društva za izučavanje Biblije dobijamo na hiljade pisama iz celog sveta. Kada hoću neko da pročitam, ukoliko ime i adresa pošiljaoca nisu navedeni, odmah pogledam početak pisma, da utvrdim mesto s kojeg je poslato. Zatim spustim pogled na njegov kraj, da bih pronašao ime pošiljaoca. Isto tako, uočim i datum. Ako mi je poznat autor i ako znam nešto o njegovom domu, životu, njegovom radu, uopšte o njegovoj situaciji, onda mogu s dosta saosećajnosti da uđem u ono što ima da kaže. S druge strane, ako dobijem pismo od nepoznate osobe, za koju čak nisam čuo, i ta osoba započne pismo poslom koji ima na umu ili stvarima koje hoće da mi iznese, ne mogu sa saosećanjem da uđem u ono što kaže, u meri u kojoj to mogu ukoliko navede ko je, kakve stavove ima, s kojim namerama piše, kao i druge podatke na osnovu kojih ga mogu bolje upoznati. Dopustite mi da kažem da primam obe vrste pisama. Ponekad se razvije opširna prepiska povodom određene stvari i razmeni se veći broj pisama između nas i osobe koja je poslala pismo. Uvek čuvamo kopiju svakog pisma, koju uredno zavedemo. Kako se prepiska razvija, često smo u prilici da se pozovemo na neko prethodno pismo, upućeno određenog datuma. Često je neophodno navesti da je konkretno pismo drugo, treće ili četvrto u prepisci koja traje. Često se dešava da neko, da bi razumeo određeno pismo, mora da pročita čitavu prepisku. Na taj način dobija jasnu sliku stvari.
Ako se prepiska tiče neke poslovne ili pravne stvari, datum i mesto su od velike važnosti, kao i pošiljalac i primalac. Veoma je važno da se zna autor pisma ili dokumenta, kao i onaj kome je pisana stvar upućena. Ovo se jasno vidi u slučajevima kao što je sledeći: Jedna osoba piše drugoj i obećava da će joj dati deset hiljada dolara. Ako bi to pismo dospelo u moje ruke, ne bih mogao polagati pravo na taj novac, jer pismo nije upućeno meni. Isto važi i kada je u pitanju Pismo. Sveti pisci obraćali su se različitim pojedincima i grupama ljudi. U ime Gospoda, nekima od njih iznosili su različita obećanja. Pre nego što počnem da tvrdim da imam pravo na dato obećanje, moram znati da je dokument upućen direktno meni ili nekome, odnosno nekima koji su pred Bogom u istoj poziciji kao i ja. Ako je, dakle, moj položaj pred Bogom isti kao i položaj onoga kome je određeno obećanje upućeno, onda ja – na osnovu principa da Gospod ne gleda ko je ko i principa da bi za mene učinio isto što i za nekoga ko je u poziciji poput moje – mogu polagati pravo na dato obećanje.
Svaka država unutar SAD ima svoje zakone. Zakon u Kaliforniji ne mora biti identičan onom u državi Njujork, i obrnuto. U osnovi, zakoni su praktično isti, ali lokalni uslovi ponekad zahtevaju izmene ili amandmane, što u nekoj drugoj državi nije nužno učiniti. Isto važi i ako posmatramo zakone u Americi u odnosu na zakone u drugim državama. Jedna je stvar Engleski zakon; druga Nemački. Moramo razumeti ove stvari ukoliko ćemo poštovati zakone države u kojoj živimo ili privremeno boravimo. Isti princip važi i kada su u pitanju Spisi. Bog je govorio određene stvari u vreme patrijarha (praotaca). Njegova otkrivenja bila su u skladu s tadašnjim uslovima. U tim primitivnim vremenima, Bog je, čini se, radio s pojedincima i plemenima ili bratstvima. Kada se Izrael konačno razvio u naciju, Gospod ga je izvukao iz Egipatskog ropstva, dajući mu Mojsijev Zakon, zajedno s propisima o žrtvama i ceremonijalnom obožavanju. Stoga, Mojsije i proroci govorili su direktno Izraelu, a njihov pogled na stvari bio je iz ugla zakona.
Kada se ispunilo vreme, Bog je poslao Svog Sina u svet; Njegov sin je propatio i umro da bismo mi, kroz Njega, mogli imati otkupljenje – potpuno i besplatno. On je otvorio novi, životvorni put, kroz zastor koje je Njegovo telo koje je stradalo na krstu. Na taj način je ušao u novi savez sa svim vernicima koji prihvate Njegov poziv da dođu k Njemu i pronađu odmor. Dakle, ono što je rečeno Izraelu kao naciji nije nužno primenjivo da crkvu Božiju danas, i obrnuto. Neuspeh u prepoznavanju jasne razlike između to dvoje dovelo je do neviđene konfuzije. Mnogi od starih teologa uopšte nisu pravili razliku između dece Izraelove i Božije crkve. Zato su sve ono što su proroci govorili Izraelskoj naciji u potpunosti prenosili na Crkvu. Naravno, uvek su vodili računa o tome da se na Crkvu ne primene prokletstva i pretnje izrečene Izraelskoj naciji.
Budimo malo određeniji. Ono što su Mojsije i proroci govorili Izraelu kao narodu ne bi trebalo da se primenjuje ni na koga drugog osim na Izrael. Ako vidimo da je u određenom odeljku Pisma uspostavljen fundamentalan princip, možemo ga primeniti na neki analogni slučaj. Međutim, pre takve primene principa, moramo biti sigurni da analogija odista postoji. Kada je Bog, na primer, obećao da će ući u novi savez s domom Izraelovim i domom Judinim – u savez koji se razlikuje od onog iz vremena kada je Izraelce izveo iz Egipta – treba da razumemo da se radi o veoma preciznom obećanju Jevrejskom narodu. Ovo nalazimo u Jeremiji 31:31. Bog je sklopio određeni savez s Izraelom kada ih je izveo iz zemlje Egipatske i poveo ih do Sinaja (Izlazak 24). Sada tom istom narodu kaže da će s njim učiniti novi savez, različit od onog pređašnjeg. Jezik je veoma jasan. Nema tog jezičkog metoda ili jezičke gimnastike kojom bi iko ovom odeljku Pisma mogao pripisati drugačije značenje od onog koje zaista ima.
U poglavlju 8 Poslanice Jevrejima citiran je deo ovog čudesnog predviđanja iz Jeremije 31. S obzirom da Pavle citira ove stihove u Jevrejima i budući da govori o Hristu u realnostima koje mi sada imamo u Njemu, neki teolozi su zaključili da se ovo predviđanje u potpunosti ispunilo, u Hrišćanskoj Dispenzaciji, dolaskom Hrista koji je ušao u savez sa svakim vernikom. Ovo je netačno.
Poslanica Jevrejima napisana je Izraelskoj naciji koja je, u vreme pisanja, bila evangelizovana. Jevreji su posvuda čuli reč, ali je nisu prihvatili; tek nekolicina prihvatila je Isusa kao Mesiju i Spasitelja. Pisac, stoga, poziva Jevrejski narod da Isusa posmatra kao Apostola i Prvosveštenika njihove vere (Jevrejima 3:1). U četvrtoj glavi, Pavle je rekao da su Jevreji njegovog vremena bili evangelizovani kao i Jevreji iz Mojsijevog vremena, ali im reč koju su čuli nije puno značila jer je nisu združili sa verom.
Ako bi osoba nastavila da ide kroz Poslanicu Jevrejima, utvrdila bi da je ova veličanstvena knjiga upućena čitavoj naciji – i nevernicima i vernicima. To je bio konačan Božiji poziv Jevrejskoj naciji prvog veka da prihvati Hrista, dok odzvanja danas. Onima koji su čuli, ali nisu pridali značaj, bio je potreban podsticaj da naprave početni korak u prihvatanju Hrista kao Spasitelja i Mesije. One koji su prihvatili Hrista, ali su i dalje bili bebe u Hristu, Poslanica je trebalo da podstakne da napreduju u hrišćanskom životu i iskustvu. Govoreći naciji kao grupi, Pavle je pozvao svoju braću da prihvate Hrista, koji je Apostol i Prvosveštenik njihove vere, kako bi On onda mogao ispuniti obećanje koje je preko Jeremije, u poglavlju 31, dao Izraelskoj naciji. Dakle, Novozavetna primena ovog odeljka se savršeno slaže s izvornim predviđanjem, kada se ono posmatra u kontekstu u kojem je izneto. To je obećanje da će Bog ući u savez s Domom Izraelovim i domom Judinim.
Kad god se poruke proroka Izraelu analiziraju na ovaj način i razumeju u adekvatnom kontekstu, uviđa se da su proroci mislili upravo ono što su i rekli i da su obećanja iznosili Izraelu kao naciji; isto tako, pretili su im kaznom u slučaju neposlušnosti.
Knjiga Psalama je Izraelska pesmarica. U njima su iskazane nade nacije, kao i čežnja pojedinačne duše za Bogom i za većom bliskošću s Njim. Ignorisati činjenicu da Psalmi predstavljaju Izraelovu pesmaricu i primeniti ih na vernike danas, značilo bi izvrtati Pismo. Većina ovih himni su suštinski nacionalističke; ili su upućene direktno Izraelu ili se tiču Izraela. Uglavnom govore ili o Izraelovom Mesiji ili o Mesijanskom dobu – vremenu kada će On, Kralj Izraela, doći da kraljuje u slavi i sili. Ima, naravno, i Psalama koji su po prirodi individualistički; takvi su psalmi 1, 23 i 25. U njima se iznose obećanja pojedinačnim vernicima koji se pouzdaju u Boga.
Nadahnuti autori ovih pesama izrazili su misli koje se tiču odnosa između Boga i pojedinačnog vernika. Neko u ovom delu Reči može uvideti principe koje će potom primeniti na slučajeve analogne onima iznetim u Psalmima. To je legitiman način postupanja s Reči. Na primer, David je bio istinsko Božije dete i pouzdavao se u Njega. Stoga je mogao baštiniti obećanja koja se tiču Njegove zaštite. Vernik stoji u odnosu s Bogom koji je sličan onom koji je David imao s Gospodom. On je bliži Bogu nego David, ali je taj odnos, uopšteno posmatrano, sličan; stoga, današnji vernik može uzeti principe postavljene u ovim individualističkim psalmima i primeniti ih na sopstveni slučaj. To je legitimno korišćenje Spisa.
Pogledajmo Knjigu o Jovu. Da bi je ispravno tumačio, čovek mora izučiti situaciju predstavljenu u toj knjizi. Nakon uvoda, koji se sastoji od poglavlja 1 i 2, dolazimo do govora koje iznose Jov i oni koji hoće da budu njegovi tešitelji; te govore čitamo u poglavljima 3 do 37. Ako neko pažljivo studira, uočiće da su svi ovi ljudi iznosili netačne tvrdnje. Neke od njih su čak potpuno suprotne činjenicama. Jovovi prijatelji nisu razumeli temeljne principe istinitosti kao pravila. On ih je razumeo bolje nego oni, ali se, uprkos tome, povremeno približavao huljenju protiv Boga. Da su Jovovi prijatelji pogrešno razumeli i predstavljali Boga jasno je iz izjave Svemogućeg Boga: Ko je ovaj što rečima nerazumnim zamračuje savet (Jov 38:2)? To što Gospod ove ljude optužuje da zamračuju savet neznalačkim rečima pokazuje da nisu nadahnuti kada govore. Mnoge stvari koje su izrekli bile su tačne, ali mnoge nisu, a neke su bile i sasvim pogrešne. Pošto je i Jov, kao i njegovi prijatelji, imao grešaka u svojim izjavama, zaključujemo da poglavlja u kojima se iznose njihovi govori nisu bila nadahnuta. Dopustite mi da naglasim činjenicu da je pisac Knjige o Jovu bez sumnje bio nadahnut i da je dao veran izveštaj o onome što su rekli i uradili glumci u ovoj velikoj drami. Postoji razlika između nadahnutosti svetog autora i nedostatka nadahnuća kod onoga čije reči ili dela zapisuje. Nepogrešivost Duha, kojim je vođen pisac knjige, može se uporediti s diktafonom koji snima ono što ja sada govorim. Mašina verno beleži sve što kažem. Sačinjava, dakle, veran izveštaj onoga što izgovaram. Ako tako odlučim, mogu iznositi netačne tvrdnje, čak i međusobno protivrečne iskaze. Mašina bi te moje kontradikcije i netačne tvrdnje zabeležila jednako tačno kao i ispravne. Zato možemo zaključiti da je čitava Knjiga o Jovu nepogrešivo nadahnuta od Duha Božijeg, koji nam je tačno saopštio šta je rečeno i učinjeno u datoj prilici. Greška je, međutim, navesti bilo koju od izjava Jova i njegovih prijatelja kao nepogrešivo Božije otkrivenje čoveku, jer one to nisu. Jednostavno se radi o nadahnutom izveštaju o tome šta su ljudi rekli i učinili, često u žaru rasprave. S druge strane, uvod, odnosno poglavlja jedan i dva, kao i njegov nastavak, poglavlja 38–42, jesu otkrivenja svetog pisca, koja nam je saopštio zapisujući u Duhu. Osoba, stoga, može citirati bilo šta iz tih glava kao nadahnuto otkrivenje Božije. Ne bi se, međutim, smela usuditi da na isti nivo podigne ono što je zapisano u poglavljima 3-37.
U izučavanju Pisma, dakle, moramo videti ko govori, kome su te reči upućene, pod kojim uslovima, u koje vreme, s kojom svrhom. Knjiga o Jovu pokazuje značaj ovog pravila.
Ono što smo rekli o Jovu, može se odnositi i na Propovednika. Kroz čitavu knjigu, Mudar Čovek nam govori da je mislio kako može pronaći nasladu i zadovoljstvo u ovoj ili onoj stvari. Drugim rečima, daje nam duhovnu biografiju. Neke od stvari koje je rekao i misli koje je izneo jesu ispravne, ali druge nisu. Konačno, Duh ga jeste nepogrešio naveo da napiše ovu duhovnu biografiju, koju je završio sledećim otkrivenjem:
Čujmo završnu reč svemu: Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer to je sve što je do čovjeka. Jer svako će delo Bog izvesti na sud, i svako skriveno, bilo dobro ili zlo (Propovednik 12:13-14).
Idemo sada u Novi Zavet. Vidimo četiri zapisa jednog Evanđelja, i to u obliku četiri knjige: Matejeva, Markova, Lukina, Jovanova. Tradicionalno se smatra da je Matej svoje evanđelje pisao Jevrejima, Marko Rimljanima, a Luka Grcima. Istorijske činjenice kao da u ovome podržavaju tradiciju. Jovan je pisao da bi uverio one koji ne veruju i da bi se suprotstavio jeretičkim učenjima i lažnim filozofskim sistemima koji su zabrinjavali rane učenike.
Pošto je Matej prevashodno pisao Jevrejskom narodu, neka braća zaključuju da njegov zapis Evanđelja nije za današnje Hrišćane. Stoga se sve što je tu zapisano ima primeniti na Jevreje.
Za Propoved na gori se kaže da je namenjena Jevrejima, a ne Hrišćanima. Ako bismo pratili istu logiku, onda bismo mogli reći da ni u Markovom evanđelju, budući da je pisano za Rimljane, nema poruke za nas danas. Istom logikom, do istog zaključka bismo došli i povodom Lukinog evanđelja. Ne bismo mogli izbeći sličan zaključak ni kada je reč o Jovanu. Sledeći ovaj princip, lišili bismo se sva četiri evanđelja. Dela apostolska napisana su Teofilu i beleže istoriju. Neki su, stoga, zaključili da nisu za današnje vernike. Neka braća vide da je poslanica Rimljanima napisana crkvi u Rimu. Ako sledimo princip, dolazimo do logičnog zaključka da ni u Poslanici Rimljanima nema poruke za nas. Ono što je rečeno o ovoj Posalnici moglo bi da se kaže i o svim poslanicama Novog zaveta, upućenim crkvama. Pastoralne poslanice napisane su dvojici mladih propovednika, Timoteju i Titu. Poslanica Jevrejima napisana je Jevrejskom narodu i predstavlja konačan Božiji poziv Izraelu prvog veka da prihvati Hrista kao Mesiju. Ako sledimo izneti princip, reći ćemo da ona ne sadrži poruku za nas danas, jer se odnosi na Jevreje prvog veka. Isti princip bismo mogli primeniti ne opšte Poslanice, kao i na Otkrivenje. Slepo sledeći ovaj princip i ignorišući brojne činjenice, lišili bismo se dragocene poruke Novog Zaveta.
Ima onih koji ovaj princip i prate do njegovog logičkog zaključka, ali prave izuzetak kada su u pitanju poslanice Efescima, Filipljanima i Kološanima, iako su i one upućene konkretnim crkvama. Izdvajaju ove zatvorske poslanice na bazi toga što one govore o telu vernika kao o Hristovom telu i objavljuju da je do promene – i to radikalne – došlo na kraju Dela Apostolskih (poglavlje 28). Od Pedesetnice do kraja Dela, crkva je Jevrejska i predstavlja Hristovu mladu. Međutim, vernici od 63. godine naše ere nadalje do uznesenja (Dela Apostolska donose istoriju crkve do 63. godine, do kraja Pavlove druge godine zatvora u Rimu) čine telo Hristovo i odvojeni su od Mlade. Oni, pak, koji budu prihvatili Hrista posle uznesenja Hristovog tela i za vreme Velike nevolje, dopuniće Hristovu mladu (uopšteno govoreći, ovo je stav brojne izvrsne braće, do kojeg su došli kruto se držeći principa koji razmatramo i ignorišući druge jasne, očigledne činjenice).
Pogledajmo malo bolje u činjenice. Postoji jedno Evanđelje. Novi Zavet poznaje jedno Evanđelje. Pavle je izrekao anatemu protiv svakoga ko propoveda drugačije evanđelje od onog koje je on propovedao (Galaćanima 1:8-9). U otkrivenju 14:6, to jedno Evanđelje naziva se večno. Iznoseći jednostavne istine o tome da je Hrist umro za naše grehe, da je bio sahranjen, da je ustao iz mrtvih zarad našeg opravdanja i spasenja, Pavle je zapravo iznosio poruku Evanđelja – Evanđelje o Božijoj milosti (Dela apostolska 20:24). Pavle, koji je propovedao jednostavno evanđelje, vodeći ljudi do spoznaje istine koja spasava, jednako je propovedao Kraljevstvo (Dela apostolska 20:25). U poslednja dva stiha Dela, Luka nam saopštava da je Pavle ostao u svom iznajmljenom stanu, gde je primao sve koji su mu dolazili, propovijedajući kraljevstvo Božje i učeći o Gospodu Isusu Hristu sa svom slobodom, nesmetano. Pavle je, dakle, propovedao radosnu vest spasenja kroz Hrista i radosnu vest o Božijem carstvu. To čini svaki istinski propovednik Evanđelja. Prema Mateju 28:19-20, crkva treba da porpoveda punu poruku evanđelja, do kraja Dispenzacije milosti. Kada crkve više ne bude i dođe 144.000 Jevrejskih slugu Božijih (Otkrivenje 7), oni će propovedati evanđelje o carstvu svim narodima, nakon čega će uslediti kraj sveta (Matej 24:14). U svom propovedanju kraljevstva, oni će objavljivati istu poruku koju je Pavle obznanjivao propovedajući dobru vest o Gospodu Isusu Hristu i Božijem carstvu.
Ako postoji samo jedno Evanđelje, kako da razumemo Matejevu knjigu? Nadahnut, Matej je sačinio izveštaj o životu i rečima Gospoda Isusa. Duh ga je vodio u tome da poruku evanđelja predstavi na račin razumljiv njegovoj Jevrejskoj braći – tako da je oni mogu razumeti. Logično, ovome je pristupio iz starozavetnog ugla. Zato je naglašavao činjenicu da su se starozavetna proroštva o Mesiji obistinila u Hristu. Matejevo evanđelje je Jevrejsko samo u sledećoj pojedinosti: Duh Božiji vodio je ovog apostola da poruku evanđelja zapiše na takav način da Jevreji mogu da razumeju šta je Hrist rekao i uradio.
Marko je, kaže se, pisao Rimljanima. On je u Duhu spoznao pravi pristup u odnosu na Rimljane. On je bio nadahnut da sačini izveštaj o životu i učenju našeg Goopoda i da to predstavi na način koji je prihvatljiv umu Rimljanina. Njegovo evanđelje je rimsko samo u toj pojedinosti – napisano je tako da bude razumljivo Rimljanima. To je i dalje jedno Evanđelje o Božijoj milosti i milosrđu.
Evanđelje koje je napisao Luka prevashodno je upućeno Grcima koji su voleli lepo, elegantno izražavanje. Luku, voljenog lekara, Duh je vodio u tome da jedno i jedino Evanđelje zapiše na način dopadljiv Grčkom umu.
Jovana je Duh pak vodio u tome da iz Hristovog života odabere materijal koji će predstaviti na način koji odgovara onome ko iskreno sumnja. On je u svom izveštaju predstavio jednu poruku jednog Evanđelja. Njegov izveštaj je namenjen onima koji ne veruju samo u toj pojedinosti: poruka je predstavljena na način koji odgovara umu iskrenog skeptika.
Situaciju s četiri saopštenja jednog Evanđelja mogao bih ilustrovati skretanjem vaše pažnje na Nedeljnu Biblijsku školu. Određeni deo Pisma – ili određena tema iz Spisa – odabere se da bude izučavan određenog Dana Gospodnjeg. Autori koji razumeju psihologiju i znaju odgovarajući pristup za decu različitog uzrasta bivaju odabrani od strane odbora koji upravljaju ovakvim školama da napišu odgovarajuću literaturu za različite grupe dece: početnici, osnovci, juniori, deca srednjeg uzrasta i seniori. Podele mogu biti i drugačije, ali se u principu radi o istom. Poruka u literaturi za početnike je ista kao i poruka za seniore, ali je predstavljena na jednostavniji način, s ciljem da je početnici prime na najbolji mogući način, imajući u vidu njihove sposobnosti. Ovo što smo rekli za početnike, važi i za osnovce, juniore, one srednjeg nivoa, kao i za seniore. Način prenošenja prouke i pristup temi su različiti, pirlagođeni svakoj od ovih grupa, ali poruka je ista. U vreme apostola, postojala su četiri tipa ljudi, posmatrano iz ugla njihove prošlosti i pogleda na život. Matej, vođen od Božijeg Duha, predstavio je jedno jedino Evanđelje – namenjeno čitavom svetu – na način da ga Jevreji mogu razumeti. Međutim, ono što je zapisano u njegovom izveštaju nije specijalna poruka za Jevreje, niti je namenjena samo Jevrejima.
Ono što je zapisano u Markovom evanđelju nije neka posebna poruka Rimljanima, koja isključuje ostale narode. Isto važi za Luku i Jovana. Dok čitamo četiri zapisa jednog Evanđelja, moramo pažljivo da pogledamo ko govori, kome su njegove reči upućene i pod kojim uslovima su iznete zabeleženi iskazi. Vreme kada je nešto izrečeno često ima značaja za tumačenje izrečenog; naime, određeni iskazi pretpostavljaju određene okolnosti. Apostol Pavle je prepoznao da postoji samo jedno Evanđelje i da su reči Gospoda Isusa Hrista sačuvane za Njegov narod. Zato je Timoteju rekao: Ako ko drukčije naučava i ne prianja uza zdrave reči – reči našeg Gospoda Isusa Hrista – i nauk u skladu s pobožnošću, ohol je (I Timoteju 6:3-4). Reči našeg Gospoda nalaze se u sva četiri zapisa Evanđelja i sačuvana su za nas, za naše prosvetljenje i izgradnju.
Dela Apostolska, iako prevashodno napisana Teofilu, jesu za naše prosvetljenje i izgradnju. U Knjizi, različiti ljudi govore. Propovedi koje su tamo izrečene su od neprocenjive vrednosti za nas danas.
Mada je Poslanica Rimljanima upućena crkvi svetske metropole toga vremena, ona je opšti traktat o evanđelju. Ona iznosi temeljne doktrine Hristovog evanđelja i namenjena je svakome ko u odnosu na Boga stoji u istom položaju kao Hrišćanin tadašnjeg Rima. Poslanice Korinćanima jesu prevashodno upućene vernicima u tom gradu. Ipak, u prvom stihu Prve, Pavle kaže da je ona za svakoga, nezavisno od toga gde živi, ko veruje u Gospoda Isusa. Stoga se ove poslanice mogu univerzalno primeniti na svakoga ko u odnosu na Hrista i Boga ima isti položaj kakav su imali Korinćani. Ono što je rečeno u vezi s ovim poslanicama i Poslanicom Rimljanima može se sa jednakom tačnošću reći i u pogledu drugih poslanica crkvama u Novom Zavetu. Svaka od 27 knjiga Novog Zaveta predstavlja integralni deo jedne celine. Svaki deo ima posebnu funkciju – otkriva um i volju Božiju nama danas. Ono što je Pavle rekao povodom Starog zaveta tačno je i u pogledu Novog:
Svako je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje, za prekor, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da čovjek Božiji bude potpun, opremljen za svako dobro delo (II Timoteju 3:16, 17).

Poznavanje određenih pravila tumačenja i poštovanje tih pravila u izučavanju Pisma veoma je važno i od velike pomoći za sticanje jasnog razumevanja Božije Reči.

 

David L. Cooper – Rule 1