Pravilo 04

Zakon Prvog Pominjanja

IV. Četvrto pravilo tumačenja jeste Zakon prvog pominjanja.

A. Značenje Zakona prvog pominjanja: Zakon prvog pominjanja jeste princip koji zahteva da se ode u onaj deo Pisma gde se određena doktrina pominje prvi put, te da se izuči to prvobitno pominjanje kako bi se moglo doći do temeljnog, suštinskog značenja datog učenja.

B. Kada se primenjuje ovaj zakon, ide se od jednostavnog ka složenom.

1. Istorija razvoja bilo čega pokazaće da je to nešto krenulo od najjednostavnije forme; na primer, brod, avion, automobil.

2. U Pismu, rast i razvoj ideja i doktrine može se ilustrovati uz pomoć neke jednostavne reči.

a. Kroz istoriju upotrebe, jedan termin može proći kroz izvesne promene, ali je retkost da izgubi svoje osnovno, prvobitno, temeljno značenje.

b. Temeljni pojam obično kontroliše ili je dominantan kada je reč o različitim idejama koje iskazuje jedan termin.

C. Vežbe

1. Pratite kako su pisci Psalma 8 i poglavlja 2 Poslanice Jevrejima stavili svoje poruke u odnos sa doktrinama koje se prvi put pominju u Postanku 1:2-2:3. Doktrine su sledeće:

a. Stvaranje;

b. Katastrofa koja je zadesila primitivnu zemlju;

c. Rekonstrukcija i popravka štete;

d. Početak sadašnjeg ljudskog roda.

2. Prouči doktrinu o čoveku u njegovom prvobitnom stanju i palom čoveku, iznetu u Postanku 2 i 3.

3. Doktrina o grehu se prvi put pominje u trećoj glavi Postanka. Studiraj kako je pisac Rimljana 7:17 razvio svoju poruku, gradeći na doktrinama iznetim u Postanku 3.

4. Izuči doktrinu o žrtvama.

a. Kada je čovek prvi put bio neposlušan Bogu i kada je probao da sakrije svoju golotinju smokvinim lišćem, Gospod mu je dao odeću od životinjske kože. Zašto koža životinja? Zašto nije upotrebio neki drugi materijal? U Postanku nije dat odgovor na ovo pitanje.

b. Priča o Kainu i Avelju koji prinose žrtve Gospodu otkriva da je Avelj, po veri, prineo žrtvu pomirnicu od svog stada. To je bilo ugodno Bogu. Pogledajte Postanak 4 i Jevreje 11:4.

c. Životinjske žrtve na početku istorije čovečanstva bile su tipološki prikaz smrti Gospoda Isusa Hrista na Kalvariji.

5. Prouči Biblijsku hronologiju.

a. Hronologija je za pitanje otkupljuenja, onako kako je priča o otkupljenju izneta u Bibliji, isto što i skelet za ostatak tela.

i. Kada bi kosti našeg tela bile uklonjene, meso bi bilo tek bezoblična masa.

ii. Kada bi iz Pisma bila uklonjena hronologija, Pismo bi bilo gomila zbrkanih činjenica.

b. Biblijska hronologija počinje u Postanku, a Bog je, tu i tamo, kroz čitavo Pismo, naveo stotine datuma kako bi pokazao jedan uređen sled događaja zabeleženih u Bibliji.

i. Proučavaj šest dana stvaranja zabeleženih u Postanku1.

ii. Izučavaj rodoslovlja dana u Postanku 11.

iii. Posmatraj kako je Bog datirao događaje u Bibliji, od vremena stvaranja čoveka, Anno Homonis (A.H. – Godina Čoveka)

6. Studiraj doktrinu o gnevu Božijem i Njegovom sudu.

a. Osmotri kako je Bog postupao s čovekovom grešnošću, i to na sveopštem nivou (Postanak 6-8).

b. Uoči način na koji je Bog morao delovati na greh čovečanstva u budućnosti (Luka 17:26-30; Otkrivenje 19:15).

 

7. Izučavaj Savez duge koji je Bog sklopio s čovekom (Postanak 9:1-16) i uoči sledeće:

a. Savez duge je večni savez.

b. Bog ga je sklopio s čitavim čovečanstvom.

c. Božija obaveza iz ovog saveza, večnog saveza, da više nikada ne potopi zemlju.

d. Čovekova obaveza pod ovim savezom je da poštuje četiri njegove odredbe, koje je Bog ustanovio na čovekovu dobrobit (Postanak 9:3-7; čitaj i Isaiju 24:5 i Otkrivenje 4:3).

 

8. izučavaj početak Jevrejske istorije.

a. Bog je napravio savez sa Avramom (Postanak 12:1-3).

b. Za potvrdu činjenice da je Bog izabrao Izrael, čitaj Ponovljeni zakon 32:8, 9.

NAPOMENA: Knjiga Postanka je seme svake doktrine na koju nailazimo u Pismu. Svaka doktrina se u ovoj knjizi nalazi u svojoj jednostavnoj formi.

 

OBJAŠNJENJE

Nakon što smo razmotrili prvi korak u tumačenju, drugi korak, kao i zlatno pravilo tumačenja, spremni smo za četvrti princip interpretacije, koji bi se mogao nazvati: Zakon prvog pominjanja. Ko ovaj serijal prati od početka može da vidi kako je ovo logičan sled koraka.

 

I. Jednostavno prethodi složenom

Život i iskustvo nas uče da je jedini ispravan način studiranja ili istraživanja bilo čega – početi od jednostavnijeg i ići ka složenijem; početi s temeljnim, osnovnim principima, a potom razvijati temu do svih njenih kompleksnosti. Pogledamo li istoriju razvoja bilo čega videćemo da je sve što imamo u ovom našem modernom životu niklo iz nečeg veoma jednostavnog. Uzmimo za primer parnu mašinu. Iz našeg ugla posmatranja, prva parna mašina bila je primer jednostavnosti; praktično nije bilo kontrolnih dodataka. Kako se ovaj korisni izum razvijao, konstruisano je sve više sprava koje su uvećavale njegovu efikasnost. Današnja lokomotiva predstavlja kompleksnost – ne na kvadrat već na n-ti stepen. U Institutu Smithsonian, u Vašingtonu, imamo neke od najranijih modela aviona. Pogled na njih i poređenje s današnjim avionima otkriva činjenicu da su ove mašine bile sama suština jednostavnosti kada se porede s modernim tipovima aviona.

Rast i razvoj ideja i doktrina može se ilustrovati uz pomoć jednostavne reči. Pogledamo li neki leksikon ili rečnik, naći ćemo koren i osnovno značenje reči. Kroz istoriju upotrebe, termin je zadobio nova značenja i nijanse. Uprkos tome, retko dolazi do gubitka osnovne, prvobitne misli koju reč iskazuje. Činjenica jeste da temeljni pojam kontroliše ili dominantno određuje sve nijanse ideje koju jedan termin izražava u svojoj aktuelnoj upotrebi. To se može potvrditi pregledom leksikonskog rečnika, rečnika koji osim značenja navodi i definicije reči.

Iz upravo iznetih činjenica mogli smo da shvatimo kako je za razumevanje poslednjeg modela jedne mašine korisno izučiti njene prethodne, jednostavnije forme. Isti princip važi i za reči bilo kog jezika. Isto se stvar može primeniti i na izučavanje određene doktrine. Da bi neko razumeo osnove Hrišćanstva otkrivenog u Novom Zavetu, neophodno je da razume princip koji nazivamo Zakon prvog pominjanja.

 

II. Značenje Zakona prvog pominjanja

Zakon prvog pominjanja je princip koji zahteva da se ode u onaj deo Pisma gde se određena doktrina pominje prvi put, te da se izuči to prvobitno pominjanje kako bi se moglo doći do temeljnog, suštinskog značenja datog učenja. Kada na taj način istražimo njeno prvo pojavljivanje, obično u njenoj najjednostavnijoj formi, u mogućnosti smo da je istražimo i u drugim delovima Reči, u kojima se pojavljuje kasnije. Videćemo da osnovni koncept ostaje dominantan i boji sve kasnije dodatke posmatranog učenja. U svetlu ove činjenice, razumevanje Zakona prvog pominjanja postaje imperativ.

III. Ispitivanje različitih primera

Knjiga Postanak se s pravom naziva semenom Biblije. Sama reč Postanak potiče od grčkog termina koji u svom glagolskom obliku znači početi ili postati. Prva knjiga Božijeg otkrivenja se, stoga, s pravom naziva knjiga o počecima. U skladu s njenim imenom i mestom koje ima u kanonu, prirodno se očekuje da sadrži izveštaje o počecima stvari. Neko ko je izučava, neće se razočarati. U ovom kratkom izlaganju, želim da skrenem pažnju na sedam temeljnih doktrina koje nalazimo u ovoj Knjizi o počecima. Osnovni koncept, koji je ovde predstavljen, proširen je i obogaćen kasnijim izjavama i razmatranjima istih činjenica i principa.

 

A. Stvaranje Univerzuma

U Postanku 1:1-2:3 nalazimo izveštaje o početku univerzuma, katastrofi koja je zadesila primitivnu zemlju, o obnovi i popravci načinjene štete, kao i o početku sadašnjeg ljudskog roda. Ovaj odeljak nam na jedan pregledan način daje jasnu ideju o prošlosti i upućuje nas na stvari koje su budućnost, kada se posmatraju iz tačke koju bismo mogli nazvati dani obnove. U prvom stihu, U početku stvori Bog nebo i zemlju, vidimo deo večnosti koji je prethodio vremenu i stvaranju materijalnog univerzuma. U drugom stihu, međutim, vidimo da je katastrofa razmera kataklizme pogodila zemlju i dovela je u stanje haosa. Ništa nije rečeno o šteti u odnosu na ostatak materijalnog univerzuma.

Ipak, tu i tamo, u nekim kasnijim odlomcima Pisma, nešto malo je rasvetljeno ovo pitanje.
Tokom šest dana obnove, Bog je krenuo u otklanjanje – u određenoj meri – nastale štete. Imajući u vidu Njegovu moralnu ekonomiju, za Njega je bilo nemoguće da vrati prvobitni, bezgrešni poredak. Zato je posledice otklonio u meri koja je bila nužna da stvori čoveka na Svoju sliku; njemu dati vlast nad čitavom zemljom i svim što je nastanjuje. Čovek se, međutim, kao što ćemo kasnije videti, odrekao svog prava da vlada svetom. Poznajući Boga kakvog poznajemo, možemo biti sigurni da nijedna od Sotoninih prevara i zlih namisli ne bi mogla da osujeti Njegove planove i ciljeve. Zadržavajujći ovu osnovnu ideju, vidimo kako Psalam 8 polazi od nje i pokazuje da će Bog obnoviti vlast koje se čovek odrekao i da će to učiniti na jedan poseban način. Psalam 8, stoga, gleda u budućnost i primenjen je, kao što se navodi prilikom njegovog citiranja u Jevrejima 2, na buduće Vreme Kraljevstva.

Kada prikupimo sve ove činjenice, možemo videti da su večna prošlost i vreme – period otkako postoji sadašnji materijalni univerzum – predstavljeni u Postanku 1:1-2:3, zajedno sa osmim psalmom i drugim poglavljem Poslanice Jevrejima. Ovi nam odeljci, dakle, daju opšti prikaz razvoja planova Svevišnjeg Boga, od večnosti do kraja Milenijuma. Sve drugo što je pomenuto u Pismu uklapa se u ovu opštu sliku. Bez ovakvog plana vremena, čovek ne može precizno da locira događaje na koje nas Pismo upućuje kasnije. U svetlu upravo pomenutih činjenica, možemo uvideti koliko je važno da pažljivo i mikroskopski detaljno studiramo prvi izveštaj o stvaranju neba i zemlje, katastrofi koja je opustošila zemlju, o Bogu koji otklanja nanetu štetu i Njegovom stvaranju čovečanstva. Čovek je, kao što ćemo videti, duh koji ne umire, koji nastavlja da živi i nakon što ovozemaljski život prođe. Mora negde živeti kroz čitavu večnost. U prvom delu Pisma imamo izložen temeljan prikaz večnosti u smislu prošlosti, zatim vremena, zatim večnosti kroz vekove i vremena koja će slediti nakon Milenijuma.

 

B. Stvaranje Čoveka

Rečeno nam je da je, petog dana, Bog stvorio ribe i morske nemani, kao i ptice. Šestog dana, stvorio je kopnene životinje, koje su bile mirne i koje su živele u miru jedne s drugima.
Pre nego što je okončao svoju stvaralačku aktivnost, Bog je sazvao konferenciju na kojoj su učestvovale tri osobe koje sačinjavaju jednog istinskog Boga: Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh. Ove tri osobe su odlučile da sačine čoveka na Svoju sliku. Ako pratimo Pismo, ovakva konferencija nikada nije održana u pogledu stvaranja zveri poljskih i nemani morskih. Na ovoj konferenciji, doneta je odluka o stvaranju čoveka na Božiju sliku. Postoje tri Osobe jednog Boga; ipak, sve one imaju istu sliku. One su, dakle, iste po svojoj prirodi, supstanci, suštini. Videti jednu znači videti drugu. Biti u odnosu s jednom jeste biti u odnosu s drugom. Iako se radi o tri ličnosti, one su jedno. Dakle, u priči o stvaranju čoveka, srećemo i množinu i jedninu Boga, i srećemo čoveka sazdanog na sliku Svetog Trojstva.

U poređenju s čovekom, Bog je životinjama dao prirodni, odnosno fizički život s veoma ograničenom inteligencijom. Životinje kroz vekove nisu pružile nikakav dokaz napretka. Prvo gnezdo koje ptica sagradi jednako je dobro kao i poslednje koje napravi. Nema napretka u arhitekturi. Ono što smo sada rekli o pticama može se jednako reći i za sve ostale životinje. Dabar, na primer, radi stvari instinktivno, a ne pomoću razuma, logike i progresa.

Bog je sačinio čovekovo telo od praha zemaljskog, a kroz nozdrve mu je udahnuo dah života; tako je čovek postao živa duša, duh koji ne umire. To što mu je dato, to što prebiva u njemu, naziva se živa duša ili besmrtni duh. Ništa slično nije dato zverima poljskim. Duh koji ne umire je ono što ga čini drugačijim od životinjskog carstva. Ova čovekova superiornost nad zverima odražava se i u činjenici da je Bog dopustio čoveku da u svoju ishranu uvede i meso životinja, istovremeno mu zabranjujući da ubije čoveka (Postanak 9:1). Činjenica da čovek može da ubije i pojede životinje koje su dobre za ishranu pokazuje da životinje ne poseduju besmrtni duh. Zabrana da čovek ubije drugog čoveka dokazuje, pak, da je on na puno višem nivou nego životinje. Kao što smo već videli, ono što čoveka čini superiornim u odnosu na životinje jeste dah života koji mu je Bog udahnuo kroz nozdrve, čime je postao besmrtni duh.

Prikaz Božijeg stvaranja čoveka na opisani način, onako kako to vidimo u Postanku 1 i 2, naglašava važnost proučavanja prvog izveštaja o čoveku u Svetim Spisima. Sve što znamo o čoveku – o tome kako je sazdan i o mestu koje ima u planu Božijem – uklapa se u ovu prvobitnu koncepciju. Temeljna učenja izložena u ovim prvobitnim odeljcima od suštinskog su značaja za naše razumevanje drugih referenci o čoveku i njegovoj budućnosti.

 

C. Doktrina o Grehu

Kada je Bog smestio čoveka u Edenski vrt, dao mu je privilegiju da jede plodove sa svakog drveta u vrtu, izuzev plodova drveta spoznaje dobra i zla. U vezi s tim, Gospod je rekao: Jer u dan kad s njega pojedeš, zasigurno ćeš umreti (Postanak 2:17). U trećoj glavi Postanka vidimo da čovek nije poslušao Boga i da je jeo od plodova zabranjenog drveta. Učinivši to, iskusio je nešto novo, nešto što nije predvideo. Po prvi put, on i njegova žena imali su osećaj stida jedno pred drugim, kao i pred Bogom, koji ih je posećivao u različitim prilikama. Kada ih je Bog posetio prvi put nakon što su zgrešili, oni su pokušali da pokriju svoju golotinju smokvinim lišćem. Isto tako, sakrili su se, odnosno probali su da se sakriju od Njegovog prisustva.

Kada im je Bog progovorio, saopštio im je kako je prokletstvo palo i na njih i na zemlju. Kao rezultat ovog neposluha, pojaviće se bolesti i poremećaji, koji za krajnji ishod imaju smrt. Zemlja će rađati korov i trnje. Ljudi će se mukotrpno hraniti od zemlje, u znoju lica svog. Sve ove činjenice ukazuju na veliku promenu koja je zahvatila svet i ljudsku porodicu, u trenutku kada je čovek prekršio jedinu zabranu koju je Gospod stavio pred njega. To je promenilo čovekovu prirodu, ali je uticalo i na samu zemlju. Ova temeljna koncepcija greha zapisana je u tom prvobitnom pominjanju neposlušnosti u Božijoj reči.

Dok studiramo Reč, nailazićemo na ovu koncepciju svuda u Pismu. Nove nijanse biće dodate prvobitnoj ideji. Klasičan odeljak, koji do detalja govori o prirodi greha, jeste poglavlje 7 Poslanice Rimljanima. U njemu, apostol Pavle, kroz sopstveni primer govori o čoveku uopšte. Čovek nije u stanju da do kraja sprovede zamisli do kojih dođe razumnim rasuđivanjem. Veoma često, čini ono što ne želi. Pavle objavljuje: ako neko ima takvo iskustvo, neka zna da to ne čini on nego greh koji prebiva u njemu (Rimljani 7:17). Iz ovog iskaza vidimo da je greh, Biblijski posmatrano, zapravo zla, izopačena sila koja čoveka navodi da čini ono što zna da ne bi trebalo da čini i sprečava ga da čini ono što mu njegova bolja priroda nalaže da radi. Dakle, informacija koju dobijamo prilikom prvog čitanja o ulasku greha u svet temeljna je za naše razumevanje doktrine o grehu, koja svoj puni iskaz ima u Rimljanima, poglavlje 7.

 

D. Žrtve

Nakon svog prvog neposluha u odnosu na Boga i pokušaja da svoju golotinju pokrije smokvinim lišćem, Gospod mu je dao pokrivač od životinjske kože: I načini Gospod, Bog, Adamu i ženi njegovoj haljine od kože pa ih odenu (Postanak 3:21). Odmah se nameće pitanje: Iz kog izvora je stigla ova koža? Postoji samo jedan odgovor: Bog je zaklao životinje, odrao kožu s njih i napravio odeću za svoju neposlušnu decu. Zašto životinjska koža? Zašto nije napravio odeću od nečeg drugog? Ovo je legitimno pitanje. Na njega nije odgovoreno u ovom izveštaju. Ako, međutim, odemo u četvrto poglavlje Postanka i pročitamo izveštaj o Kainovom i Aveljevom prinosu Gospodu, pažljivo ga proučavajući, doćićemo do veoma konkretnog odgovora. Saznajemo da je Avelj, po veri, za izmirenje greha prineo žrtve od svoga stada. Kain, njegov brat, stavljajući svoju mudrost ispred Božije, i svoje želje iznad Njegovih zapovesti, prineo je Gospodu od plodova zemlje.

Gospod se, rečeno nam je, obazre na Avelja i na njegov prinos, jer je Avelj postupao po veri. Očigledno da mu je Gospod dao uputstvo o tome kakve žrtve da prinese i u kakvom duhu da to učini. Kada čitamo Jevreje 11, gde pronalazimo to da su Aveljevi prinosi učinjeni po veri, ne možemo izbeći ovakav zaključak. Činjenica da je Gospod odbacio Kainove prinose biljnog porekla pokazuje da njegov prinos nije bio prihvatljiv. On to nije uradio po veri. Nije sledio Božija uputstva, već je svoju mudrost i ideje stavio ispred Gospodnjih. Dakle, u ovom slučaju vidimo da prinošenje u suštini predstavlja izvršavanje zahteva svetog i pravednog Boga. Stoga, postoji veoma bliska veza između životinjskih prinosa i čovekove prihvatljivosti u Stvoriteljevim očima.

Iz ovih prvih pominjanja žrtava izvlačimo njihovu temeljnu koncepciju. Ona je proširena i obogaćena kasnijim otkrivenjima, koja pokazuju da su životinjske žrtve, za vreme Mojsijeve ekonomije, zapravo tipski prikaz prave žrtve koju je Gospod Isus Hristos učinio pre nekih hiljadu i devetsto godina na krstu, na Kalvariji. Prvobitna ideja žrtve proteže se kroz sva uputstva i učenja o žrtvama na koja nailazimo u Knjizi.

 

E. Biblijska Hronologija

Kroz Stari Zavet srećemo na stotine datuma. Bog je pažljiv u tome da nam da godine Svojih slugu. To možemo videti u Postanku, u poglavljima 5 do 11. U različitim delovima Postanka, nailazimo na godinu rođenja nekog sluge Božijeg, na podatak o tome koliko je godina imao u vreme određene životne krize, kao i koliko je bio star kada je umro. U Izlasku, Brojevima i Ponovljenom zakonu, ima prilično hronoloških podataka. U Isusu Navinu ima nekoliko odeljaka tog tipa. Knjiga Sudija bogata je hronološkim podacima. U istorijskim knjigama – Samuilovim, Careva i Letopisa – nailazimo na stotine datuma. U proročkim knjigama, datirana su mnoga proroštva. S obzirom da je Bog ostavio obilje podataka tog tipa, očito je da oni imaju važnu ulogu u Njegovom otkrivenju.

Dolazimo, međutim, do pitanja: Kako da razumemo ove hronološke podatke? Šta Bog podrazumeva pod jednom godinom? Šta misli kada kaže stotinu ili trideset godina? Ili devetsto šezdeset devet godina? Drugim rečima, jesu li meseci i godine navedeni u Pismu isti kao i meseci i godine u našem kalendaru? U petom poglavlju Postanka nailazimo na prve hronološke podatke koji se tiču rodoslova. Govori nam se o stvaranju Adama; zatim nam se navodi koliko je imao godina kada je dobio svog prvog sina. Obično se saopšti da je imao još sinova i kćeri. Na kraju, imamo informaciju o njegovoj dobi u trenutku smrti. Ako čovek uzme papir i olovku i zapiše ove brojke, videće kako je Bog pisao hronologiju. Videće da se Noje rodio 1056. godine (govorimo o Anno Homonis – o Godini Čoveka). Hronologija teče od stvaranja Adama. Ovaj hronološki sistem se razlikuje od datiranja pre Hrista, koje je većini nas poznato i uobičajeno. U petom poglavlju Postanka, dakle, učimo o tome kako Bog piše istoriju, kao i o značaju koji pridaje hronologiji.

Rekao bih ovim povodom da hronološki sistem, izložen u Starom Zavetu, predstavlja za istoriju, iznetu u Pismu, isto ono što skelet predstavlja za naše telo. Ako bi nekakvim električnim ili hemijskim postupkom bilo moguće ukloniti skelet iz našeg tela, a da pritom ne oštetimo nijedan vitalni organ, naše bi telo spalo po zemlji poput neke gomile mesa. Naravno, ne bismo mogli preživeti tako nešto. U stanju smo da stojimo uspravno i obavljamo svoje dužnosti upravo zahvaljujući tome što imamo skelet koji nas drži u uspravnom položaju. Ono što je skelet za naše telo, to je hronološki sistem Starog Zaveta za Stari Zavet. Otkad sam izučio hronologiju, Stari Zavet za mene više nije gomila činjenica. To je živi organizam, koji odiše životom i silom (U četvrtom tomu Mesijanske serije, Mesija: Njegov prvi dolazak zakazan, razmatrao sam gotovo svaki pojedinačni datum).

 

F. Sud Božijeg Gneva

U Postanku, poglavlja 6-8, imamo izveštaj o uzrocima osude u vidu Potopa, kao i o samom Potopu. Tu nam je pokazano kako je Bog razmišljao o grehu i kako ga je kaznio na nivou čitavog čovečanstva. Naravno, okolnosti menjaju konrektne slučajeve. Iz izveštaja o Potopu, saznajemo da čovek može nastaviti da živi u grehu i da u tome može otići toliko daleko da Bog mora da interveniše na drastičan način. Potrebno je da današnji svet nauči osnovne istine na koje nailazimo u izveštajima o prvim slučajevima čovekovog neposluha Božijoj volji. Zatim, kada osoba nastavi da izučava Reč, uviđa da Bog, i u budućnosti, mora delovati u odnosu na greh na nivou čitavog sveta. Dakle, Potop izlaže fundamentalne principe Božijeg postupanja s grehom na sveopštem nivou.

 

G. Savez Duge

U Postanku 9:1-16 čitamo izveštaj o Božijem ulasku u savez s čovečanstvom. Ovaj savez je sklopljen nakon što je Noje napustio arku i prineo žrtve Gospodu. U njemu su izložena četiri uslova čovečanstvu. Znak ovog saveza je duga. On se naziva večnim savezom. Dakle, svaki put kada neko ugleda dugu na nebu, trebalo bi da ima na umu da je to podsećanje na savez u koji je Bog ušao s čitavim čovečanstvom. To je podsetnik na činjenicu da Bog posmatra svet i da ga drži odgovornim za poštovanje četiri uslova navedena u savezu. U Isaiji, poglavlje 24, čitamo proroštvo koje se tiče Velike nevolje i ogromnog razaranja života i imovine, do kojeg će doći kao rezultat ovakvog suda. U Isaiji 24:5, saopštava nam se da će ovakva osuda doći na svet zato što su stanovnici zemlje prekršili Zakon, iskrivili propise, raskinuli večni Savez. Pominjanje ovog večnog saveza, koji čovek krši i nastaviće da krši – neposluh koji će za rezultat imati Veliku Nevolju – odmah ukazuje na prvobitni Savez i dugu kao simbol tog Saveza. Onda, odmah vidimo zašto će Bog biti pravedan kada bude kažnjavao svet, kao što će to učiniti kroz Veliku Nevolju.

U četvrtom poglavlju Otkrivenja, nailazimo na viziju Božijeg prestola. Okružuje ga duga. Šta znači taj neobični prizor? Ako je čovek upoznat sa zakonom prvog pominjanja i ako se osvrne na Postanak 9:1-16, videće zašto se, u četvrtoj glavi Otkrivenja, oko prestola pojavljuje duga. Bog će svoju osudu na svet, za vreme Velike Nevolje, izliti uglavnom zbog toga što su ljudi narušili večni savez.

 

H. Počeci Istorije Jevreja

U Postanku 12:1-3, nailazimo na savez u koji Bog ulazi s Avramom. U tom savezu, Bog izlaže Svoj plan da blagoslovi čitav svet. Ovaj pasus je kamen temeljac čitavog proroštva. Bog je izabrao Avrama i njegovo potomstvo kao kanal kroz koji će blagosloviti svet. Dao nam je Svoje otkrivenje kroz Avramove potomke, ali Mu se oni nisu podložili i nisu Mu dopustili da učini za svet ono što On čezne da učini za palo čovečanstvo. Ipak, On će i dalje koristiti Svoj neposlušni drevni narod da bi svetu doneo blagoslov.

Kada je Bog podelio narode i međusobno ih odvojio, u Vavilonu, On je to učinio u odnosu na decu Izraelovu. To vidimo u Ponovoljenom Zakonu 32:8, 9. Kroz čitavu Bibliju imamo ispisanu istoriju Izraela. Druge nacije se pominju samo ukoliko dođu u dodir s Izabranim Narodom. Izrael se, stoga, naziva kolevkom nacija. Stoga, fundamentalni principi Božijeg činjenja s Izraelom izneti su u prvom pasusu koji se tiče tog naroda u celini. Sve što se navodi nakon tog pasusa, izneto je s obzirom na njega.

Široko je polje delovanja zakona prvog pominjenja. To je veoma važan zakon. Ako osoba želi da razume otkrivenje Božije, mora izučavati Postanak, gde su izloženi temeljni prinicpi, koji su razvijeni i izloženi u ostatku Spisa. Svakako, ima tema koje su prvi put pomenute kasnije u Pismu. Njihovo prvo pominanje, isto tako, pruža fundamentalnu koncepciju određenih učenja. I iz ovako kratke studije može se lako uvideti da je zakon prvog pominjanja od izuzetnog značaja za nekoga ko izučava Bibliju.

 

David L. Cooper