POTREBA ZA ZAKONIMA TUMAČENJA

David L. Cooper

 

Pravilo 03
Zlatno pravilo tumačenja

 

III. Treće pravilo tumačenja glasi ovako: Kada osnovno značenje Pisma ima smisla, ne treba tragati za nekim drugim značenjem; stoga, uzmite svaku reč u njenom primarnom, običnom, uobičajenom, doslovnom značenju, osim ukoliko činjenice iz neposrednog konteksta, proučene u svetlu povezanih pasusa, aksioma i temeljnih istina, ne ukazuju jasno na nešto drugačije.

 

A. Tražite osnovno, doslovno značenje Pisma.

1. Srž i suština ovog najbitnijeg pravila jeste da bi, ako je to moguće, svaki iskaz iz Pisma trebalo uzeti onako kako i glasi.
2. Sada sledi analiza prideva primarno, obično i uobičajeno.
3. Primarno naglasašava izvornu, prirodnu ideju određenog termina.
4. Obično i uobičajeno su praktično sinonimi, pogotovo u ovom našem slučaju, gde je pridev uobičajeno više upotrebljen radi naglašavanja.
5. Doslovno treba da naglasi zamisao da se svaka reč najpre mora uzeti u njenom doslovnom značenju, to jest, kao da bukvalno iskazuje misao autora u trenutku kada je on upotrebio; ne treba ići dalje od doslovnog značenja Spisa, osim ukoliko činjenice iz konteksta ne ukazuju na to da postoji neko dublje, skriveno ili simboličko značenje.

 

B. Tragajte za figurativnim značenjem samo kada činjenice zahtevaju takvo tumačenje.

1. Modernizam i racionalizam su logična posledica nametanja figurativnog značenja iskazima koji su očigledno doslovni i obrnuto.

 

C. Svaki iskaz iz Pisma treba tumačiti u kontekstu.

KADA SE TEKST ODVOJI OD KONTEKSTA, DOBIJA SE PRETEKST (IZVRTANJE). Izučite, dakle, činjenice iz konteksta u svetlu povezanih pasusa i aksiomatskih, temeljnih istina; Nijedno proroštvo iz Pisma ne može da se tumači proizvoljno (II Petrova 1:20); Istina je srž tvoje reči (Psalam 119:160).

 

D. Proučavaj sledeće tekstove, primenjujući Zlatno pravilo tumačenja.

1. Zaharija 6:9, 10
2. Jeremija 29:9-14
3. Jezekilj 34:20-24 (Hoće li David biti kralj Izraela?)

Zlatno pravilo tumačenja je jedno od najvažnijih principa koji nas vode prilikom tumačenja Pisma. Ako sledimo ovo pravilo, nikada nećemo puno zalutati; ukoliko ga, međutim, ne poštujemo, nikada nećemo hodati pravim putem.

 

Objašnjenje

Kada smo govorili o prvom koraku u tumačenju Pisma, rekli smo da je od presudne važnosti da onaj ko čita Bibliju razume: ko je čovek-autor; kome se obraća; kada je on živeo; koje su okolnosti njegovog pisanja; kao i sve činjenice koje je u stanju da prikupi; tada može ispravno pristupiti određenom odlomku Spisa.

Govoreći o drugom pravilu interpretacije, videli smo da je nužno prikupiti sve činjenice iznete u određenom odlomku i obratiti pažnju na upotrebljene reči. Neko ko je ova uputstva ispratio do kraja – najbolje što može – sada treba da primeni zlatno pravilo tumačenja, koje glasi:

Kada osnovno značenje Pisma ima smisla, ne treba tragati za nekim drugim značenjem; stoga, uzmite svaku reč u njenom primarnom, običnom, uobičajenom, doslovnom značenju, osim ukoliko činjenice iz neposrednog konteksta, proučene u svetlu povezanih pasusa, aksioma i temeljnih istina, ne ukazuju jasno na nešto drugačije.

Srž i suština ovog najbitnijeg pravila jeste da bi, ako je to moguće, svaki iskaz iz Pisma trebalo uzeti onako kako i glasi, osim ukoliko nema naznaka da je izvorni pisac imao na umu figurativno ili metaforičko značenje. Drugim rečima, Pismo treba uzeti onako kako je ono napisano; ne treba umetati Svetim Spisima sopstvene ideje ili ljudske ideje uopšte. S obzirom da je zlatno pravilo tumačenja od tako velike važnosti, nužno je da ga detaljnije razmotrimo.

 

I. Osnovno, doslovno značenje Pisma

Prvi deo ovog pravila traži od nas da svaku reč uzmemo u njenom primarnom, običnom, uobičajenom, doslovnom značenju – osim ukoliko nema jasnih dokaza koji navode na značenje izvan ovog primarnog.

Reči koje danas koristimo imaju svoju istoriju. Prvobitno, kada reči nastanu, one predstavljaju neke temeljne, osnovne ideje. Kako odmiče vreme njihove upotrebe, dobijaju neke nove nijanse, ali su sve one, po pravilu, povezane s prvobitnim, temeljnim pojmom. Obično ta prirodna ideja izražena jednom rečju i dalje odzvanja. Postoje, naravno, izuzeci od ovog opšteg pravila razvoja reči. Ima termina koji su kroz vreme tako radikalno promenili svoje značenje da zapravo predstavljaju potpunu suprotnost u odnosu na svoj prvobitni smisao. Kao primer za ovo, možemo uzeti engleski glagol “let”. U vreme nastanka prevoda Biblije koji je poznat kao King James Version, ovaj termin je značio sprečiti. Danas ima sasvim suprotno značenje: dozvoliti, dopustiti. Ovo je, ipak, neuobičajen i ekstreman primer promene značenja reči.
Prema našem pravilu, trebalo bi da uzmemo primarno, obično, uobičajeno, doslovno značenja.

Primarno treba da naglasi izvorno, prirodno značenje termina. Obično i uobičajeno su praktično sinonimi, pogotovo u ovoj našoj definicji, u kojoj je pridev uobičajeno upotrebljen samo radi dodatnog isticanja. Reč doslovno se ovde koristi kako bi se istakla zamisao da svaku reč treba uzeti kao da iskazuje stvarnu misao autora, u vreme kada je ona upotrebljena. Doslovno je, dakle, suprotno od figurativno ili simboličko.

Ovaj deo pravila treba striktno poštovati; u suprotnom, onom koji tumači često će izmaći značenje koje je sveti autor imao na umu. Da bih ilustrovao značaj ovog pravila, usmeriću vašu pažnju na stihove u Joni 2:2, 3:
I reče: Iz nevolje svoje zazvah Gospoda, i on me usliši; iz utrobe Šeola zavapih, ti ču moj glas. Jer ti me baci u dubinu, u srce morā, i bujice me okružiše; svi tvoji talasi i valovi tvoji preko mene pređoše.

Objašnjavajući kako je izgledalo naći se u Šeolu, prorok kaže da je bio bačen u dubinu, da su ga okružile bujice i poklopili talasi i valovi. Ako poštujemo ovaj deo našeg pravila, reči dubina, bujice, talasi i valovi treba da uzmemo kao da se doslovno odnose na vodu – osim ukoliko nema naznaka da ih prorok nije upotrebio u njihovom doslovnom značenju. Kada čitamo prvo poglavlje, vidimo da je Jona bačen s broda i da je završio u vodi – u doslovnom moru. Našao se u dubinama. Okruživale su ga bujice; poklopili su ga talasi. Tumačiti Jonu 2:3 figurativno ili simbolički, značilo bi u potpunosti promašiti značenje. Zamisao je da svaku reč treba uzeti u njenom primarnom, običnom, uobičajenom, doslovnom značenju – ukoliko ne postoje činjenice koje ukazuju na udaljavanje od takvog značenja. Ignorišući ovaj važan element pravila, neki insistiraju da su ove reči upotrebljene figurativno. Kao podršku takvom stavu, oni skreću pažnj na Psalam 69:2:
Propadoh u glib duboki, a nema oslonca; u duboku tonem vodu i valovi me preplavljuju.

Oni trijumfalno ističu činjenicu da u ovom pasusu nema voda, mada David jeste upotrebio reči voda i preplavljivati. U pravu su kada kažu da u Psalmu 69 nema voda i potopa. Kako to znamo? Činjenice iz konteksta jasno upućuju na to da su ove reči iskorišćene figurativno. Učitavati vode u ovaj pasus predstavljalo bi nasilje nad Pismom i umetanje značenja koje ono nema. S druge strane, žmuriti na činjenicu da je Jona bukvalno bio bačen u doslovno more, kada je izbačen s broda, predstavljalo bi nasilje nad Joninom knjigom. Autor kaže da je bio bačen u vodu; zabeležena je i prorokova molitva dok su ga talasi bacali, pre nego što je potonuo. Stoga, on je govorio bukvalno kada je rekao da su ga okružile bujice i poklopili talasi.

 

II. Tragajte za figurativnim značenjem samo kada činjenice zahtevaju takvo tumačenje

Mada smo ovo delimično pokrili – govoreći o Joni 2:2, 3 – radi se o tako vitalnom elementu našeg pravila da osećam kako ga ovde treba istaći. Moguće je da bi jedno ili dva kršenja ovog principa pomogla da predstavimo njegov značaj. Oni koji su racionalistički nastrojeni ne veruju da je ikada postojao čovek kao što je Avram, praotac o kojem čitamo u Postanku. Ako bismo čitali Gunkel-ove Legende iz Postanka, videli bismo kako racionalisti arbitrarno siluju Pisma, dajući im sasvim drugačije značenje od onog koje imaju. Kažu nam da nije postojao Avram, praotac Jevrejskog naroda. Nakon što su nas lišili ove istorijske ličnosti, objašnjavaju nam kako se ime Avram, ili Avraam, kako je kasnije nazvan, pojavljuje na svetoj stranici. Prema racionalističkoj teoriji, Jevreji su, dolazeći u kontakt s drugim drevnim narodima, poželeli da svoju istoriju učine objektivnom na način na koji su to činile i druge nacije. Uradili su to tako što su izmislili nekog slikovitog heroja od kojeg su navodno potekli. Izraelci, dakle, nisu potomci Avrama, stanovnika Haldejskog Ura, već potomci različitih nomadskih plemena koja su lutala oko Arapske pustinje, dok konačno nisu dospeli do plodne zemlje, teritorije u obliku polumeseca – Palestine.

Takozvani istoričari osmog i devetog veka pre Hrista stvorili su, na krilima svoje mašte, karaktere poput Avrama, Isaka, Jakova i Josifa – proizvodeći tako istoriju koju čitamo u Petoknjižju i drugim delovima Pisma koja mu historijski prethode.

Nama koji verujemo da Biblija jeste Reč Božija teško da je razumemo kako ljudi – inteligentni, obrazovani ljudi – mogu tako olako da postupaju sa istorijskim činjenicama. Ali, to je logičan ishod kršenja ove faze zlatnog pravila tumačenja.

U vezi s ovim, privukao bih vam pažnju na nešto što je jedan od mojih profesora na Univerzitetu Čikaga rekao u svom predavanju o Postanku. Tokom predavanja (bio sam prisutan kao student), izjavio je da većina predavača negira istorijsko postojanje Jevrejskih praočeva, kao i da je on sam u jednom trenutku zauzeo takvu poziciju; ipak, promenio je mišljenje u pogledu Avrama. Na to ga je navelo pronalaženje glinene ploče na kojoj je bilo ispisano ime Avram. Ovaj čovek iznajmio je kola drugom čoveku, kako bi ovaj mogao otputovati iz Haldeje u zemlju Amorejaca. Razmislite o ovome! Jako obrazovan čovek poricao je Avramovo postojanje uprkos svemu što Biblija kaže o njemu. Na promenu mišljenja ga je, međutim, navela glinena pločica na kojoj je bio napisan ugovor o iznajmljivanju zaprege. To je promenilo mišljenje učenog profesora i uverilo ga da Avram jeste postojao.

Kada se osoba nađe pred jasnim odeljkom Pisma, zažmuri na njegovo značenje i učita mu figurativno ili simboličko značenje, ta osoba će, ukoliko sledi logiku, morati da učini to isto i s povezanim odeljcima. Postupajući na taj način, ovaj će čovek biti primoran da rekonstruiše velike delove Pisma i da im nametne značenje koje izvorni pisac nije imao na umu. kada neko usvoji ovaj metod, nema zaustavljanja – nastaviće da poriče zapisano i da Božijoj Reči na silu umeće značenje koje je u suprotnosti s činjenicama i razumom. Kao što smo već videli, racionalisti su svoj metod produhovljavanja jednostavno nastavili do nužnih posledica tog procesa.

Modernizam i racionalizam su logična posledica nametanja figurativnog značenja iskazima koji su očito doslovni. U svetlu ovih činjenica, možemo da vidimo koliko je za nas važno da se u tumačenju svakog dela Božije reči strogo držimo zlatnog pravila.

 

III. Proučavanje nejasnih delova Pisma u svetlu povezanih tekstova, aksioma i temeljnih istina

Često se može naići na iskaz u kojem je izneto malo detalja. Njega je zato teško proučavati u svetlu neposrednog konteksta. Kad god naiđemo na takav odeljak, postaje nužno da ga posmatramo u svetlu nekog povezanog odeljka, u vezi sa kojim nema sumnji i povodom kojeg imamo više detalja. Moramo, međutim, biti sigurni da taj pasus tretira isti problem i da je relevantan. Pogrešno preklapanje uvek dovodi do konfuzije.
Za ilustraciju ovog pravila, pogledajmo Psalam 2. U prva tri stiha čitamo o međunarodnom, ateističkom, antihrićanskom, religijsko-političkom okupljanju s ciljem da se zabrani religija Jahve, Boga Izraelovog i Njegovog Mesije, Hrista. Da ovi stihovi predskazuju takvo okupljanje, jasno je iz činjenice da su delegati na toj skupštini kraljevi i vladari zemaljski. Da je reč o ateističkom okupljanju, jasno je iz činjenice da se preduzima određena akcija protiv Boga. Da se radi o antisemitskom kongresu, jasno je iz činjenice da je okrenut protiv Jahve, Boga koji se otkrio Izraelu. Na osnovu toga što se preduzima akcija protiv Božijeg Pomazanika, Božijeg Mesije, Hrista, možemo zaključiti da je ovo okupljanje antihrišćansko. O njegovom religoznom karakteru govori to što je organizovano da bi se donela odluka hoće li se tolerisati religija postavljena u Starom i Novom zavetu. Da se radi o političkom skupu, jasno je iz toga što su delegati carevi i vladari. Nakon što smo saznali da ovaj pasus predviđa takvo okupljanje, morali bismo, ako je moguće, istražiti kada će se to dogoditi. Uzalud ćemo to tražiti u Psalmu 2.

Neki nam skreću pažnju na činjenicu da se prva dva stiha ovog Psalma citiraju u Delima apostolskim 4:25, 26 i da su primenjena na ono što su Irod, Pilat i Jevrejski sinedrion i Jevrejski narod preduzeli protiv Isusa. Ono što su, međutim, učinili jeste samo delimično, ograničeno, nepotpuno ostvarenje ovog predviđanja. Pošto do takvog okupljanja nikada nije došlo i pošto Božija Reč ne može da izneveri, možemo biti sigurni da će se ono desiti u budućnosti.

Ako pažljivo studiramo Danila 11:36, videćemo da kralj o kojem govori ovaj pasus preduzima drastičnu akciju protiv svake religije, namećući čitavom čovečanstvu sopstveni tip služenja Bogu. Ova akcija će biti preduzeta usred Velike Nevolje, jer ostaće još samo tri i po godine za njeno sprovođenje, pre nego se Nevolja okonča. Prema tome, kada se Psalam 2:1-3 studira povezan s Danilom 11:36-12:13, odmah se nameće utisak da David, u Psalmu 2, možda govori o akciji koju će car, svetski diktator, preduzeti usred Velike nevolje. Ako sada naše studiranje ode malo dalje, pa odemo u Otkrivenje 13, doći ćemo do snažnog ubeđenja da David, u Psalmu 2, nesumnjivo govori o događajima iz Otkrivenja 13. Tu čitamo o velikoj zveri, koja nije niko drugi do sam Antihrist, i o ulozi bez presedana koju će on imati u svetskim poslovima. Zabranuje narodima sveta da obožavaju bilo kojeg boga, uključujući i istinskog Boga. Njegov pomoćnik, druga zver iz ovog poglavlja, izdaje naredbu da svi moraju nositi znak zveri na svom čelu ili ruci. Ovo su dodatne činjenice iz Otkrivenja 13 koje navode na to da verujemo kako je akcija iz Psalma dva vremenski locirana usred Velike nevolje. Zato Psalam 2 tumačimo u svetlu povezanog odeljka, Otkrivenja 13, gde imamo sve detalje.

Deo pravila koji trenutno razmatramo kaže da bismo nejasan pasus morali tumači u svetlu povezanih odeljaka, aksioma i temeljnih istina. Bog je autor svih aksiomatskih istina. Moramo biti sigurni da sve što nalazimo u Reči tumačimo u svetlu ovih aksiomatskih i temeljnih istina. Obično postoje povezani pasusi pomoću kojih možemo razjasniti zamršen tekst. Uvek, međutim, možemo biti sigurni da ne postoji iskaz u Spisima koji po strani ostavlja aksiome i fundamentalne principe. Stoga, sve Pismo moramo tumačiti u svetlu ovih aksioma.

 

IV. Primena zlatnog pravila tumačenja

Nakon što smo razmotrili različite delove našeg pravila, u poziciji smo da ga primenimo i vidimo rezultate. Pogledajmo kontroverzni pasus iz Isaije 7:14: Zato će sam Gospodin dati vam znak: Gle, devica će začeti i roditi sina, i daće mu ime Emanuil.

Otkrivenje koje nalazimo u Isaiji, poglavlje 7, omogućio je savez koji su sklopili kralj Izraela i kralj Sirije – da se udruže protiv Jerusalima, obore Ahaza s prestola i postave nekog svog. Stanovnici Jerusalima bili su zgroženi ovim savezom. Mladi kralj, Ahaz, počeo je da ispituje sistem za snabdevanje grada vodom; to je faktor od životnog značaja u vreme rata i opsade. Bog mu je poslao proroka Isaiju, da mu prenese poruku od Svemoćnoga Boga, kako bi kralj mogao ojačati svoju veru. Ahaz, koji je već ušao u pregovore s Asirskim kraljem, tražeći od njega da mu pritekne u pomoć, nije želeo da odustane od svojih ideja i planova. Na Božije otkrivenje, Isaija je ponudio znak, da izvede čudo – bilo gore na nebu bilo dole, u morskim dubinama, kako već kralj želi. Reč znak može da znači čudo – nešto što se izvodi natprirodnom moći – ili može predstavljati uobičajenu činjenicu, tj. događanje kojem je dato neko značenje. S obzirom da ima ovakve dve konotacije, kontekst u kojem se reč poljavjuje mora biti uzet u obzir da bi se odredilo njeno značenje. Jasno je da je Isaija reč znak upotrebio u smislu čuda; ponudio je, naime, da ga izvede na visinama ili u dubinama. Ovakva ponuda jasno pokazuje da je Isaija mislio upotrebivši reč znak – na delo koje je rezultat natprirodne moći.

Ahaz nije želeo da njegove vera ojača, pošto nije hteo da odustane od svojih planova i ciljeva. Odbacio je ponudu navodeći pobožan, licemeran izgovor. Prozrevši ovakav stav, Isaija se u svom obraćanju okrenuo Davidovoj kući, rekavši: Zar vam je malo što zamarate ljude, nego i Boga mojeg zamarate!

Ovde vidimo da prorok više ne govori Ahazu kao pojedincu, već Davidovom vladarskom domu. S obzirom da je prorok gledao u budućnost, moramo zaključiti da nije imao na umu samo ondašnju Davidovu vladarsku kuću, već i one koji će tek doći. Znak je, dakle, obećao kraljevskoj kući, što je izraženo stihom koji je upravo citiran.

Rođenje ovog deteta je čudo. Takav zaključak ne možemo izbeći, imajući u vidu da je, kada je Ahazu ponudio znak, prorok toj reči dao konotaciju natprirodnog. Nakon što je Ahaz odbio da pita Gospoda za znak, prorok je Davidovoj kući obećao znak od Boga; čini se da je termin znak i sada upotrebljen u sličnom značenju kao i prvi put. Zatim nam je saopštio u čemu će se sastojati taj natprirodni znak; u tome što devica će začeti i roditi sina, i daće mu ime Emanuil, što znači Bog je s nama. Iz jezika koji je prorok koristio, jasno je da da je mislio na čudesno začeće – devica rađa dete obećano Davidovom domu.

Neki, međutim, misle da reč koja je na Engleski prevedena kao devica zapravo znači mlada, udata žena. Ova se reč sedam puta pominje u Spisima na Hebrejskom. Istraživanje preostalih šest slučajeva, u skladu s kontekstom, nepogrešivo ukazuje na to da ova reč označava neudatu ženu, u dobi u kojoj je spremna da stupi u brak (ovim pitanjem sam se opširno bavio u knjizi Mesija: Priroda i ličnost).

U Psalmima se, u muzičkim napomenama, dva puta pojavljuje reč koja bi mogla biti ovaj naš termin – malo izmenjen i sa drugačijom konotacijom. Ali ta dva slučaja ni na koji način nisu povezana s našom temom. Temeljno razumevanje reči koja je ovde prevedena sa devica snažno uverava tragaoca za istinom da je Isaija Davidovom domu obećao da će Onaj koga će prepoznati kao Boga u čovečijem obličju biti začet na čudesan način i rođen od device. Prema Isaiji, Njegovo će ime biti Emanuil, odnosno Bog je s nama.
Činjenice iz ovog poglavlja, do stiha 14, zahtevaju ovakvu interpretaciju. Jedino bi nekim brzopoteznim trikom ili mentalnom gimnastikom ovom odeljku mogao biti nametnut drugačiji smisao. Moramo ga prihvatiti u značenju: devičansko začeće Kralja Mesije.

U stihovima 15-17, međutim, čitamo o drugom detetu, čije će se rođenje desiti neposredno nakon prorokovog iznošenja tog predviđanja. Ovu činjenicu možemo videti iz toga što se radi o detetu koje će, kada odraste dovoljno da odbacuje zlo i a bira dobro, jesti maslac i med. Štaviše, pre nego što dečak nauči da odbacuje zlo, a bira dobro, biće razorena dva kraljevstva – Izrael i Sirija. Poznato nam je iz savremene istorije, nakon što su otkriveni spomenici asirskih kraljeva da je, počev od neke 734. godine pre Hrista, Sirija bila opustošena i da je, negde do 719. pre Hrista, bilo razoreno i Izraelsko kraljevstvo. Kako je ove zemlje trebalo da budu razorene pre nego što dečak bude u stanju da odbacuje zlo, a bira dobro, i kako nam je poznato kada su one zaista i bile razorene, jasno je da je prorok, u stihovima 15-17, govorio o detetu koje se ima roditi u njegovo vreme. Neki smatraju da de radi o detetu samog proroka; u stihovima 8:1-4, sam Isaija govori o rođenju svog sina Maher-Šalal-Haš-Baza.

Ako ćemo iznetu poruku tumačiti tačno onako kako je napisana, ne možemo izbeći zaključak da se u ovim stihovima govori o dva deteta. Dokazi jasno idu u prilog tome; međutim, opis jednog deteta kako da je stopljen s opisom drugog. Takva metoda otkrivenja neće biti strana onima koji su upoznati s proroštvima iz Starog Zaveta. Često srećemo slučaj da se zajedno pominju dva događaja između kojih postoji dug vremenski razmak. Kao ilustraciju ovoga, pogledajmo Zahariju 9:9-10: Silno se raduj, kćeri Sionska! Kliči, kćeri Jerusalimska! Evo, dolazi ti kralj tvoj; pravedan on je i spasenjem opremljen, krotak je i jaše na magarcu i na magaretu, mladuncu magaričinom. I istrebiću kola iz Efraima i konje iz Jeruzalema; i lȗk borbeni biće istrebljen. I on će najaviti mir narodima, i vlast će mu se prostirati od mora do mora i od Reke do krajeva zemaljskih.

Isipitivanje stiha 9 pokazuje da prorok govori o prvom Mesijinom dolasku. Istraživanje desetog stiha, pak, nepogrešivo ukazuje na to da Zaharija u njemu govori o drugom Hristovom dolasku. Dakle, u intervalu između devetog i desetog stiha, nalazi se čitava dispenzacija Hrišćanstva. Nema, međutim, indikacija o ovom razmaku. Sjedinjavanje opisa dvaju međusobno jako razdvojenih događaja srećemo i u Jeremiji 29:9, 10, gde se govori o povratku Jevreja iz Vavilonskog ropstva, što se ostvarilo preko Zeruvavela i Isusa Navina, koji su vratili zarobljene u Svetu Zemlju. Jeremija 29:11-14 donosi proroštvo o sveukupnom okupljanju Jevreja u poslednjim vremenima. Dakle, između stihova 10 i 11 smešten je period koji razdvaja povratak Jevreja iz Vavilona i konačnu obnovu Izraela u poslednjem vremenu.

Princip stapanja dva međusobno udaljena događaja i njihovog predstavljanja u okviru jedne slike poznat je kao zakon dvostruke reference i može se ilustrovati pomoću stereoptikona – uređaja koji daje taj efekat topljenja. Ovaj aparat izbacuje fotografiju na ekran, a zatim, dok publika gleda, slika počinje da bledi. Istovremeno, počinju da se pojavljuju nejasni obrisi neke druge scene. Dok prva ne nestane u potpunosti, druga je već potpuno jasna. To je savršena ilustracija zakona dvostruke reference. Kada prepoznamo ovu činjenicu i čitamo Isaiju, poglavlje sedam, poznajući ovaj princip i dopuštajući rečima da prenose svoju poruku neizmenjene čovekovim mišljenjem, dolazimo do zaključka da se u ovom odeljku govori o dva različita deteta, te da je reč o stvarnoj deci. Prvo dete je od device rođeni Mesija, Spasitelj sveta; drugo dete se rodilo u neposrednoj budućnosti u odnosu na vreme u kojem je prorok izneo svoje predviđanje. Kada na ovo proroštvo primenimo zlatno pravilo tumačenja i prepoznamo zakon dvostruke reference, o kojem ćemo govoriti nešto kasnije u ovom serijalu, dobijamo jasnu sliku proročanstva.

Na osnovu svega rečenog, jasno je da je zlatno pravilo tumačenja jedan od najvažnijih principa koji nas vodi u našoj interpretaciji Pisma. Ako pratimo ovo pravilo, nećemo puno zastraniti; ako ga zanemarimo, nikada nećemo biti na pravom putu.

David Lipscomb Cooper

1886 – 1965

David L Cooper (1886-1965) je bio osnivač i predsednik Društva za istraživanje Biblije. Pohađao je Univerzitet Tulane u Luisvilu, Univerzitet u Čikagu i Južni Baptistički teološki fakultet, a doktorirao je na Univerzitetu Bob Jones. I master i doktorat stekao je u oblasti Semitskih jezika. Prihvatio je Gospoda Isusa Hrista kao svog Spasitelja i Otkupitelja još kao mladić, sa devetnaest godina, da bi, ubrzo posle toga, osetio da ga Bog poziva u službu.

U sklopu pripreme za Gospodnju službu, krenuo je u dugotrajno i intenzivo proučavanje i istraživanje. 1923, kroz Pismo je spoznao Božiji plan za Jevreje. Pomisao na to da je Božiji izabrani narod odbačen, onda kada ga je Bog kao naciju predodredio da bude kanal putem kojeg  će svet biti blagoslovljen, u toj meri je preplavila njegovo srce da je obećao Gospodu da će napustiti mesto predavača i posvetiti se radu s Jevrejima, ukoliko Bog to želi i dozvoli. U međuvremenu, to je postalo breme i za gospođu Cooper, koja je počela da moli Boga da njenog supruga pozove u službu za Izrael. I on i njegova supruga upisali su kurs Jevrejske misije na Mudijevom Biblijskom Institutu. Dr Cooper je, sem toga, započeo studije Hebrejskog, Aramejskog i Vavilonskog (pisanog) jezika na Univerzitetu u Čikagu. Kasnije je prihvatio mesto na Biblijskom institutu u Los Anđelesu, gde je postao predsednik Jevrejskog odseka.

Tamo je služio do velike depresije (velike ekonomske krize), kada je, zbog mera štednje, to odeljenje ukinuto. Tada mu je Gospod dao pravi posao. Dok je na Institutu započeo pisanje prvog toma onoga što će kasnije postati sedmodelna studija Večni Bog se otkriva napaćenom Izraelu i izgubljenom čovečanstvu, sada se, kroz udubljivanje u Pismo na Hebrejskom, njegova vizija Izraelove potrebe izoštrila. To je prva knjiga novog Instituta (Društvo za istraživanje Biblije) koja je besplatno poslata Jevrejskom narodu, nakon što je ustanovljen 1930. godine. Kroz dva putovanja u Palestinu, 1936-37. i 1939, produbio je znanje o narodu, zemlji i njihovoj potrebi za Evanđeljem. Za vreme svog prvog putovanja u inostranstvo, devet meseci je posvetio istraživanju po bibliotekama i muzejima Londona, Pariza, Rima (uključujući Vatikan), Atine i Jerusalima; to je obogatilo obnovljeno i kasnija izdanja Mesijanske serije i drugih njegovih radova. Treće putovanje, 1949, odvelo ga je u Svetu zemlju, ovoga puta u posetu novoj naciji – Izraelu. Dr Cooper je ostao u Izraelu 70 dana, putujući njime uzduž i popreko, intervjuišući lidere u vlasti, obrazovanju i religiji – što je obogatilo njegova znanja o Božijem izabranom narodu, njihovoj sudbini i mestu u Božijem planu. Tokom čitave njegove službe, reči apostola Pavla u Poslanici Rimljanima 1:15-16 neprekidno su ga podsećale na posebno mesto koje Jevreji imaju u Božijem srcu: Stoga sam spreman da i vama u Rimu objavim evanđelje … Ne stidim se evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje svakome ko veruje – prvo Judejinu na Grku (paganinu). Sedam knjiga Dr Cooper-a o Izraelu i Mesiji nalaze se u kategoriji Teološke studije. Dve njegove knjige postoje i u kategoriji proročkih studija. Ti su tekstovi veoma važan alat za razumevanje Božije pozicije u odnosu na Jevrejski narod, kao i za razumevanje našeg odnosa, nas kao onih koji veruju u Hrista, prema Jevrejima. Definicija tumačenja kojom se Dr Cooper, kao i mnogi drugi, vodio u izučavanju Spisa, odnosno Zlatno pravilo tumačenja, glasi: „Kada doslovno značenje Spisa ima smisla, ne tragajte za drugim smislom; stoga, svaku reč uzmite u njenom osnovnom, uobičajenom, svakodnevnom, doslovnom značenju, osim ukoliko neke druge činjenice ili neposredan kontekst, izučen u svetlu povezanih odeljaka, aksioma i fundamentalnih istina ne ukazuje sasvim jasno na nešto drugo.“

 

Prevod: Branko Gotovac, Decembar, 2018